Mother Mary

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Šta je to s američkim nezavisnim autorima i filmovima o (fiktivnim) muzičkim zvezdama kao pokušajem ulaska u „mejnstrim“? Pokušajem, kažem, jer uspeh nije ničim zagarantovan.

Možda je Aleks Ros Peri tu ostao najverniji sebi i svom muzičkom i filmskom ukusu sa Her Smell, budući da je ostao u domenu alternativne muzike (specifičnog „riot girl“ podžanra u pank-roku), pa je u pet činova oslikao pad i pokušaj uspona posrnulog idola. U slučaju Brejdija Korbeta i filma Vox Lux možemo govoriti samo o filmskom habitusu, budući da autor svoj muzički ukus nije javno komunicirao, ali je fokus, kao i u njegovom prvencu, bio prvo na detinjstvu muzičke zvezde, a onda i na tome u kakvu se nesnosnu odraslu osobu ona pretvorila. Oba filma su bila dobra, što se ne može reći za prošlogodišnji uradak Treja Edvarda Šulca Hurry Up Tomorrow, ali neka reditelju posluži kao alibi da to ipak nije bio njegov-njegov projekat, već je on tu servisirao ego-trip izvođača pod nadimkom The Weeknd i zapravo učestvovao u kampanji za novi album. Popisu se mogu slobodno dodati još i Trap M. Najt Šjamalana i Smile 2, iako ne dolaze od „indi“ autora.

Kako će se u tom sada već trendu, skoro pa pod-žanru filmova o demonima u glavama muzičkih zvezda snaći Dejvid Loueri? Za razliku od prethodno navedene trojice nezavisnjaka, on je već nekoliko puta ulazio u holivudski „mejnstrim“, i to s Diznijevim filmovima za celu porodicu, Pete‘s Dragon (2016) i Peter Pan and Wendy (2023), a prisetimo se i prilično konvencionalnog biografskog filma The Old Man and the Gun (2019) o beguncu iz zatvora i pljačkašu-džentlmenu Forestu Takeru kojeg je utelovio Robert Redford u jednoj od svojih poslednjih uloga. Louerija, pak, pre povezujemo s ambicioznim „indi“ filmovima kao što su, meni lično najdraži, Ain‘t Them Bodies Saints (2013), te idiosinkratički A Ghost Story (2017) i The Green Knight (2021).

Kao i potonji, i Louerijev najnoviji film, Mother Mary, dolazi ispod „čekića“ produkcijske kuće A24, čime su očekivanja u startu prilično podgrejana... Prva razlika u odnosu na ostale filmove žanra je što Mother Mary nije film o demonima i padu, nego pre svega o pokušaju egzorcizma i iskupljenja.

Naslovna junakinja čije je ime očito umetničko i koju igra En Hetavej na neko vreme je nestala sa scene. Skrivala se od očiju javnosti nakon dokumentovane i viralno poznate nesreće na sceni koja bi mogla da se protumači kao manifestacija nervnog sloma ili čak pokušaj samoubistva. A to, priznaćete, nikako ne ide s aurom i pojavom pop-zvezde koja puno toga polaže u religijsku (ili, pak, blasfemičnu) ikonografiju, sa sve oreolom kao standardnim delom „autfita“.

Planirajući svoj „kambek“ za koji možda i nema snage, ona zato odlazi kod svoje stare stilistkinje i nekadašnje bliske prijateljice Sem Anselm (Mikaela Koel), navodno da od nje naruči novu haljinu. Interakcija između njih dve je neprijatna toliko da ni Semina asistentkinja Hilda (Hanter Šafer) ne uspeva da je relaksira, pa naslućujemo da se tu ne radi o prostom odnosu mušterije i krojačice, već o nečemu mnogo većem. Ono neizgovoreno polako se izgovara uvijeno kroz metafore, na kraju i otvoreno.

Sem je, naime, u najmanju ruku ko-kreatorka, ako ne i glavna kreatorka persone Mother Mary jer je u kreacije za pevačicu unosila delove sebe. Njih dve su bile vrlo bliske prijateljice, ako ne i više od toga (Laueri šalje difuzne signale i u tom pravcu, bez jasne potvrde), ali je pevačica napustila svoju prijateljicu kako bi otišla dalje, pa se Sem oseća kao da ju je izdala. Zbog toga je „muči“ pasivnom agresijom i navodi na otvaranje i izvinjenje.

Međutim, taj „tango“ koje njih dve igraju polako dovodi do priznanja da su obe posle „raskida“ imale susret s nečim onostranim, s nekim spiritualnim prisustvom crvene boje i s teksturom poput najfinije svile. Sem ga je osetila nakon poslednjeg koncerta na kojem je inkognito bila, a pevačica je počela da ga oseća, pa čak i da manično pokušava da ga dostigne nakon koncerta na nekoj sledećoj turneji i susreta sa spiritualistkinjom (FKA Twigs, jedna od autorica songova za film).

Osim nekoliko „flešbek“ sekvenci neretko postavljenih na način da dve protagonistkinje u sadašnjosti to gledaju kao scenu iz prošlosti ili u nju čak i ulaze, glavnina radnje filma se odvija u toku jednog dana i noći u štali pretvorenoj u krojački studio negde na selu u Engleskoj. To znači da smo uglavnom prepušteni verbalnom sparingu između njih dve i dugim dijaloškim scenama koju Laueri u funkciji autora i montažera, te dvoje snimatelja, Endru Droz Palermo i Rina Jang, pokušavaju da razmrdaju.

Osvetljenje je prigušeno, kolorit limitiran, scenografija Frančeske Di Motole daje natruhe da postoji nekakav red u haosu, ali intervencije se čine neophodnima i ponekad su čak vizuelno impresivne. To sve služi kao nekakav „tizer“ za drugu polovinu filma koja često iskače u nadrealno i spiritualno u scenama s one strane stvarnosti u kojima kolorit postaje žarkiji i upadljiviji, a kamera fokusirana na hvatanje pokreta.

Opet, dosta toga svejedno počiva na glumicama i njihovoj međusobnoj igri. Iako je En Hetavej prvopotpisana zvezda filma u ulozi dive i glumica s reputacijom vrlo posvećene svakoj ulozi, ona ovde izvlači deblji kraj na verbalnom planu. Razlog za to je što je u čisto verbalnoj komunikaciji lik Sem koncipiran kao dominantniji i onaj koji vodi igru, što Mikaela Koel koristi da diktira tempo na ivici teatralnosti, ali nikad preko granice dobrog ukusa. Ipak, En Hetavej se u tišim scenama spreto dočekuje na noge kroz čistu fizikalnost, pokret i mimiku, čime pokazuje širinu svog „arsenala“. Uostalom, imajući u vidu njen karijerni put od „američke drage“ i naslednice Džulije Roberts, preko opanjkavanja i dodeljivanja uloga iritantnih zlica ili paćenica, do reinvencije u dramsku glumicu s karakterom, što opet podseća na kasnije uloge Robertsove, čini se da je Lauerijev izbor En Hetavej za glavnu ulogu jedini logičan.

U svom scenariju Laueri takođe ubacuje dovitljive intervencije, signalizirajući da metafore postaju iznurujuće. Međutim, Mother Mary je ipak film satkan od jedva prikrivenih metafora, otvorenih citata, „pozajmljenica“ i kompozita, pa u njemu nije teško prepoznati elemente drugih i ne nužno boljih filmova. Dizajnom, recimo, podseća na uspelija dela Pitera Striklenda, psihologizacijom, pa, na to kako se Pol Tomas Anderson igra Kjubrika, Fridkina i njegovog Egzorcista na par mesta je takođe teško ne primetiti, dok je sam koncept skršene pop-zvezde i ovde postavljen na sličan način kao i u primerima s početka teksta. Pritom je i sam naslovni lik koncipiran kao kompozit drugih, postojećih izvođačica od Madone do Lejdi Gage i dalje prema sadašnjim divama sa scene koje fanovi, navodno, obogotvoruju. Ali, pitanje je koliko taj koncept drži u stvarnosti, budući da je rok trajanja svake od njih pojedinačno kraći od onoga što scenario sugeriše.

Kad smo kod trajanja, sa skoro dva sata prepucavanja, ispovesti, ilustrovanih košmara i vizuelno impozantnih, ali narativno siromašnih „filera“, Mother Mary zaista predugo traje i postaje zamoran. Čak iscrpljujuć kao metafore koje junakinje koriste. Ali, najviše iznurujuće je to što kroz njihove i autorove metafore koje to zapravo nisu (iz razloga što ih baš tu i baš takve očekujemo) moramo da se probijamo i probijamo. Laueri je uspeo da podbaci, čini se, kao nikada do sada u svojoj karijeri i da stvori upadljiv, a prazan film. Možda je i to uradio s namerom, u svrhu metafore savremene pop-muzike, ali jesmo li dužni da to slušamo ili gledamo?

The Green Knight

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Dugačka je saga o odgađanju premijere i distribucije filma ,,The Green Knight“ Dejvida Loverija. Originalno, premijera je bila zakazana za mart prošle godine i SxSW festival u Ostinu, a bioskopska distribucija bi počela odmah nakon festivala.

Nakon izbijanja pandemije, odgođena je do daljnjeg. Loveri je vratio film u montažu i posvetio narednih šest meseci samo tome. Originalnu verziju filma, dakle, verovatno nećemo imati prilike da vidimo.

Novi termin za ulazak u distribuciju bio je zakazan za kraj jula ove godine za neke teritorije i početak avgusta za druge. U međuvremenu se rasplamsala „delta“, pa je film u Velikoj Britaniji strateški povučen do daljnjeg. Imajući u vidu da se pojavio i na internetu, pitanje je hoće li odlaganje distribucije na tako važnom tržištu smanjiti gubitke, posebno ako imamo na umu da je na brojnim teritorijama film u bioskopima. Svoje prve i za sada jedine festivalske projekcije doživeo je u Karlovim Varima, u posebnom noćnom programu.

Ovakav tip filma zapravo je kao naručen za prilike tog tipa. U pitanju je temeljno osmišljeni hibrid između žanrovskog i art filma, za gledaoca zapravo dosta zahtevan, te stoga pogodan za više gledanja. Ako mu se već mora nalepiti etiketa, ona bi upravo bila „midnight movie“, što je termin koji označava (prevashodno britanske) art žanrovske hibride guste atmosfere koji ruše i pomeraju ustaljene konvencije pogodne za „štanc-filmove“.

Zapravo, od Dejvida Loverija smo nešto tako mogli i očekivati. Ovaj samoobrazovani američki montažer, scenarista i reditelj, već je nekoliko puta pomerao granice kinematografije. Sa ,,Ain‘t Them Bodies Saints“ (2013) napravio atmosferičan film na tragu Novog Holivuda, savršeno uronjen u „backwoods noir“ milje, koji se bavi odnosima u braku, porodici i zajednici, te odstupanjima između koncepata prava i pravde. Njegov sledeći film ,,A Ghost Story“ (2017) još je teže opisati, pa čak i uhvatiti, jer se Loveri u njemu dotakao silnih životnih i filozofskih pitanja, poput žalovanja, (nastavka) života i prolaznosti, odnosno nelinearnosti vremena. Autor je pokazao da je vičan i pričanju klasičnih priča, kako za mlađu publiku u slučaju ,,Pete‘s Dragon“ (2016), tako i za onu sasvim odraslu – ,,The Old Man and the Gun“ (2018).

,,The Green Knight“ je filmska adaptacija epske pesme ,,Ser Gavin i Zeleni Vitez“ koja datira iz XIV veka, kombinuje engleski i francuski stil viteških pesama, a smeštena je u milje legendarnih vitezova okruglog stola i kralja Artura. Loveri nudi unikatno, samo svoje čitanje koje je dosta univerzalnije od originalnog, pa poznavanje originalnog materijala nije apsolutna nužnost za gledanje i shvatanje filma.

Našeg junaka, Ser Gavina (Dev Patel), upoznajemo u možda najfurioznijim scenama filma: u mračnim hodnicima kuće/krčme/nužnog smeštaja za puke seljane, sa svojom tajnom devojkom Esel (Alisija Vikander), te u žurbi da se sastane sa majkom (Sarita Čouduri) pre odlaska na banket kod kralja (Šon Haris) koji se o Božiću priređuje za vitezove. Iako se ne ponaša nužno viteški (krčma mu je druga kuća, a kada se baš jako zabavlja, onda mu se dešava da rasipa novac i čak izgubi vlastite čizme), Gavin za okruglim stolom ima posebno mesto: on je kraljev nećak i verovatno jedan od prvih u redu da nasledi tron. Ako uzmemo da je kralj Artur, onda to znači da je majka Morgana le Fej, u britanskoj epici poznata kao veštica. To će postati značajno nešto kasnije u smislu definicije Gavinove sudbine...

Svečarsku atmosferu na banketu prekida jedan upad. Kroz vrata na ogromnom oklopljenom konju ujahuje jahač, noseći poruku. Jahač je niko drugi do mitski Zeleni Vitez (Ralf Ineson), div koji je pola-čovek, pola-drvo, a poruka je poziv na Božićnu igru. On izaziva bilo kojeg od vitezova da mu zada udarac svojim oružjem, te da zbog toga dobije njegovu sekiru. Za uzvrat, isti vitez mora za sledeći Božić potražiti Zelenog Viteza u Zelenoj Kapelici na severu gde stoluje i primiti isti udarac koji je zadao. Ponukan kraljevim uveravanjem da je to samo igra, Gavin nepromišljeno zamahuje i odseca glavu Zelenom Vitezu koji je skuplja s poda, seda na konja i sa gromkim smehom odjahuje.

Sledećih godinu Gavin provodi u pijančenju i hvalisanju, a o njemu se ispevaju i pesme. Dolazi vreme da ispuni svoj deo pogodbe, u čemu, naravno, okleva. Nakon majčinog uveravanja da mu se ništa loše neće dogoditi na putu, Gavin se sa nemirom otpravlja u potragu za Zelenom Kapelicom i Zelenim Vitezom.

Ostatak filma se uglavnom odvija na putu do tamo. ,,The Green Knight“ ni u kojem slučaju nije akcioni spektakl o vitezovima, njihovim turnirima i velikim bitkama, ali to ne znači da nema događanja i da Gavin neće upasti u iskušenja. I, još važnije, da će se u njima viteški poneti. Prvo od njih vreba takoreći iza ugla: po polju su razbacani leševi vitezova, a jedan mladić (Beri Kjougen) skuplja upotrebljive predmete od pokojnika. Gavinov defanzivni, nepoverljivi i na kraju škrti stav ga dovodi u prvu od nevolja: mladić i njegova družina ga šalju na krivi put, postavljaju mu zamku u šumi, vezuju ga i razoružavaju.

Nakon što se oslobodi, Gavin će doživeti još poneku avanturu: svoje oružje će vratiti kada spoji glavu s telom pokojne mlade žene čiji duh nemirno luta, sprijateljiće se s lisicom, na kraju će biti i primljen u kuću kod Lorda (Džoel Edžerton) i njegove Ledi (opet Alisija Vikander) za koje će morati nešto učiniti kako bi ga uputili prema Kapelici i Vitezu. Sve vreme Gavin zapravo okleva ne bi li odložio sudnji čas, ali neke se stvari ne mogu izbeći...

Vešto se poigravajući sa mitologijom i simbolikom iz originalnog dela, ali dodajući i ponešto svoje, pre svega u domenu filozofije i teologije, Loveri nam daje do znanja da je zainteresovan za metafizičko, pa čak i okultno. Sa druge strane, ambijent boji što više realistično, što će reći mračno, blatnjavo i neprijatno, po čemu pokazuje da je svestan realnosti feudalizma, njegovih klasnih i rodnih ograničenja, sasvim s one strane romantizacije kakvu obično imamo priliku da gledamo u filmovima. Prljavština se u njegovom filmu oseća toliko da je vrlo neprijatna i da gledaoca čak guši.

Nijanse prljavštine prenose se i u psihu likova. Gavin nikako nije onaj romantični vitez, heroj bez mane i zaštitnik slabijih. Naprotiv, prema jačima od sebe je slabić, a prema slabijima eksploatator i predator koji nastupa s pozicije moći. Njegovim karakterom dominira strah, i to strah isključivo za sebe, svoj život i svoju dobrobit. Svi njegovi podvizi su zapravo iznuđeni. I u tome je Gavin toliko prokleto ljudski.

Dev Patel, i inače izvrstan glumac, ovde ostvaruje možda i najbolju ulogu svoje karijere, upravo zbog te kompleksne ljudskosti. Džoel Edžerton i te kako ume da „uzemlji“ scene u kojima je, a Alisija Vikander u svom stilu kombinuje fragilnost i odlučnost. Sa svoje strane, Beri Kjougen opet dokazuje zašto je, u najpozitivnijem mogućem smislu, jedan od najjezivijih glumaca ne samo u svojoj generaciji, nego i uopšte, unekoliko ponavljajući svoju ulogu iz ,,The Killing of a Sacred Deer“ (Jorgos Lantimos, 2017).

The Green Knight je briljantan i na estetsko-zanatskom planu. Loveri ionako voli da radi u zemljanim tonovima, a sa svojim direktorom fotografije Endrjuom Drozom Palermom ima savršeno razumevanje. Njih dvojica su već sarađivali na ,,A Ghost Story“ koji je u vizuelnom smislu bio impresivan film. Loveri sam montira svoj materijal, optirajući za meditativni tempo i naglasak na atmosferi, a ne akciji, što ipak ne znači da ćemo biti pošteđeni grafičkog nasilja. Izvrsni su i scenografija, kostimografija i efekti, kako praktični, tako i digitalni, a muzička podloga Danijela Harta sve to prožima.

Nedostaci kojih svakako ima zapravo su uvezeni iz izvornog materijala i deo su žanrovskog klišea koji se mora poštovati. Vitezov put i avanture naprosto imaju neke svoje zakonitosti koje su predvidljive i zbog kojih dolazi do padova u tempu. Ali Loveri je više sposoban da se iz svakog od tih padova izvuče na impresivan način i da nas drži zakovane za ekran, skoro pa u šoku, za svih 130 minuta filma. Sa svakim narednim gledanjem će vrednost filma verovatno rasti, a i posle prvog je ona na visokom nivou.

 

 

 

 

 

 

The Old Man & the Gun

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: David Lowery (prema novinskom članku Davida Granna)

uloge: Robert Redford, Sissy Spacek, Casey Affleck, Danny Glover, Tom Waits, Tika Sumpter, John David Washington, Isaiah Whitlock Jr, Elizabeth Moss, Keith Carradine

Ako je neko zadužio filmski svet, onda je to Robert Redford. Prvo kao glumac sa spiskom od 80 pažljivo odabranih i odigranih uloga u blizu 60 godina dugoj karijeri. Onda kao producent sa 50 i reditelj sa 10 naslova iza sebe, za šta je češće dobijao nominacije od Akademije (a i jedinog “pravog”, a ne počasnog Oscara je osvojio za svoju debitansku režiju za film Ordinary People) nego što je to bio slučaj za glumu (valjda ga je uvek lako bilo svesti na neki tip, na lepotančića ili na gospodina). Na kraju i kao osnivač i direktor najglasovitijeg svetskog filmskog festivala “indie” usmerenja koji je u međuvremenu (bilo to dobro ili loše) uspostavio veoma određenu estetiku koja je postala žanr za sebe. U 83-oj godini života Redford je najavio odlazak u penziju, a The Old Man & the Gun izabrao za svoj oproštajni film. Kruže glasine da je svoju odluku u međuvremenu promenio što je možda dobra stvar (Redford kao glumac nikad nije na odmet), ali biće dobro ako ćemo ga i po ovom oproštaju pamtiti.

Režiju filma potpisuje David Lowery, pre svega montažer po struci koji je punu kreativnu kontrolu preuzeo na četiri dugometražna filma (uz obilje kratkih) koji su svi međusobno različiti, do kraja ispolirani i nijedan se ni u kojem slučaju ne može nazvati promašajem. Možda je najmanje uspeo samostalni prvenac St. Nick (2009), komorna drama apokaliptičnog ugođaja koja ga je plasirala u određene indie i arthouse krugove. Već sa sledećim neo-westernom, odnosno ruralnim socijalnim noirom Ain’t Them Bodies Saints (2013) dokazao je da je potencijalno veliki autor. Sa Disneyevim igranim remakeom Pete’s Dragon (2016), gde se i upoznao sa Redfordom, Lowery je pokazao da se na njega može računati i u sferi komercijalnog filma, da bi sa A Ghost Story (2017) otišao potpuno u smer eklekticizma snimivši nešto što niko pre njega nije, a posle njega neće snimiti.

 

Lowery se pokazao kao pravi izbor za The Old Man & the Gun koji samo na prvi pogled deluje kao standardna krimi-dramedija bazirana na, kako to na uvodnoj kartici stoji, uglavnom istinitim događajima. U pitanju je filmska biografija serijskog pljačkaša banaka i begunca iz zatvora Forresta Tuckera čiji dosije beleži preko 80 pljački i 18 uspešnih bekstava iz državnih i federalnih institucija (uključujući i ono epsko, sklepanim kajakom iz St. Quentina), a prema njegovim rečima 12 puta mu beg nije uspeo. Tucker je vodio interesantan život, ženio se nekoliko puta, a da njegove supruge nisu znale njegov pravi identitet, kao što on nije znao za svoju decu. U “poslu” je bio krajnje neobičan, šarmantan i nenasilan, iz pištolja koji je sa sobom nosio nikada nije zapucao i blagajnici koje je opljačkao iskustvo s njim su opisivali kao jako pozitivno, što je verovatno i razlog za “rekord” poput četiri opljačkane banke u jednom danu i to u Tuckerovoj dubokoj starosti.

Loweryjev film se, osim kratkih flashback ekskurzija i jedne ekstenzivne montažne sekvence pri kraju, ne bavi celom Tuckerovom karijerom, već relativno kratkim periodom s početka 80-ih, nakon bekstva iz St. Quentina, a pre sledećeg hapšenja. U to doba šezdesetogodišnjak Tucker (Redford) ordinira sa dvojicom kompanjona (Glover, Waits) pljačkajući male ekspoziture na ruralnom jugozapadu Amerike. Posle jedne pljačke i jurnjave s policijom, Tucker se zaustavlja ne bi li pomogao ženi čiji se kamionet pokvario. Možda je to bila samo diverzija da policija nastavi jurnjavu u prazno, ali se između njega i udovice Jewel (Spacek) javlja instantna privlačnost. Ona njegove priče kako je pljačkaš otpisuje kao šeretske, ali on njenu potrebu da otplati hipotekarni dug i zadrži farmu shvata krajnje ozbiljno. Nakon jedne pljačke kojoj je i sam prisustvovao ne shvativši na vreme šta se zbiva, u poteru za Tuckerom se uključuje šerif John Hunt (Affleck) i između dvojice muškaraca se rađa rivalstvo puno poštovanja. Koliko će još Tucker moći da beži od zakona?

 

Radnja filma je prilično bazična i ispričana sa lakoćom, uprkos ili baš upravo zbog silnih digresija i skretanja u romantične i opuštene momente. “Lovac” i “lovina” su zapravo slični i poganja ih ista motivacija, a i životne prilike im nisu mnogo različite – nakon napornog dana na poslu čeka ih sigurna luka nove, odnosno stalne veze. Hunt je u srećnom braku sa Maureen (Sumpter) i ima dvoje dece, a Tucker osim romanse sa Jewel uživa i sa svojim kolegama. Atmosfera je “feel-good”, sve pršti od glumačke hemije, bilo da je reč o romansi ili muškom rivalstvu i stiče se dojam da su glumci (i to od glavnih do sasvim epizodnih, poput Elizabeth Moss koja ima jednu scenu kao Tuckerova kći za koju on ni ne zna, a ona nema želju da se s ocem poveže, ili Keitha Carradina čija je uloga u montaži izrezana na ukupno tri sekunde i jednu rečenicu) uživali radeći na filmu kakvi se uglavnom više ne snimaju. Lowery to još dodatno potencira, igrajući na kartu filmske nostalgije i retro ugođaja, insistirajući na super-16 fotografiji Joea Andersona, sjajno pogođenim detaljima perioda i trijumfalno intoniranom soundtracku Daniela Harta.

Pun smisao filma vidimo, međutim, na jednom drugom i dubljem nivou. Iako versatilan kao glumac, Robert Redford je publiku osvajao svojim osmehom i šarmom igrajući dosta često takve simpatične kriminalce kao što su Sundance Kid, John Hooker u The Sting ili Sony u The Electric Horseman, pa je kao takav idealan izbor za Forresta Tuckera i to je idealan način da se oprosti od filma. Zato Lowery ubacuje meta-humorne momente, poput toga da Tucker ne zna da jaše, a Redford je dobar deo karijere proveo na konju i pritom ne citira samo Redfordove filmove (mada neće biti teško u montažnoj sekvenci prepoznati insert iz The Chase Arthura Penna, što je jedna od Redfordovih prvih bitnih uloga), već Sissy Spacek u jednom trenutku osvetljava kao u de Palminom hororu Carrie i na nekoliko mesta citira Two-Lane Blacktop (1971) Monteja Hellmana u kojem Redford doduše ne igra, ali je lik kojeg igra Warren Oats, taj mitski novohollywoodski odmetnik, između ostalih i Dillinger, dosta analogan Tuckeru u smislu iskonske želje za avanturom. Montažna sekvenca bekstava na kraju je ipak tu da nas podseti o čemu se, odnosno o kome se tu radi i savršeno je funkcionalna kao portfolio karijere jednog velikog glumca, što je Redford svakako bio i jeste još uvek.

A Ghost Story

2017.

scenario i režija: David Lowery

uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Liz Franke, Will Oldham, Kesha Sebert, David Lowery

Nekima će ovo biti najbolji film godine, možda i nekoliko godina unazad. Drugi će se, pak, upitati na šta su to trošili svoje dragoceno vreme. Jedna stvar je sasvim jasna: A Ghost Story je iznimno čudan film, definitivno najčudniji sa ovogodišnjeg festivalskog ciklusa, i kao takav nije za svakoga niti će svakom upornom gledaocu pružiti nagradu. Na ovaj način pokušavam da se ogradim i da kažem da mi jedno gledanje u nezgodnom festivalskom terminu (pretponoćna projekcija) možda nije dovoljno da bih ga u potpunosti prigrlio i da ću možda biti u stanju napisati nešto pametnije nakon još jednog gledanja, ako do njega dođe. Dotle – difuzni utisci.

Kako volim da na film dođem sa što manje predznanja onog statističkog tipa ili napaljen trailerom (koji i inače služi samo da napali i neretko razočara), ono što me je privuklo je jedna potpuno trivijalna informacija: Casey Affleck igra duha, onog sa plahtom preko glave kao u nekoj dečijoj predstavici, i kroz veći deo filma skoro bez reči pazi na svoju udovicu koju igra Rooney Mara. Oboje su vrlo sposobni glumci da sa vrlo malo inputa naprave sjajne uloge, i ovo je u teoriji glumački film, ali možemo li se zadovoljiti jednom ucveljenom ženom i jednim skoro pa nepomičnim čaršavom koji nemo bdije nad njom? Odnosno, koliko je moguće igrati osobu u večitoj sadašnjosti patnje, a naročito sa dodatnim hendikepom u vidu odsustva teksta i mimike, samo stavom. Dobro, barem je “ulaz” duha u film briljantan, negde na 20-ak minuta, u dugom neprekinutom kadru u mrtvačnici, nema laži, nema prevare, zaista je to Casey Affleck.

Prvo što će odbiti ljude je spor ritam, toliko spor da imamo naturalistički potresnu scenu u kojoj Rooney Mara, bezimena do kraja filma, onako mršava proždire pitu dok ne ode da povrati. Jasno, ovo nije priča o duhovima za pored logorske vatre, o ukletim kućama, uhođenju ili, sa pozitivne strane, o spiritualnom prisustvu koje vodi nekoga kroz dalji život, ovo je film o žalovanju, i to ne jednostranom, kao kad preživeli žali za pokojnikom, nego obostranom, kad pokojnik zatlačen između svetova žali za životom. Te ideje na kojima je zasnovana prva polovina filma nisu naročito nove, poznate su nam iz više izvora, ali reditelj Lowery uspeva da nam ih prenese na prilično unikatan način, koristeći oštre rezove umesto pretapanja.

Druga stvar koja će nas začuditi i dovesti na rub izdržljivosti je cela druga polovina filma obeležena vrlo liberalnim tumačenjem vremena. Jednom kad se udovica pomeri sa mrtve tačke i odseli (nikada nije volela tu kuću na nekadašnjem ranču u ruralnom Texasu, što je i bio predmet spora između nje i pokojnika dok je isti još bio živ i klepao jedva slušljivu muziku), duh će ostati vezan za mesto i pratiti nove stanare u toj kući. Radnja odatle ide i u prošlost, u doba pionira i kauboja, ali i u budućnost, posmatrajući propadanje kuće i izgradnju novog objekta na tom mestu, a ugođaj postaje na tragu savremenih Malickovih filmova (The Tree of Life i napred) sa sve temama koje ovog teksaškog sineastu preokupiraju: prolaznost vremena, spiritualni svetovi, kreacija i destrukcija, sile prirode, religija itd.

Od Davida Loweryja možemo očekivati spor tempo i meandriranje u priči, on je svoju karijeru gradio kao montažer na izrazito arthouse filmovima tipa Primer Shanea Carrutha. Film koji je režirao, Ain’t Them Bodies Saints, jedan spori, melanholični neo-western / backwoods noir meandirarujeće priče i strašne atmosfere, jedan je od onih koji su me ostavili bez daha. Slučajno ili ne, u njemu su isto Casey Affleck i Rooney Mara igrali nekako prokleti i ukleti par. Razlika je u tome što je tada Lowery imao priču ili priče koje je hteo da ispriča, a ovde kao da pušta da mu misli slobodno lete unaokolo u depresivnom raspoloženju.

Ako pitate za negradu gledaocu, ima je. Jedna od njih je izuzetno poetična fotografija na formatu 4:3 sa zaobljenim rubovima, kako u kakvoj staroj priči o duhovima u tamnim i mutnim bojama melanholije. Takvu fotografiju “soundtrack” kojim dominiraju tužni gudači čak i za nijansu previše ističe. Druga stvar je gluma, jer se i Casey Affleck i Rooney Mara trude da prevaziđu sami sebe na ono malo prostora koliko imaju, a mi možemo vrlo jasno videti njihove emocije, čak i kad su, kao u Affleckovom slučaju, skrivene pod plahtom. Treća stvar je originalnost celog filma – ovako nešto definitivno niste gledali do sada i to morate priznati čak i ako mislite da je nebuloza.

U konačnici, još uvek nisam siguran koliko je to nešto novo baš toliko dobro. A Ghost Story je pažljivo urađen film, do poslednjeg detalja. Namerno je takav kakav je. Zahtevan, čudan, možda kontemplativan. Pojedina rešenja prolaze kao gotovo genijalna, dok se iz nečeg drugog može iščitati pretencioznost. I dalje mislim da zahteva barem još jedno gledanje...