The Good Nurse

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je većini najpoznatiji kao (ko)scenarista Tomasa Vinterberga u poslednjoj fazi karijere koja i dalje traje, od filma ,,Submarino“ (2010), preko ,,The Hunt“ (2012) i ,,The Collective“ (2019), pa do Oskarom nagrađenog ,,Another Round“ (2020), Tobias Lindholm je i više nego interesantan režiser.

Kroz tri dosadašnja filma u svojstvu kompletnog autora, Lindholm je ispričao muške priče, ali u dramskom registru, bez podilaženja niskim porivima muške publike za akcijom i junačenjem, ispitujući uloge muškarca u modernom svetu.

U sva tri filma oslanjao se na istog glumca, Pilu Espeka, da odigra protagonistu. ,,R“ (2010) je bila nasilna zatvorska drama. „A Hijacking“ (2012) triler o talačkoj krizi i pregovoru po pitanju broda otetog od somalijskih pirata, i kao takav se bavio muškim svetovima: pomorstvom, nasilnim kriminalom i visokom međunarodnom trgovinom. Konačno, ,,A War“ (2015) je bila priča o ratu i odlukama donesenim na terenu koje moraju dobiti i sudski epilog kod kuće.

,,The Good Nurse“ je Lindholmov četvrti film, prvi realizovan van njegove matične zemlje Danske, te prvi za koji autor nije napisao scenario. Takođe je i prvi film gde umesto protagoniste imamo protagonistkinju, ali to se pre svega može gledati kao svojevrsni kontinuitet s naslovom ,,A War“ koji je u druga dva metaforična „rata“, onaj kod kuće i onaj sudski, imao jake ženske likove – suprugu i tužiteljku. Takođe se kao kontinuitet može uzeti i engleski jezik, koji je ovde jedini, ali smo ga mogli čuti i u dva prethodna Lindholmova filma, budući da se radi o službenom jeziku međunarodne komunikacije.

Bilo kako bilo, ,,The Good Nurse“ je film baziran na dobro dokumentovanim istinitim događajima, odnosno ubilačkom pohodu medicinskog tehničara Čarlsa Kalena koji je od 1988. do 2003. godine ubio, po svom priznanju, tridesetak pacijenata trujući ih pogrešnim ili pogrešno doziranim lekovima. Treba imati u vidu da je to brojka koju je Kalen priznao kako bi izbegao smrtnu kaznu i takođe izbegao da se izjasni o motivima, dok se sumnja da je stvarni broj njegovih žrtava mnogo veći – barem 400. Kalen je neometano ubijao svoje pacijente u bolnicama u američkim saveznim državama Pensilvaniji i Nju Džersiju. Bolnice bi povremeno posumnjale da se nešto čudno događa, ali bi situaciju rešavale interno, najčešće otkazom, bez obaveštavanja vlasti, obdukcija i istraga, štiteći pre svega svoje interese. Kalen je na koncu dolijao, a ključnu ulogu u tome je imala njegova koleginica Ejmi Lafren koja je obavestila policiju o sumnjama u kolegu.

Kao što je jasno da se Kalen ne uklapa u tipičnu sliku serijskog ubice, bilo da se tu radi o nasilnom glupaku ili hiperinteligentnom, a hiperporemećenom ludaku, tako je od samog početka jasno da ,,The Good Nurse“ neće biti tipičan triler o lovu na serijskog ubicu, iako dotični podžanr proživljava svoje „novo zlatno doba“ na televiziji.

Nakon što u uvodnom kadru upoznamo Kalena (u interpretaciji Edija Redmejna) kako pasivno stoji u pozadini dok njegove kolege i lekari pokušavaju da ožive pacijenta (od kojeg vidimo samo noge kako se trzaju), naš fokus se seli na Ejmi (Džesika Častejn). Ona je samohrana majka i posvećena medicinska sestra koja, pak, ima i svojih zdravstvenih problema: čeka na transplantaciju srca i do tada ne sme da se previše zamara na poslu i kod kuće.

U tom smislu joj dolazak novog kolege na posao pada kao „kec na jedanaest“, jer Kalen deluje kao jednako osećajan i posvećen kolega kojem ništa ne pada teško. Njihova kolegijalnost se preliva i na privatni plan, jer Čarli pokazuje spremnost da svojoj koleginici „pritrči“ i kod kuće i pomogne joj s kćerima koje ga instantno prihvataju. Ali, kako se u bolnici povećava broj smrtnih slučajeva među pacijentima, dvojica ambicioznih detektiva (Noa Emerik, Namdi Asomuga) otpočinju istragu dok direktorka (Kim Dikens) čini sve što je u njenoj moći da tu istragu omete, štiteći navodno svoje zaposlene, a zapravo svoj ugled.

Možda će se isprva činiti da je ,,The Good Nurse“ po svom pristupu sličniji drugom polu trilera o serijskim ubicama, onima koji se oslanjaju na žanrovske postulate procedurala i doku-drame (primer za potonje bi bio Finčerov ,,Zodiac“ iz 2007). Ali, Lindholm u fokusu ipak ima neke druge stvari. U manjoj meri, to je sistem i njegovo (ne)funkcionisanje, odnosno funkcionisanje na potpuno krivim, neetičkim postulatima (zataškavanje, prebacivanje problema na nekog drugog i sledećeg), a u većoj meri su tu u pitanju sami akteri i njihov odnos koji se menja s novim saznanjima.

Zbog toga je ,,The Good Nurse“ punokrvan glumački film s apsolutno pogođenim „kastingom“, makar kada je reč o protagonistkinji i antagonisti. Scenario Kristi Vilson-Kerns (radila ,,1917“ Sema Mendesa iz 2019, ,,Last Night in Soho“ Edgara Rajta od prošle godine) je u tom smislu precizan, usmeren na razvoj likova, ali bez nametljivosti u „širokim potezima“.

Lik Ejmi je detaljno razrađen, ali Džesika Čestejn ima prilike da ga dodatno oboji i u potpunosti oživi sve male, tople gestove, brige i moralne dileme koje može imati jedna žena pritisnuta obavezama, moralnim imperativima i telesnim reakcijama na situaciju u kojoj se našla. Takođe, do samog kraja, odnosno dok je Kalen enigmatičan, a ne očito poremećen, izvrstan je i Edi Redmejn koji u izrazu ima jednu blagost kao masku da se iza nje može kriti patologija.

Režijski, Lindholm i te kako zna da film napuni tenzijom, na diskretan i zbog toga izuzetno realističan način, pa da nam na taj način priču koju celu možemo pročitati na internetu (ili na tekstualnim karticama na kraju filma) ispriča kao nešto novo, sveže i zanimljivo. Odmereni montažni ritam njegovog stalnog saradnika Adama Nilsena je tu dragocen, dok toplo-hladni kontrasti u fotografiji Džodija Li Lajpsa (radio ,,Manchester by the Sea“ Keneta Lonergana iz 2016) sjajno funkcionišu u ovoj Netfliksovoj akviziciji, koja se može ispostaviti kao jedna od pametnijih ove godine, budući da na malom ekranu funkcioniše prilično dobro. Preporuka se podrazumeva.

A Cure for Wellness

2016.

režija: Gore Verbinski

scenario: Justin Haythe, Gore Verbinski

uloge: Dane DeHaan, Mia Goth, Jason Isaacs, Harry Groener, Celia Imrie, Adrian Schiller, Ivo Nandi

Čini se da je Gore Verbinski (“mastermind” iza franšize Pirates of the Caribbian i američkih “vanilla” prerada japanskog Ringu serijala) potrošio apsolutno sve kredite u Hollywoodu kada je njegov The Lone Ranger poginuo na bioskopskim blagajnama, pa je sad prinuđen da se vrati niskobudžetnim korenima i snima internacionalne koprodukcije bez velikih zvezda. Ono “apsolutno” shvatite vrlo relativno, jer u slučaju A Cure for Wellness taj “mizerni” budžet iznosi 40 miliona dolara. Velikih zvezda, doduše, nema, premda su i Dane DeHaan i Mia Goth potencijalno vruća roba u bližoj budućnosti, a sve je otišlo na vizualije i efekte.

Da se ne foliramo, horor-misterija A Cure for Wellness zaista izgleda impozantno kada je reč o vizualima. Recimo da bi se paralele mogle povući sa gothic klasicima, evropskim i američkim. Ipak je radnja situirana u “ukleti zamak” u Švici (snimano ipak u Nemačkoj) koji figurira kao bogataško lečilište i u sebi sadrži negativca koji traga za večitom mladošću. Bogata tekstura kadrova i scena je upotpunjena vrlo dobrom muzikom, što doprinosi stvaranju izuzetne, divne i jezive atmosfere kojom dominiraju detalji poput ljudskih tela u vodi, smežuranih leševa u staklenim buradima i više jegulja nego što ćete videti u svim recentnim hororima skupa. Zamislite nešto kao Sorrentinov film Youth u kojem je nešto nalik na Shutter Island okrenuto na horor sa posvetama Seidlu, von Trieru i Kubricku.

Ali, avaj, problem je u tome što sav taj stil potpuno nepotkrepljen ikakvom supstancom u vidu jezgrovite i svrhovite priče. Zapravo, sve se toliko vuče i vuče, pa nam ono što nam je prijalo, to jest koncentrirana atmosfera u polaganom tempu, postaje naporno negde na polovini filma koji traje dva i po sata. Misterija celog tog mesta je lagano providna, kao i njene usputne pod-misterije i sve se može rasplesti na samo jedan način nakon što prođe kroz sve standarde uklete bolnice u kojoj ludi doktori drže pacijente dok isti ne polude i ne požele da ostanu doveka. Čak je i završni obračun anti-klimaks.

Što se priče tiče, naj junak Lockhart (DeHaan) je zaposlenik srednjeg menadžmenta u firmi na Wall Streetu i zapravo potrčko velikim gazdama koji ga šalju da pokupi najvećeg gazdu Penbrooka (Groener) koji se povukao u narečeno lečilište sa namerom da tamo ostane. Penbrook je, naime, potreban jer se protiv firme sprema sudski proces za muljažu i, ako se on ne pojavi, cela firma odlazi na doboš. Naizgled jednostavan zadatak pretvara se u izrazito kompleksan kada se otkrije da to nije neka obična fancy banja, već krajnje sumnjiva ustanova sa još mutnijom prošlošću koja uključuje opsesije čistotom vode i krvi, incest, tlačenje kmetova i pobunu, te da će nesrećni Lockhart tamo protiv svoje volje, a nakon saobraćajne nesreće (jedne od najbolje snimljenih ikada), biti zadržan kao pacijent.

Pitanje svih pitanja je ko je tu lud, ko zbunjen i šta oni rade međusobno, a odgovor se potencijalno krije u jedinoj pacijentici mlađoj od 100 godina. Ona se zove Hannah, igra je mršava i tužna Mia Goth (Nymphomaniac vol. 2) i, Lockhart oseća, nekako je povezana sa doktorom (Jason Isaacs koji pokušava da dostigne standarde starih majstora, kako Frankensteina, tako i uglađenih nacista, bezuspešno) koji upravlja celom tom institucijom. Ako je za utehu, Verbinski je barem dobro izabrao glumce, DeHaan može da prođe kao mladi Leonardo DiCaprio, samo još zbunjeniji, Mia Goth je sinonim za tihu patnju, uz želju za otporom i neznanje kako bi isti izvela, a ostatak ansambla ionako služi ili da “otvara” njih dvoje ili da se što je moguće bolje utopi u scenografiju.

Iza svega toga, naravno, stoji kritika savremenog kapitalizma, jer danas je ionako sve kritika savremenog kapitalizma i individualizma. Jasno, Lockhartove gazde su tu pravi “bad guys” jer oni predstavljaju ambiciju za grabež, bez Boga i hijerarhije, kako to kaže ludi doktor koji se protiv tog sveta navodno bori. Kako se bori? Hijerarhijom, brijama na plemstvo, zdravstvenim fašizmom, čistom vodom, živom vodom, Meher-babom, pizdom materinom. U tom konfliktu hladne sadašnjosti i feudalne fantazije, Verbinski ne zna kojem bi se privoleo carstvu, pa veći deo vremena balansira između obe, zbunjen kao njegov junak. Ironija u svemu tome je što je on nakupio 40 miliona dolara i sve spucao u ono najpojavnije da bi se protiv tog zlog kapitalizma borio, makar dok mu ponovo ne postane miljenik... Uostalom, nije li sve povezano i vrlo fluidno po pitanju značenja u ovom našem dekonstruktivistički obojenom svetu? Mislim, kapitalizam, wellness i ostalo...  

The Void

2016.

scenario i režija: Jeremy Gillespie, Steven Kostanski

uloge: Aaron Poole, Ellen Wong, Kathleen Munroe, Kenneth Welsh, Daniel Fathers, Art Hindle

Kanadski filmski kolektiv Astron-6 koji svoju inspiraciju vuče saraznih strana horor-filmskog spektra je manje ili više redovna pojava na pre svega severnoameričkim žanrovskim festivalima i dobija zasluženu pažnju od specijaliziranih medija još od prvih, no-budget, trash naslova Father’s Day i Manborg koji su na predivno cheesy način štovali klasike žanra. The Editor je ipak bio nešto zahtevniji koncept, giallo film o giallo filmu sa već polu-pristojnim budžetom i kakvim-takvim planom dalje od dobrog zezanja.

Je li The Void je korak dalje za kolektiv ili korak prema njegovoj razgradnji, vreme će pokazati. Pod punom autorskom kontrolom samo dvojice članova Astron-6, The Void je postao neka vrsta festivalske srećice i u Evropi. Možda iz radoznalosti prema favoritima iza kojih stoje Austin Fantastic, možda zbog globalno ispraćene Indiegogo kampanje koja se nije svodila na klasični “crowdfunding” za film, nego su sredstva nakupljena na taj način bila namenjena “creaturima” i praktičnim efektima, The Void je došao na naš kontinent sa dobrim glasom o sebi.

Sa te strane, The Void je starovremenski impresivan film, nimalo stidljiv prema krvi, utrobi i gadosti. Monstrumi su elaborirani, a efekti impresivni i ostavljaju trajni utisak na nivou mnogo dubljem od površnog “wow” efekta. Znajući profesionalne biografije Gillespieja i Kostanskog, odnosno njihov angažman u scenografiji, odnosno masci, tako nešto ne treba ni najmanje da čudi. Prilično dobra gluma od strane relativno prepoznatljivih američkih i kanadskih glumaca, premda su njihovi likovi tipski, površno motivirani, svakako je plus. Jednostavno rečeno, krvavo je, prljavo i brutalno, daju se iščitati citati iz literature i filmskih žanrovskih klasika. The Void zaista izgleda kao put direktno u pakao i zaista je materijal za uživanje svakom horor-fanu.

Pa ipak, The Void nije nešto što bez ograde mogu nazvati dobrim filmom i razlog za to su njegova priča i scenario. Lako za plošne likove, blentave dijaloge i generalni utisak da se radi o nečemu urnebesno glupavom, iako to verovatno nije tako zamišljeno. Preživljiva je čak i kupovina vremena sa negativčevim monologom na kraju u kojem on sve objašnjava nepotrebno opširno, a opet nedovoljno smisleno.

Glavni problem je, što se mene tiče, preterivanje u želji da se izbegne onaj “too little, too late” efekat koji dosta često otupljuje moderne horore. Ovde se odlazi u drugu krajnost, “too much, too early”, pa film ne samo da deluje sprinterski hektično i pretrpano, već u pola sata uspeva da potroši ama baš svaki adut i “trope” kojeg se uhvatio. Zbog toga nisam rekao ni reč o radnji, i zbog toga ću samo navesti otprilike šta je sve tu utrpano. Imamo i bolnicu u ruralnim predelima pred napuštanjem ili preseljenjem, bolničko osoblje bez potrebnih kvalifikacija, junaka u problemima, njegovu ženu za kojom još pati, psihopate sa puškama, sektaše kao pretnju iz vana i monstruma kao pretnju iznutra.

 Jednom kada se svi ti aduti otkriju, ostaje nam samo da sledimo relativno linearni put u lični i opšti pakao i gledamo kako se sve od izloženog uklapa u neku polu-smislenu priču (vrlo prigodno, inače). Zapravo, hteli mi to ili ne, moramo se fokusirati na tehnikalije koje su perfektne, ali ipak nedovoljne da bi u potpunosti sakrile slabu priču. Sad, zabavno je to za jednu festivalsku projekciju ili uopšte jedno gledanje, ali nije za više od toga.