Skin

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Guy Nattiv

uloge: Jamie Bell, Danielle Macdonald, Vera Farmiga, Bill Camp, Mary Stuart Masterson, Louisa Krause, Mike Colter

"Šta ako skinem tetovaže, a svejedno ostanem kreten?", pita se u jednom trenutku filma Bryon Widner, američki skinhead rešen da napusti rasističku bandu koja figurira kao njegova jedina familija. To ćemo otkriti akopogledamo film Skin Guya Nattiva koji je na Berlinale stigao u svojstvu evropske premijere nakon svetske prošle jeseni u Torontu. U pitanju je istinita i dokumentovana priča, doduše fikcionalizovana na način na kakav to Amerikanci i inače rade.

Radnja filma je podeljena na dva nivoa. Na jednom vidimo Widnera (Bell) i njegovu borbu da napusti ubilački klan koji "roditeljski" predvode Fred (Camp) i njegova žena Shareen (Farmiga). Problem je, međutim, to što je takav život prepun nasilja jedino što on poznaje, a njegovi surogat-roditelji rasisti su ga doslovce pokupili s ulice, pa prema njima, ako već ne prema cilju rasno čiste bele Amerike, oseća zahvalnost i lojalnost. Pomoć u tome će dobiti od svoje nove devojke Julie (Macdonald), samohrane majke troje dece koju sasvim slučajno upoznaje na jednom skupu. Ona i sama ima nacističku prošlost, doduše nije bila toliko involvirana kao on, pa joj je jasno koliko su ljudi poput Freda, Shareen i bande glupaka koja ih sledi marginalni, ali i nasilni.

Drugu vrstu pomoći Widner dobija od crnog antifašističkog aktiviste po imenu Daryle Jenkins (Colter) čija je specijalnost konverzija nacista u normalne ljude ili čak aktiviste. Jenkinsova organizacija je Widneru omogućila i tretman skidanja tetovaža s kože koji je bolan, dugotrajan i viđen u seriji "flash forward" scena, popraćen ozbiljnom muzikom i tekstualnim karticama sa kojeg dela se skida mastilo, te koji je po redu dan i tretman.

Ako nešto možemo da kažemo za Skin u smislu filmske vrednosti, to je da je u pitanju sasvim šablonski rad kakav smo imali prilike da vidimo nebrojeno puta, a da pritom uopšte nije loš. Pomislite na American History X i iznenađenje, čak i šok, kojije film izazvao. Ovde toga nema, iako se u neku ruku na to računa i razlog tome je jednostavan: Skin dolazi na kraju balade, ali u jedno specifično vreme u kojem neonacisti i ostali rasistički marginalci postaju uključeni u "mainstream", čak i u Americi.

Druga dva razloga za takav utisak zapravo su derivati prvog. Čisto dramaturški gledano, film je prilično šablonski i kao dan je jasno na kojim je mestima i u kolikoj meri istinita priča dorađivana za prilično široku filmsku publiku, kako bioskopsku, tako i televizijsku. Takođe, i mehanizmi po kojima organizacije kao što je na filmu portretirani Viking Social Club operišu su prilično predvidljivi, a trenuci otkrića o tim mehanizmima u filmu (recimo regrutovanje belačke sirotinje direktno s ulice) deluju izuzetno kalkulantski naglašeni.

Ako već dramaturgija sa ciljem senzibilizacije publike i celokupni "setting" nisu nešto po čemu će se film pamtiti, glumcima se svejedno mora odati priznanje utoliko što u njihovoj izvedbi likovi ne deluju plošno ili prenapisano, već su sasvim životni. Bill Camp sjajno kanalizira energiju zdravoseljačkog patrijarha i vođe bande čije ambicije prevazilaze sposobnosti, a Vera Farmiga je u jednom od svojih najboljih izdanja jer uspeva da nađe balans između majčinske topline i nečeg pretećeg. Jamie Bell, pak, ima nimalo zahtevan zadatak da svog tetoviranog bilmeza na početku priče na napravi na karikaturu, što mu uspeva, a nakon konačne odluke neka vrsta besa i paranoje postaju osnovne crte njegove ličnosti, što Bell vrlo dobro igra. Takođe, izuzetno je zanimljiv izbor svačije omiljene indie i hollywoodske "bucke" Danielle Macdonald za njegovu devojku zbog koje napušta klan jer žene i devojke takvog izgleda postoje, ma koliko ih ne viđali u filmovima, osim u nekom ne naročito smešnom, uvredljivom humornom ključu. Danielle Macdonald je, bez potrebe za preteranim naglašavanjem, izuzetna glumica kojoj igranje humanih likova od krvi i mesa nije nikakav problem, pa joj uloga Julie stoji kao salivena.

U konačnici, Skin je film koji se može pre smatrati socijalno relevantnim nego filmski intrigantnim, iako ni u kojem slučaju nije loš. Jednostavno rečeno, za nešto zaista novo u smislu doprinosa indie kinematografskoj baštini treba biti hrabar i maštovit autor poput Jeremyja Saulniera koji je uspeo da svoj film Green Room obogati slojem detaljno razrađene gerilske taktike, žargona i pravila grupe. Guy Nattiv nije autor tog kalibra ili makar nema takvih ambicija: njegov pristup u scenariju i režiji je sasvim školski, film je apsolutno jasan, pitak i direktan u smislu komuniciranja svoje poruke.