The Good Nurse

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako je većini najpoznatiji kao (ko)scenarista Tomasa Vinterberga u poslednjoj fazi karijere koja i dalje traje, od filma ,,Submarino“ (2010), preko ,,The Hunt“ (2012) i ,,The Collective“ (2019), pa do Oskarom nagrađenog ,,Another Round“ (2020), Tobias Lindholm je i više nego interesantan režiser.

Kroz tri dosadašnja filma u svojstvu kompletnog autora, Lindholm je ispričao muške priče, ali u dramskom registru, bez podilaženja niskim porivima muške publike za akcijom i junačenjem, ispitujući uloge muškarca u modernom svetu.

U sva tri filma oslanjao se na istog glumca, Pilu Espeka, da odigra protagonistu. ,,R“ (2010) je bila nasilna zatvorska drama. „A Hijacking“ (2012) triler o talačkoj krizi i pregovoru po pitanju broda otetog od somalijskih pirata, i kao takav se bavio muškim svetovima: pomorstvom, nasilnim kriminalom i visokom međunarodnom trgovinom. Konačno, ,,A War“ (2015) je bila priča o ratu i odlukama donesenim na terenu koje moraju dobiti i sudski epilog kod kuće.

,,The Good Nurse“ je Lindholmov četvrti film, prvi realizovan van njegove matične zemlje Danske, te prvi za koji autor nije napisao scenario. Takođe je i prvi film gde umesto protagoniste imamo protagonistkinju, ali to se pre svega može gledati kao svojevrsni kontinuitet s naslovom ,,A War“ koji je u druga dva metaforična „rata“, onaj kod kuće i onaj sudski, imao jake ženske likove – suprugu i tužiteljku. Takođe se kao kontinuitet može uzeti i engleski jezik, koji je ovde jedini, ali smo ga mogli čuti i u dva prethodna Lindholmova filma, budući da se radi o službenom jeziku međunarodne komunikacije.

Bilo kako bilo, ,,The Good Nurse“ je film baziran na dobro dokumentovanim istinitim događajima, odnosno ubilačkom pohodu medicinskog tehničara Čarlsa Kalena koji je od 1988. do 2003. godine ubio, po svom priznanju, tridesetak pacijenata trujući ih pogrešnim ili pogrešno doziranim lekovima. Treba imati u vidu da je to brojka koju je Kalen priznao kako bi izbegao smrtnu kaznu i takođe izbegao da se izjasni o motivima, dok se sumnja da je stvarni broj njegovih žrtava mnogo veći – barem 400. Kalen je neometano ubijao svoje pacijente u bolnicama u američkim saveznim državama Pensilvaniji i Nju Džersiju. Bolnice bi povremeno posumnjale da se nešto čudno događa, ali bi situaciju rešavale interno, najčešće otkazom, bez obaveštavanja vlasti, obdukcija i istraga, štiteći pre svega svoje interese. Kalen je na koncu dolijao, a ključnu ulogu u tome je imala njegova koleginica Ejmi Lafren koja je obavestila policiju o sumnjama u kolegu.

Kao što je jasno da se Kalen ne uklapa u tipičnu sliku serijskog ubice, bilo da se tu radi o nasilnom glupaku ili hiperinteligentnom, a hiperporemećenom ludaku, tako je od samog početka jasno da ,,The Good Nurse“ neće biti tipičan triler o lovu na serijskog ubicu, iako dotični podžanr proživljava svoje „novo zlatno doba“ na televiziji.

Nakon što u uvodnom kadru upoznamo Kalena (u interpretaciji Edija Redmejna) kako pasivno stoji u pozadini dok njegove kolege i lekari pokušavaju da ožive pacijenta (od kojeg vidimo samo noge kako se trzaju), naš fokus se seli na Ejmi (Džesika Častejn). Ona je samohrana majka i posvećena medicinska sestra koja, pak, ima i svojih zdravstvenih problema: čeka na transplantaciju srca i do tada ne sme da se previše zamara na poslu i kod kuće.

U tom smislu joj dolazak novog kolege na posao pada kao „kec na jedanaest“, jer Kalen deluje kao jednako osećajan i posvećen kolega kojem ništa ne pada teško. Njihova kolegijalnost se preliva i na privatni plan, jer Čarli pokazuje spremnost da svojoj koleginici „pritrči“ i kod kuće i pomogne joj s kćerima koje ga instantno prihvataju. Ali, kako se u bolnici povećava broj smrtnih slučajeva među pacijentima, dvojica ambicioznih detektiva (Noa Emerik, Namdi Asomuga) otpočinju istragu dok direktorka (Kim Dikens) čini sve što je u njenoj moći da tu istragu omete, štiteći navodno svoje zaposlene, a zapravo svoj ugled.

Možda će se isprva činiti da je ,,The Good Nurse“ po svom pristupu sličniji drugom polu trilera o serijskim ubicama, onima koji se oslanjaju na žanrovske postulate procedurala i doku-drame (primer za potonje bi bio Finčerov ,,Zodiac“ iz 2007). Ali, Lindholm u fokusu ipak ima neke druge stvari. U manjoj meri, to je sistem i njegovo (ne)funkcionisanje, odnosno funkcionisanje na potpuno krivim, neetičkim postulatima (zataškavanje, prebacivanje problema na nekog drugog i sledećeg), a u većoj meri su tu u pitanju sami akteri i njihov odnos koji se menja s novim saznanjima.

Zbog toga je ,,The Good Nurse“ punokrvan glumački film s apsolutno pogođenim „kastingom“, makar kada je reč o protagonistkinji i antagonisti. Scenario Kristi Vilson-Kerns (radila ,,1917“ Sema Mendesa iz 2019, ,,Last Night in Soho“ Edgara Rajta od prošle godine) je u tom smislu precizan, usmeren na razvoj likova, ali bez nametljivosti u „širokim potezima“.

Lik Ejmi je detaljno razrađen, ali Džesika Čestejn ima prilike da ga dodatno oboji i u potpunosti oživi sve male, tople gestove, brige i moralne dileme koje može imati jedna žena pritisnuta obavezama, moralnim imperativima i telesnim reakcijama na situaciju u kojoj se našla. Takođe, do samog kraja, odnosno dok je Kalen enigmatičan, a ne očito poremećen, izvrstan je i Edi Redmejn koji u izrazu ima jednu blagost kao masku da se iza nje može kriti patologija.

Režijski, Lindholm i te kako zna da film napuni tenzijom, na diskretan i zbog toga izuzetno realističan način, pa da nam na taj način priču koju celu možemo pročitati na internetu (ili na tekstualnim karticama na kraju filma) ispriča kao nešto novo, sveže i zanimljivo. Odmereni montažni ritam njegovog stalnog saradnika Adama Nilsena je tu dragocen, dok toplo-hladni kontrasti u fotografiji Džodija Li Lajpsa (radio ,,Manchester by the Sea“ Keneta Lonergana iz 2016) sjajno funkcionišu u ovoj Netfliksovoj akviziciji, koja se može ispostaviti kao jedna od pametnijih ove godine, budući da na malom ekranu funkcioniše prilično dobro. Preporuka se podrazumeva.

Krigen / A War

2015

scenario i režija: Tobias Lindholm

uloge: Pilou Asbaek, Tuva Novotny, Dar Salim, Soren Malling, Dulfi Al-Jabouri, Charlotte Munck

Tobias Lindholm ima novi film. Ako znate ko je to, ta informacija će vam biti sasvim dovoljna. Ako ne, evo par suvoparnih faktografskih podataka. Tobias Lindholm je jedan od scenarista serije Borgen, kao i regularni Vinterbergov saradnik na većini novijih filmova: Submarino, Jagten i za sledeću godinu najavljeni Kollektivet. Još važnije od toga, Lindholm je jedan od retkih autora čisto “muških” filmova ne samo u Danskoj, nego i globalno, a njegovi filmovi nisu jeftino udvaranje muškoj publici kroz idealizaciju mužjaštva i akcije, nego su to vešti spojevi drame i trilera i studije muških karaktera u muškom okruženju.

Prvenac R (2010) je nasilan film smešten u zatvor. Usledio je Karpingen (2012), smešten na oteti brod i u sličnoj meri u korporativne kancelarije, nudeći na taj način vezu između tri muška posla – pomorstva, piratstva (odnosno nasilnog kriminala) i krupne trgovine. Sledeći korak, logično, mora biti rat, odnosno vojska. I opet imamo istog glumca, Pilou Asbaeka koji polako stiče međunarodnu slavu, u glavnoj ulozi. Je li Lindholm sa ovim filmom zaokružio neku “mušku” trilogiju ili mu je pozicija muškarca jednostavno tema kojoj će se vraćati, vreme će pokazati.

Iskreno, ne znam koliko engleski prevod naslova sa neodređenim članom drži. Sa Karpingen, preveden kao A Hijacking je to bio slučaj, jedna otmica broda ista kao i sve druge i stoga univerzalna. Rat u naslovu i u fokusu ovog filma je ipak vrlo određen, poslednji u kojem su danske trupe do nedavno bile angažovane, onaj u Afganistanu. Na tom planu pratimo Clausa Pedersena (Asbaek) i njegovu četu stacioniranu u malom kampu duboko u provinciji i na stalnom udaru Talibana. Već od prve scene u kojoj danski vojnik gine od nagazne mine nam je jasno da je opasnost sveprisutna i da sranje može vrlo brzo eskalirati. Vojnici usled toga, naravno, imaju probleme sa moralom, ali nema ni pojačanja ni smene, pa jedino što Claus može učiniti je da im se pridruži u patroli i ličnim primerom pokaže kako je uvek sa njima. Pretpostavljamo da nije više pitanje hoće li sranje eskalirati, nego kada će.

Naslov ne drži i iz još jednog razloga: nije u pitanju samo taj neki rat u nekoj dalekoj zemlji. Clausova žena Maria (Novotny) kod kuće “ratuje” sa njihovo troje dece. Devojčica u sredini nije problematična, ali zato dečki jesu. Najmlađi je praktično beba i treba ga stalno držati na oku, a najstariji pokazuje kako mu fali otac kroz agresivne ispade u školi i neposlušnost kod kuće. Ova kućna situacija ni u jednom trenutku nema dodirnih tačaka sa melodramom, jednako je napeta i realistična kao i scene sa misije u Afganistanu. Sjajna je i negativna definicija te familije: umesto standardne priče o disfunkcionalnim, traumatiziranim i oštećenim ratnim veteranima nespremnim za ponovno uključenje u civilno društvo, ovde je familijarna disfunkcionalnost uslovljena odsustvom oca i muža koji bi mogao dovesti stvari u red, zavesti disciplinu i, što da ne, pomoći svojoj u dnevnim obavezama sa decom i kućom.

Na ta dva rata, kada se sranje velikih razmera napokon dogodi, možemo dodati i treći koji drži celu drugu polovinu filma. Naime, Clausova četa je upala u zasedu iz koje nije mogla da se izvuče oslanjajući se samo na svoje snage, pa je Claus upomoć pozvao i vazdušnu podršku i koordinate za napad dao malo kao “educated guess”, a malo i napamet, pa je to rezultiralo sigurnim izvlačenjem, ali i smrću jedanaest civila. Protiv Clausa je zbog toga podignuta optužnica kod kuće za ratni zločin, odnosno za nemarno biranje ciljeva i dovođenje civila u opasnost, pa mu preti višegodišnja zatvorska kazna.

Uporedo sa sudskim ratom koji o Clausovoj sudbini vode profesionalci, tužiteljica (Munck) i branilac (Malling), i sam Claus je u moralnom konfliktu. Sa jedne strane, svakako nije ravnao ispravno i pozvao je avijaciju bez dovoljno preciznih podataka koje, uzgred budi rečeno, pod tako teškom vatrom i nije mogao imati, i zbog toga su neki ljudi, borci i civili, izgubili život. Sa druge strane, on je tim ravnanjem spasio svoju “decu”, odnosno svoje podređene. Sa treće, pak, odgovornost oseća i prema svojoj deci i ženi, a njima svakako neće biti bolje ako on bude ležao u zatvoru, a neće ni njemu. Zapravo, standardi u ratu su divna stvar kad ih je moguće očuvati, što nije uvek slučaj...

Bilo bi lako, suviše lako, udarati u moralizaciju, bilo sa patriotske (“borba protiv globalnog terorizma, ako ih mi ne drmnemo tamo, oni će nas tu”), bilo sa anti-ratne i anti-globalističke strane (“a šta mi tamo uopšte tražimo i šta se mešamo”), ali Lindholm naprosto nije takav tip. Suština priče je da pojedinac koji se nađe u vatri zapravo i nema izbora. Kao i brodski kuvar koji služi kao veza između korporacije i pirata u Karpingenu, tako je i Claus, dobar čovek i dobar vojnik u suštini bez mogućnosti za izbor, u stresnoj situaciji, pod naletom opasnosti, ali i odgovornosti. Veza između dva lika nije slučajna, kao što nije slučajan ni izbor glumca za obojicu.

Onaj ko nije bio na terenu ima taj luksuz da razmišlja o pravdi i nepravdi, ljudima tamo je preživljavanje prva, često i jedina stvar na pameti. Nije li onda i Maria loša majka jer je mlađeg sina izložila opasnosti dok se bavila starijim? Da li je ona imala izbora u toj situaciji? Da li je ona izabrala da bude sama sa troje dece? Ni ta veza između žene i muža i njihovih ratova nije nimalo slučajna.

Krigen je ispunio očekivanja i pružio nam kompleksnu i duboku dramu o dužnosti, moralu i ljudskosti u specifičnoj situaciji. Lindholm nas je pošteno, brzo i efektno senzibilizirao za svog protagonistu, da bi ga proveo kroz pakao rata i poratnih sumnji. Lindholm je još jednom demonstrirao da je vrlo pronicljiv pisac, ali i odličan reditelj spreman da se, kad zatreba, osloni na žanr (ovde imamo ratni film, porodičnu dramu i sudsku dramu na granici trilera), a da pritom ne zaboravi na razvoj likova i ono što ima da kaže. Krigen je film koji se hvata tih naših lutanja i neodređenog odnosa koji kao društvo gajimo o angažmanu u suzbijanju globalnog terorizma, i izveden na najbolji mogući način, napet od prve do poslednje sekunde, grabi našu pažnju i ne pušta nas. Apsolutna preporuka.

A Hijacking / Kapringen

2012.

scenario i režija: Tobias Lindholm

uloge: Pilou Asbaek, Soren Malling, Dar Salim, Roland Moller, Gary Skjoldmose Porter, Abdihakin Asgar

A Hijacking je recentni danski triler koji se bavi gorućim svetskim problemom: piraterijom. Ne mislimo tu na vesele Šveđane, nego na veoma opasne, naoružane i odlučne somalijske pirate koji napadaju i otimaju trgovačke brodove. Takvu sudbinu je doživeo danski tanker, i pirati i kompanija počinju pregovore. Igraju sa zatvorenim kartama, ali se pravila igre znaju: ko prerano podlegne pritisku, ostaće bez ičega. Ideja je da pirati misle da su dobili najviše što su mogli, a da kompanija ne plati previsoku cenu. Životi posade i sigurnost tovara su, nažalost, sekundarni.

Glavni lik je kuvar, što možemo razumeti kao posvetu kultnom akcionom filmu Under Siege (1992), koji je smešten u klaustrofobičnu atmosferu broda. Za razliku od Stevena Seagala, Pilou Asbaek nije akcioni heroj, nego je samo kuvar, neophodan član posade, ali i idealan kao oruđe za pritisak i kanal komunikacije. U ovom filmu nema akcije, junačenja, oduzimanja oružja, napada tavom ili kuhinjskim noževima, sve mere se preduzimaju izuzetno oprezno. Sa mrtvom posadom, pirati nemaju čime da ucene kompaniju za novac, a u posadi su obični muškarci raznih godina i fizičkih stanja, od kojih niko nije vojni specijalac.

Pregovori su priča za sebe i pre svega psihološka igra u kojoj je cilj jednoj strani povećati pritisak na drugu i iznuriti je. Pregovori liče na spoj psiholoških trikova i „mexican stand-off“-a i traju jako dugo. Vode ih jedan od kompanijskih izvršnih direktora (Malling) i prevodilac (Asgar), koji tvrdi da je profesionalni komunikator, a ne pirat. Direktoru pomaže specijalista za pregovore (Skjoldmose Porter), ali i čitava paleta kompanijskog osoblja predvođena mladim pomoćnikom (Salim). Osim sa piratima, potrebno je razgovrati i sa familijama otetih, bordom direktora, osiguravajućim kućama...

Iako nema konvencionalne akcije, film je izuzetno napet. Fokus su promene psihičkih stanja svih upletenih u sukob. Pirati sve više tonu u nervozu, jer što više vreme prolazi, manje su šanse da će izvući veliki novac. Zato postaju nasilni, a njihovi postupci sve manje predvidljivi. U sedištu kompanije centralne emocije su napetost i iscrpljenost. Autor filma pomoću vešto upakovanih diskretnih detalja pokazuje iznurenost pregovarača: jedan spava u kancelariji, drugi se odrekao odela i kravate... Kod posade na brodu su vidljivi nestrpljivost, klaustrofobija, strah i na kraju trauma, jer su oni ipak medij preko kojeg se vrši pritisak. Stanje kuvara Mikkela posebno se pogoršava, jer on trpi najveći pritisak od strane pirata. Kapetan je od početka bolestan, a mašinista se ili odvaja od situacije, ili pokušava da zagovori i zabavi gusare. Pregovaračke metode su nemilosrdne, pritisak je brutalan.

Ne pamtim kada je dolazeći faks prouzročio više napetosti, kada je dozvola za pecanje značila više radosti, kada su jednostavni logistički problemi imali toliko uticaja. A Hijacking je jedan od najaktuelnijih, najtemeljitijih i najživotnijih filmova. Za to su odgovorni glumci, ali i brojni drugi rediteljski i ini postupci. Prvo, scene na brodu su zaista snimljene na tankeru u Indijskom Okeanu, ne u nekakvom studiju. Osvetljenje i zvuk su čisto ambijentalni, što malo podseća na Dogmu 95, ali sumnjam da je to autorima bio cilj. Ručna kamera je sasvim dovoljno sigurna da stil filma označi kao „verite“, a ne „chaos cinema“. Somalijski turbo-folk koji se čuje iz zauzetih kabina je iritantan taman koliko treba.

A Hijacking gledaoca smešta u centar zbivanja. On se može poistovetiti sa likovima, koji su životni i višeslojni, može proživljavati njihove dileme i brige. Ovo je jedan od najboljih trilera današnjice i svakako jedan od retkih filmova koji tretira ovako globalno važnu temu.