A Ghost Story

2017.

scenario i režija: David Lowery

uloge: Casey Affleck, Rooney Mara, Liz Franke, Will Oldham, Kesha Sebert, David Lowery

Nekima će ovo biti najbolji film godine, možda i nekoliko godina unazad. Drugi će se, pak, upitati na šta su to trošili svoje dragoceno vreme. Jedna stvar je sasvim jasna: A Ghost Story je iznimno čudan film, definitivno najčudniji sa ovogodišnjeg festivalskog ciklusa, i kao takav nije za svakoga niti će svakom upornom gledaocu pružiti nagradu. Na ovaj način pokušavam da se ogradim i da kažem da mi jedno gledanje u nezgodnom festivalskom terminu (pretponoćna projekcija) možda nije dovoljno da bih ga u potpunosti prigrlio i da ću možda biti u stanju napisati nešto pametnije nakon još jednog gledanja, ako do njega dođe. Dotle – difuzni utisci.

Kako volim da na film dođem sa što manje predznanja onog statističkog tipa ili napaljen trailerom (koji i inače služi samo da napali i neretko razočara), ono što me je privuklo je jedna potpuno trivijalna informacija: Casey Affleck igra duha, onog sa plahtom preko glave kao u nekoj dečijoj predstavici, i kroz veći deo filma skoro bez reči pazi na svoju udovicu koju igra Rooney Mara. Oboje su vrlo sposobni glumci da sa vrlo malo inputa naprave sjajne uloge, i ovo je u teoriji glumački film, ali možemo li se zadovoljiti jednom ucveljenom ženom i jednim skoro pa nepomičnim čaršavom koji nemo bdije nad njom? Odnosno, koliko je moguće igrati osobu u večitoj sadašnjosti patnje, a naročito sa dodatnim hendikepom u vidu odsustva teksta i mimike, samo stavom. Dobro, barem je “ulaz” duha u film briljantan, negde na 20-ak minuta, u dugom neprekinutom kadru u mrtvačnici, nema laži, nema prevare, zaista je to Casey Affleck.

Prvo što će odbiti ljude je spor ritam, toliko spor da imamo naturalistički potresnu scenu u kojoj Rooney Mara, bezimena do kraja filma, onako mršava proždire pitu dok ne ode da povrati. Jasno, ovo nije priča o duhovima za pored logorske vatre, o ukletim kućama, uhođenju ili, sa pozitivne strane, o spiritualnom prisustvu koje vodi nekoga kroz dalji život, ovo je film o žalovanju, i to ne jednostranom, kao kad preživeli žali za pokojnikom, nego obostranom, kad pokojnik zatlačen između svetova žali za životom. Te ideje na kojima je zasnovana prva polovina filma nisu naročito nove, poznate su nam iz više izvora, ali reditelj Lowery uspeva da nam ih prenese na prilično unikatan način, koristeći oštre rezove umesto pretapanja.

Druga stvar koja će nas začuditi i dovesti na rub izdržljivosti je cela druga polovina filma obeležena vrlo liberalnim tumačenjem vremena. Jednom kad se udovica pomeri sa mrtve tačke i odseli (nikada nije volela tu kuću na nekadašnjem ranču u ruralnom Texasu, što je i bio predmet spora između nje i pokojnika dok je isti još bio živ i klepao jedva slušljivu muziku), duh će ostati vezan za mesto i pratiti nove stanare u toj kući. Radnja odatle ide i u prošlost, u doba pionira i kauboja, ali i u budućnost, posmatrajući propadanje kuće i izgradnju novog objekta na tom mestu, a ugođaj postaje na tragu savremenih Malickovih filmova (The Tree of Life i napred) sa sve temama koje ovog teksaškog sineastu preokupiraju: prolaznost vremena, spiritualni svetovi, kreacija i destrukcija, sile prirode, religija itd.

Od Davida Loweryja možemo očekivati spor tempo i meandriranje u priči, on je svoju karijeru gradio kao montažer na izrazito arthouse filmovima tipa Primer Shanea Carrutha. Film koji je režirao, Ain’t Them Bodies Saints, jedan spori, melanholični neo-western / backwoods noir meandirarujeće priče i strašne atmosfere, jedan je od onih koji su me ostavili bez daha. Slučajno ili ne, u njemu su isto Casey Affleck i Rooney Mara igrali nekako prokleti i ukleti par. Razlika je u tome što je tada Lowery imao priču ili priče koje je hteo da ispriča, a ovde kao da pušta da mu misli slobodno lete unaokolo u depresivnom raspoloženju.

Ako pitate za negradu gledaocu, ima je. Jedna od njih je izuzetno poetična fotografija na formatu 4:3 sa zaobljenim rubovima, kako u kakvoj staroj priči o duhovima u tamnim i mutnim bojama melanholije. Takvu fotografiju “soundtrack” kojim dominiraju tužni gudači čak i za nijansu previše ističe. Druga stvar je gluma, jer se i Casey Affleck i Rooney Mara trude da prevaziđu sami sebe na ono malo prostora koliko imaju, a mi možemo vrlo jasno videti njihove emocije, čak i kad su, kao u Affleckovom slučaju, skrivene pod plahtom. Treća stvar je originalnost celog filma – ovako nešto definitivno niste gledali do sada i to morate priznati čak i ako mislite da je nebuloza.

U konačnici, još uvek nisam siguran koliko je to nešto novo baš toliko dobro. A Ghost Story je pažljivo urađen film, do poslednjeg detalja. Namerno je takav kakav je. Zahtevan, čudan, možda kontemplativan. Pojedina rešenja prolaze kao gotovo genijalna, dok se iz nečeg drugog može iščitati pretencioznost. I dalje mislim da zahteva barem još jedno gledanje...

L’attesa / The Wait

2015.

režija: Pietro Messina

scenario: Pietro Messina, Giacomo Bendotti, Ilaria Macchia, Andrea Paolo Massara (prema drami Luigija Pirandella)

uloge: Juliette Binoche, Lou de Laage, Giorgio Colangeli

Kada bi se L’attesa očistila od kupovine vremena, pogleda u prazno, teškorukaške religiozne simbolike, zgodnih i lepih kadrova koji nemaju neke naročite veze s radnjom i dva nezvanična video-spota na početku i pri kraju filma koji sami za sebe nisu loši, ma koliko bili nepotrebni i prvoloptaški u kontekstu filma, bio bi to jedan dovoljno interesantan kratki film na večitu temu međuljudskih odnosa, vere i nade. Ali autor kratkih filmova i Sorrentinov asistent na La grande bellezzi Pietro Messina je očito mislio drugačije, pa je rešio da ugrabi priliku za dugometražni debi i zapravo napravio sebi medveđu uslugu. L’attesa ima svojih momenata i nešto od poetike potencijalno pristojnog autora, ali je jedan od onih besmislenih, pseudo-dubokoumnih festivalskih filmova koji ne zanimaju čak ni festivalsku publiku.

Našu junakinju Annu (Binoche), Francuskinju koja živi na Siciliji, upoznajemo u crkvi kao žalujuću majku koja je upravo izgubila sina, Giuseppea. Izgleda da se ceo grad sjatio da oda počast mladiću stradalom u nesreći na moru, pa reditelj krajnje nesuptilno baca akcenat na urin koji našoj junakinji teče niz nogu. Religijska posvećenost samo takva. Međutim, koliko sledećeg dana u grad iz Pariza stiže Giuseppeova devojka Jeanne (de Laage) koja o razvoju događaja pojma nema, a njihova veza ionako prolazi kroz turbulentniji period.

Anna iz neznanih razloga od devojke skriva istinu, zadržava je u kući i oko kuće, u atmosferi koja noću može zaličiti na gothic, a danju na pustinjsku depru. Možda da bi je bolje upoznala. Možda da bi bolje upoznala svog sina kroz nju ili ga na taj način oživela. Možda se nada da on zaista nije mrtav i da će se vratiti na Uskrs kada ceo grad šeta maskiran u inkvizicijske maske. Otkriće će, naravno, srušiti iluziju koju je ona gradila...

Da, to je jedan od onih filmova, bezrazložno sporih i praznih, koji navodno skrivaju svoje tragove, a zapravo nikakve velike misterije nema. Majke žale za izgubljenim sinovima (čak i kad nisu mrtvi), uvek bilo i biće, i Juliette Binoche to sjajno radi. Uostalom, ona je u svom glumačkom opusu često tugovala, kao u prvoj, plavoj inačici trilogije kod Kieszlowskog i može se reći da je na tome izgradila karijeru. Njena mikro-gluma je sjajna, svaki mišić lica pod kontrolom, nema cendranja, glumatanja i patetike.

U filmu koji je najčešće duo-drama, sa tek povremenim ubacivanjem nekog sa strane, poput kućepazitelja / novog muža (Colangeli) ili dvojice mlađih lokalaca, Juliette Binoche ima partnerku u mladoj i perspektivnoj Lou de Laage (Respire) koja je oličenje one tipično tinejdžerske i tipično francuske, lagano arogantne, ali pre svega ignorantne, naivnosti. Mlada glumica ovakav trope nosi sa delikatnošću i urođenom elegancijom i ima nekakvog gotovo grešnog zadovoljstva gledati je kako pred nama gubi nevinost, onu psihološku, kako se suočava sa spoznajama i prelazi u svet odraslih. Međutim, dobra gluma, ponešto atmosfere i estetski dopadljivi dugi kadrovi nisu dovoljni da sakriju da je L’attesa jedno veliko ništa.

Manchester by the Sea

2016.

scenario i režija: Kenneth Lonergan

uloge: Casey Affleck, Kyle Chandler, C.J. Wilson, Gretchen Mol, Michelle Williams, Lucas Hedges, Kara Hayward, Anna Baryshnikov, Heather Burns, Matthew Broderick

Retko se događa da se o nekom filmu od premijere preko duge festivalske turneje do redovne distribucije stvori takav odium pozitivnih filmskih kritika kao što je to slučaj sa Manchester by the Sea. Iz svega što pročitate, shvatićete kako je to definitivno film godine, jedno od onih velikih umetničkih dela koje govore o tako životnim, ljudskim stvarima i koja su pritom dorađena do u tančine, a to sve opet deluje lako kao perce. I, da se ne lažemo, reč je o zaista dobrom filmu, pažljivo napisanom, slojevitom, vešto režiranom, nabijenom emocijama, divno snimljenom i sjajno odglumljenom. Ali nešto tu fali...

 Osnovna tema filma je život u žalosti i život sa osećajem krivice za tragediju u prošlosti. Iz toga se dalje razvijaju kompleksni porodični odnosi, produbljuju psihološki mehanizmi autodestrukcije i u pozadini se slika profil jedne atipične zajednice ljudi koji su možda svesni da su rođeni gubitnici zbog svoje klase i mesta na kojem su, ali nisu očekivali baš toliko teške šamare na nekim drugim životnim poljima. Da, prokletstvo je živeti na takvom mestu koje može biti istovremeno toliko krasno da bogataši tu grade letnjikovce i tako grozno da te vuče dole, a još veće prokletstvo je vratiti se doma podvijena repa.

Povratnik o kojem se ovde radi je Lee Chandler (Affleck), bostonski domar kojem je jedina zabava nakon napornog radnog dana zaviriti u čašicu i izazvati tuču. Razlog za njegov povratak nije nimalo prijatan: brat Joe (Chandler) mu je umro od posledica srčane mane koja je otkrivena desetak godina ranije. Lee se mora pobrinuti za sahranu i izvršenje testamenta, pa planira da se vrati svom životu u velikom gradu. Zez je, međutim, u tome što mu je brat na brigu ostavio svog sina Patricka (Hedges) koji se ponaša tipično egocentrično za svoju dob: u Manchesteru ima ceo svoj život, školu, drugare, prosečni hokejaški klub u kojem igra i usrani band u kojem svira, i čak dve devojke sa kojima žonglira, a jedini plan za budućnost je popraviti očev ribarski brod za koji ga vežu lepe uspomene, pa selidba u Boston, što se njega tiče, ne dolazi u obzir.

 Pitanje je zašto Lee ne može da podnese povratak u Manchester. Svoj posao može obavljati svugde, a možda može pronaći i nešto bolje. Ali on svoj rodni grad povezuje sa tragedijom koja mu je uništila život i od koje ne može da se oporavi, tim pre što je on za nju sam odgovoran. Stric i nećak će se tako sukobljavati kroz ceo film, iako su obojica u suštini normalni i pristojni ljudi i stalo im je jedno do drugog.

U pojedinim detaljima, Manchester by the Sea je zaista izniman film. Casey Affleck je za sada odigrao ulogu života, a iza sebe već ima vrlo dobrih uloga i možemo se samo nadati da će i u budućnosti imati prilike da radi na ovako zahvalnom materijalu. Slično se može tvrditi i za Kylea Chandlera, dok je Michelle Williams još jednom demonstrirala emotivne dubine u koje se može upustiti, a Gretchen Mol da je sa pravim materijalom sasvim solidna glumica. Otkrovenje filma je i mladi Lucas Hedges (Moonrise Kingdom), po prvi put u nečemu tako kompleksnom i uglavnom nepojmljivom za momka njegovih godina. Za sve to se možemo zahvaliti Lonerganovom veštom pisanju (odrastao u porodici psihologa, a kasnije pisao za teatar i za film) i daru za rad sa glumcima, da ih lakom rukom usmerava u željenom pravcu.

 Nadalje, Manchester by the Sea takođe ima emotivne vrhunce kakvi se retko viđaju na filmu, a koji ne deluju veštački i prenaglašeno. Ono što gledamo su tragedije, njihovi uzroci i posledice, bez trunke melodrame i naslade. Lonergan takođe vrlo dobro poznaje stvarni život, pa se u takvom okruženju ne služi štakama i filmskim klišeima, nego ih vrlo vešto razbija. Zašto žalujući brat ne bi bio drkadžija prema nećaku sa kojim se ne slaže i zašto se sin ne bi ponašao kao budala (i) nakon očeve smrti kada ga spoznaja nije (još) lupila punom snagom? To će delovati kao neumesni humor samo nekome ko zaista misli da su tuga i žalost uniformna stvar.

Međutim, film ima neke svoje probleme preko kojih se ne može tako lako preći. Prvo i osnovno, iako je izuzetno liričan i elegičan, što će reći snažan, film od preko dva sata ima poteškoća da uhvati ritam i može od početka delovati tromo i naporno. Drugo, iako je radnja smeštena u uzak krug ljudi, stiče se utisak da zahvata preširoko i stalno očekujemo još nešto ili još nekog. Treće, dok nam se početak nakon znakovite uvodne scene čini kao sasvim logičan, kraj je nekako arbitraran, mogao se dogoditi i ranije, a film je mogao i trajati još duže, a bilo koji od dinamičkih akcenata bi bio jednako dobro mesto. I konačno, nije baš najjednostavnije uhvatiti šta je glavni tok, a šta flashback, bar ne u prvo vreme, pošto odrasli glumci izgledaju skoro isto u vremenskom periodu od desetak godina, a jedne i druge scene su stopljene. Mogu da shvatim zašto je to tako i koja se poruka iza toga krije, ali to svejedno nije baš “user-friendly”, ako me razumete.

 Međutim, to su samo detalji i sitna iskliznuća, ne i glavni razlog zašto prosudbe o Manchester by the Sea kao filmu godine smatram neozbiljnim. Filmu, naime, očajnički fali “X Factor”, ono nešto nedodirljivo i neuhvatljivo što ga čini toliko boljim od konkurencije i dugoročno pamtljivim. Daleko od toga da je reč o podilaženju publici ili sličnoj kalkulaciji, Manchester by the Sea je vrlo pažljivo osmišljen i urađen film, ali mu svejedno fali duša i, zvučaće blasfemično, svrha. Zašto mi gledamo životne muke tih ljudi koji su isto tako nesavršeni kao mi, koji su nam zbog toga nekako bliski, a opet daleki? Čisto sumnjam da mogu sebi i vama odgovoriti na to pitanje.

The Disappearance of Eleanor Rigby: Them

2014.

scenario i režija: Ned Benson

uloge: Jessica Chastain, James McAvoy, Viola Davis, Bill Hader, Nina Arianda, William Hurt, Isabelle Huppert, Ciaran Hinds, Jess Weixler

Nedu Bensonu, debitantu u svetu dugometražnog film, diplomcu sa nekoliko kratkih filmova iza sebe, mora se priznati hrabrost i sposobnost da izvede jedan kompleksan i zahtevan projekat. The Disappearance of Eleanor Rigby je originalno film zamišljen u dva toma koji se bavi raspadom jedne veze iz muške i ženske perspektive. Benson je pritom privukao neka značajna imena: Jessica Chastain je glumica koja je dokazala da se s njom mora ozbiljno računati, James McAvoy je glumac u usponu, Viola Davis je u poslednjih nekoliko godina postala veoma zvučno ime, povratak Williama Hurta na ekrane je osveženje, a Isabelle Huppert važi za jednu od najboljih svetskih glumica trenutno.

Dva završena filma sa istim likovima nazvani prigodno Him i Her su imali premijeru u Torontu prošle godine, pobrali oduševljene kritike i privukli pažnju famozne braće Weinstein, što se pokazalo kao mač sa dve oštrice. Sa jedne strane, ime Weinsteinovih se vezuje za ozbiljne nagrade i kampanje, kao i za širu distribuciju, ali Weinsteinovi znaju biti zahtevni pregovarači koji neretko naknadno skraćuju i premontiravaju filmove kako bi izvukli najbolji finansijski rezultat, često na štetu interne logike i kontinuiteta filma. Benson je dobio zadatak da od dva filma napravi jedan, pod nazivom Them, za širu distribuciju, inače premijerno prikazan ove godine u Cannesu, a da će dva originalna dela nakon toga doći do probrane arthouse publike.

Rezultat svega toga je da se skraćena, premontirana verzija već pojavila na kućnim formatima, dok druge sve nisu, a kada će – ne znamo. Tako da, pošto nisam bio u Torontu 2013, kao ni u probranim američkim arthouse dvoranama ove jeseni, ostajem uskraćen za punu verziju filma do daljnjeg, pa će ova kritika možda biti manjkava. Naprosto, znam da postoji nešto više od onoga što sam video, ali mogu samo da nagađam šta je to. Ali poprilično sam siguran da se svašta izgubilo u kraćenju, posebno one suptilne razlike između likova od filma do filma koje je Jessica Chastain potencirala u intervjuima.

Them je, rekao bih, konvencionalna ljubavna priča koja koketira sa melodramom i tragedijom, kao i sa nekakvom životnom dramom. Eleanor (Chastain) i Connor (McAvoy) upoznajemo kao par na sastanku, jedan od onih parova koji ima običaj da iz fazona pobegne iz restorana i ne plati račun. Nakon te simpatične i vesele scene, odlazimo nekoliko godina u budućnost, gde će Eleanor skočiti s mosta i – preživeti, ali se nakon izlaska iz bolnice neće javiti sada već mužu Connoru, nego će se preseliti kod svojih oca profesora (Hurt) i majke depresivne bivše umetnice (Huppert). Jedina veza između Eleanor i čuvene najtužnije pesme The Beatles po kojoj je dobila ime je zgodna činjenica da su roditelji bili fanovi i da otac nosi pravo prezime. Nestanak iz naslova koji će vas možda odvesti na krivu stranu misterije i trilera zapravo nije nestanak, koliko potez krhke, ali ipak razmažene mlade bogatašice. U centru svega stoji tragedija (koju ne bih otkrivao), a Eleanor nije sposobna da se s njom nosi, tako da je ovaj film zapravo pre svega film o žalovanju i žalosti.

Dok Eleanor nastavlja da se traži u životu i vraća se na magistarske ili doktorske studije kod cinične očeve koleginice (Davis) koja će joj u neku ruku promeniti život, Connor ima istu tragediju na svojim plećima, ali i dva realna problema. Prvi je taj što njegov bar / restoran nikako da dođe do faze isplativosti, pa zbog toga mora da sluša svog oca (Hinds), a drugi je da je Eleanor jednog dana samo išetala iz stana i nestala, a da on nema pojma gde je otišla.

Film će ići napred i nazad, njih dvoje će se sretati, pratiti i razilaziti, svađati i miriti, tajna će se otkriti, ali to neće biti ono hollywoodsko otkriće koje će objasniti ceo film, a i druge stvari će isplivati na površinu na način da će možda ponuditi neke odgovore, ali zato otvoriti još pitanja i tema za razmišljanje. Čini se, ipak, da je Benson hteo da napravi pristojan ljubavni film u dva sata, on bi to i napravio odmah, a ne bi ga slagao iz dva filma. Ono što se ovde nepobitno gubi je razlika u perspektivama dvoje likova, film jedva da funkcioniše kao celina i dosta varira od scene do scene. Neke od njih se čine kao da su klišei koji su tu samo radi popunjavanja minutaže. Naravno, neke druge su odlične, zasnovane na sjajnim glumačkim ostvarenjima i intrigantnoj kameri koja podvlači opštu liričnost filma.

Kada smo kod glumaca, svi do jednog su perfektni u svojim ulogama i čini se pod potpunom rediteljskom kontrolom. Jessica Chastain je apsolutno savršena u svojoj ulozi, a to je uloga koju svaka dobra glumica sanja. Ona mora pokazati versatilnost i gomilu različitih emocija i u tome uspeva. James McAvoy je vrlo dobar kao njen partner i ovde uspeva da ostvari jednu prizemljenu, utemeljenu i realističnu ulogu. Ostatak glumačkog ansambla je više nego profesionalno dobar, verzirani epizodisti briljiraju u svakoj od tih svojih nekoliko scena.

Them nije loš film, ali jasno je kao dan da mu nešto fali da bi bio za apsolutnu preporuku. Ovo je “samo” solidan, na momente dobar ljubavni film i moram priznati da mi je žao što sam ga odgledao pre Him i Her. I dalje ne znam kada že The Disappearance of Eleanor Rigby biti dostupan u integralnoj verziji sa dva toma, i mogu samo željno čekati. Retko imamo priliku da vidimo tako ambiciozno debitantsko ostvarenje.