Mid90s

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Jonah Hill

uloge: Sunny Suljić, Katherine Waterson, Lucas Hedges, Na-kel Smith, Olan Prenatt, Rio Galicia, Ryder McLaughlin

Možda te 90-te negde drugde nisu bile toliko loše kao kod nas. Zapravo, sigurno da nisu, jer kod nas osim ratova, sankcija, hiper-inflacije, benzina u flašama, izbeglica, šverc-komerc privrede, turbo-folka, kriminalaca i ostalih džibera, malo toga da je uopšte i bilo, toliko da smo fiks normalnosti tražili u audio i video pirateriji koja se nesmetano vrtela na televiziji i pomagala nam da ako već ne učestvujemo u globalnim dešavanjima, onda makar da ih ispratimo. U normalnom svetu, međutim, 90-te uopšte nemaju lošu konotaciju dubioznoj modi unatoč. Naprotiv, one se tamo vezuju za inkluziju još uvek neopterećenu diktatom političke korektnosti, dobar život, putovanja, eksploziju sub-kulture i neobične važnosti za mladu jedinku da bude u nekom "fazonu" pomoću kojeg se identifikuje sa sebi sličnima, indie i DIY kulturu u muzici i na filmu, igrice na konzolama i slične ugodne zezalice.

U vreme kada se odvija radnja filma Mid90s, njegov autor, pre svega glumac najpoznatiji po ulogama u nepristojnim komedijama, a onda i scenarista kojem je ovo debitantska režija, Jonah Hill, imao je 13 godina. Onda nije teško zamisliti da je protagonista filma Stevie (Suljić, viđen u The Killing of a Sacred Deer Yorgosa Lanthimosa) upravo njegov alter-ego, makar donekle, jer se nalazi baš u tim formativnim pubertetskim godinama. On živi u skoro pa razorenom domu sa često odsutnom majkom (Waterson), verovatno prostitutkom koja ne zna baš uvek šta se kod nje u kući događa, i sa starijim polubratom Ianom (Hedges, jezivo dobar) koji prema mlađem bratu oseća prezir koji ispoljava najčešće fizičkim nasiljem. Ian ima svojih problema o kojima ne govori ni za lek, ali je to Stevieju slaba uteha.

Umesto toga, on često izbiva iz kuće tražeći ekipu koja bi ga prihvatila. U tu svrhu se skompa sa skejterima koji vise ispred svoje radnje i čini se da ne haju puno za svet oko sebe. Vođa "bande" Ray (Smith) ima talenta i ambicije da svoje kotrljanje unovči kao profesionalac. Fuckshit (Prenatt) važi za zavodnika i dežurno spadalo, ali ga u poslednje vreme najviše privlače žurke, droga i alkohol. Na dnu lanca ishrane je najmlađi član Ruben (Galicia) koji Stevieja prvo inicira u ekipu, a onda, nakon što se ovaj probije dalje od njega, prema njemu počne da oseća agresivno rivalstvo. Na koncu, tu je i Fourth Grade (McLaughlin) kojeg ostatak ekipe smatra glupavim jer govori izuzetno malo i postavlja čudna pitanja, ali koji njihove vratolomije pažljivo beleži kamerom.

Kako će se Stevie snaći u svom novom društvu? Šta to presudno leto donosi za njega? Hoće li nakon prve cigarete, prvog piva, prvog nespretnog seksualnog iskustva, prve tuče, prve sportske povrede prestati da bude onaj fini. nežni dečkić i postati i ostati baraba?

Hillov film je zapravo dosta tanak na polju narativa, ali zato u velikoj meri obojen nostalgijom u smislu obilja memorabilijske rekvizite (VHS kasete, diskovi, igrice, posteri, patike i slično) i širokog izbora popularne muzike, od rapa do punka i nazad, koji sasvim u drugi plan gura originalnu muziku Trenta Raznora i Atticusa Rossa. I izbor formata slike (4:3) i medija snimanja (filmska 16mm traka) govore u prilog autentičnosti, stvarnoj ili fingiranoj, jer Mid90s zaista izgleda kao budžetski skromni nezavisni film iz sredine 90-ih.

Pitanje je, međutim, čemu sve to jer nam Hill tu ne priča priču o odrastanju, svojem ili čijem god, dalje od nekakvih opštih mesta. Da, drugarstvo i jak osećaj pripadnosti su bitne stvari za te godine i to se ispoljava kroz ekipu koja je u istom fazonu kao i ti ili si ti u istom fazonu kao i ostatak ekipe, ali to smo sve već znali. Limitirano prisustvo majke je solidan otklon od klišea filmskog roditeljstva, ali nije baš jasnije šta nam Hill time poručuje, osim što žrtvuje bilo kakvu izgradnju sadržajnijih odnosa među likovima. Može se reći da je Mid90s pre svega film (klinačkog smušenog) ugođaja, ne toliko daleko od poetike Larryja Clarka iz 90-ih, doduše oslobođen njegovog nihilizma iz Kids, pa u tom smislu pomalo naginje na njegovu auto-reciklažu iz Wassup Rockers, doduše ne toliko mlitavo i psudo-provokativno. A možda je štos u tome da se Hill nostalgično vraća na svoje godine odrastanja i ništa više, bez nekakvih filozofskih zaključaka. I to je legitimno, naročito ako je gledljivo, ali se nedostatak neke dublje poente teško može prikriti sa malo stila i mnogo šećera.