Kraven the Hunter

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Ako nešto ugasi filmsku industriju, onda će to biti „fandom“ koji tera studije na besomučno pričanje ispričanih priča i mamuzanje mrtvog konja superherojskih filmova. Bilo da se ide u pravcu multiverzuma ili nepovezanih paralelnih univerzuma, to beskonačno širenje priče i izbora likova vodi samo i isključivo u pravcu telenovele bez kraja i konca. Nekonzistentni preokreti kako bi se oni prilagodili novim situacijama se podrazumevaju.

U tom smislu, možda je Spajdermenov univerzum kompanije Sony Pictures i najveći prekršilac i kreator gluposti. Ne samo zbog toga što u tom univerzumu Spajdermena uglavnom nema, pa svaka šuša od njegovih protivnika dobija film u kojem postaje problematičan, ali uglavnom legitiman anti-heroj. Veći je problem što su to po pravilu loši, čak užasni filmovi i što je njihov broj sada već došao do šest komada.

Krivci su, pre svega, fanovi. Na primer oni koji su ustali i „odbranili“ Venoma od oštrog, ali pravednog kritičarskog pera, pa je to đubre doguralo do tri nastavka. U međuvremenu smo dobili još i generički lošeg Morbiusa i prilično katastrofalnu Madame Web. Red je izgleda došao i na lovca Krejvena za kojeg je čak bilo planirano da se pojavi i ranije, kao moćni protivnik u filmu Black Panther, ali je Sony držao prava za njega, pa je priča propala.

Bilo kako bilo, Kraven the Hunter je sada pred nama i, zar smo sumnjali, u pitanju je teška nebuloza. S pozitivne strane, toga su, izgleda, svi upleteni svesni od samog početka, pa na film možemo gledati i kao na preko potrebno osveženje koje superherojske gluposti vraća korenima u B-filmu. Oni uvređeni će tu videti samo nekontrolisani „treš“ koji se približava odrednici „nenamerne komedije“, dok će oni skloniji čitanju između redova prokljuviti da je to možda baš i bila namera svih upletenih u proces stvaranja ove budalaštine. Uostalom, reditelj Džej Si Čandor i ko-scenarista Ričard Venk imaju dovoljno legitimnih „kredita“ da možemo posumnjati da se sa ovim stvarima zezaju.

Pa ipak, prvo pravilo „marvelovštine“ koje glasi: „ako film nema broj u naslovu, onda je to priča o poreklu junaka ili zlikovca“ se nisu usudili da prekrše, iako se isprva činilo da baš to rade. Kraven the Hunter počinje s prevozom zatvorenika među kojima je i naš naslovni junak (Aron Tejlor-Džonson) u snegom pokrivenu koloniju usred ničega u Sibiru. On tamo dobija da deli ćeliju s ludakom koji je svoje prethodne cimere ubio, ali kaže da će se zadržati najviše tri dana. Već prilikom prvog izlaska napolje prebije dvojicu siledžija koji ga ometaju u dizanju tegova, pa ga čuvari sprovedu do glavnog robijaša Semjona Crnog koji neformalno zavodi red među populacijom. Ispostavlja se da mu je baš on meta. Jer on je „Lovac“, strah i trepet svakog kriminalca, pa uspeva da svoju metu zakolje zubom tigra koji je skinuo s kože na podu, a onda i da pobegne.

Radnja nas onda vraća nekih 18 godina u prošlost i vodi u internat u državi Njujork. Mladi Sergej (Levi Miler) i Dimitri (Bili Barat) su sinovi ruskog mafijaša Nikolaja Kravinova (Rasel Krou koji odnosi nagradu za najpreteraniji ruski akcenat u oštroj konkurenciji celog ansambla) koji dolazi po njih usred školske godine. Njihova majka koja je, navodno, bila slaba i luda preminula je u bolnici, a on će ih povesti u Afriku u lov na lavove, posebno ciljajući na legendarnog Cara, kako bi od njih napravio muškarce. U „sviti“ je i jedan slabašno izgledajući mafijaš nižeg reda Aleksej (Alesandro Nivola) koji pokušava da privuče Nikolajevu pažnju, e da bi ga ovaj ponizio pred svima.

Lov na Cara se, očekivano, izjalovi jer Sergej nije hteo da puca na njega, a u pokušaju da zaštiti slabašnog Dimitrija, sam se ponudio kao žrtva. Opasna CGI zverina ga je ozbiljno povredila, ali ipak ostavila u životu i slučajno mu darovala i kap svoje krvi, a lokalna devojčica koja se tu našla, Kalipso, zalila mu je rane magičnim pripravkom svoje bake-vidarke. Sergej je, pogađate, preživeo, ali ga je susret sa smrću promenio, pa je razvio natprirodne moći da oponaša postupke životinja-grabljivica. Kako nije želeo da sledi „obuku“ svog surovog oca koji bi ga spremao za svog naslednika, Sergej je pobegao od kuće i tamo ostavio Dimitrija.

Nazad u sadašnjost... Sergej je postao Krejven, lovac koji živi u šumi na istoku Sibira u harmoniji sa CGI životinjama od divljih goveda do snežnih leoparda, ali zato prezire lovokradice, preprodavce i gangstere koje nemilosrdno tamani na svojim misijama. Od ljudi, stalo mu je samo do brata (ulogu je preuzeo Fred Hečinger) kojeg tu i tamo posećuje za rođendan. Takođe, uspeva da uđe u trag devojčici koja ga je spasila, a Kalipso (Adriana Debouz) je sada advokatica u Londonu.

Ipak, vest o smaknuću mafijaškog bosa u sibirskom zatvoru stigla je i do njegovog oca, ali i do njegovog rivala Alekseja koji je takođe razvio natprirodne moći i postao Nosorog (interesantno, već smo imali post-sovjetskog mafijaša s tim nadimkom, i to u daleko boljem, ozbiljnijem i realističnijem filmu Rhino Olega Sencova). Sada se obojica bore za Semjonovu teritoriju, pa Nosorog odluči da otme Dimitrija koji je postao pevač-imitator ne bi li na čistac isterao i ostarelog Nikolaja koji se boji da pokaže slabost, ali i Krejvena. Za to je angažovao i natprirodno moćnog Stranca (Kristofer Abot), atentatora koji svojim umom savija prostor i vreme, a Krejven može da računa jedino na Kalipso i njene veze.

Da, suludo je i blesavo kako se čini, pa i više od toga, ali makar nijednog trenutka se ne može osetiti pretenzija da ovo ikako postane ozbiljan superherojski film kojih smo imali na lopate poslednjih dvadesetak godina. Svakom dobronamernom ta namerna ridikuloznost mora biti jasna u svakom trenutku, čak se može reći da je i CGI sve do poslednje borbe koja je obavezno orgija istog jedno od ironijskih oružja u rukama Čandora koji kao da izvodi „masterklas“ na temu „kako zezati klijenta, a svejedno naplatiti honorar“. U tome ide toliko daleko da čak na par mesta citira samog sebe iz svojih boljih i uspelijih ranijih filmova, recimo koristeći dizajn iz svog filma A Most Violent Year kao model za dizajn klubova i mafijaških jazbina.

Iako naslovni junak dobija najviše vremena na ekranu, on nije naročito zanimljiv lik, a ni Aron Tejlor-Džonson nije naročito „jak“ glumac da se upusti u subverziju, pa pokušava da ubere ležerne poene s Adrianom Debouz koja „mesečari“ u svojoj ulozi, a one ozbiljne kroz bratsku dinamiku s Fredom Hečingerom koji daje nešto emotivne težine Dimitriju. Srećom, svi su shvatili da je film ovog tipa jak otprilike koliko su jaki i negativci, pa tu imamo takmičenje u preglumljivanju gde Rasel Krou, svom trudu uprkos, mora da prizna primat Kristoferu Abotu koji deluje kao da se ni najmanje ne trudi i Alesandru Nivoli koji kanališe energiju Endija Garsije, ali „s buvljaka“.

Dokaza u prilog tome da je ovo sve jedno veliko zezanje ima napretek, od silnih upadljivo lažnih i nekonzistentno preteranih vrludajućih ruskih akcenata, pa čak do referenci na Dostojevskog i Braću Karamazove. Neverovatno ali istinito, to je dovoljno za sat i po bioskopske zabave koja više liči na globalno-akcionu nego na superherojsku. Nažalost, taj namerni „treš“ mora da se prekine u jednom trenutku, pa onda dobijamo generičku superherojsku završnicu jer je rigidni okvir naprosto takav.

I to je šteta. Jer, iako je Čandorova karijera u padu, čini se da će ovom sprdnjom i spačkom sebi zatvoriti mnoga vrata budući da je u Holivudu smisao za humor prilično presušio. Ali, gledano u kontekstu Sonijevih filmova o Spajdermenovim negativcima, Kraven the Hunter deluje kao epska žurka za zatvaranje propale firme. A i to je nešto!

A Most Violent Year

tekst originalno objavljen na: monitor.hr

2014.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloge: Oscar Isaac, Jessica Chastain, Albert Brooks, David Oyelowo, Alessandro Nivola, Catalina Sandino Moreno, Peter Gerety, Jerry Adler, Eyles Gabel

Aktivno gledajući sasvim prosečne filmove ili one tek dobre, ali ne za padanje u nesvest, nekako sam došao do zaključka da ni Akademija, a ni uvažena gospoda strani novinari koji dodeljuju Globuse vrlo teško mogu prepoznati i ispoštovati dobar film ako im se nekim slučajem ne sruši na glavu. Zvuči neverovatno i arogantno, ali moj utisak je sve više takav, a nisam od onih kritičara koji u nebesa dižu jedne nagrade, a zanemaruju druge. Primer za to je film A Most Violent Year, kao i generalno karijera J.C. Chandora, jednog od temeljitijih i inteligentnijih autora u prvoj filmaškoj ligi danas. Ako ćemo iskreno, svašta je moglo poći po zlu u slučaju A Most Violent Year, u smislu tempiranja premijere, distribucije i marketinga, što malo liči na slučaj Selma, ali to ne objašnjava polomiju prethodna dva Chandorova filma u sezoni nagrada, iako ih je distribuirao eminenti Lionsgate.

Chandor je autor tri filma u poslednje četiri godine. Margin Call (2011) je remek-delo i vrlo uverljiv portret poslednje finansijske krize. All is Lost (2013) je bio eksperimentalan film koji je sve karte bacio na glavnog junaka i glumca Roberta Redforda, često ne baš potpuno verovatan u priči i detaljima, ali i on je možda mogao biti simbolički povezan za realnim svetom: frajer koji se sam otisne finim brodom preko okeana nije ništa drugo do neoprezni bogataš koji misli da će se izvući sa svakim rizičnim i nepromišljenim potezom i to predstaviti kao svoju hrabrost. A Most Violent Year je, opet, na svoj način film o kapitalizmu, sa pozicije liberala starog kova koji se bazira na tezi da je pošteni biznis na stalnom udaru nelojalne konkurencije, te da je blizu nemogućeg. U generalno konzervativnim (ili tek salonski liberlanim) krugovima poput Akademije, takav stav može zvučati skoro blasfemično, a ako ne to onda barem previše politički profilirano.

Dakle, drugi razlog zašto se ovaj film nije našao na listi nominacija je Chandorov lik i delo. Treći razlog je isto vezan za politiku, ovog puta internu i, hajdemo reći, anti-retro estetsku dogmu nekakvog moderniteta i inovativnosti po svaku cenu koja u poslednje vreme vlada tim akademskim krugovima. A Most Violent Year je upadljivo retro film, i vizuelno i narativno, sa reliktima prošlih vremena kao što je punokrvni filmski heroj, čovek sa vrlinama i manama, ali svejedno onaj za koje navijamo jer je okružen gorima od sebe.

Ovde je to Abel Morales (Isaac), vlasnik brzorastućeg biznisa koji se bavi trgovinom naftnih derivata za kućne potrebe. Naslov filma se odnosi na 1981. godinu kada je u New Yorku zabeleženo najviše ubistava i nasilnih zločina uopšte. Bilo je to vreme kada su Brooklynom i Queensom suvereno vladali mafijaši, kada je metro bio iscrtan grafitima i kada su oružane pljačke bile svakodnevna pojava. Abelove cisterne su česta meta, ali ne znamo da li ih napadaju organizovane kriminalne strukture ili bande očajnika. Pored toga, on je pod istragom zbog finansijskih malverzacija od strane ambicioznog tužioca (Oyelowo) i trenutno je na poslovnoj prekretnici: položio je masnu kaparu za investiciju u skladište na obali reke i ima mesec dana da vlasnika isplati u potpunosti, a nema novca da ide do kraja.

Ono što sledi su scene razgovora, dogovora i pregovora u zamračenim sobama. Zaposlenike obučava kako da se ponašaju u prodaji. Sa šefom sindikata (Gerety) pregovara oko eventualnog naoružavanja vozača. Jedan od vozača (Gabel) ima tendenciju da upada u nevolje i njegove odluke mogu ozbiljno uzdrmati celo poslovno carstvo. Pored toga, tu je i veoma sposoban advokat – savetnik (genijalni Albert Brooks), prijateljski nastrojen mafijaš (Nivola), ali pre svega Moralesova veoma neobična žena Anna (Chastain).

Ona je tek lik za sebe, gangsterova kćerka koja je očito kuvala kafu i hvatala beleške na sastancima, pa zna kako se postupa u datim situacijama i često je spremna da ide dalje i da se uprlja više od svog muža. Opet, ona je ograničena patrijarhalnom kulturom, pa može pomagati više iz senke, savetima. Štos je u tome što je Abel pošten, gnuša se nasilja i oružja i u svom poslu želi ostati potpuno čist. Nije on neki naivac, sjajno zna kako stvari funkcionišu, voli grubu igru i dobru borbu, ali jednostavno nije sklon tome da se bavi kriminalom.

U Abelu ćete bez problema prepoznati Michaela Corleonea, onog koji je razvio sposobnosti kao u drugom delu Godfather trilogije, ali je očuvao ideale i poštenje iz prvog dela. Coppolina trilogija izbija pre svega vizuelno kroz ceo film, od frizure glavnog lika, preko njegovog stila oblačenja, pa do zatamnjenih enterijera u žuto-smeđe-zelenim nijansama i jednog mafijaško-poslovnjačkog kodeksa i meta-jezika kojim likovi govore. Prepoznaće se tu uticaj Mameta kroz kriptične, ali izuzetno britke i inteligentne dijaloge, Lumeta kroz celu priču i portret New Yorka, donekle i De Palme iz Carlito's Way faze, kroz umor i potrošenost glavnog lika. I pored brojnih uticaja i posveta, Chandor nije nekakav postmoderni DJ koji ih samo preslaguje, nego kompletan autor koji stvara jedno sasvim originalno delo.

Bez potrebe za prevelikim naglašavanjem, Oscar Isaac je glavnu ulogu odigrao apsolutno savršeno. U svojim poslovnim kontaktima, on je hladan, racionalan i odlučan, spreman da se domisli onoga što je najbolje. Na privatnom nivou, od detalja poput pogleda prema svojoj ženi, pa do promena u tonu, on je strastven barem koliko i ona i spreman da brani svoju poziciju. Jessica Chastain mu sjajno sekundira u scenama u kući, kao i van nje i uspešno ostvaruje jednu od svojih najboljih uloga (još je nisam video lošu). Ovde je stvarno fantastična i prava je i jedina glumica za takav lik. Njih dvoje su kolege sa studija i imali su svaki za sebe dugu karijeru u indie filmovima pre nego što su se probili u “prvu ligu”. Ovo im je prva zajednička saradnja, ali se po količini njihove hemije u zajedničkim scenama to ne vidi. I epizodisti, veći ili manji, su odlični i svako od nih ima scenu ili dve (a neki i više) da naprave karakteran portret. Svi odreda uspevaju, jedino ćemo jedne pamtiti više nego druge.

Ako ste se ponadali da je A Most Violent Year savršen film, reći ću vam odmah da nije. Ima tu koncepcijskih nedoumica i iznuđenih rešenja, i pored fenomenalne glume, scenarija, montaže i kamere. Problem je to stalno gibanje između drame i trilera koje češće prevagne na stranu drame. S tim u vezi, sledeći problem je tempo priče koji je ponekad toliko usporen razgovorima, razgovorima i razgovorima da je sasvim moguće da će gledalac izgubiti interes za pojedinostima. Moguće je priznati dojam da neće sve te pojedinosti biti važne za kasniji tok filma, iako neke možda i hoće, pa ovako zatrpani ne možemo tek tako odvojiti. Treći problem je realističan portret rastuće kompanije u problemima, što nije naročito filmična tema, a posebno kada reditelj iz nekog razloga ne želi potencirati osećaj vremenske stiske i urgentnosti koji je sam sebi omogućio u scenariju.

I pored tih nekoliko mana, A Most Violent Year je bolji film od većine onih u Oscar konkurenciji. Ovo je zahtevniji film, za filmofile kojima klasici sada već umirućeg žanra krimi-drame i mafijaškog filma znače nešto. Posebno će u njemu uživati pasionirani ljubitelji Novog Hollywooda i kinematografije 70-ih. Ovo je film kojeg treba ispratiti, kojem se treba vraćati i koji će vas za to nagraditi.

All Is Lost

2013.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloga: Robert Redford

Da se ne lažemo, i ja sam skeptičan prema eksperimentalnim filmovima, onima bez radnje, likova, dijaloga ili svega navedenog. Neka ispadnem debil, ali moja prva asocijacijacija na to je smaranje. Kada sam čitao o All Is Lost, sa jedne strane sam željno iščekivao da vidim najzahevnije i najbolje glumačko ostvarenje Roberta Redforda od Condora do danas, dok sam se sa druge strane pribojavao “settinga” u kome to dolazi: on doživi nesreću na otvorenom okeanu i bori se da preživi, potpuno sam, bez reči.

Taj “setting” nije ništa novo, ove sezone smo već imali Gravity, prošle The Life of Pi, pre toga je bio Cast Away i gomila drugih filmova na sličnim premisama. Dakle, dogodi se nekakva nesreća, avionska, pomorska ili svemirska, i naš junak ili junaci moraju da prebrode silne nedaće u planinčini, pustinji, tundri, na moru ili u svemiru i nekako prežive. Zabrinjava me trend po kome se smanjuje broj uključenih likova, ide se ka minimalizmu i budimo iskreni, gušenju.

Cast Away je imao Toma Hanksa koji je pričao sam sa sobom i sa imaginarnim prijateljem, loptom za odbojku po imenu Wilson. The Life of Pi je imao makar tigra. U Gravity je Sanda Bullock prvo komunicirala sa svemirskim kaubojem Clooneyem, pa onda sama sa sobom, kao da se preslišava. Robert Redford ima kratki monolog na početku, gde kao narator objašnjava trenutno stanje, pokušaj komunikacije preko radio-veze i jednu-dve psovke na kraju filma. To je sav tekst, bukvalno. Ostatak vremena, naš junak krpi brod, uči orijentaciju pomoću zvezda, ili pokušava da preživi, ili gladuje i očajava, manje ili više u tišini.

Štos je u tome što je All Is Lost, iako na momente dosadnjikav i nalik na umetničku onaniju, uglavnom gledljiv i sa nemalim emotivnim nabojem. Za to se moramo zahvaliti maestralnom Redfordu, koji se uspešno izborio sa glumačkim izazovom, pokazujući kako u praksi izgleda mikro-gluma, kako se glumi stavom, gestom, mimikom ili samo izrazom lica.

Zanimljivo, ali Redford ima samo jednu nominaciju za Oscara za glumu, iako pamtimo gomilu njegovih sjajnih uloga, i kad uzmemo u obzir da je za režiju dobio statuu već u prvom pokušaju sa Ordinary People (1980), da ima još dve nominacije, kao producent i reditelj za Quiz Show (1994), kao i jednog za životno delo. Možda sa ovom ulogom konačno dobije Oscara za glumu, ali to nije mnogo verovatno s obzirom na trendove kod Akademije, ali mislim da bi izostavljanje Redforda iz društva petorice sa nominacijama bilo ravno zločinu.

Koliko je All Is Lost jak glumački, toliko je manjkav i pešački u pogledu scenarija i režije. Iako nisam nikakav pomorac, nikako me nije zadovoljila postavka priče i odsustvo logičnog objašnjenja kako se naš čovek našao u sranju. Mi samo vidimo da se on budi jednog dana dok mu voda ulazi u trup broda usled udarca izgubljenog plutajućeg kontejnera. To mu je usralo električne instalacije, pa je prinuđen da pokuša da preživi sa mehaničkim instrumentima. Sve je to u redu, ali retko ko jedri potpuno sam Indijskim Okeanom, još manje bez redovne komunikacije sa nekim na kopnu, bilo preko radija ili satelitskog telefona (vidimo da ga ima), i to na dnevnom nivou. Tako bi neko znao gde je i u slučaju prekida komunikacije bi poslao nadležne da ga traže. Čak ni najblesaviji i najbesmisleniji pohodi nisu bez ikakvog pozadinskog osiguranja. Ekipa sa Kon-Tikija je stalno komunicirala preko radija, a ljudi su jedrili oko sveta, ali su imali i podršku na zemlji “za ne daj Bože”. Ima tu još detalja, recimo nigde ne vidimo kompas, a svaki brod mora da ima barem jedan, a ja ga imam zakačenog za ručku od jeftinog kineskog kofera. Dobro, postoji univerzalni izgovor, “ima svakakvih budala”, ali pozivati se na njega je eklatantan primer intelektualne i dramaturške lenjosti.

To što nije verovatan, ne znači da nije moguć. Dobro, ni to što je moguć još ne znači da je dobar, pošto je sveden na minimum filmskih izražajnih sredstava. All Is Lost nije loš film, i gledljiv je, iako ponekad naporan, razvučen ili nategnut. Da, imali smo takve filmove i držali su nam pažnju na različite načine, emotivno su nas vezali za sebe, ili su nas zabavljali ili oduševili efektima. Ali nikada nismo imali skoro nemog Redforda.

All Is Lost je kraj jednog puta i eksperiment doveden do ekstrema. Pohvale Redfordu za ulogu, autoru Chandoru za hrabrost da napravi ovakav drugi film, nakon sjajnog ostvarenja Margin Call. Samo se nadam da se neće naći još neko hrabriji da napravi još ekstremniji film, recimo bez reči teksta, ali ni to nije isključeno. Najviše se bojim autora koji ne razumeju medij i koji bi samo preuzeli neki od značajnijih literarnih komada. Chandor se učtivo naklonio velikoj literaturi, na polici našeg junaka vidimo Melvilla i Hemigwaya. To ne znači da ih ne treba ostaviti na miru, literatura pruža mogućnosti koje se ne mogu ni sanjati na filmu, i obrnuto. All Is Lost se izvukao, neki sledeći film verovatno neće.