Piranhas / La paranza dei bambini

kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Claudio Giovanessi

scenario: Claudio Giovanessi, Maurizio Braucci, Roberto Saviano (prema Savianovom romanu)

uloge: Francesco Di Napoli, Viviana Aprea, Pasquale Marotta, Ar Tem, Renato Carpentieri, Valentina Vannino

Kada se pojavila pre više od deset godina, knjiga Gomorrah Roberta Saviana koja dokumentuje trendove u okviru napuljske mafije Camore i njenih pipaka koji se šire italijanskom, evropskom i svetskom ekonomijom na svim nivoima, bila je (i ostala) primer vrhunskog štiva kojem se valja često vraćati. Usledio je film u režiji Mattea Garronea, sam za sebe veoma dojmljiv, ali opet u neku ruku sputan epizodičnom strukturom i brojnim rukavcima u kojima radnja knjige ide. Televizijski format se nametnuo kao ipak primereniji knjizi tog tipa, usledila je serija čijih je nekoliko epizoda režirao već u neku ruku etablirani dokumentarista Claudio Giovanessi. U međuvremenu je Saviano napisao novu knjigu La paranza dei bambini koja se detaljnije posvećuje jednom od aspekata tek ovlaš pomenutih u prethodnoj, dečijim bandama koji posluju ne toliko u okvirima Camore, ali svakako pod njenim okriljem. Snimljen je film koji je režirao Giovanessi i premijera je održana u Berlinu, uz nagradu za scenario koju su osvojili Giovanessi, Saviano i njihov saradnik Maurizio Braucci.

Kao što doslovni italijanski naslov i njegov nešto metaforičniji engleski prevod govore, reč je o filmu koji prati jednu od dečijih bandi i njen uspon pod vođstvom simpatičnog, promišljenog i za taj milje atipično nežno lepog Nicole (Di Napoli). Možda će nas prva scena navesti na krivi trag da su Nicola i društvo mu tek sasvim obični klinci koji se bave "bezopasnim" vandalizmom kao što je krađa okićene božićne jelke iz "protivničkog" kraja, ali ambicije ovih klinaca su mnogo veće, a i prilika će se sama ukazati. Jer Napulj, jer Camora, jer klinci koji ne znaju za bolje i održivije modele.

Istini za volju, Nicolini motivi su u neku ruku i plemeniti jer on želi pre svega da osigura egzistenciju za sebe, mlađeg brata i majku (Vannino) čiji je biznis stalno pod udarom mafijaških reketaša i kokošara. Sa druge strane, on želi ono što svi žutokljunci manje ili više žele: firmiranu odeću, lepu devojku (koju dobija u obliku Letizie u interpretaciji Viviane Apree), ulaz u diskoteke za punoletne i separe u istima, šampanjac, kokain, jednom (prostom) rečju - kurčenje. To znači da će i njegova taktika biti neortodoksna u smislu da će suvoj sili uvek prethoditi pregovori kako sa mlađima, tako i sa starijima, ali i kreativna kada je nasilje u pitanju. Recimo, svoje prvo ubistvo će počiniti obučen u žensku odeću i izgledajući kao transvestit, a prva masovna pucačina će poći po zlu usled nestručnog rukovanja oružjem.

Reakcije kritike na film nisu bile sjajne, više se mogu nazvati mlakima. Filmu se sa jedne strane zamera ublažavanje tona u odnosu na knjigu i humanizacija tih klinaca kroz svođenje njihovog nasilja na klinačko, šiljokuransko zezanje, a sa druge derivativnost. Obe primedbe stoje, jer Giovanessi režira sigurno i bez naglašenog stila, pritom citirajući mnoštvo toga, od italijanskih neorealista do italo-američkih klasika mafijaškog žanra, a i klinci prikazani u filmu (glumci su redom naturščici iz kvarta Santia u Napulju) su unekoliko romantizirani na sličan način na koji su to bili silni "vitezovi kaldrme ili asfalta" koji su znali reći "pardon, hvala, molim, dobar dan, poštovanje, ljubim ruke". 

Jasno je takođe da ova priča o napuljskom "Giletu Šampionu" i njegovim kompanjonima ide u predvidljivom smeru. Ali to čini na oku i mozgu ugodan način, linearnim, a opet nestrukturiranim scenariom slobodnog toka koji ne mari mnogo za dramaturške činove i režijom koja insistira na uglađenosti i pratljivosti tako da je fotografija uvek atraktivna, ali nikad "nabijena na nos", a montaža ritmična. U tome se da nazreti čak i malo autorskog komentara i fine ironije (kič "stilski" nameštaj kao pusta želja mladih kriminalaca), a čak i kada poneki moment ne uspe (romansa između Nicole i Letizie se nikad ne može uzeti naročito ozbiljno), deluje kao da je tu ne samo sa razlogom, nego i da Giovanessi u to potpuno veruje.

Mada, možda je i do mene kao gledaoca koji takve modele ponašanja prepoznaje i u okruženju svoje rane mladosti, pa ne gubi nadu da će ili ovi klinci u filmu ili neki drugi klinci nešto naučiti na njihovom primeru i postati bolji ljudi. Opet, kada vidim u šta su većina mojih vršnjaka (a bome i onih mlađih, o starijima da i ne govorimo) izrasli, razloga za optimizam nema. Ali gledajući Piranhas nekako poželim da budem naivan.