Dead Slow Ahead

kritika originalno objavljena na FAK-u

2015.

režija: Mauro Herce

scenario: Mauro Herce, Manuel Munoz Rivas

Ako uzimam sebe za primer, čovek je kopnena životinja. Možemo biti fascinirani morem kao što možemo biti fascinirani kosmosom, ali te dve sredine ne možemo potčiniti svojoj vlasti, ma koliko se trudili. Nije tu stvar samo ograničenosti našeg znanja, more istražujemo od samih početaka civilizacije, možda i pre toga, možda i znamo koja je najdublja tačka i da tamo svetlost ne dolazi, možda možemo tamo da se spustimo podmornicom i izmerimo pritisak na tom mestu, ali zaboravljamo jednu stvar. To je sila prirode pred kojom smo nemoćni.

Tehnologija tu samo malo pomaže. Poznajem ljude koje plove i one koji rade na naftnim platformama. Te strukture, ta naša kratkotrajna invazija u prirodni poredak i pokušaj da mu se nametnemo može biti samo privremenog karaktera. Ti kavezi koji nam omogućavaju da uopšte postojimo na tom mestu i ulivaju nam kakav-takav osećaj sigurnosti za tren oka mogu postati naši grobovi. Dovoljno je samo da jedna stvar pođe po zlu i da se otrgne kontroli. To utiče na psihu, hteli mi to da priznamo ili ne. Čak i da sve prođe po planu, taj stepen izolacije i ograničenosti kretanja naprosto nije prirodan. Zato pomorci dobro zarađuju.

Dead Slow Ahead, autorski prvenac direktora fotografije Maura Hercea, dokumentarni je film koji prati ukleto putovanje teretnog broda Fair Lady, ali ni u kom slučaju nije surova faktografija snimljena skrivenim kamerama o ljudima na poslu, tehničkim detaljima, vanjskim uticajima i ritualima preživljavanja na naizgled širokom, a zapravo skučenom prostoru. Premda, tako počinje, sa kakofoničnom zvučnom shemom sastavljenom od huka mašina i valova, prodornih signala radara koji “pinga” i mumljavo-šuškavih komandi koje čujemo preko razglasa. Posada obavlja svoje zadatke i čini se da sve ide po planu, mada je komunikacija minimalna, a atmosfera gusta i napeta, kao da se nešto sprema.

To što se sprema je “samo” obično nevreme, prvo viđeno iz daljine kao sistem uragana sa dva centra. Neće vetar i valovi potopiti brod, jer u suprotnom ne bi bilo ni filma, ali će svakako ostaviti posledice. Voda je ušla u prostor za teret i preti mu uništenje, brodskoj kompaniji gubitak a posadi ugroza egzistencije. Štetu treba sanirati u najkraćem roku i efektno, u svega nekoliko dugih i odmerenih kadrova vidimo suštinu ovog filma: koliko je čovek mali ne samo prema prirodi nego i prema toj konstrukciji koju je sam napravio. Metafora kapitalizma? Možda, čak verovatno, ali ne naročito bitno.

Upravo na tom mestu Herce počinje da se poigrava sa psihologijom i našom percepcijom, putovanje Fair Lady postaje distopijski tehnološki horor, a ugođaj skreće kad nadrealnom, iracionalnom, visceralnom. Ona sigurnost i pouzdanost, jasnost i svedenost s početka sada se čine tako daleko. Jednostavno, izbačena nam je tačka oslonca i izgubili smo orijentaciju. Čini se, Fair Lady isto tako. Ako i nije pitanje preživljavanja, bilo kakva ugoda je onemogućena. Na osnovu komadića informacija, poput karaoke žurke za posadu, njihovih razgovora sa porodicama i usputne informacije o crkavanju radio-veze jasno nam je da im je sudbina neizvesna.

Nekako pamtim i informaciju da su skrenuli s kursa i da plove naslepo, ali to neće pokrenuti onu klasičnu hollywoodsku dramaturgiju preživljavanja. Jasno nam je da im to nije prvi put i da su oni na neizvesnost navikli, da se, kada su na poslu, s njom bude i s njom ležu. Međutim, to nikako nije prijatan osećaj i pitanje je koliko će još dugo moći obavljati taj posao bez dalekosežnih posledica.

Za kraj, evo i ideje. Sve i da ih nevreme nije pogodilo i da su svi instrumenti u redu, cenim da bi slika tog putovanja izgledala prilično slično. Taj stepen izolacije naprosto nije prirodan i utiče na psihu. Zato je Dead Slow Ahead tako dobar i univerzalan film. Mauro Herce uspeva da bez ikakvog komentara pokaže kako nešto što percipiramo kao nadrealno nekome postaje realno i svakodnevno i kako su granice između ta dva zapravo dosta mutne. Apsolutna preporuka.

In the Heart of the Sea

2015.

režija: Ron Howard

scenario: Charles Leavitt, Rick Jaffa, Amanda Silver (prema knjizi Nathaniela Philbricka)

uloge: Chris Hemsworth, Benjamin Walker, Cillian Murphy, Tom Holland, Brendan Gleeson, Ben Whishaw

Mesecima sam odlagao gledanje ovog filma. Mislim, hollywoodski kostimirani spektakl nabijen efektima i kompjuterskim grafičkim intervencijama, pa još na vodi (koja je posebno zajebana za CGI)... Jednostavno, kome to može biti zanimljivo? Još ako uzmemo u obzir da se film reklamira kao istinita priča koja je poslužila kao inspiracija za kapitalno delo američke književnosti, Melvillov Moby Dick, a znamo kako se u Hollywoodu te istinite priče začinjavaju i distorziraju... Zapravo, jedinu slamku spasa je predstavljao reditelj Ron Howard, vešt zanatlija i specijalista upravo za “hollywoodizaciju” istinitih priča, čovek koji snima mnogo, uz tempo od po jednog najčešće solidnog filma na dve godine.

Moram odmah reći, In the Heart of the Sea nije loš film, bar ne u klasičnom smislu te reči, ali je svakako neujednačen, sa mnogo nabačenih ideja nejednake realizacije i ograničen dramaturškim konvencijama pojedinih žanrova. Na planu vizuelnog spektakla nije baš toliko spektakularan, ali nije ni katastrofalan, fotografija je atraktivna, a kompjuterska grafika je dopunjena sa modelarstvom starog kova gde god je to bilo moguće. Jača strana filma su svakako glumci koje Howard, i sam glumac po profesiji, usmerava perfektno i čije potencijale koristi do maksimuma.

Howard je već na svom prošlom filmu, vizuelno impresivnom i dramski nabijenom sportskom spektaklu Rush, svetu otkrio da Chris Hemsworth nije samo frajerčić pogodan za slikanje, već je upravo to frajersko u njemu iskoristio za veran prikaz šampiona Formule 1 Jamesa Hunta. Ovde igra na sigurno, dajući mu tipsku ulogu odvažnog pomorca u kojoj je Hemsworth solidan. Zato je njegov partner u sukobu, Benjamin Walker, iako iznuđeno (nekoliko glumaca višeg profila je odbilo ulogu), prilično dobro rešenje, kanalizirajući nesigurnost neiskusnog aristokrate koji mora da popuni “velike cipele” svojih predaka. Cillian Murphy možda nema veliku minutažu, ali je od svog drugog oficira izvukao maksimum i ostvario najbolju epizodu u filmu. Takođe, Tom Holland, prvi put viđen u The Impossible (2012) sasvim fino gradi karijeru mladog glumca. Brendan Gleeson i Ben Whishaw imaju zahtevnu, podužu scenu međusobne konverzacije i sasvim su solidni, Gleeson kao oličenje istraumiranosti, a Whishaw naivne radoznalosti. Primetno je odsustvo karakterizacije kod malobrojnih ženskih likova, ali In the Heart of the Sea je pre svega muška priča.

Prvo ograničenje je forma priče u priči. Sredinom 19-og stoleća pisac Herman Melville (Whishaw) dolazi na otok Nantucket, nekada centar industrije kitolova i prerade ulja, kako bi od starog pomorca Nickersona (Gleeson) izvukao traumatičnu priču o katastrofi na brodu Essex koju je načuo negde i koja će kasnije poslužiti kao osnova za Moby Dick. Naravno, taj okvir je potpuno “bogus” i to proverljivo: prvo, Melville je na Nantucket prvi put došao tek nakon izdavanja knjige, a drugo, između dvojice muškaraca po logici stvari nije bila tolika razlika u godinama, ali valjda se išlo na efekat starenja usled traume.

Priča u priči je ukleto putovanje dotičnog broda, prvo za tada momčića Nickersona (Holland), koje je bilo problematično od početka. Iskusni prvi oficir Owen Chase (Hemsworth) je ponovo bio “preskočen” za unapređenje u kapetana, a za kapetana je izabran neiskusni George Pollard (Walker) koji je imao odgovarajuće, aristokratsko poreklo i to je dovelo do rivaliteta između njih dvojice od samog početka. Koliko sam pročitao, i taj detalj je pogrešan, Pollard nije bio baš toliko neiskusan i njih dvojica su plovili zajedno. Razlog za distorziju, pojednostavljivanje i prenaglašavanje beži mojoj logici, klasne razlike bi se jednako pokazale i da je Pollard samo bio unapređen preko reda.

Bilo kako bilo, nakon Pollardove pogrešne odluke i svađe između njega i Chasea, njih dvojica sklapaju dogovor da već oštećeni brod brzo napune, vrate se kući kao pobednici i odu svaki svojim putem. Međutim, nakon početne sreće sa ulovom kapitalca, Essex nailazi na “sušu”, toliko da im vest o velikom jatu daleko od obale kojim vlada ogromna bela neman zvuči kao slamka spasa. Pretpostavljamo šta sledi: sukob sa kitom, potapanje broda i priča o preživljavanju na čamcima i pustim otocima, glad, žeđ, smrt, kanibalizam, sve do očekivane, ali sasvim solidno izvedene “završne reči” protiv kapitalističke logike kitolova na kraju.

Pored očitih ograničenja priče o katastrofi i opstanku uprkos svim šansama, drugi problem filma je previše tema kojih se dotiče. Tako imamo i ustroj industrije, i klasne razlike, i spoznaju da kitovi nisu “velike ribe”, nego kompleksnija, inteligentna bića, i moralne nizine u koje čovek mora pasti da bi preživeo. Možda je to preslika Melvillovog romana koji se ni izbliza ne sme svoditi samo na psihologiju opsesije i koji se u pasažima dotiče svih navedenih tema, ali pitanje je koliko je hollywoodski pristup svrsishodan, ma koliko Howard bio vešt u tome i ma koliko In the Heart of the Sea bio pratljiv i solidan film generalno, sa tek pojedinim momentima koji se izdižu iznad te generalne solidnosti. Recimo da bi u rukama autora sklonog filozofiji ovakva priča bila dublja, moćnija i zaokruženija, ali onda studijske glavešine sigurno ne bi potrošile 100 miliona dolara. Opet, možda da glavešine nisu toliko uložile, film ne bi bio toliki “flop” bez šansi da pokrije budžet, ali to su druge i duge priče... I pored svega, shvatite ovaj tekst kao laganu preporuku, iskreno nemate šta izgubiti.

The Finest Hours

2016.

režija: Craig Gillespie

scenario: Scott Silver, Paul Tamasy, Eric Johnson (prema knjizi Caseya Shermana i Michaela J. Touglasa)

uloge: Chris Pine, Casey Affleck, Holliday Grainger, Eric Bana, Ben Foster, Kyle Gallner, John Magaro, John Ortiz, Graham McTavish

Leto 2009, žena, pas i ja putujemo katamaranom od Rijeke do Lošinja. Vreme je gadno, more uzburkano, meni je loše toliko da mi se uključuje “panic mode”. Kapetan je mlad i napaljen i pokušava da ispoštuje red vožnje i stane na nekoliko otočića koji su ucrtani u našu rutu, naravno bezuspešno. Pristajemo na Lošinju i dok se oporavljam od post-traumatskog stresa, imam šta da vidim: svi lokali na obali su poplavljeni. Doznajem da je plimni val od 10-ak metara zalio centar grada i da smo mi na brodu ostali živi za dlaku: da je kapetan bio samo za nijansu manje iskusan i napaljeniji, katamaran bi se raspolovio.

Od tada izbegavam brodove, naročito duže vožnje po moru i po lošem vremenu. Ionako sam nikakav plivač i podivljalo more je jedna od retkih stvari koja me ispunjava iracionalnim strahom. Tu se žena i ja nikako ne kapiramo, ona je navučena na kupanje i po najgorem vremenu, a za mene je vrhunac morskog provoda terasa ribljeg restorana na obali.

Dana 18. februara 1952. godine oluja praćena severoistočnim vetrom pogodila je obalu Nove Engleske, a naročito dva tankera koja je doslovno raspolutila. Dok se na spasavanju jednog od njih angažirao skoro celokupan sastav Obalske Straže gradića Chathama, drugi je ostao bez kapetana i visokih oficira, komunikacije i mogućnosti da uputi signal, pa je otkriven samo slučajno na radaru i kao pomoć je poslat samo jedan brod od nekih 12 metara sa samo četvoricom članova posade. The Finest Hours Craiga Gillespieja (Lars and the Real Girl, remake Fright Night, Million Dollar Arm) je priča o tom spasavanju.

Naš junak je Bernie Webber (Pine), hollywoodski stereotipno zgodan i ispravan, epitom hrabrosti, predan poslu i neposlušan do nesposobnog zapovednika (Bana), ali i beskonačno stidljiv, te neprilagođen u socijalnim situacijama. Tako ga i upoznajemo, u “meet cute” momentu sa lokalnom devojkom Miriam (Grainger), takođe zgodnom poput hollywoodske dive. Baš na dan kad namerava pitati kapetana za formalnu dozvolu da se oženi, ovaj ga šalje na potencijalno pogibeljnu misiju spasavanja sa još trojicom dobrovoljaca (Foster, Gallner, Magaro) u brodiću bez kompasa koji je oštećen po putu.

Istovremeno na brodu glavni mašinista Ray Sybert (Affleck) pokušava da zadnju polovinu sa preostalim članovima posade ukotvi negde bliže obali i kupi malo vremena dok eventualna pomoć stigne, sa neizvesnim ishodom, ali svakako boljim od ideje da se posada preseli u čamce za spasavanje u datim vremenskim uslovima.

Eto nama tri ugla drame: brodić Obalske Straže se trka sa vremenom i doslovno tapka u mraku, posada tankera se ili svađa međusobno ili pokušava da smanji posledice oštećenja, a Miriam se na kopnu svađa sa nesposobnim komandantom Obalske straže i sa ostalim meštanima čeka i strepi da se njen Bernie i njihovi najmiliji vrate. Znamo kako se ta priča završila zapravo, u suprotnom ne bilo ovakvog filma, a i kako se takve priče završavaju u Hollywoodu. Štos je samo u tome kako to izvesti.

A ovde to nije sjajno. Film fingira napetost, ali zapravo ne donosi nešto što nismo već videli u sličnim filmovima katastrofe. U tome mu pomaže “kaži mi kako da se osećam” orkestracija i obilje kompjuterske grafike koja izgleda “blockbusterski” skupo i snažno, ali ne baš uverljivo, pa je osuđena na ružno starenje. Uostalom CGI + voda, kao i 3D + noćni “setting” nikad ne daju dobre rezultate, pa je The Finest Hours istovremeno i klišeiziran i nepregledan.

Dodajmo na to i nikakvu karakterizaciju likova. Glavni i prvopotpisani su možda skicirani sa po nekoliko osnovnih osobina, dok su ostali svedeni na možda osobinu ili dve po kojima ih razlikujemo jedne od drugih, ali generalno imaju ličnosti koliko i prosečan statista. U takvim okolnostima ne treba očekivati ni čudo od glume. Chris Pine nekako uspeva da podvali drvenost kao utišanost, a Casey Affleck kao da jedini glumi u filmu, a ne samo izgovara rečenice sa manje ili više afektiranja. Holliday Grainger je mnogo efikasnija kao pojava nego kao glumica, ali šta smo očekivali od jedne i skoro jedine žene u “muškom” filmu.

Zapravo, dovoljno je videti ime reditelja i pordukcijsku kuću, pa će i očekivanja od filma spasti. Kuća je Disney, a reditelj njihov kućni reditelj Gillespie koji je za njih već odradio limunadu zvanu Million Dollar Arm. Ovo je limunada sa drugim začinima, ovde su to triler i film katastrofe, ali svejedno limunada. Možda je najveća prednost The Finest Hours to što izgleda bolje i profesionalnije od konkurencije sa kojom se takmičio u zimskom terminu, ali nemojmo ovako nešto nazivati dobrim filmom.

Chevalier

kritika objavljena na fak.hr

2015.

režija: Athina Rachel Tsangari

scenario: Athina Rachel Tsangari, Efthymis Filippou

uloge: Yorgos Kentros, Makis Papadimitriou, Yorgos Pirapassopoulos, Sakis Rouvas, Vangelis Mourikis, Panos Koronis

Pratim ovo sranje na srpsko-hrvatskoj granici i prepucavanje hrvatskog i srpskog premijera sa svitom pripadajućih ministara i razmišljam koliko je to zapravo besmisleno i nepotrebno, naročito iz perspektive običnih ljudi koji između dve zemlje putuju iz poslovnih ili privatnih razloga. Kažu oni: “to je samo na toj granici, ako baš morate idite avionom, ili preko Mađarske ili preko Madagaskara”. Uvek ima načina, je li, naročito ako imate par stotina eura za potrošiti. Bogatašima je ionako svejedno.

Istina, na svaki takav događaj se može gledati kao na katastrofu, ili se može okrenuti na sprdnju i humor iz nemoći ili se može već na drugi način subvertirati. Moj predlog je da ga razložimo do najprostijih faktora i zanemarimo sve što nije esencijalno. Ono što nam ostaje su antropološke kategorije: imamo dvojicu muškaraca, verovatno neodraslih i svakako nedoraslih situaciji u kojoj su oni nekakva vlast i imaju neku moć i imamo njihovu igru i takmičenje koje se može prostački nazvati “u koga je veći”. Muškarci su i inače skloni tome, rekao bih čak evolucijski predodređeni, a iz te bazične psihologije izviru i sportovi i ratovi.

O tome nam govori novi film Athine Rachel Tsangari, autorice među vodećim u krugu onog što možemo nazvati grčkim bizarnim valom. Tu imamo šestoricu muškaraca, dobrostojećih (što nije nezanemarivo, glede na to iz koje zemlje dolaze), na jednom brodu, na tradicionalnom ribarskom izletu (van sezone, boje su sivlje i nema gužve) i njihovo takmičenje. Samo što se ovog puta ne takmiče samo ko će najbrže upecati ribu, ko će upecati najveću ribu ili ko će upecati najviše ribe, nego u dokolici (i obesti) idu dotle da naprave sveobuhvatno takmičenje i proglase pobednika koji je “najbolji u svemu” i koji će imati čast da nosi naslovni prsten koje je nosilo francusko plemstvo do sledećeg izleta i sledeće partije.

Gotovo bez uvoda, film od gledaoca zahteva dosta pozornosti da se pohvataju konci, ne toliko glede radnje, ali svakako glede grupne dinamike. Šestorica na palubi, plus još dvojica “nevidljivih” iz redova posluge, nisu apsolutno iste demografije. Razlikuju se i po starosti i po imovinskom stanju i po uspešnosti u svom poslu (igra ih “enseble cast” što profesionalnih, što neprofesionalnih glumaca, čak i Eurosong pevač Sakis Rouvas), ali igru započinju kao manje ili više ravnopravni takmaci. E, sad, kao i sve što ima pretenzije da bude sveobuhvatno, tako i ta igra ima dosta nategnuta i nejasna pravila, što takmičarima otvara puteve za dogovore i pregovore u smislu kupovine ocena i osiguravanja što boljeg plasmana.

Ni discipline nisu striktno utvrđene. Neke od njih su merljive, poput pecanja, sklapanja IKEA-inih proizvoda ili čišćenja. Neke su arbitrarne, poput oblačenja (uređenosti i elegancije), toniranosti tela, pevanja i plesanja. Neke su poptpuno neuhvatljive, poput ljubavnih uspeha, sreće u braku i generalne sređenosti života. A neke discipline su jednostavno bizarne i besmislene: kvalitet pranja zuba ili mirnoća spavanja, recimo. Naravno da će doći i do vađenja argumenata, odnosno spolovila i njihovog premeravanja u svrhu igre.

“Boys will be boys” je neka poanta koja se može iščitati iz najnovijeg filma Tsangarijeve, ali to nije klasična “odjeb”-replika koju izgovara neko ko se ne želi baviti stvarima. Ona se, naprotiv, toga hvata sa radoznalošću i metodičnošću naučnika koji sistematski posmatra svoje subjekte, ali i sa toplinom i igrivošću pravog umetnika. Zbog toga će ubaciti i zapadnu i grčku muziku u rasponu od evergreena do prolaznog popa koja se da čitati ironijski i humorno, kao što će ceo film intonirati kao vežbu iz bizarnog humora preko koje se upoznajemo sa suštinom stvari.

Athina Rachel Tsangari je svakako jedna od vodećih autorica, ne samo u grčkim nego i u evropskim krugovima. Njena rediteljska filmografija možda nije dugačka, pre Chevaliera je režirala samo dva dugometražna filma i nekoliko veoma zapaženih kratkometražnih. Na tom popisu dugometražnih se nalazi i Attenberg, jedan od potpisnih filmova grčkog bizarnog vala. No, Tsangarijeva je više kredita pokupila kao producentica drugih grčkih i ne samo grčkih filmova, a na tom podužem popisu će se naći i Linklaterov Before Midnight, kao i Lanthimosovi filmovi Kinetta, Dogtooth i Alps.

Kad smo već kod Lanthimosa, neka poređenja između ovo dvoje autora se sama nameću. Prvo, oboje sarađuju sa scenaristom Efthymisom Filippouom koji je vrlo odgovoran za antropološki i bizarno-humorni pristup u njihovim filmovima. Drugo, Lanthimos je ove godine takođe snimio film po Filippouovom scenariju, od strane moje malenkosti na ovom mestu recenzirani The Lobster u širokoj i bogatoj koprodukciji na engleskom jeziku. Problem sa Lobsterom je bio što momentum i snagu sa početka nije održao do kraja. Toga kod Athine Tsangari nema: Chevalier je fokusiran i konzistentan film, idejno i stilski ujednačen i ispoliran.

Naravno, neki će mu naći zamerku u tome što se ne bavi aktuelnim grčkim, dakle, socijalnim problemima ili da je toliko radikalno feministički da svoje muške subjekte vređa i oduzima im svako ljudsko dostojanstvo. Prva tvrdnja apsolutno nije tačna, jer se baš iz odsustva socijalnih tema čita socijalni kontekst, naročito na kraju filma kada posluga usvoji modalitete ponašanja od gazde i njegovih kompanjona. Druga tvrdnja je već za razmatranje, ali je autoričin stav potpuno legitiman, njena perspektiva je distinktivno ženska, pa tako i detinjasti muškarci apsolutno imaju smisla. Baš zbog te perspektive, a ne uprkos njoj, Chevalier je izuzetno zanimljiv film.

Preporuka od mene, dakle, stoji. Vi ćete se, dragi čitaoci i posebno čitateljke, u to uveriti kada se Chevalier na svojoj festivalskoj turneji koja je u punom jeku (od premijere u Locarnu, preko dve nagrade u Sarajevu do Toronta, Vancouvera i New Yorka) zaustavi u nekom od gradova u regionu. Za očekivati je da hoće, pošto je ovo svakako potencijalni festivalski hit jesenje sezone. Dotle će se možda stanje normalizirati, granice otvoriti i igrice između dvojice dokonih političara prestati. A vas ću, drage čitateljke, posebno zamoliti da mi, kad pogledate film, odgovorite jesmo li svi mi muškarci zaista takvi.

Red Knot

2014.

scenario i režija: Scott Cohen

uloge: Olivia Thrilby, Vincent Kartheiser, Billy Campbell, Lisa Harrow, Roger Payne

Mladi bračni par kreće na putovanje. Nije to medeni mesec kakav zamišljamo, neko more, tropi ili makar Mediteran, nego antarktička tura brodom. Muž, Peter (Kartheiser) deluje više u tome, to je očito bila njegova ideja. Žena, Chloe (Thrilby) pokušava biti podrška, ali teško skriva da celom tom pričom baš i nije oduševljena. On je pisac opsednut antarktičkim istraživačima i imao je sreću da na brodu naleti na biologa Rogera Paynea, pa se uglavnom zadržava u razgovoru s njim, dok se Chloe progresivno sve više smara.

Situacija će eskalirati kada ona od nekog drugog, a ne od Petera, sazna da je on potpisao ugovr za knjigu koji predviđa odsustvo od godinu dana. To će dovesti do “preseljenja” u drugu kabinu i intenzivnog druženja sa kapetanom (Campbell). Jesu li antarktička bespuća, nepregledno more i smrznuti otoci zaista znak za kraj njihove veze ili samo tako izgledaju?

Red Knot je prvi film teatarskog umetnika Scotta Cohena koji sa njim pokazuje određeni potencijal i stvaralačku zrelost, ali i neke nedostatke. Najjače strane filma su sjajan izbor glumaca, impresivna fotografija, muzika i njihov spoj u svojevrsnu meditaciju o ljubavi, komunikaciji i zajedništvu, kao i veoma vešto uklapanje filmske priče, glumaca i ekipe na pravi, komercijalni brod sa pravim turistima koji su se uputili na ovo nimalo jeftino krstarenje. Zanimljivo je i to da fotografija i naročito muzika diktiraju kako ćemo percipirati film, a da dijalog ostaje ne baš razumljiv, najčešće duboko u pozadini svega.

Problem je, međutim, pre svega sa tempom. Red Knot je prespor, čak i kad uzmemo u obzir da je u pitanju meditacija o ljubavi, pritom još na ograničenom prostoru i da su događaji u takvom okruženju uglavnom toliko niskog intenziteta da su skoro ne-događaji. Likovi su jedva skicirani, što glumcima daje slobodu za tumačenje, ali im ne daje temelj nigde. Vincent Kartheiser i Olivia Thrilby se sa njima sjajno snalaze, posebno ona, koristeći se mimikom i govorom tela. Problematično je i to da skoro nema priče, pa se i taj dijalog koji čujemo čini kao kompromis, a film bi svakako i bolje i inovativnije izgledao kada bi u potpunosti bio bez dijaloga, oslonjen na fotografiju, muziku i ambijentalne zvukove.

Red Knot je jedno relativno kratko, povremeno zanimljivo i ne sasvim promašeno filmsko iskustvo, ali će biti i ostati samo kuriozitet, iako ima potencijala za mnogo više od toga. Ovako može biti zanimljiv jednom krugu profesionalaca, dok će široj publici biti uglavnom nezanimljiv.

Fidelio, l'odyssée d'Alice / Fidelio, Alice's Journey

2014.

režija: Lucie Borleteau

scenario: Lucie Borleteau, Clara Bourreau, Mathilde Boisseleau

uloge: Ariane Labed, Melvil Poupaud, Anders Danielsen Lie, Luc Catania (glas)

Kakav je osećaj i kako to izgleda biti žena u muškom svetu, na muškom poslu, stalno okružena muškarcima? Iz svoje muške perspektive, ne bih znao da odgovorim na to pitanje, ali ako je suditi po filmovima i serijama, prvo pitanje je pritisak na karijeru (manja plata za isti posao, teže nalaženje posla, konstantno ispitivanje stručnosti od strane uhodane škvadre muških kolega), a odmah za njim i seksualna tenzija ili različito doživljavanje seksa kod muškaraca i žena.

Fidelio, Alice's Journey je film koji prati našu naslovnu protagonistkinju, mehaničarku na naslovnom brodu, u okruženju muškaraca. Osvežavajuće, novo i evropski (nasuprot anglosaksonskom, je li) je to da se ovde izbegavaju klišei o neravnopravnosti, predvidljive feminističke tlapnje i moralno čistunstvo i popovanje oko seksualnih eskapada, kao i jeftina eksploatacija seksualne ugroženosti. Opet, to ni u kom slučaju ne znači da nema promišljanja o karijeri i seksu i da to nije povezano sa okruženjem broda i muškaraca na njemu. To zbog ženske perspektive autorice, bivše glumice Lucie Borleteau i njenih ko-scenaristkinja deluje unikatno i iskreno.

Naša Alice (Labed) dolazi na brod Fidelio, ranije poznat kao Eclipse da zameni mehaničara koji je poginuo pod nerazjašnjenim okolnostima. Brod neumitno ide prema svom kraju i na jednom je od svojih poslednjih putovanja pre nego što ode u staro gvožđe. O tome je u svojim dnevnicima pisao i pokojni mehaničar, u pauzama opisa svojih seksualnih eskapada i definitivnog razočaranja u ljubav kao takvu. Ti dnevnici su došli Alice pod ruku...

Kao i brod, i ona je na prekretnici jer je način života istovremeno ubija, ali joj je i inspiracija i motivacija. Za nju više ne može važiti ona maksima: “šta se dogodi na brodu, ostaje na brodu”, posebno zato što na kopnu ima dečka koga voli, Felixa (Danielsen Lie), a kapetan na brodu Gaël (Poupaud) je njena prva velika ljubav i “blast from the past” u najnezgodnijem mogućem trenutku.

Ovo je film pre svega o vernosti, koja se ne ispituje samo po pitanju ljubavi, veza i brakova nego i u smislu karijernih i životnih ideala. Brod je tu zanimljiv “setting”, specifično stanje uma, a ne samo kulisa i dekor, ali je i ograničavajući faktor jer je na tako tesnom prostoru teško graditi i luk radnje i razvojni luk likova.

Jednom kad iznese svoje pretpostavke, Lucie Borleteau ne ostaje puno prostora do poente. Ona pokušava da popuni tu rupu slikama iz dnevne brodske rutine, iz Alicinih privatnih trenutaka, iz “provoda” na brodu i u lukama. Ona nju pozicionira kao jednakopravnu, iako ne i jednaku svojim muškim kolegama, što je zanimljivo, ali ne i dovoljno. Sličan problem relativne ne-događajnosti prisutan je i po pitanju pokojnikovih dnevnika i njegove misteriozne smrti koji imaju sjajan potencijal da film skrenu u nekom drugom pravcu. To može biti nekakav korporativni triler ili prosto studija života na brodu generalno i to autorica koristi prigodno, ovlaš, nikad do kraja. To je možda u redu da bi se film držao svoje osnovne teze, ali ipak ostavlja utisak praznine. Konačno, imam problem i sa umetničkim referencama datim u naslovu. Tu imamo i Beethovena i Homera i Lewisa Carrolla i sve to divno i krasno zvuči, mada dalje u filmu ne znači apsolutno ništa. Zbog toga to deluje kao nekakva štreberska larpurlartistička foliracija.

Štos je u tome što Lucie Borleteau pokazuje potencijal za daleko više od toga. Kao i kod drugih bivših glumaca, njen rad sa glumcima je besprekoran i ona iz njih izvlači apsolutni maksimum. Ima i talenta da pronađe temu i okvirno postavi priču. Ima i oko za poneki detalj. Problem nastaje kada to treba da razradi i nekako zapakuje, a očito nije našla bolje i originalnije rešenje nego konvencije evropskog festivalskog filma. Ali dobro, ovo joj je dugometražni prvenac i ona svakako ima i vremena i prostora za napredak.

Captain Phillips

2013.

režija: Paul Greengrass

scenario: Billy Ray (po knjizi Richarda Phillipsa i Stephana Taltija)

uloge: Tom Hanks, Brakhad Abdi, Barkhad Abdirahman, Mahat M. Ali, Faysal Ahmed, Michael Chernus, Catherine Keener

Captain Phillips je film koji u žanrovski blender gura vojni proceduralni triler, film katastrofe i akcioni film. Kritičari su poludeli od sreće kad su ga videli, naročito zbog izbalansiranog stava i razumevanja za negativce. Meni se, pak, to čini kao dosta fingirano korišćenje različitih tehnika iz domena dokumentaraca i doku-drama za koje je reditelj Paul Greengrass pravi specijalista. Da se podsetimo, Greengrass je potpisao nastavke Bourna, Bloody Sunday i United 93, između ostalih i ima jak rediteljski potpis: “shaky cam” u svakoj zgodnoj prilici, napete akcione scene, fotografiju nešto niže rezolucije i sklonost ka korišćenju nepoznatih, čak amaterskih glumaca.

Sve to radi i samo za sebe, međutim Greengrassov poslednji film ima i jedan adut koji je od njega učinio veliki hit kod publike (zarada u Americi dvostruko veća od relativno visokog budžeta) i kod kritike (zapažen u sezoni nagrada, uz 6 nominacija za Oscare). Ime tog aduta je Tom Hanks.

Slavni glumac je već dobio dva Oscara za redom (Philadelphia i Forrest Gump) i uspeo da sam iznese modernu filmsku varijantu Robinsona Crusoa (Castaway), i teško je naći čak i loš film u kojem je Hanks ispod nivoa. A loših filmova je bilo u Hanksovoj karijeri, to su bili naizgled sve sami sigurni i pažljivo izabrani projekti, ali su svejedno propadali kod publike i kritike. Captain Phillips je bila šansa da se Hanks vrati na hollywoodski vrh kao zvezda koja će sigurno privući publiku. Ima tu još jedna slučajnost, Hanks naime, fizički liči na pravog Richarda Phillipsa, kapetana koji se u filmu portretira, a uz to je i njegova persona sve-američkog glumca, bilo u narodskoj ili svetskoj varijanti, potpuno odgovara tonu priče o Phillipsu, američkom kapetanu koji je imao nesreću da se susretne sa somalijskim piratima.

Phillipsa (Hanks) prvi put vidimo u njegovoj savršenoj američkoj kući kako polako pakuje kofere i sprema se na put. Žena (Keener) ga vozi na aerodrom i njih dvoje razgovaraju o opasnostima koje u budućnosti čekaju njihovu odraslu decu. Phillips kaže da više nije dovoljno biti pametan i vredan, a da je konkurencija za svaki posao oštra. Mnogi će tu uvodnu sekvencu prozvati kao patetičnu, ali ona ima svoju funkciju da cementira Hanksa kao promišljenog i mudrog čoveka koji pažljivo izbegava opasnosti i u stanju je da donese ispravnu odluku pod pritiskom.

Nakon toga paralelno gledamo uvod u obračun sa piratima, i to sa obe strane. Gledamo Phillipsa kako preuzima brod u Omanu, a od prvog oficira (Chernus) saznajemo da brod pored komercijalnog tereta prevozi i humanitarnu pomoć za Afriku. Destinacija je Mombasa, a put vodi oko uvek rizičnog roga Afrike. Sa druge strane, vidimo i pirate kako se pripremaju za akciju, kako organizator posla bira osmoricu ljudi za akciju i upoznajemo Musea (Abdi), vođu jedne od dveju grupa u čamcima.

Napad će vrlo brzo usledti, i posada će ga prvi put odbiti manevrom koji izaziva velike valove po kojima čamac ne može da plovi. Međutim, za drugi pokušaj Muse i ekipa će nabudžiti čamce i uspeti da se popnu na brod. Tu onda počinje psihološka igra između dvojice muškaraca, dvojice kapetana, i jasno je da je obojici cilj da se živi izvuku iz sranja koje obojici ide u rok službe.

Tretman negativaca se može nazvati pristojnim, somalijski pirati nisu prikazani kao Indijanci u starim westernima, kao monstrumi ili elementarne nepogode koje jurišaju na neprijatelja da bi poginule pod mecima Johna Waynea. Četvorica napadača se razlikuju međusobno, Muse je skoro genijalni taktičar koji je ipak zagrizao preveliki zalogaj, jedan kolega je stresiran preko svake mere i lak na obaraču, a jedan je preplašeni klinac. Njihovi motivi su jasni, novac, i to mnogo novca, kako za njih, tako i za njihove šefove, jer dolaze iz najsiromašnije zemlje sveta, bez ikakvog pravnog sistema i gde su piratski napadi na trgovačke brodove često jedini način preživljavanja.

Heroj filma su ipak Amerikanci, kako hrabri i mudri Phillips, kao individua, tako i “foke” koje mu dolaze u pomoć, kao grupa. Oni se pojavljuju u drugoj polovini filma, koja pokušava da se približi završnim scenama Zero Dark Thirty i oslanja se na vojničku proceduru, dok se paralelno sa tim kuva drama u čamcu za spasavanje između Phillipsa i pirata. Jasno je da posle scena nabijenih akcijom na brodu nije lako držati tempo do kraja, i Greengrass se, ne baš vešto, fokusira na dramu i pre svega na odnos dvojice centralnih likova. Čisto dramaturški je jasno da je vojska tu da “reši stvar”, a kapetan da se potrudi da preživi.

Hanks je više nego solidan kao Phillips, i u stanju je da fokus filma drži na sebi kad god treba. On je jedan od retkih glumaca koji su u stanju da zauzmu autoritet samom svojom pojavom, kao nekada davno Gary Cooper. Međutim, filmski kritičari su se prerano zaleteli da ga označe kao sigurnog za nominaciju, a, na njegovu nesreću, ova godina je bila prepuna sjajnih glumačkih ostvarenja, naročito u glavnim muškim ulogama. Da mu bude za utehu, slično se proveo i Robert Redford sa All Is Lost, koji je takođe tipovan za sigurnu nominaciju. Iznenađenje godine je naturščik Barkhad Abdi kao Muse, koji je uprkos skoro nikakvom glumačkom iskustvu dobio nominaciju za sporednu ulogu. Nadajmo se da nije glumac od jedne uloge i da nismo imali veoma srećnu slučajnost, jer za Abdija svakako ima budućnosti na filmu, posebno kada uzmemo u obzir toliko sirovog talenta. Ostali su manje ili više neprimetni, a malo istupa ekipa somalijskih naturščika.

Sve u svemu, Captain Phillips je relativno zanimljiv film, koji pritom ima i nešto stvarne ili fingirane dubine, i dostojanstveno tretira temu. Međutim, većinu njegovih trikova smo već videli, a film od polovine prema kraju pada, i ostavlja utisak razduženosti preko svake mere. Naravno, filmu se može zameriti i navijački portret naslovnog junaka, za koga se otkrilo da nije bio baš promišljen i mudar, više suprotno od toga, kada je u pitanju uzrok incidenta, i da nije baš sledio proceduru za odbranu od pirata. Da stvar bude gora, Danci su snimili zanimljiviji film na sličnu temu. Zove se Karpingen i savetujem da ga pogledate.

All Is Lost

2013.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloga: Robert Redford

Da se ne lažemo, i ja sam skeptičan prema eksperimentalnim filmovima, onima bez radnje, likova, dijaloga ili svega navedenog. Neka ispadnem debil, ali moja prva asocijacijacija na to je smaranje. Kada sam čitao o All Is Lost, sa jedne strane sam željno iščekivao da vidim najzahevnije i najbolje glumačko ostvarenje Roberta Redforda od Condora do danas, dok sam se sa druge strane pribojavao “settinga” u kome to dolazi: on doživi nesreću na otvorenom okeanu i bori se da preživi, potpuno sam, bez reči.

Taj “setting” nije ništa novo, ove sezone smo već imali Gravity, prošle The Life of Pi, pre toga je bio Cast Away i gomila drugih filmova na sličnim premisama. Dakle, dogodi se nekakva nesreća, avionska, pomorska ili svemirska, i naš junak ili junaci moraju da prebrode silne nedaće u planinčini, pustinji, tundri, na moru ili u svemiru i nekako prežive. Zabrinjava me trend po kome se smanjuje broj uključenih likova, ide se ka minimalizmu i budimo iskreni, gušenju.

Cast Away je imao Toma Hanksa koji je pričao sam sa sobom i sa imaginarnim prijateljem, loptom za odbojku po imenu Wilson. The Life of Pi je imao makar tigra. U Gravity je Sanda Bullock prvo komunicirala sa svemirskim kaubojem Clooneyem, pa onda sama sa sobom, kao da se preslišava. Robert Redford ima kratki monolog na početku, gde kao narator objašnjava trenutno stanje, pokušaj komunikacije preko radio-veze i jednu-dve psovke na kraju filma. To je sav tekst, bukvalno. Ostatak vremena, naš junak krpi brod, uči orijentaciju pomoću zvezda, ili pokušava da preživi, ili gladuje i očajava, manje ili više u tišini.

Štos je u tome što je All Is Lost, iako na momente dosadnjikav i nalik na umetničku onaniju, uglavnom gledljiv i sa nemalim emotivnim nabojem. Za to se moramo zahvaliti maestralnom Redfordu, koji se uspešno izborio sa glumačkim izazovom, pokazujući kako u praksi izgleda mikro-gluma, kako se glumi stavom, gestom, mimikom ili samo izrazom lica.

Zanimljivo, ali Redford ima samo jednu nominaciju za Oscara za glumu, iako pamtimo gomilu njegovih sjajnih uloga, i kad uzmemo u obzir da je za režiju dobio statuu već u prvom pokušaju sa Ordinary People (1980), da ima još dve nominacije, kao producent i reditelj za Quiz Show (1994), kao i jednog za životno delo. Možda sa ovom ulogom konačno dobije Oscara za glumu, ali to nije mnogo verovatno s obzirom na trendove kod Akademije, ali mislim da bi izostavljanje Redforda iz društva petorice sa nominacijama bilo ravno zločinu.

Koliko je All Is Lost jak glumački, toliko je manjkav i pešački u pogledu scenarija i režije. Iako nisam nikakav pomorac, nikako me nije zadovoljila postavka priče i odsustvo logičnog objašnjenja kako se naš čovek našao u sranju. Mi samo vidimo da se on budi jednog dana dok mu voda ulazi u trup broda usled udarca izgubljenog plutajućeg kontejnera. To mu je usralo električne instalacije, pa je prinuđen da pokuša da preživi sa mehaničkim instrumentima. Sve je to u redu, ali retko ko jedri potpuno sam Indijskim Okeanom, još manje bez redovne komunikacije sa nekim na kopnu, bilo preko radija ili satelitskog telefona (vidimo da ga ima), i to na dnevnom nivou. Tako bi neko znao gde je i u slučaju prekida komunikacije bi poslao nadležne da ga traže. Čak ni najblesaviji i najbesmisleniji pohodi nisu bez ikakvog pozadinskog osiguranja. Ekipa sa Kon-Tikija je stalno komunicirala preko radija, a ljudi su jedrili oko sveta, ali su imali i podršku na zemlji “za ne daj Bože”. Ima tu još detalja, recimo nigde ne vidimo kompas, a svaki brod mora da ima barem jedan, a ja ga imam zakačenog za ručku od jeftinog kineskog kofera. Dobro, postoji univerzalni izgovor, “ima svakakvih budala”, ali pozivati se na njega je eklatantan primer intelektualne i dramaturške lenjosti.

To što nije verovatan, ne znači da nije moguć. Dobro, ni to što je moguć još ne znači da je dobar, pošto je sveden na minimum filmskih izražajnih sredstava. All Is Lost nije loš film, i gledljiv je, iako ponekad naporan, razvučen ili nategnut. Da, imali smo takve filmove i držali su nam pažnju na različite načine, emotivno su nas vezali za sebe, ili su nas zabavljali ili oduševili efektima. Ali nikada nismo imali skoro nemog Redforda.

All Is Lost je kraj jednog puta i eksperiment doveden do ekstrema. Pohvale Redfordu za ulogu, autoru Chandoru za hrabrost da napravi ovakav drugi film, nakon sjajnog ostvarenja Margin Call. Samo se nadam da se neće naći još neko hrabriji da napravi još ekstremniji film, recimo bez reči teksta, ali ni to nije isključeno. Najviše se bojim autora koji ne razumeju medij i koji bi samo preuzeli neki od značajnijih literarnih komada. Chandor se učtivo naklonio velikoj literaturi, na polici našeg junaka vidimo Melvilla i Hemigwaya. To ne znači da ih ne treba ostaviti na miru, literatura pruža mogućnosti koje se ne mogu ni sanjati na filmu, i obrnuto. All Is Lost se izvukao, neki sledeći film verovatno neće.

A Hijacking / Kapringen

2012.

scenario i režija: Tobias Lindholm

uloge: Pilou Asbaek, Soren Malling, Dar Salim, Roland Moller, Gary Skjoldmose Porter, Abdihakin Asgar

A Hijacking je recentni danski triler koji se bavi gorućim svetskim problemom: piraterijom. Ne mislimo tu na vesele Šveđane, nego na veoma opasne, naoružane i odlučne somalijske pirate koji napadaju i otimaju trgovačke brodove. Takvu sudbinu je doživeo danski tanker, i pirati i kompanija počinju pregovore. Igraju sa zatvorenim kartama, ali se pravila igre znaju: ko prerano podlegne pritisku, ostaće bez ičega. Ideja je da pirati misle da su dobili najviše što su mogli, a da kompanija ne plati previsoku cenu. Životi posade i sigurnost tovara su, nažalost, sekundarni.

Glavni lik je kuvar, što možemo razumeti kao posvetu kultnom akcionom filmu Under Siege (1992), koji je smešten u klaustrofobičnu atmosferu broda. Za razliku od Stevena Seagala, Pilou Asbaek nije akcioni heroj, nego je samo kuvar, neophodan član posade, ali i idealan kao oruđe za pritisak i kanal komunikacije. U ovom filmu nema akcije, junačenja, oduzimanja oružja, napada tavom ili kuhinjskim noževima, sve mere se preduzimaju izuzetno oprezno. Sa mrtvom posadom, pirati nemaju čime da ucene kompaniju za novac, a u posadi su obični muškarci raznih godina i fizičkih stanja, od kojih niko nije vojni specijalac.

Pregovori su priča za sebe i pre svega psihološka igra u kojoj je cilj jednoj strani povećati pritisak na drugu i iznuriti je. Pregovori liče na spoj psiholoških trikova i „mexican stand-off“-a i traju jako dugo. Vode ih jedan od kompanijskih izvršnih direktora (Malling) i prevodilac (Asgar), koji tvrdi da je profesionalni komunikator, a ne pirat. Direktoru pomaže specijalista za pregovore (Skjoldmose Porter), ali i čitava paleta kompanijskog osoblja predvođena mladim pomoćnikom (Salim). Osim sa piratima, potrebno je razgovrati i sa familijama otetih, bordom direktora, osiguravajućim kućama...

Iako nema konvencionalne akcije, film je izuzetno napet. Fokus su promene psihičkih stanja svih upletenih u sukob. Pirati sve više tonu u nervozu, jer što više vreme prolazi, manje su šanse da će izvući veliki novac. Zato postaju nasilni, a njihovi postupci sve manje predvidljivi. U sedištu kompanije centralne emocije su napetost i iscrpljenost. Autor filma pomoću vešto upakovanih diskretnih detalja pokazuje iznurenost pregovarača: jedan spava u kancelariji, drugi se odrekao odela i kravate... Kod posade na brodu su vidljivi nestrpljivost, klaustrofobija, strah i na kraju trauma, jer su oni ipak medij preko kojeg se vrši pritisak. Stanje kuvara Mikkela posebno se pogoršava, jer on trpi najveći pritisak od strane pirata. Kapetan je od početka bolestan, a mašinista se ili odvaja od situacije, ili pokušava da zagovori i zabavi gusare. Pregovaračke metode su nemilosrdne, pritisak je brutalan.

Ne pamtim kada je dolazeći faks prouzročio više napetosti, kada je dozvola za pecanje značila više radosti, kada su jednostavni logistički problemi imali toliko uticaja. A Hijacking je jedan od najaktuelnijih, najtemeljitijih i najživotnijih filmova. Za to su odgovorni glumci, ali i brojni drugi rediteljski i ini postupci. Prvo, scene na brodu su zaista snimljene na tankeru u Indijskom Okeanu, ne u nekakvom studiju. Osvetljenje i zvuk su čisto ambijentalni, što malo podseća na Dogmu 95, ali sumnjam da je to autorima bio cilj. Ručna kamera je sasvim dovoljno sigurna da stil filma označi kao „verite“, a ne „chaos cinema“. Somalijski turbo-folk koji se čuje iz zauzetih kabina je iritantan taman koliko treba.

A Hijacking gledaoca smešta u centar zbivanja. On se može poistovetiti sa likovima, koji su životni i višeslojni, može proživljavati njihove dileme i brige. Ovo je jedan od najboljih trilera današnjice i svakako jedan od retkih filmova koji tretira ovako globalno važnu temu.