The Old Man & the Gun

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: David Lowery (prema novinskom članku Davida Granna)

uloge: Robert Redford, Sissy Spacek, Casey Affleck, Danny Glover, Tom Waits, Tika Sumpter, John David Washington, Isaiah Whitlock Jr, Elizabeth Moss, Keith Carradine

Ako je neko zadužio filmski svet, onda je to Robert Redford. Prvo kao glumac sa spiskom od 80 pažljivo odabranih i odigranih uloga u blizu 60 godina dugoj karijeri. Onda kao producent sa 50 i reditelj sa 10 naslova iza sebe, za šta je češće dobijao nominacije od Akademije (a i jedinog “pravog”, a ne počasnog Oscara je osvojio za svoju debitansku režiju za film Ordinary People) nego što je to bio slučaj za glumu (valjda ga je uvek lako bilo svesti na neki tip, na lepotančića ili na gospodina). Na kraju i kao osnivač i direktor najglasovitijeg svetskog filmskog festivala “indie” usmerenja koji je u međuvremenu (bilo to dobro ili loše) uspostavio veoma određenu estetiku koja je postala žanr za sebe. U 83-oj godini života Redford je najavio odlazak u penziju, a The Old Man & the Gun izabrao za svoj oproštajni film. Kruže glasine da je svoju odluku u međuvremenu promenio što je možda dobra stvar (Redford kao glumac nikad nije na odmet), ali biće dobro ako ćemo ga i po ovom oproštaju pamtiti.

Režiju filma potpisuje David Lowery, pre svega montažer po struci koji je punu kreativnu kontrolu preuzeo na četiri dugometražna filma (uz obilje kratkih) koji su svi međusobno različiti, do kraja ispolirani i nijedan se ni u kojem slučaju ne može nazvati promašajem. Možda je najmanje uspeo samostalni prvenac St. Nick (2009), komorna drama apokaliptičnog ugođaja koja ga je plasirala u određene indie i arthouse krugove. Već sa sledećim neo-westernom, odnosno ruralnim socijalnim noirom Ain’t Them Bodies Saints (2013) dokazao je da je potencijalno veliki autor. Sa Disneyevim igranim remakeom Pete’s Dragon (2016), gde se i upoznao sa Redfordom, Lowery je pokazao da se na njega može računati i u sferi komercijalnog filma, da bi sa A Ghost Story (2017) otišao potpuno u smer eklekticizma snimivši nešto što niko pre njega nije, a posle njega neće snimiti.

 

Lowery se pokazao kao pravi izbor za The Old Man & the Gun koji samo na prvi pogled deluje kao standardna krimi-dramedija bazirana na, kako to na uvodnoj kartici stoji, uglavnom istinitim događajima. U pitanju je filmska biografija serijskog pljačkaša banaka i begunca iz zatvora Forresta Tuckera čiji dosije beleži preko 80 pljački i 18 uspešnih bekstava iz državnih i federalnih institucija (uključujući i ono epsko, sklepanim kajakom iz St. Quentina), a prema njegovim rečima 12 puta mu beg nije uspeo. Tucker je vodio interesantan život, ženio se nekoliko puta, a da njegove supruge nisu znale njegov pravi identitet, kao što on nije znao za svoju decu. U “poslu” je bio krajnje neobičan, šarmantan i nenasilan, iz pištolja koji je sa sobom nosio nikada nije zapucao i blagajnici koje je opljačkao iskustvo s njim su opisivali kao jako pozitivno, što je verovatno i razlog za “rekord” poput četiri opljačkane banke u jednom danu i to u Tuckerovoj dubokoj starosti.

Loweryjev film se, osim kratkih flashback ekskurzija i jedne ekstenzivne montažne sekvence pri kraju, ne bavi celom Tuckerovom karijerom, već relativno kratkim periodom s početka 80-ih, nakon bekstva iz St. Quentina, a pre sledećeg hapšenja. U to doba šezdesetogodišnjak Tucker (Redford) ordinira sa dvojicom kompanjona (Glover, Waits) pljačkajući male ekspoziture na ruralnom jugozapadu Amerike. Posle jedne pljačke i jurnjave s policijom, Tucker se zaustavlja ne bi li pomogao ženi čiji se kamionet pokvario. Možda je to bila samo diverzija da policija nastavi jurnjavu u prazno, ali se između njega i udovice Jewel (Spacek) javlja instantna privlačnost. Ona njegove priče kako je pljačkaš otpisuje kao šeretske, ali on njenu potrebu da otplati hipotekarni dug i zadrži farmu shvata krajnje ozbiljno. Nakon jedne pljačke kojoj je i sam prisustvovao ne shvativši na vreme šta se zbiva, u poteru za Tuckerom se uključuje šerif John Hunt (Affleck) i između dvojice muškaraca se rađa rivalstvo puno poštovanja. Koliko će još Tucker moći da beži od zakona?

 

Radnja filma je prilično bazična i ispričana sa lakoćom, uprkos ili baš upravo zbog silnih digresija i skretanja u romantične i opuštene momente. “Lovac” i “lovina” su zapravo slični i poganja ih ista motivacija, a i životne prilike im nisu mnogo različite – nakon napornog dana na poslu čeka ih sigurna luka nove, odnosno stalne veze. Hunt je u srećnom braku sa Maureen (Sumpter) i ima dvoje dece, a Tucker osim romanse sa Jewel uživa i sa svojim kolegama. Atmosfera je “feel-good”, sve pršti od glumačke hemije, bilo da je reč o romansi ili muškom rivalstvu i stiče se dojam da su glumci (i to od glavnih do sasvim epizodnih, poput Elizabeth Moss koja ima jednu scenu kao Tuckerova kći za koju on ni ne zna, a ona nema želju da se s ocem poveže, ili Keitha Carradina čija je uloga u montaži izrezana na ukupno tri sekunde i jednu rečenicu) uživali radeći na filmu kakvi se uglavnom više ne snimaju. Lowery to još dodatno potencira, igrajući na kartu filmske nostalgije i retro ugođaja, insistirajući na super-16 fotografiji Joea Andersona, sjajno pogođenim detaljima perioda i trijumfalno intoniranom soundtracku Daniela Harta.

Pun smisao filma vidimo, međutim, na jednom drugom i dubljem nivou. Iako versatilan kao glumac, Robert Redford je publiku osvajao svojim osmehom i šarmom igrajući dosta često takve simpatične kriminalce kao što su Sundance Kid, John Hooker u The Sting ili Sony u The Electric Horseman, pa je kao takav idealan izbor za Forresta Tuckera i to je idealan način da se oprosti od filma. Zato Lowery ubacuje meta-humorne momente, poput toga da Tucker ne zna da jaše, a Redford je dobar deo karijere proveo na konju i pritom ne citira samo Redfordove filmove (mada neće biti teško u montažnoj sekvenci prepoznati insert iz The Chase Arthura Penna, što je jedna od Redfordovih prvih bitnih uloga), već Sissy Spacek u jednom trenutku osvetljava kao u de Palminom hororu Carrie i na nekoliko mesta citira Two-Lane Blacktop (1971) Monteja Hellmana u kojem Redford doduše ne igra, ali je lik kojeg igra Warren Oats, taj mitski novohollywoodski odmetnik, između ostalih i Dillinger, dosta analogan Tuckeru u smislu iskonske želje za avanturom. Montažna sekvenca bekstava na kraju je ipak tu da nas podseti o čemu se, odnosno o kome se tu radi i savršeno je funkcionalna kao portfolio karijere jednog velikog glumca, što je Redford svakako bio i jeste još uvek.