The Old Man & the Gun

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: David Lowery (prema novinskom članku Davida Granna)

uloge: Robert Redford, Sissy Spacek, Casey Affleck, Danny Glover, Tom Waits, Tika Sumpter, John David Washington, Isaiah Whitlock Jr, Elizabeth Moss, Keith Carradine

Ako je neko zadužio filmski svet, onda je to Robert Redford. Prvo kao glumac sa spiskom od 80 pažljivo odabranih i odigranih uloga u blizu 60 godina dugoj karijeri. Onda kao producent sa 50 i reditelj sa 10 naslova iza sebe, za šta je češće dobijao nominacije od Akademije (a i jedinog “pravog”, a ne počasnog Oscara je osvojio za svoju debitansku režiju za film Ordinary People) nego što je to bio slučaj za glumu (valjda ga je uvek lako bilo svesti na neki tip, na lepotančića ili na gospodina). Na kraju i kao osnivač i direktor najglasovitijeg svetskog filmskog festivala “indie” usmerenja koji je u međuvremenu (bilo to dobro ili loše) uspostavio veoma određenu estetiku koja je postala žanr za sebe. U 83-oj godini života Redford je najavio odlazak u penziju, a The Old Man & the Gun izabrao za svoj oproštajni film. Kruže glasine da je svoju odluku u međuvremenu promenio što je možda dobra stvar (Redford kao glumac nikad nije na odmet), ali biće dobro ako ćemo ga i po ovom oproštaju pamtiti.

Režiju filma potpisuje David Lowery, pre svega montažer po struci koji je punu kreativnu kontrolu preuzeo na četiri dugometražna filma (uz obilje kratkih) koji su svi međusobno različiti, do kraja ispolirani i nijedan se ni u kojem slučaju ne može nazvati promašajem. Možda je najmanje uspeo samostalni prvenac St. Nick (2009), komorna drama apokaliptičnog ugođaja koja ga je plasirala u određene indie i arthouse krugove. Već sa sledećim neo-westernom, odnosno ruralnim socijalnim noirom Ain’t Them Bodies Saints (2013) dokazao je da je potencijalno veliki autor. Sa Disneyevim igranim remakeom Pete’s Dragon (2016), gde se i upoznao sa Redfordom, Lowery je pokazao da se na njega može računati i u sferi komercijalnog filma, da bi sa A Ghost Story (2017) otišao potpuno u smer eklekticizma snimivši nešto što niko pre njega nije, a posle njega neće snimiti.

 

Lowery se pokazao kao pravi izbor za The Old Man & the Gun koji samo na prvi pogled deluje kao standardna krimi-dramedija bazirana na, kako to na uvodnoj kartici stoji, uglavnom istinitim događajima. U pitanju je filmska biografija serijskog pljačkaša banaka i begunca iz zatvora Forresta Tuckera čiji dosije beleži preko 80 pljački i 18 uspešnih bekstava iz državnih i federalnih institucija (uključujući i ono epsko, sklepanim kajakom iz St. Quentina), a prema njegovim rečima 12 puta mu beg nije uspeo. Tucker je vodio interesantan život, ženio se nekoliko puta, a da njegove supruge nisu znale njegov pravi identitet, kao što on nije znao za svoju decu. U “poslu” je bio krajnje neobičan, šarmantan i nenasilan, iz pištolja koji je sa sobom nosio nikada nije zapucao i blagajnici koje je opljačkao iskustvo s njim su opisivali kao jako pozitivno, što je verovatno i razlog za “rekord” poput četiri opljačkane banke u jednom danu i to u Tuckerovoj dubokoj starosti.

Loweryjev film se, osim kratkih flashback ekskurzija i jedne ekstenzivne montažne sekvence pri kraju, ne bavi celom Tuckerovom karijerom, već relativno kratkim periodom s početka 80-ih, nakon bekstva iz St. Quentina, a pre sledećeg hapšenja. U to doba šezdesetogodišnjak Tucker (Redford) ordinira sa dvojicom kompanjona (Glover, Waits) pljačkajući male ekspoziture na ruralnom jugozapadu Amerike. Posle jedne pljačke i jurnjave s policijom, Tucker se zaustavlja ne bi li pomogao ženi čiji se kamionet pokvario. Možda je to bila samo diverzija da policija nastavi jurnjavu u prazno, ali se između njega i udovice Jewel (Spacek) javlja instantna privlačnost. Ona njegove priče kako je pljačkaš otpisuje kao šeretske, ali on njenu potrebu da otplati hipotekarni dug i zadrži farmu shvata krajnje ozbiljno. Nakon jedne pljačke kojoj je i sam prisustvovao ne shvativši na vreme šta se zbiva, u poteru za Tuckerom se uključuje šerif John Hunt (Affleck) i između dvojice muškaraca se rađa rivalstvo puno poštovanja. Koliko će još Tucker moći da beži od zakona?

 

Radnja filma je prilično bazična i ispričana sa lakoćom, uprkos ili baš upravo zbog silnih digresija i skretanja u romantične i opuštene momente. “Lovac” i “lovina” su zapravo slični i poganja ih ista motivacija, a i životne prilike im nisu mnogo različite – nakon napornog dana na poslu čeka ih sigurna luka nove, odnosno stalne veze. Hunt je u srećnom braku sa Maureen (Sumpter) i ima dvoje dece, a Tucker osim romanse sa Jewel uživa i sa svojim kolegama. Atmosfera je “feel-good”, sve pršti od glumačke hemije, bilo da je reč o romansi ili muškom rivalstvu i stiče se dojam da su glumci (i to od glavnih do sasvim epizodnih, poput Elizabeth Moss koja ima jednu scenu kao Tuckerova kći za koju on ni ne zna, a ona nema želju da se s ocem poveže, ili Keitha Carradina čija je uloga u montaži izrezana na ukupno tri sekunde i jednu rečenicu) uživali radeći na filmu kakvi se uglavnom više ne snimaju. Lowery to još dodatno potencira, igrajući na kartu filmske nostalgije i retro ugođaja, insistirajući na super-16 fotografiji Joea Andersona, sjajno pogođenim detaljima perioda i trijumfalno intoniranom soundtracku Daniela Harta.

Pun smisao filma vidimo, međutim, na jednom drugom i dubljem nivou. Iako versatilan kao glumac, Robert Redford je publiku osvajao svojim osmehom i šarmom igrajući dosta često takve simpatične kriminalce kao što su Sundance Kid, John Hooker u The Sting ili Sony u The Electric Horseman, pa je kao takav idealan izbor za Forresta Tuckera i to je idealan način da se oprosti od filma. Zato Lowery ubacuje meta-humorne momente, poput toga da Tucker ne zna da jaše, a Redford je dobar deo karijere proveo na konju i pritom ne citira samo Redfordove filmove (mada neće biti teško u montažnoj sekvenci prepoznati insert iz The Chase Arthura Penna, što je jedna od Redfordovih prvih bitnih uloga), već Sissy Spacek u jednom trenutku osvetljava kao u de Palminom hororu Carrie i na nekoliko mesta citira Two-Lane Blacktop (1971) Monteja Hellmana u kojem Redford doduše ne igra, ali je lik kojeg igra Warren Oats, taj mitski novohollywoodski odmetnik, između ostalih i Dillinger, dosta analogan Tuckeru u smislu iskonske želje za avanturom. Montažna sekvenca bekstava na kraju je ipak tu da nas podseti o čemu se, odnosno o kome se tu radi i savršeno je funkcionalna kao portfolio karijere jednog velikog glumca, što je Redford svakako bio i jeste još uvek.

Truth

2015.

scenario i režija: James Vanderbilt (prema knjizi Mary Mopes)

uloge: Cate Blanchett, Robert Redford, Topher Grace, Dennis Quaid, Elizabeth Moss, Bruce Greenwood, Stacy Keach, John Benjamin Hickey

Godina je 2004. i Americi predstoje predsednički izbori. Predsednik u kabinetu je svoj prvi mandat osvojio tesnom i sumnjivom većinom, a sranje koja ga je zadesilo (napad na WTC i Pentagon) je zajedno sa svojom klikom iskoristio kako bi pokrenuo barem jedan nepotrebni haotični rat (onaj u Iraku, intervencija u Afganistanu je sasvim legitimna, premda je upitno kako je vođena) i reformirao unutarnje prilike, od sigurnosnih službi nadalje. Tokom leta razlika između njega i “izazivača” Johna Kerryja je tesna, ali još uvek u njegovu korist. Kampanja je oštra i predsednikova administracija po svom protivniku puca iz svog raspoloživog oružja, uključujući i glasine o tome kako je Kerry u velikoj meri lagao o svojim borbenim zaslugama u Vijetnamu.

Ispostavlja se da je to rizičan potez jer ni vojni put predsednika Busha nije bez mrlje. Ako ga je uopšte bilo, to jest. Ne zvuči nimalo laskavo za “trigger-happy” predsednika da je iskoristio veze svoje veoma bogate i uticajne familije kako bi izbegao da služi u Vijetnamu, pa je umesto toga prolazio obuku za vojnog pilota u teksaškoj Nacionalnoj Gardi (što je presedan, pošto Garda svoje vazduhoplovstvo uglavnom popunjava penzionisanim vojnim pilotima). Još manje dobro zvuči činjenica da se vrli budući predesednik na toj obuci praktično nije ni pojavio, a da su izveštaji popunjavani i falsifikovani uz pritiske sa najvišeg mesta.

Emisija 60 Minutes na televizijskoj mreži CBS smatra se zlatnim standardom televizijskog istraživačkog novinarstva. Njen tim voditelja, producenata i istraživača je otkrio i plasirao priču o Bushovom (ne)služenju vojnog roka. Truth je film o tom timu, njihovom radu na slučaju i njihovim posledičnim sudbinama.

Prva trećina filma se može podvesti pod klasične filmove o istraživačkom novinarstvu. Producentkinja Mary Mopes (Blanchett) okuplja svoj tim, koji pored iskusnog voditelja Dana Rathera (Redford) sačinjavaju i konsultant i bivši aktivni oficir Roger Charles (Quaid), nadobudni istraživač Mike Smith (Grace) i Lucy Scott (Moss). Nakon dojave o poslovnim vezama familija Bush i Bin Laden, gde nema ničeg ne znam kako vrućeg, Mary i ekipa dolaze do Bushovog vojnog dosijea i vode istragu u tom pravcu. Mary uspeva da od bivšeg oficira Billa Burketta (Keach) dobije skrivene podatke i izveštaje koji potvrđuju teoriju o tome da je Bush eskivirao i onako smanjenu vojnu obavezu, a tim juri druge izvore, potvrde i goste dok im krajnji rok (smatra se da bi posle početka septembra takva emisija nužno imala dnevno-političke konotacije, ako je već kampanja u toku) visi nad glavama.

Ok, oni su ga raskrinkali, još u prvih 45 minuta filma, ali znamo da to nije to. Mislim, ipak je Bush dobio te izbore. Tu film okreće na drugu stranu, a naši novinari-istraživači umesto lovaca postaju lovina, odnosno meta difamacijske kampanje. Teza desničarskih medija i blogera (vrli novi svet u kojem se svako mišljenje smatra jednako legitimnim) je ta da su Mopesova i Rather imali političku agendu i da su u procesu zaboravili da provere autentičnost dokumenata ili namerno podvalili falsifikate.

 U tom trenutku priča skreće sa Busha i njegovog vojnog angažmana prema potpisima, slovima i fontovima, pisaćim mašinama i kompjuterima, dakle detaljima. Ne raspravlja se o izvornoj temi, nego o propratnim detaljima. Suština je u tome da novinari zaista nisu potvrdili autentičnost izvan svake sumnje, a njihovi papiri za koje svedoci tvrde da su relevantni su fotokopije, a ne originali, a oni koji tvrde da je sve falsifikat to takođe nisu dokazali, pa smo tu u sivoj zoni. Još je zanimljivije kako se medijska kuća CBS, oličena u jednom od urednika, Andrewu Heywardu (Greenwood) ponela prema svojim novinarima koje je ostavila na vetrometini kritika i na kraju otpustila, iza čega se možda krije splet korporativnih i političkih uticaja.

James Vanderbilt kao autor i Truth kao film jasno stoje na strani novinara, mada tu nije reč o nekakvoj glorifikaciji bilo njih kao ličnosti, bilo novinarstva kao profesije. Oni jesu prikazani kao žrtve, ali i kao u solidnoj meri odgovorni za svoje sudbine. Uostalom, i izbor Roberta Redforda i Cate Blanchett za glavne uloge je indikativan i govori u tom pravcu, kao i izbor izvorne knjige Mary Mopes. Vanderbilt ipak uspeva da održi nekakvu distancu, iako ne postiže objektivnost, što mu nije ni cilj. On, međutim, uspeva da pozicionira teme političkih pritisaka na novinarstvo i sukoba novih medija sa tradicionalnim i da kroz sve to provuče interese kapitala, kao i da kontrolom tempa napravi jedan sasvim pratljiv film.

Treba napomenuti da je Vanderbilt debitant u funkciji reditelja, ali je zato prekaljeni scenarista koji iza sebe ima i gomilu slabih filmova, rad na franšizi The Amazing Spider-Man, ali i scenario za Fincherov Zodiac. Njegova režija se može nazvati školskom i sigurnom, od izbora glumaca do rada sa njima. Cate Blanchett je sjajna kao obično, iako se u njenoj interpretaciji Mary Mopes mogu naći odjeci uloge Jasmine French: u pitanju je pametna i sposobna žena koja se suočava sa izazovom u životu koji je dovodi na rub rastrojstva. Robert Redford možda ne liči na Dana Rathera, ali je kao stvoren za ovakve uloge, ne samo zbog ranijih uloga tog tipa, koliko zbog prijemčivosti, ljudskosti i pristojnosti kojom kao glumac odiše.

 Problemi filma i scenarija su na drugim mestima. U suštini, osim ovo dvoje likova, drugi nisu ni razvijeni dalje od osnova. Čak su i njihove motivacije jednostavne i relativno grubo ocrtane, a Vanderbilt se na njih vraća i vraća. Zapravo, jedino Mary ima ikakav privatni život sa mužem (Hickey) i problematičan odnos sa ocem kao motivaciju za profesiju postavljanja pitanja. Tako je Elizabeth Moss potrošena na lik bez svojstava, sveden na funkciju operativca, Topher Grace ima jednu scenu sa velikom govorancijom, a jedino Dennis Quaid od istraživačkog tima uspeva da se nametne zahvaljujući svom glumačkom iskustvu i snađe se sa oskudnim materijalom. Stacy Keach uspeva da odigra epizodu na svom nivou, a Bruce Greenwood solidno prolazi kao negativac, nepoverljivi šef koji istraživače tretira u najboljem slučaju sa učtivom distancom (kada je sve kako treba), a spreman je da ih žrtvuje u deliću sekunde na prvi znak problema.

Istina je da bi film profitirao od profiliranijih likova, ali je daleko od lošeg kako god. Njegov glavni problem je, ipak, vezan za odabir vremenskog trenutka. Tu ne govorim o 2016. kao izbornoj godini, a 2015. kao uvodu u politički cirkus koji trenutno posmatramo. Štos je u tome da smo u poslednje vreme imali priličnu količinu doku-drama i filmova prema istinitim događajima koji su se bavili istraživačkim novinarstvom i prljavim političkim igrama. Nije čak novina ni da novinari ne uspeju u svojoj misiji (Kill The Messenger kao primer). Truth će mnogi porediti sa Spotlightom i to mu neće ići na ruku.

A Walk in the Woods

2015.

režija: Ken Kwapis

scenario: Rick Kerb, Bill Holdermann (po knjizi Billa Brysona)

uloge: Robert Redford, Nick Nolte, Emma Thompson, Mary Steenburgen, Nick Offerman, Kristen Schaal, Susan McPhail

Iako nisam oduševljen nad filmovima o preživljavanju čoveka u prirodi, moram priznati da sam bio zaintrigiran zvezdama ovog filma. Iako nisam toliko star, niti se osećam staro, moram priznati da su mi gerijatrijske komedije izuzetno simpatične, a dvojica veterana Robert Redford i Nick Nolte su uvek dovoljan razlog da bih pogledao neki film. Osobito ako obećava konstantno džangrizanje i duhoviti ping-pong između njih dvojice.

Već sam naslov govori da će ovo biti relativno lagana varijanta u poređenju sa Redfordom izgubljenim na moru (All Is Lost) ili Reece Whiterspoon koja nakon promašenog života traži pravu sebe na pešačkoj ruti od meksičke do kanadske granice (Wild). Nije tu toliko ni stvar preživljavanja, ni samospoznaje, koliko ponovnog povezivanja sa nekadašnjim prijateljem. Kruži priča da je Redford pročitao knjigu Billa Brysona i video to kao priliku da sa Paulom Newmanom osveži sećanja na Butch Cassidy and the Sundance Kid (1969) i The Sting (1973), ali je Newman umro još pre nego što je projekat započet. I Nolte je dobar izbor, kao što bi to bio bilo ko od još uvek živih glumaca iz te generacije.

Bill Bryson (Redford) je putopisac koji se nakon uspešne karijere lutanja po Engleskoj i Australiji ustalio u New Hampshireu sa ženom Catherine (Thompson) i gomilom dece. Upoznajemo ga kao televizijskog gosta i shvatamo da mu komunikacija sa živim ljudima i širim auditorijumom ne ide, ali i da mu nešto fali. Jedna od sledećih scena na sahrani potvrđuje naše sumnje: kao i mnogi ljudi koji su život proveli u pokretu, on statičnost vidi kao prvi znak smrti. Kako je lutao dalekim krajevima, ali nikad Amerikom, dolazi na ideju da se “prošeta” rutom kroz Appalachiu, od dubokog Juga do Maina na severu, dugom preko 2.000 milja.

Sad, kako je u godinama, a nikada baš nije bio sportski tip i šetač, njegova ideja se čini blesavom i potencijalno opasnom njegovoj ženi koja ga neće pustiti samog na avanturu. Jedini koji želi da mu se u avanturi pridruži je prijatelj iz mladosti Katz (Nolte), čovek sumnjivog životnog stila, fizičke kondicije i moralnih nazora. No dobro, “a friend in need is a friend indeed”. Međutim, prvi pogled na Katza nam govori da je taj aranžman recept za katastrofu. predebeo je, proždire slatkiše, kaže da ga juri policija, mrmlja kao da je pijan iako se kune da je trezan i sve u svemu, na ceo taj poduhvat gleda kao na zajebanciju.

Znamo šta sledi, red zajebancije, red melanholične reminiscencije, red iskrenih trenutaka i otkrivanja “velikih životnih istina”. Naravno, na putu nisu sami, naletaće na druge šetače (Kristen Schaal će imati komičnu epizodu kao nepodnošljivo lajava šetačica), ljude u turističkoj industriji i obližnjim gradovima, kao i na životinje (epizoda sa medvedima je osvežavajuće kretenska). To će im pomoći da se povežu sami sa sobom, jedni sa drugima i prirodom generalno, kao što to obično biva u takvim filmovima.

Iako su obojica vidno prestari i za takve zajebancije i za uloge koje igraju (Bryce je knjigu napisao kada je imao 44 godine), njihova međusobna hemija je izvanredna. Likovi su, doduše, tipski i njih dvojica ih mogu odigrati i u snu, ali to čine sa šarmom. Bryce samo želi da se ponovo oseti živim i da to, ako je moguće, potraje, dok je Katz neizlečivo džangrizav, lenj i aljkav, ali je zapravo svoj život proživeo po svojim pravilima, koliko se dalo. Opet, nekako nam je drago da ih gledamo u tim njihovim detinjastim i ne baš verovatnim avanturama. Prosto, osećaj je prijatan. Ostali glumci su tu da popune prostor i slede uputstva koja njih dvojica izdaju. I to je sasvim u redu.

A Walk in the Woods je film za lagano gledanje i zaboravljanje koji će vas verovatno više oduševiti atraktivnim kadrovima i simpatičnim, nonšalantnim tonom u glumi nego svojom predvidljivom pričom, porukom ili autorskim postupkom. Ono što mene muči je pitanje zašto je Robert Redford, ujedno i producent film, drugima poveravao posao koji je mogao sam da obavi, verovatno i bolje, a svakako sa više ličnog pečata. Šta će mu Michael Arndt koji piše pod pseudonimom i Ken Kwapis, reditelj sa televizijskim iskustvom i nekoliko romantičnih komedija iza sebe? Nema razloga za veliku brigu, oni svoj posao rade zanatski korektno. Redford je u formi i kao glumac, a verujem i kao autor da bi ovom projektu koji mu lično znači dao i lični pečat.

All Is Lost

2013.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloga: Robert Redford

Da se ne lažemo, i ja sam skeptičan prema eksperimentalnim filmovima, onima bez radnje, likova, dijaloga ili svega navedenog. Neka ispadnem debil, ali moja prva asocijacijacija na to je smaranje. Kada sam čitao o All Is Lost, sa jedne strane sam željno iščekivao da vidim najzahevnije i najbolje glumačko ostvarenje Roberta Redforda od Condora do danas, dok sam se sa druge strane pribojavao “settinga” u kome to dolazi: on doživi nesreću na otvorenom okeanu i bori se da preživi, potpuno sam, bez reči.

Taj “setting” nije ništa novo, ove sezone smo već imali Gravity, prošle The Life of Pi, pre toga je bio Cast Away i gomila drugih filmova na sličnim premisama. Dakle, dogodi se nekakva nesreća, avionska, pomorska ili svemirska, i naš junak ili junaci moraju da prebrode silne nedaće u planinčini, pustinji, tundri, na moru ili u svemiru i nekako prežive. Zabrinjava me trend po kome se smanjuje broj uključenih likova, ide se ka minimalizmu i budimo iskreni, gušenju.

Cast Away je imao Toma Hanksa koji je pričao sam sa sobom i sa imaginarnim prijateljem, loptom za odbojku po imenu Wilson. The Life of Pi je imao makar tigra. U Gravity je Sanda Bullock prvo komunicirala sa svemirskim kaubojem Clooneyem, pa onda sama sa sobom, kao da se preslišava. Robert Redford ima kratki monolog na početku, gde kao narator objašnjava trenutno stanje, pokušaj komunikacije preko radio-veze i jednu-dve psovke na kraju filma. To je sav tekst, bukvalno. Ostatak vremena, naš junak krpi brod, uči orijentaciju pomoću zvezda, ili pokušava da preživi, ili gladuje i očajava, manje ili više u tišini.

Štos je u tome što je All Is Lost, iako na momente dosadnjikav i nalik na umetničku onaniju, uglavnom gledljiv i sa nemalim emotivnim nabojem. Za to se moramo zahvaliti maestralnom Redfordu, koji se uspešno izborio sa glumačkim izazovom, pokazujući kako u praksi izgleda mikro-gluma, kako se glumi stavom, gestom, mimikom ili samo izrazom lica.

Zanimljivo, ali Redford ima samo jednu nominaciju za Oscara za glumu, iako pamtimo gomilu njegovih sjajnih uloga, i kad uzmemo u obzir da je za režiju dobio statuu već u prvom pokušaju sa Ordinary People (1980), da ima još dve nominacije, kao producent i reditelj za Quiz Show (1994), kao i jednog za životno delo. Možda sa ovom ulogom konačno dobije Oscara za glumu, ali to nije mnogo verovatno s obzirom na trendove kod Akademije, ali mislim da bi izostavljanje Redforda iz društva petorice sa nominacijama bilo ravno zločinu.

Koliko je All Is Lost jak glumački, toliko je manjkav i pešački u pogledu scenarija i režije. Iako nisam nikakav pomorac, nikako me nije zadovoljila postavka priče i odsustvo logičnog objašnjenja kako se naš čovek našao u sranju. Mi samo vidimo da se on budi jednog dana dok mu voda ulazi u trup broda usled udarca izgubljenog plutajućeg kontejnera. To mu je usralo električne instalacije, pa je prinuđen da pokuša da preživi sa mehaničkim instrumentima. Sve je to u redu, ali retko ko jedri potpuno sam Indijskim Okeanom, još manje bez redovne komunikacije sa nekim na kopnu, bilo preko radija ili satelitskog telefona (vidimo da ga ima), i to na dnevnom nivou. Tako bi neko znao gde je i u slučaju prekida komunikacije bi poslao nadležne da ga traže. Čak ni najblesaviji i najbesmisleniji pohodi nisu bez ikakvog pozadinskog osiguranja. Ekipa sa Kon-Tikija je stalno komunicirala preko radija, a ljudi su jedrili oko sveta, ali su imali i podršku na zemlji “za ne daj Bože”. Ima tu još detalja, recimo nigde ne vidimo kompas, a svaki brod mora da ima barem jedan, a ja ga imam zakačenog za ručku od jeftinog kineskog kofera. Dobro, postoji univerzalni izgovor, “ima svakakvih budala”, ali pozivati se na njega je eklatantan primer intelektualne i dramaturške lenjosti.

To što nije verovatan, ne znači da nije moguć. Dobro, ni to što je moguć još ne znači da je dobar, pošto je sveden na minimum filmskih izražajnih sredstava. All Is Lost nije loš film, i gledljiv je, iako ponekad naporan, razvučen ili nategnut. Da, imali smo takve filmove i držali su nam pažnju na različite načine, emotivno su nas vezali za sebe, ili su nas zabavljali ili oduševili efektima. Ali nikada nismo imali skoro nemog Redforda.

All Is Lost je kraj jednog puta i eksperiment doveden do ekstrema. Pohvale Redfordu za ulogu, autoru Chandoru za hrabrost da napravi ovakav drugi film, nakon sjajnog ostvarenja Margin Call. Samo se nadam da se neće naći još neko hrabriji da napravi još ekstremniji film, recimo bez reči teksta, ali ni to nije isključeno. Najviše se bojim autora koji ne razumeju medij i koji bi samo preuzeli neki od značajnijih literarnih komada. Chandor se učtivo naklonio velikoj literaturi, na polici našeg junaka vidimo Melvilla i Hemigwaya. To ne znači da ih ne treba ostaviti na miru, literatura pruža mogućnosti koje se ne mogu ni sanjati na filmu, i obrnuto. All Is Lost se izvukao, neki sledeći film verovatno neće.

The Company You Keep

godina: 2012.

scenario: Lem Dobbs po romanu Neila Gordona

režija: Robert Redford

uloge: Robert Redford, Shia LaBeouf, Julie Christie, Susan Sarandon, Nick Nolte, Chris Cooper, Terrence Howard, Stanley Tucci, Richard Jenkins, Anna Kendrick, Brendan Gleeson, Brit Marling, Sam Elliot

Robert Redford je, izvan svake sumnje, jedan od najuspešnijih ljudi u Hollywoodu: glumac od perioda Novog Hollywooda pa nadalje sa sjajnim popisom uloga, reditelj koji je nekako uspeo da dobije Oscara koji je već unapred bio dodeljen Martinu Scorseseu i osnivač Sundance festivala koji je mirne duše na poslednjem izdanju festivala izbacio Paris Hilton napolje, govoreći da je ona sve protiv čega se Sundance bori. U njegov integritet ne treba sumnjati, a ipak brojni površni kritizeri smatraju da je Redford uspeo samo zato što dobro izgleda.

Sa The Company You Keep Redford i glumi i režira, što je nezahvalan posao. Kao glumca ga vidimo u ulozi relativno svežeg udovca, posvećenog oca možda premale devojčice, rekreativca i cenjenog advokata u polu-provincijalnom Albaniju (glavni grad države New York). Kao reditelja ga ne vidimo, Redford postupa po dogmi da je nevidljiv reditelj dobar reditelj, što znači da je režija sigurna, rutinirana i nimalo spektaularna. Pored Redforda videćemo i dream team američkih glumaca, kako starije, tako i mlađe generacije. Sa takvim castom dolazi i enormna odgovornost razvijanja njihovih likova u relativno kratkom vremenu na ekranu.

I tu smo u problemu, jer je glumaca toliko, a vremena premalo. Posle uvodnog pseudo-dokumentarnog materijala o pljački banke koju su izveli predstavnici američke terorističke (oni bi rekli revolucionarne) organizacija Weather Underground, film počinje sa klasičnom domaćicom iz predgrađa (Sarandon) koja se pozdravlja sa mužem i decom, seda u auto i odlazi na benzinsku pumpu. Tamo je okružuje FBI i hapsi zbog terorizma. Domaćica je, kako se ispostavlja, bila istaknuta članica organizacije. U isto vreme advokat Jim Grant (Redford) vozi kćerku do škole gde ga zaustavlja prijatelj i klijent i prijavljuje mu šta se upravo dogodilo, da su uhapsili njegovu prijateljicu koja je pošla da se sama preda i moli ga za pomoć. Grant ga glatko odbije i uputi na koleginicu koja se bavi visokoprofilnim krivičnim slučajevima. U slično vreme mladi novinar Ben Shepard (LaBeouf) dolazi kod svog nadrkanog urednika (Tucci) koji ga prekorava zbog lenjosti, jer je prespavao priču koja se dogodila u njihovom rejonu, a već su krenuli da je čereče i veliki mediji i šalje ga na zadatak da ispita pozadinu, pošto ima veze u lokalnoj kancelariji FBI-ja. Njegova bivša devojka (Kendrick), sada agentica se slučajno izlaje da su teroristkinju uhvatili preko prisluškivanog telefona njenog prijatelja, farmera koji se bavi organskom hranom i čini se travom. Shepard to odlazi da ispita, farmer ga pita je li dobio informacije od Jima Granta, što ga upućuje na ispitivanje koliko Grant zna o slučaju. Pošto se novinaru učini da advokat zna više nego što priznaje, odluči da ispita i njegovu pozadinu. Ispostavlja se da je i advokat odavno nestali terorista Nick Sloan, tražen zbog ubistva prilikom pljačke banke. Grant odluči da nestane, ostavljajući kćerku na brigu svom bratu.

I onda kreće potera kroz more lokacija i šumu likova. Vidimo Chrisa Coopera kao Grantovog brata, ne baš voljnog da se izlaže riziku, vidimo Nicka Nolteja kao komično odrtavelog bivšeg teroristu sa talentom za spajanje različitih krajeva organizacije i falsifikovanje. Jednako tako, vidimo Terrenca Howarda kao ambicioznog šefa lokalnog biroa FBI-ja, Richarda Jenkinsa kao bivšeg teroristu, sada profesora, Sama Eliota kao ostarelog hipika i Brendana Gleesona kao šerifa koji je istraživao slučaj i koji ima usvojenu kćerku (Marling) i još neku tajnu. Fale nam jedino (Hanoi) Jane Fonda kao portparol organizacije i Christopher Walken kao „the bomb guy“.

Osim Redforda i LaBeoufa, glumci nemaju dovoljno vremena na ekranu da pokažu svoj talenat i njihovi likovi su samo stepping stones priče. Naravno, dobri glumci će imati briljantne momente, ali to nije dovoljno da opravdaju prisustvo u filmu osim sa „tako piše u scenariju“. Mali izuzetak je Mimi Lurie (Christie), u kojoj vidimo naznaku karakternosti. Ona je Sloanova bivša devojka iz terorističkih dana, još uvek mladolika i nesmanjeno radikalna, sa jednako tvrdim stavom i govorom i upetljana u razna sumnjiva posla. Njen radikalizam je svakako fasada za nešto, ali treba odati priznanje ženi koja je za života promenila 6 lažnih identiteta i 6 ljubavnika, kuća, poslova i pokrića koje idu uz njih.

Pored ogromne glumačke ekipe koja podiže očekivanja do neba, drugi problem je izveštačenost scenarija u koji se sve prelako uklapa. Na primer, Shepard pokazuje kako se novinarstvo promenilo, ali se kvalitetno novinarstvo nije, iako više nije isplativo. On prelako nalazi veze i kontakte između terorista koji su 30 godina bežali FBI-ju, kao da se u celom FBI-ju ne može naći sve ukupno dva kila mozga. Drugi scenaristički problem je klizanje kroz žanrove, od političkog trilera, preko krimi-drame o moralnosti postupaka do melodrame između Nicka i Mimi i sapunske opere oko šerifove kćeri. I tu se poprilično neverovatne stvari uklapaju previše glatko. Poslednji scenaristički problem je sam glavni lik, kojeg u današnjoj inkarnaciji aktiviste, ali rezonera koji pametno bira bitke ne možemo zamisliti kao bivšeg teroristu koji baca bombe na Pentagon, Kongres ili pljačka banke. Problem je i sa čudnim vremenskim odmakom, jer Redford, iako relativno fit, ne izgleda kao šezdesetogodišnjak, nego pre kao da je deceniju stariji. Što bi onda značilo da je svoja nepočinstva skrivio kao četrdesetogodišnjak, te da je, posledično, diplomirao dosta kasnije, što opet ne ostavlja dovoljno smisla za njegovu solidnu advokatsku karijeru.

Lem Dobbs je autor nekoliko pristojnih, nespektakularnih scenarija (Dark City, The Limey, The Score, Kafka) koji je nekoliko puta sarađivao sa cenjenim rediteljem Stevenom Soderberghom, ali je napisao scenarije i za hollywoodsku trash konfekciju. The Company You Keep mu je scenaristički možda najslabije delo koje upada u sve moguće zamke lošeg serijskog pisanja scenarija. Autor izvornog romana Neil Gordon je u književnosti poprilično opskuran, ali ima i „karijeru“ u Hollywoodu kao scenarista nekoliko opskurnih low budget filmova, od kojih je jedan pornić. Moguće je da sav problem počinje od Gordona i njegovog romana, ali ne želim da tvrdim.

Kada se sve sabere i oduzme, The Company You Keep ne ispunjava očekivanja, ali nije naporno filmsko iskustvo. Ima puno likova i događaja, ali su većinom linearni i primereni za pogledati i nekom ko nema slonovsko pamćenje i oko sokolovo. Jednako tako, nije loše imati predznanje o kontrakulturnim pokretima i anti-ratnim akcijama u Americi 60-ih i 70-ih, ali nije neophodno. Kao trilerčić za razbibrigu, The Company You Keep je sasvim dobra video/televizijska, pa čak i bioskopska zabava koja kao bonus donosi sjajne glumce i njihove bravure, koliko je to moguće u okolnostima. Problem je što The Company You Keep može i želi mnogo više od toga: da bude relevantan, ako ne i ultimativni film o levičarskom terorizmu u Americi. A iako nesavršen, nemački Der Baader Meinhof Komplex (2008, Uli Edel) je za dva koplja bolji film na sličnu temu.