My Late Summer / Nakon ljeta

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Svojim već drugim filmom zaredom Danis Tanović otvara Sarajevo Film Festival. Pre tri godine tu je funkciju izveo s filmom Deset u pola, dok je ove predstavio svoj najnoviji uradak Nakon ljeta. Prvi zaključak koji možemo iz toga izvući je da je nekadašnji „oskarovac“ oko čijih su se filmova otimali veliki festivali sada malo smanjio ambicije i počeo da igra za regionalnu publiku, i to na domaćem terenu na kojem još uvek uživa visok ugled, nedavno čak i osvežen serijom Kotlina.

Ali, zapravo sličnosti između Tanovićeva dva poslednja filma sežu malo dublje od puke koincidencije ili igranja na očito da se njima otvara „domaći“ mu SFF. Za početak, i prethodnik i njegov naslednik su filmovi koji spajaju romansu, komediju i (melo)dramu uzdajući se pritom u lokalni (hm, lokalizovani?) humor mentalitetskog tipa oslonjen na neke od klišea. Shodno tome, oba filma zapravo igraju za širu regionalnu publiku željnu malo smeha, malo suza i malo sračunato iscimanih emocija, dok su za „široki svet“ oni uglavnom nezanimljivi u svojoj mehanici, a makar delimično neprevodivi u svom egzoticizmu.

Kako nam se nabrzinu smućkani, na prejakoj vatri i prebrzo ispečeni ćevapi u Deset u pola nisu baš svideli, možda bi bilo bolje da se pozabavimo „bevandom“ presečenom s tu i tamo nekom rakijom i dimom marihuane na plaži u Nakon ljeta. Za početak, recimo da je projekat pažljivije pripremljen, sniman u široj koprodukciji, produkcijski zahtevniji i uspeliji, te da ga njegova letnja „vibra“ čini popriličnim repertoarskim favoritom za kraj (ili malo posle kraja) letnje sezone po balkanskim prestonicama dok su uspomene na letovanje na moru još uvek sveže. U tom smislu, Tanović, kreativni tim i produkcijska ekipa tu imaju nužan sastojak za uspeh s kojim je teško uprskati – milje dalmatinskog otoka.

Na neimenovani otok (za koga je kao kulisa poslužio Prvić) dolazi naša protagonistkinja Maja (Anja Matković, Tanovićevo otkriće u Deset u pola, ovde i ko-scenaristkinja) s jasnom misijom: da dokaže kako je ona vanbračna kći pokojnog uglednika, kapetana Jakše, te da pokupi komadić nasledstva za koji misli da joj pripada. Kako taj proces može i da potraje poprilično, a neveliki smeštajni kapaciteti su u tom periodu kraja sezone popunjeni, ona nema izbora, nego da prihvati posao konobarice kod vlasnika jedinog ostrvskog „pojila“, a usput i gradonačelnika Iće (Goran Navojec).

Dok Ićin partner u raznim aktivnostima i jedini ostrvski majstor Nediljko (Mario Knezović) pokušava da joj „utrči u kazneni prostor“, Maja na radnom mestu upoznaje i polako se zaljubljuje u Sašu (Uliks Fehmiu), povratnika iz Amerike i pisca u pokušaju. Njega je na ostrvo dovukla nostalgija za bezbrižnim letovanjima u detinjstvu i mladosti, a kuća koja koju obnavlja služi kao metafora nedovršenih priča u životu. Ali Saša krije još nešto, što Maju tera da razmišlja kako da ne ponovi istoriju koju je već ispisala njena majka.

Osim toga, ne treba zaboraviti i na ćaknuti otočki duh u kojem su svetinje Devica Marija, Drug Tito, Hajduk i gazdin golf-autić, u kojem se sporovi između komšija vode oko toga čije krave pasu u čijoj tuđoj bašti, gde se policija koja mora da dođe s kopna ne zove da na površinu ne bi isplivale neke javne tajne, gde stara partizanka zna da pripuca ako čuje muziku koja je asocira na fašizam, gde u kafiću ide red partizanskih, red kubanskih i red „Bela ćao“, gde se stabljikama marihuane tepa „deca“, a piće s etiketom „eksperiment“ je bolje ne piti. Baš su šašavi ti ostrvljani!

Zapravo, dok je više komedija nego drama, romantična ili „čista“, odnosno dok može da egzistira u nabijenom tempu brzopoteznih humornih „provala“, Nakon ljeta je plitak i zabavan film. Improvizovana gluma po pravilu „u tipu“ pojedinih glumaca ima smisla, naročito u korelaciji s nepredvidljivom energijom Anje Matković čija „ruka“ na scenariju takođe pomaže. Ako se u obzir uzmu i fotografija Miloša Jaćimovića u kojoj se lagano lelujava kamera iz ruke može tumačiti kao preslika „fjakastog“ stanja uma likova, što domaćih, što došljaka koji su navike preuzeli, izuzetne produkcijske vrednosti, detalji koji dodaju na utisku autentičnosti i poneko „uskršnje jaje“, možemo pomisliti da smo konačno dobili jedan univerzalno dopadljiv letnji hit koji uglavnom cilja na odraslu, iako ne nužno zahtevnu publiku.

Nevolja je u tome što Tanović taj tempo ne može da isprati, a još manje da ga prevede u jedan sasvim drugi žanrovski ključ melodrame, pa film od polovine počinje da liči na „sapunicu“ gde se preostalo humorno „gorivo“ deli na porcije taman dovoljne da se prethodno razgaljeni i zabavljeni gledalac ne smori. Tu su čak i glumci ostavljeni da se snalaze sami sa sobom jer se stiče utisak da jake emocije dolaze iz eksternog izvora (scenarija), ali ne i iz organskog razvoja likova i odnosa među njima. Ponovno pojačavanje tempa i humora u završnici pomaže taman toliko da se sve privede kraju.

Na kraju, Nakon ljeta je gledljiv film koji ne dostiže svoj puni potencijal da postane urnebesno zabavan ili da gledaocima nakon njega bude puno srce. Šteta, jer je početak obećavao ipak nešto više od toga.

Murina

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Murina je riba pomalo zastrašujuće, zmijolike pojave i veličine koja bi čoveka mogla uplašiti, ali i izrazito ukusnog mesa koje je poslastica na lokalnim menijima na obali toplih mora. U debitantskom filmu Antonete Alamat Kusijanović, nedavno nagrađenom „Zlatnom kamerom“ (kansko priznanje za najbolji dugometražni debi), naslovna riba pojavljuje se dva puta u fizičkom obliku, na samom početku i pred kulminaciju, ali njeno odsustvo iz sredine još je i „glasnije“ nego što bi prisustvo moglo biti. Jer upravo ono služi kao ilustracija, ako ne i okidač frustracija u okviru najuže porodice...

Hrvatska premijera u Areni, gdje je „Murina“ otvorila 68. izdanje Pulskog filmskog festivala, „pala“ je baš na dan kada su u Kanu objavljene nagrade, dok ime Martina Skorsezea na popisu producenata i „sales“ kuće „The Match Factory“ govore u prilog tome da će festivalska turneja biti duga i verovatno plodna, te da Zlatna kamera verovatno neće biti poslednja nagrada za ovu koprodukciju Hrvatske, Slovenije, Brazila i SAD.

Antoneta Alamat Kusijanović se, dakle, vraća u morski i obalski krajolik istražen i pokazan u višestruko nagrađivanom kratkometražnom filmu „U plavetnilo“ (2017) koji je nagrađen u Sarajevu i Berlinu, i sa kojom „Murina“ deli i glavnu glumicu Graciju Filipović, a možda čak i glavnu junakinju, budući da se obe nose ime Julija. Antonetine Julije, međutim, ne traže nužno Romea, nego oslobođenje od opresivnog okruženja. Slobodu pronalaze u vodi, naročito u morskim dubinama.

Primarni izvor neugodnosti za obe Julije jeste otac. U „Murini“ ih upoznajemo nakon kratke uvodne špice u kojoj je plavetnilo mora auditivno obojeno elektronskom neoklasikom. Julija i njen otac Ante (Leon Lučev) rone zajedno, u lovu su na murine. Baš ova delikatesna riba mora se naći na meniju za izuzetno važnu večeru koju Ante i njegova žena Nela (srpsko-danska glumica Danica Ćurčić, najpoznatija po ulozi u drugom, ponajboljem delu serijala o Q-odeljenju za zaboravljene slučajeve, „Ubice fazana“, 2014) pripremaju za uvaženog stranog gosta.

Ante, i inače klasičan primerak patrijarhalnog despota, želi da ostavi jak utisak na gosta, pa kontroliše svaki aspekt, od izbora ženine haljine, do toga kada će punoletna kći recitovati (i koju) pesmu za goste, te kada će ići u krevet. Dok Nela na takvo ponašanje nevoljno pristaje, pravdajući to višim ciljem, u Juliji se budi poriv za pobunom.

Gost Havi (novozelandski glumac Klif Kertis) kojeg Ante opisuje kao „Boga na Zemlji“ izrazito je bogat i naoko sofisticiran čovek za kojeg je Ante 20 godina ranije radio kao skiper. On se pojavljuje sa svitom prijatelja i tokom večere galantno deli komplimente Neli i Juliji, a oni upućeni Anti imaju nekakvu žaoku, što govori da dvojica muškaraca imaju neke neraščišćene račune, i poslovno i privatno, a verovatno i neku istoriju rivalstva.

Ante ima sasvim opipljive materijalne pobude za ugošćavanje Havija: želi mu prodati zemlju na nenaseljenom ostrvu, gde bi ovaj mogao da napravi elitno odmaralište, dok su Havijevi razlozi za posetu možda i sasvim privatni, ali ne nužno iskreni.

Počinju psihološke igrice u okviru porodice u kojima se očeva gruba sila susreće s kćerinim veštim eskivažama i kratkim „ubodima“, a gde majka pokušava da smiri situaciju. U igru je uključen i Havi, za čiju se pažnju bore svi troje, a na kojeg Julija projektuje sopstvene želje da njoj i majci upravo on bude spasitelj i dobročinitelj. Iako zapravo film posmatramo iz Julijine perspektive, nama je kao gledaocima jasno da je njen račun bio „bez krčmara“ pre nego što ona to shvati.

Osnovni problem sa „Murinom“ je dramaturgija, odnosno scenario Antonete Alamat Kusijanović i Frenka Gracijana koji pati od boljki tipičnih za „mejnstrim arthaus“ festivalsku produkciju, ali i za postjugoslovenske filmove smeštene u uska okruženja porodice i bliskih prijatelja.

Reč je o svojevrsnoj kalkulaciji s otkrivanjem, odnosno doziranjem važnih detalja i motivacija likova za pojedine postupke. Alamat Kusijanović i Gracijano do pred kraj filma uspevaju održati višesmislenost, ako ne i misteriju, ali onda prebrzo bacaju sve karte na sto kroz nepotrebno eksplikacijske dijaloge. Antoneti Alamat Kusijanović je uspevalo da nas u kratkoj formi održi dovoljno dugo u mraku, odnosno u difuznoj podvodnoj svetlosti, u prethodnom filmu, ali dugi metar ima neka svoja pravila kojima ona još mora ovladati.

Sa pozitivne strane, njena režija je na višem nivou nego što je scenario, posebno u smislu audio-vizuelnog pripovedanja, kreiranja atmosfere i miljea. Originalni muzički skor Jevgenija i Saše Galperina diktira dinamiku na za to predviđenim mestima, a upotpunjen je i „odležalim“ hitovima domaće (Magazin) i strane produkcije (ruske romanse, italijanske kancone i španska gitara) koji signaliziraju nivoe sofistikacije likova, odnosno različite svetove u kojima obitavaju.

Montaža Vladimira Gojuna izuzetno je glatka, a najjači adut filma je svakako fotografija Elen Luvar, poznate po radu na filmovima „Invisible Life“ (Karim Ainous, 2019), „Never Rarely Sometimes Always“ (Elajza Hitman, 2020) i „Happy as Lazzaro“ (Aliće Rorvaćer, 2018), naročito kada naša junakinja i filmska akcija zarone ispod površine vode.

Jedan od aduta filma je svakako i kasting, odnosno glumačka podela. Leon Lučev je standardno dobar kao Ante, njemu i inače uloge sirovih „kućnih diktatora“ odlično leže. Klif Kertis uglavnom nije imao prilike da igra uloge svetskih plejboja, ali se ovde sasvim dobro snalazi, osim u aspektu španskog akcenta za koji se čuje da mu nije prirodan. Danica Ćurčić ima nezahvalan zadatak da pronađe balans između žene-majke, žene-žrtve i „žene-žene“, odnosno da igra više različitih uloga u raziličitim socijalnim situacijama.

Otkriće filma je svakako Gracija Filipović pred kojom je još teži glumački zadatak da sa minimalnim promenama izraza lica nas kao gledaoce drži u neizvesnosti što njen li misli, smera i planira, u čemu njen lik i njena gluma pomalo podsećaju na Marijanu, protagonistkinju filma „Ne gledaj mi u pijat“ (Hana Jušić, 2016) u interpretaciji Mie Petričević.

„Murina“ je film koji pati od nekih sitnih nesavršenosti i „dečjih bolesti“, ali je za dugometražni debi na sasvim zadovoljavajućem nivou. Još jedna od stvari koje filmu idu u prilog, bilo da je reč o pažljivoj kalkulaciji ili slučajnoj podudarnosti, jeste ambijent leta i mora. More možda ne može sprati svu nelagodu, ali ono svakako ponekad može promeniti odnos snaga i osloboditi potlačene.

The Shallows

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Jaime Collet-Serra

scenario: Anthony Jaswinski

uloge: Blake Lively, Oscar Jaenada, Brett Cullen, Sedona Legge, Diego Espejel

Genijalnost Spielbergovog remek-dela Jaws (1975), kao i Hitchcockovih briljantnih The Birds (1963) skrivala se u prirodnosti, ako hoćete i običnosti, filmskih negativaca. Spielbergova ajkula i Hitchcockove ptice nisu bili entiteti iz svemira, umočeni u radijaciju ili pomerenog reda veličine. Hitchcockove ptice su se možda ponašale čudno za svoju vrstu, ali je Spielbergova ajkula bila upravo to: primitivna velika riba koja pliva i ždere sve što joj se nađe blizu gubice.

 Naravno, ajkula je reciklirana nebrojeno puta, svaki put sve više u pravcu trasha i karikature, da bi u poslednje vreme bila ponajviše predmet sprdnje i parodije, a ništa bolje nisu prošle ni njene naslednice po užasu – pirane. Morske nemani su prestale biti čak i uverljiv trik i postale lake mete za autore ograničene kreativnosti. A onda dolazi The Shallows koji pokušava da ih vrati na staze stare slave. Ko bi rekao da će jedan štancer osrednjih horora i “neesonijada” kao što je to Collet-Serra uspeti da revitalizira, ako ne i re-glamurizira jedan stari pod-žanr?

Štos je u tome da The Shallows nije samo moderno čitanje klasika “prirodnog horora”, nego retko uspešan filmski hibrid više žanrova i konvencija. Ovde s jedne strane imamo “shark movie”, dakle opasnost koja vreba iz dubine, a sa druge film preživljavanja jedne same osobe u ekstremnoj situaciji kao što su to 127 Hours, The Outcast, Gravity ili, možda i tematski najbliži All Is Lost. I jedan i drugi pod-žanr imaju svoje zakonitosti: monstrum mora pojesti dovoljno ljudi da bi smo ga zaista shvatili kao pretnju, a naš junak, ovde junakinja, mora biti uglavnom sama na ekranu, bez pomoći drugih, povređena, u mukama, na rubu preživljavanja. U tu svrhu se ajkula mora nahraniti dobrim delom epizodista.

Međutim, Collet-Serra i njegov scenarista Jaswinski su nam pripremili još jedno iznenađenje i možda još jednu igru sa pod-žanrovima. Film počinje “flash-forwardom” u kojem klinac nalazi razbijenu kacigu i na njoj prikačenu “go pro” kameru kojom se iz prvog lica snimaju ekstremni sportovi, što nam govori u pravcu “found footage” filma čija je dramaturgija, pak, potpuno suprotna filmovima o preživljavanju. U “found footage” varijanti nema preživelih, zato se snimak i pronalazi. Reklo bi se da dobro skrivaju tragove...

 Druga scena nam polako postavlja priču. Nancy Adams (Lively) odlazi na udaljenu divlju plažu u Meksiku koja je njenoj majci puno značila. Surfanjem na toj plaži joj Nancy odaje poslednju počast. Dok je tipičan “visoki, tamnokosi stranac” (iako je zapravo ona strankinja u Meksiku i svojevrsno strano telo na plaži) vozi, saznajemo o njoj da ju je saputnica ostavila na cedilu, da je na dugotrajnom putovanju na kojem pokušava da nađe sebe posle traume (odnosno majčine smrti) i da je u tu svrhu napustila medicinski fakultet. Svi ti podaci nam kasnije dolaze na naplatu: zašto baš surf, zašto ta plaža, pa čak će i profesija dobro doći kasnije kad je ajkula napadne.

Posle napada koji dolazi negde na četvrtini filma, taman kad se upoznamo sa protagonistkinjom i njenim karakteristikama poput borbenosti i organiziranosti, ali i tvrdoglavosti, impulsivnosti i lakomislenosti, kao i sa mikro-geografijom plaže i pripadajućeg mora (tu je plaža, tamo bova sa signalizacijom, ovamo koralni greben koji biva potpoljen s plimom), sve postaje jasno. Naša junakinja mora menjati pozicije i dovijati se kako bi se spasila jer ajkula neće odustati od sveže ljudetine, iako joj kitova lešina malo dalje propada na suncu. Sledi nam još sat vremena borbe za opstanak, sukoba jakih ličnosti, lažnih nada, i iznuđenih odluka.

 Dramaturgija preživljavanja je fiksna i često blesava, što u The Shallows kulminira u poslednjih 15-ak minuta filma koji su apsolutno odvojeni od bilo kakve realnosti: poslednji atomi snage, bla-bla. Istini za volju, i ono što prethodi finalu nije baš primer filmskog realizma. Šta traži ajkula blizu obale? Zašto napada usamljene surfere predveče, a ne usred dana pred publikom? Zašto Nancy priča sama sa sobom, i to ponavljajući znanja sa medicinskog fakulteta ili ispaljujući fraze tipa “sad sam te skontala” namenjene ajkuli? Scenarista Jaswinski od njih ne beži, ali im prilazi sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja: one su tu zbog nas, gledalaca. Ipak on nije hrabar kao J.C. Chandor da mu se dijalog za film svodi na jednog lika, njegovo delanje i ukupno dve psovke, što je bio slučaj sa All Is Lost.

Kao što je u svojim okvirima The Shallows izuzetno kompetentno napisan, tako je i kompetentno režiran. Jaume Collet-Serra ima osećaja za ritam, smenjuje brze i spore kadrove, one iznad vode i one ispod, i uspeva da nam dočara veličinu, surovost i uhodanost prirode u čijem smo sistemu mi sa svojom tehnologijom, željama i nadgradnjom samo uljezi. The Shallows u njegovoj interpretaciji možda nije dubok film, ali je pratljiv i zabavan.

U tom smislu je pola posla odrađeno sa izborom Blake Lively za glavnu glumicu. Njen filmski pedigre možda nije savršen, ali samom svojom pojavom i ležernošću je uspela već jedan bezvezni materijal kao što je The Age of Adaline pretvoriti u sasvim solidan film i ovde čini to isto. Ona nema problem da izgovori napisane rečenice ma koliko one bile “out of character”, čak ni da ispali fenomenalno tupavu šalu (“Steven Seagull”) i sve vreme je simpatična i navijamo za nju ma koliko se sama uvalila u svoje probleme. Drugi, zahtevniji aspekt njene glume je čisto fizički: od izgleda i držanja tipičnog za “surfer chick”, preko kondicije, pa do nošenja sa ugrizom na nozi i drugim manjim povredama i iscrpljenošću. U tome je naročito na visini zadatka.

 Leto se bliži kraju i do sada je, što se kino-repertoara tiče, bilo uglavnom razočaravajuće. Može li The Shallows to potpuno preokrenuti? Sumnjam da su mu dometi toliki, iako nije tek kopija, ipak nije ni fenomen kao Jaws. Međutim, ako vam je do pravih letnjih filmova, onda je The Shallows pravi izbor. Šteta što se letnje pozornice sada već zatvaraju, ovakav naslov bi ih punio iz večeri u veče.

The Finest Hours

2016.

režija: Craig Gillespie

scenario: Scott Silver, Paul Tamasy, Eric Johnson (prema knjizi Caseya Shermana i Michaela J. Touglasa)

uloge: Chris Pine, Casey Affleck, Holliday Grainger, Eric Bana, Ben Foster, Kyle Gallner, John Magaro, John Ortiz, Graham McTavish

Leto 2009, žena, pas i ja putujemo katamaranom od Rijeke do Lošinja. Vreme je gadno, more uzburkano, meni je loše toliko da mi se uključuje “panic mode”. Kapetan je mlad i napaljen i pokušava da ispoštuje red vožnje i stane na nekoliko otočića koji su ucrtani u našu rutu, naravno bezuspešno. Pristajemo na Lošinju i dok se oporavljam od post-traumatskog stresa, imam šta da vidim: svi lokali na obali su poplavljeni. Doznajem da je plimni val od 10-ak metara zalio centar grada i da smo mi na brodu ostali živi za dlaku: da je kapetan bio samo za nijansu manje iskusan i napaljeniji, katamaran bi se raspolovio.

Od tada izbegavam brodove, naročito duže vožnje po moru i po lošem vremenu. Ionako sam nikakav plivač i podivljalo more je jedna od retkih stvari koja me ispunjava iracionalnim strahom. Tu se žena i ja nikako ne kapiramo, ona je navučena na kupanje i po najgorem vremenu, a za mene je vrhunac morskog provoda terasa ribljeg restorana na obali.

Dana 18. februara 1952. godine oluja praćena severoistočnim vetrom pogodila je obalu Nove Engleske, a naročito dva tankera koja je doslovno raspolutila. Dok se na spasavanju jednog od njih angažirao skoro celokupan sastav Obalske Straže gradića Chathama, drugi je ostao bez kapetana i visokih oficira, komunikacije i mogućnosti da uputi signal, pa je otkriven samo slučajno na radaru i kao pomoć je poslat samo jedan brod od nekih 12 metara sa samo četvoricom članova posade. The Finest Hours Craiga Gillespieja (Lars and the Real Girl, remake Fright Night, Million Dollar Arm) je priča o tom spasavanju.

Naš junak je Bernie Webber (Pine), hollywoodski stereotipno zgodan i ispravan, epitom hrabrosti, predan poslu i neposlušan do nesposobnog zapovednika (Bana), ali i beskonačno stidljiv, te neprilagođen u socijalnim situacijama. Tako ga i upoznajemo, u “meet cute” momentu sa lokalnom devojkom Miriam (Grainger), takođe zgodnom poput hollywoodske dive. Baš na dan kad namerava pitati kapetana za formalnu dozvolu da se oženi, ovaj ga šalje na potencijalno pogibeljnu misiju spasavanja sa još trojicom dobrovoljaca (Foster, Gallner, Magaro) u brodiću bez kompasa koji je oštećen po putu.

Istovremeno na brodu glavni mašinista Ray Sybert (Affleck) pokušava da zadnju polovinu sa preostalim članovima posade ukotvi negde bliže obali i kupi malo vremena dok eventualna pomoć stigne, sa neizvesnim ishodom, ali svakako boljim od ideje da se posada preseli u čamce za spasavanje u datim vremenskim uslovima.

Eto nama tri ugla drame: brodić Obalske Straže se trka sa vremenom i doslovno tapka u mraku, posada tankera se ili svađa međusobno ili pokušava da smanji posledice oštećenja, a Miriam se na kopnu svađa sa nesposobnim komandantom Obalske straže i sa ostalim meštanima čeka i strepi da se njen Bernie i njihovi najmiliji vrate. Znamo kako se ta priča završila zapravo, u suprotnom ne bilo ovakvog filma, a i kako se takve priče završavaju u Hollywoodu. Štos je samo u tome kako to izvesti.

A ovde to nije sjajno. Film fingira napetost, ali zapravo ne donosi nešto što nismo već videli u sličnim filmovima katastrofe. U tome mu pomaže “kaži mi kako da se osećam” orkestracija i obilje kompjuterske grafike koja izgleda “blockbusterski” skupo i snažno, ali ne baš uverljivo, pa je osuđena na ružno starenje. Uostalom CGI + voda, kao i 3D + noćni “setting” nikad ne daju dobre rezultate, pa je The Finest Hours istovremeno i klišeiziran i nepregledan.

Dodajmo na to i nikakvu karakterizaciju likova. Glavni i prvopotpisani su možda skicirani sa po nekoliko osnovnih osobina, dok su ostali svedeni na možda osobinu ili dve po kojima ih razlikujemo jedne od drugih, ali generalno imaju ličnosti koliko i prosečan statista. U takvim okolnostima ne treba očekivati ni čudo od glume. Chris Pine nekako uspeva da podvali drvenost kao utišanost, a Casey Affleck kao da jedini glumi u filmu, a ne samo izgovara rečenice sa manje ili više afektiranja. Holliday Grainger je mnogo efikasnija kao pojava nego kao glumica, ali šta smo očekivali od jedne i skoro jedine žene u “muškom” filmu.

Zapravo, dovoljno je videti ime reditelja i pordukcijsku kuću, pa će i očekivanja od filma spasti. Kuća je Disney, a reditelj njihov kućni reditelj Gillespie koji je za njih već odradio limunadu zvanu Million Dollar Arm. Ovo je limunada sa drugim začinima, ovde su to triler i film katastrofe, ali svejedno limunada. Možda je najveća prednost The Finest Hours to što izgleda bolje i profesionalnije od konkurencije sa kojom se takmičio u zimskom terminu, ali nemojmo ovako nešto nazivati dobrim filmom.

Evolution

2015.

režija: Lucile Hadžihalilović

scenario: Lucile Hadžihalilović, Alante Kavaite, Geoff Cox

uloge: Max Brebant, Julie-Marie Parmentier, Roxande Duran, Mathieu Goldfeld

More kao izvor života. Dečak koji u njemu pliva. Ostrvo Lanzarote sa svojim crnim, vulkanskim peskom. Drugi dečaci. Njihove majke. Igra i učenje novih veština. Večera koja ne izgleda nimalo primamljivo. Lek. Bolnica koja deluje sablasno. Eksperimenti ili kakvi već medicinski zahvati. Medicinske sestre. Žene koje noću odlaze na obalu i predaju se ritualu dok su dečaci pod ključem. Gde su odrasli muškarci? Gde devojčice? Šta znači izolacija?

Jasno, ovo nije realni svet u kome važe pravila koja se sama po sebi podrazumevaju. Ovo je bliže logici radoznalog deteta, logici sna ili bolje rečeno košmara. Filmski poznavaoci će tu pronaće odjeke Cronenbergovih ranih body horora, još ponešto od drugih autora, ali to bi bilo lenjo razmišljanje. Lucile Hadžihalilović je jedna od zanimljivijih pojava u savremenoj kinematografiji, ne samo u rodnoj Francuskoj, nego i šire.

Većini publike je najpoznatija kao ko-scenaristkinja Gaspara Noe na Enter the Void i iza sebe u dvadesetak godina karijere ima samo dva kratka filma, jedan srednjemetražni i Evolution joj je drugi dugometražni naslov. Tempom stvaranja je donekle slična Noeu, ali reč je o sasvim drugačijoj autorskoj ličnosti sa samo svojim spektrom tema i ideja koje izlaže u eliptičnim fantazijama od filmova koji se uglavnom bave transformacijama usled odrastanja. Uostalom, izuzetno zanimljivi Innocence (2004) to potvrđuje, a Evolution samo nastavlja.

Kvaliteti Evolution ne odnose se samo na Lucilinu autorsku viziju i ideju, koliko na izvedbu u pojedinim segmentima. Lokacije su pažljivo odabrane i vrhunski usnimljene kamerom Manuela Dacossea, uglavnom u tamnim tonovima morskih dubina, sumraka, noći i slabo osvetljenog enterijera. Briljantan je i izbor glumaca i rad sa njima, naročito sa decom (Lucile Hadžihalilović očito ima žicu za to koju je demonstrirala još u Innocence), a mali Max Brebant je pun pogodak za glavnu ulogu koja je esencija detinjstva.

Problem sa Evolution je samo i jedinu njegova preterana eliptičnost. U redu je “slowburn” pristup i odsustvo “crtanja” na koje je većina gledalaca naviknuta, ali problem nastaje kada nema dovoljno imaginarnih tačaka koje bismo morali da povežemo. Naslov je tu i očito je on ključ u kojem tumačimo začudne stvari koje vidimo pred sobom, moramo samo dokontati radi li se o razvoju jedinke ili razvoju vrste, ili jednom kroz drugi, ali to ne uspevamo. Praznine koje treba popuniti su prevelika distrakcija, a autorica nam ne ostavlja dovoljno jasnih putokaza, kao što reče jedan uvaženi kolega.

Sve to mi daje štofa za razmišljanje o jednom drugom filmu, tematski i izvedbeno sličnom, ali dosta uspešnijem u konačnici. Under the Skin (2013) Jonathana Glazera isto se u neku ruku bavio evolucijom i razvojem jedinke, bio je jednako eliptičan i začudan, narativna linija je možda bila čvršća, ali je išao ka nečemu određenom i na odredište stigao. Sa Evolution pokušava slično, ali zapravo komplicira i petlja, što je nepotrebno, naročito u formatu od 80-ak minuta u kojem fali barem 15 minuta nečega što bi povezalo razasute tragove u nešto konkretnije. Mada, i da se našlo tih nekoliko minuta više, čisto sumnjam da bi bili potrošeni na ublažavanje elipse.

What We Did on Our Holiday

2014.

scenario i režija: Andy Hamilton, Guy Jenkin

uloge: Rosamund Pike, David Tennant, Billy Connolly, Ben Miller, Amelia Bullmore, Emilia Jones, Bobby Smalldridge, Harriet Turnbull, Lewis Davie

Jedan od razloga zašto mi je svaki kraj leta bio mrzak je i to što me je u (osnovnoj) školi kao jedan od prvih zadataka čekao uvek isti retardirani sastav na temu “Kako sam proveo raspust”. Da se ne lažemo, mrzeo sam to i posle zimskog raspusta, ali mi je posle letnjeg to posebno teško padalo jer sam dva meseca jebeno radio što sam hteo i odmarao mozak od takvih gluposti.

Iskreno, žao mi je što se nisam setio i/ili što nisam imao prilike, odnosno mogućnosti da u jednom od tih sastava uvalim nešto nalik na fabulu ovog filma. Kad si klinac ne kapiraš baš elaboriranu zajebanciju i “gonzo” pristup i nemaš hrabrosti da to isfuraš. Ponekad lupiš nešto, pa to nekome bude slatko, ali uglavnom si glup i buđav, naročito kada se trudiš i sebi zvučiš tako cool. Nemojte mi sada izvlačiti “Jesen na Cetinju” ili onog srednjoškolca iz Bjelovara koji piše o Jesenjinu, Harisu Džinoviću i Jordanovom povratku u košarku, to su sa razlogom zezalice koje kruže internetom, a usput je upitno koliko imaju veze sa istinom.

Britanci su majstori za komediju i What We Did on Our Holiday je živi dokaz za to, od prve sekunde filma koja najavljuje “sitcom”, preko veštog provlačenja opštepoznatih “važnih životnih lekcija” do “feel-good” kraja. Sve to je smešteno u tipičan kontekst proširene disfunkcionalne familije, ali je svejedno izvedeno u maničnom tempu i pravo ga je zadovoljstvo gledati. Britanci takve stvari bez problema isfuravaju u serijama (The Worst Week of My Life mi pada na pamet, naročito prva sezona) i autori filma Andy Hamilton i Guy Jenkin stoje iza jedne takve serije pod nazivom Outnumbered. Potpuno druga priča je izvesti tranziciju “sitcoma” iz serije na film. To se već ređe dešava.

Film počinje kada roditelji koji su u lošim odnosima i skloni svađi, Abi (Pike) i Doug (Tennant) pokušavaju da utrpaju svoje troje dece u auto i krenu put Škotske na proslavu 75-og rođendana Dougovog oca. Najstarija Lottie (Jones) je osetljiva i sve živo piše u sveščicu – zapažanja, laži kojih se mora držati itd. Mickey (Smalldridge) je hiperaktivan i napaljen na Vikinge, a najmlađa Jess (Turnbull) ima kamenje za prijatelje, što može biti slučaj za psihijatra ili, kako Abi predlaže, za geologa. Dobar štos odmah na početku.

Elem, oni posle peripetija uspevaju da stignu u Škotsku dan kasnije od planiranog. Pomenuti rođendan nije intimno druženje, već pompezna fešta koju organizuje Dougov iritantno uspešni uštogljeni brat Gavin (Miller) uz pomoć svoje manično-depresivne žene Margaret (Bullmore), dok je njihov sin tinejdžer Kenneth (Davie), očekivano, na sedmom nebu. Oca Gordieja (Connolly) za celu tu priču boli dupe, zapravo mu ide na živce, on bi radije pecao i družio se sa klincima. Potpuna pizdarija nastaje kada deda povede klince na plažu i tamo umre, prethodno im poverivši da želi vikinšku sahranu, kako se ostali ne bi svađali i od toga pravili cirkus. Kada klinci ispoštuju tu želju, nastaje pičvajz nemerljivih razmera...

Kada bi se ubacilo još malo materijala, a sve podelilo na epizodice od po pola sata, What We Did on Our Holiday bi bila sjajno zabavna mini-serija. Odlično je to što funkcioniše i kao film, bez obzira na to što očekivano pada u tempu u sredini i što zahteva nemali odmak od realnosti. Glumci su raspoloženi, posebno Rosamund Pike iz perioda pre nego što se isfurala sa Gone Girl kao lajava Abi, David Tennant kao blentavi Doug i Billy Connolly kao opušteni starac Gordie. Scenarističko-rediteljski dvojac Hamilton/Jenkin očito zna u kom pravcu ih vodi i u kom pravcu priča treba ići, pa je What We Did on Our Holiday jedno sasvim fino filmsko iskustvo, ništa spektakularno, ali svakako ugodno.

Atomski zdesna / From Zero to Hero

2014.

scenario i režija: Srđan Dragojević

uloge: Srđan Todorović, Tanja Ribič, Branko Đurić, Nataša Janjić, Brane Šturbej, Ana Kostovska, Milutin Karadžić, Bojan Navojec, Goran Navojec, Isidora Simijonović, Hristina Popović, Miloš Samolov, Zoran Cvijanović, Mira Banjac, Mladen Nelević, Dubravka Vukotić, Uroš Đurić

Postavka je užasno jednostavna i primamljiva, posebno za Dragojevića, ovde potpisanog sa titulom autor (ne zezam vas, jedino što ga vadi je prevod na engleski kao “author”, a ne “auteur”): post-yu tranzicioni Glengarry Glen Ross u svetu prodavaca “time sharing” aranžmana negde na jadranskoj obali (sugerira se Hrvatska, ali je snimano u Crnoj Gori) i njihovih naivnih kupaca. I jedni i drugi su sa svih krajeva bivše nam države. I jedni i drugi su pod pritiskom (“ovce” od strane prodavaca, prodavci od strane svojih šefova). I jedni i drugi su najebali u prljavoj igri zvanoj kapitalizam, samo što to još ne znaju.

E, sad, postavku treba nekako izvesti, po mogućnosti uspešno, kroz humor ili kroz tragediju, a i didaktički pristup je legitimna opcija, ali rizična jer se pod teškom rukom lako pretvori u popovanje. Dragojević se hvata svih mogućih trikova koji postoje, čak i vodi male, privatne ratove, kako u samom filmu, tako i u predstavljanju, i uspešno privlači pažnju na sebe. To mu je već drugi takav film, posle Parade, namenjen najširoj mogućuoj ex-yu publici, i kao tržišni (marketinški, kapitalistički) proizvod je jako dobar, ali kao film (umetničko delo) baš i nije. Ne kažem da nema svojih momenata, povremeno je smešan, povremeno šokantan, nađe se tu i nekoliko krajnje “juicy” poklona poput trash estetike i maskote u obliku ružičastog flaminga, činjenice da se more nikako ne vidi u kadru, ili aluzije na Srpski film i Klip, međutim konačna nameravana tragedija nikad ne dođe do izražaja jer je ugušena teškim popovanjem.

 

Film je podeljen u poglavlja koja simuliraju tok “time sharing” prezentacije. Naš glavni lik je Mladen (Todorović), urbani Beograđanin, jebač-zavodnik, uživalac alkohola i kokaina, prodavac magle opterećen sa malo čovečnosti i velikim kreditom. Njegova švalerka i koleginica je Sonja (Ribič) je udata za Metoda (Šturbej), ljigavog vođu operacije. Od prodavaca su tu i zagrebački šminker – beskičmenjak Pedro (Bojan Navojec), crnogorski bukadžija i psihopata Batrić (Karadžić), te Olga (Kostovska), očajna Makednoka na ivici (a kasnije i preko ivice) nervnog sloma. Ostali prodavci imaju malo do nimalo teksta, a među njima je i jedan kepec koji, bogu hvala, nema lajnu teksta. Njih sve bez reči nadzire kontrolor Nemac (Uroš Đurić).

Sa druge strane su potencijalni kupci. U centru pažnje su malo neotesani i tupavi, ali prirodni i simpatični Bosanci Omer (Branko Đurić) i Maja (Janjić) sa malim sinom. Tu imamo i hrvatski par, ustašu (Goran Navojec) i sponzorušu (Simijonović), karikaturalno prostodušne provincijske grebatore iz Niša (Samolov i Popović), beogradske malograđane, naivnu majku (Banjac) prepunu para i njenog sina šmokljana (Cvijanović) koji zna da je sve to prevara, ali ne može da joj se suprotstavi i bračni par gastarbajtera Envera (Nelević) i Milenu (Vukotić).

Ako ništa drugo, dok nam popuje i prodaje najpovršniju jugonostalgiju, Dragojević barem zna da nas zasmeje i zabavi, mislite vi. Frajer je ipak napravio Anđele, Lepa sela i Rane. Dobro, nastavci Anđela su bili uvredljivo glupi, Sveti Georgije je bio naručen državni projekat, a Parada nije bezveze jedan od najgledanijih filmova u celoj bivšoj Jugi. Zna nas on u dušu, zato ga i volimo i trpimo njegove uvredljive šale u kojima se prepoznajemo. Pa... Svako ima svoje granice.

Moj problem sa Dragojevićem počinje sa Ranama, koje jesu zabavne i tragične na prvo gledanje, ali se slamaju pod analizom jer su opterećene sa previše karikaturalnim likovima, pa i poruka (nadajmo se dobra, ispravna i poučna) nije lepo preneta, jer naprosto u tom “settingu” nije baš uverljiva. Sa Paradom je karikatura uobličena u nacionalne stereotipe i stereotipe o seksualnim manjinama, a isti tretman dobijaju i likovi u Atomskom zdesna.

 

Bosanska familija je tupava i prostodušna, ali nama ih je nekako i žao, jer su jadni i zavedeni. Hrvati su ili ustaše ili zagrebački latentno gay šminkeri, Hrvatice sponzoruše, Makedonci depresivci, Albanac je klozetar, Srba ima raznih, od provincijalaca koji govore nekim karikiranim niškim akcentom (tako se u Nišu govorilo nije nikada, verujte mi) i mole se svetoj Petki, preko malograđana do urbanih frajera poput Mladena, Crnogorci su bukači i hvalisavci, a Slovenci su eksploatatori “južnjaka”, dok su istovremeno sluge zlog i mrskog kapitalističkog Zapada, pritom je frajer impotentni ljigavac koji seda u invalidska kolica da bi izmamio emocija od ovaca koje se sprema da ošiša, a ženska, iako gleda s visoka ipak više nego išta želi južnjački kurac. Kome je to malo, tu su i Cigani koji glume srećne kupce od prošle godina na prezentaciji.

Tačni ili ne, stereotipi su uvredljivi zbog svoje pojednostavljenosti. Za takve karikature ne možemo mnogo da marimo. Više od svega, u filmu koji prodaje nostalgiju za socijalističkim vremenima i anti-kapitalizam, ti stereotipi su samo distrakcija, skretanje na jeftini humor i za našu priču potpuno nebitni. Jedini iole živi lik je Mladen, mada se i on može svesti na menadžera koji je duboko u sebi pronašao srce i možda Bosanci koji su najmanje uvredljivo napisani. Daleko od toga da jeftini humor tu prestaje, svaki lik ima neki svoj “quirk” koji nije vezan za naciju, tako su recimo Mladen i Pedro drugari preko droge, Omer minira svaki pokušaj prodaje sa neslanim šalama i žicanjem alkohola, a Metodu je svaka treća reč “pizda”, što podseća na jeftinu verziju brokerskih rituala i manira iz The Wolf of Wall Street.

Malo humora se može naći u trashu i preterivanju kojim film obiluje. Jasno nam je da nas autor zajebava svetski, od početka do kraja. Hoćete Cigane – može. Hoćete kepece – može. Hoćete kurac u kadru – nema frke. Ženu koja se “muze” da je ne bi provalili da je trudna – evo vam. Ružičaste flamingose i gomilu đubreta? Mrtvu decu? Sladoled sa peskom? Drogiranje na klonji? Prebijanje žena? Šale o erekciji? Ratne priče? Povraćanje? Svega ima, sve je gadno i neprijatno.

 

Isto tako i popovanje je prisutno od početka do kraja. Od samog naslova. Atomski zdesna je kapitalizam (kapirate – desničari kapitalisti), posle je to nekako, zajedno sa bizarnom JNA komandom “atomski zdesna!”, umuljano u Omerovu ratnu priču. Kako film ide dalje tog popovanja je sve više i više, naročito kada Mladen pronađe svoje srce, ispovedi se o svemu što ga tišti i pokuša da zaštiti Bosance koji su se upecali iz naivnosti, ali i iz ponosa, na udicu koju im je sam bacio. Na kraju krajeva, cinično je i apsurdno to da će jedan tržišni proizvod profitirati na kritici tržišnog sistema koju mi, naivni gledaoci znamo već napamet i koju svejedno želimo da čujemo zato što nam godi. To nam je što nam je.

Zapravo, šteta glumaca za većinu uloga. Srđan Todorović jedini ima materijala sa kojim može da radi, prisutan je u većini scena i oseća se njegovo odsustvo kada ga nema. Ostali imaju poneki zadatak, gest, tik ili manir koji će ponoviti po nekoliko puta. Branko Đurić varira standardnu ulogu sirove dobričine, a Nataša Janjić dokazuje da je možda najkarakternija glumica na našim prostorima. Miloš Samolov i Hristina Popović se trude da svoje karikature od likova učine makar simpatičnim i to im donekle i uspeva, ali sa ovakvim scenariom je teško raditi.

Sigurno da postoji razlog za ovakav film. Dobro, osim love koju će pobrati i malih obračuna sa srpskim filmskim establishmentom. Moguće je da će se Dragojević iskupiti sa narednim filmom, političkim trilerom radnog naslova Porcupine o kojem već duže vremena naveliko trubi i za koji nikako da zatvori finansijsku konstrukciju. Možda su Parada i Atomski zdesna i ko zna još koji filmovi pre toga samo šljaka i tezga da se skupe sredstva za veliki umetnički projekat, a možda i nisu. Bilo kako bilo, opet smo pojeli šta nam je Dragojević servirao, ukus nije baš bio neki, ali smo to shvatili tek kad smo završili.

All Is Lost

2013.

scenario i režija: J.C. Chandor

uloga: Robert Redford

Da se ne lažemo, i ja sam skeptičan prema eksperimentalnim filmovima, onima bez radnje, likova, dijaloga ili svega navedenog. Neka ispadnem debil, ali moja prva asocijacijacija na to je smaranje. Kada sam čitao o All Is Lost, sa jedne strane sam željno iščekivao da vidim najzahevnije i najbolje glumačko ostvarenje Roberta Redforda od Condora do danas, dok sam se sa druge strane pribojavao “settinga” u kome to dolazi: on doživi nesreću na otvorenom okeanu i bori se da preživi, potpuno sam, bez reči.

Taj “setting” nije ništa novo, ove sezone smo već imali Gravity, prošle The Life of Pi, pre toga je bio Cast Away i gomila drugih filmova na sličnim premisama. Dakle, dogodi se nekakva nesreća, avionska, pomorska ili svemirska, i naš junak ili junaci moraju da prebrode silne nedaće u planinčini, pustinji, tundri, na moru ili u svemiru i nekako prežive. Zabrinjava me trend po kome se smanjuje broj uključenih likova, ide se ka minimalizmu i budimo iskreni, gušenju.

Cast Away je imao Toma Hanksa koji je pričao sam sa sobom i sa imaginarnim prijateljem, loptom za odbojku po imenu Wilson. The Life of Pi je imao makar tigra. U Gravity je Sanda Bullock prvo komunicirala sa svemirskim kaubojem Clooneyem, pa onda sama sa sobom, kao da se preslišava. Robert Redford ima kratki monolog na početku, gde kao narator objašnjava trenutno stanje, pokušaj komunikacije preko radio-veze i jednu-dve psovke na kraju filma. To je sav tekst, bukvalno. Ostatak vremena, naš junak krpi brod, uči orijentaciju pomoću zvezda, ili pokušava da preživi, ili gladuje i očajava, manje ili više u tišini.

Štos je u tome što je All Is Lost, iako na momente dosadnjikav i nalik na umetničku onaniju, uglavnom gledljiv i sa nemalim emotivnim nabojem. Za to se moramo zahvaliti maestralnom Redfordu, koji se uspešno izborio sa glumačkim izazovom, pokazujući kako u praksi izgleda mikro-gluma, kako se glumi stavom, gestom, mimikom ili samo izrazom lica.

Zanimljivo, ali Redford ima samo jednu nominaciju za Oscara za glumu, iako pamtimo gomilu njegovih sjajnih uloga, i kad uzmemo u obzir da je za režiju dobio statuu već u prvom pokušaju sa Ordinary People (1980), da ima još dve nominacije, kao producent i reditelj za Quiz Show (1994), kao i jednog za životno delo. Možda sa ovom ulogom konačno dobije Oscara za glumu, ali to nije mnogo verovatno s obzirom na trendove kod Akademije, ali mislim da bi izostavljanje Redforda iz društva petorice sa nominacijama bilo ravno zločinu.

Koliko je All Is Lost jak glumački, toliko je manjkav i pešački u pogledu scenarija i režije. Iako nisam nikakav pomorac, nikako me nije zadovoljila postavka priče i odsustvo logičnog objašnjenja kako se naš čovek našao u sranju. Mi samo vidimo da se on budi jednog dana dok mu voda ulazi u trup broda usled udarca izgubljenog plutajućeg kontejnera. To mu je usralo električne instalacije, pa je prinuđen da pokuša da preživi sa mehaničkim instrumentima. Sve je to u redu, ali retko ko jedri potpuno sam Indijskim Okeanom, još manje bez redovne komunikacije sa nekim na kopnu, bilo preko radija ili satelitskog telefona (vidimo da ga ima), i to na dnevnom nivou. Tako bi neko znao gde je i u slučaju prekida komunikacije bi poslao nadležne da ga traže. Čak ni najblesaviji i najbesmisleniji pohodi nisu bez ikakvog pozadinskog osiguranja. Ekipa sa Kon-Tikija je stalno komunicirala preko radija, a ljudi su jedrili oko sveta, ali su imali i podršku na zemlji “za ne daj Bože”. Ima tu još detalja, recimo nigde ne vidimo kompas, a svaki brod mora da ima barem jedan, a ja ga imam zakačenog za ručku od jeftinog kineskog kofera. Dobro, postoji univerzalni izgovor, “ima svakakvih budala”, ali pozivati se na njega je eklatantan primer intelektualne i dramaturške lenjosti.

To što nije verovatan, ne znači da nije moguć. Dobro, ni to što je moguć još ne znači da je dobar, pošto je sveden na minimum filmskih izražajnih sredstava. All Is Lost nije loš film, i gledljiv je, iako ponekad naporan, razvučen ili nategnut. Da, imali smo takve filmove i držali su nam pažnju na različite načine, emotivno su nas vezali za sebe, ili su nas zabavljali ili oduševili efektima. Ali nikada nismo imali skoro nemog Redforda.

All Is Lost je kraj jednog puta i eksperiment doveden do ekstrema. Pohvale Redfordu za ulogu, autoru Chandoru za hrabrost da napravi ovakav drugi film, nakon sjajnog ostvarenja Margin Call. Samo se nadam da se neće naći još neko hrabriji da napravi još ekstremniji film, recimo bez reči teksta, ali ni to nije isključeno. Najviše se bojim autora koji ne razumeju medij i koji bi samo preuzeli neki od značajnijih literarnih komada. Chandor se učtivo naklonio velikoj literaturi, na polici našeg junaka vidimo Melvilla i Hemigwaya. To ne znači da ih ne treba ostaviti na miru, literatura pruža mogućnosti koje se ne mogu ni sanjati na filmu, i obrnuto. All Is Lost se izvukao, neki sledeći film verovatno neće.

Kon-Tiki

2012.

režija: Joachim Ronning, Espen Sandberg

scenario: Petter Skavlan

uloge: Pal Sverre Valheim Hagen, Anders Baasmo Christiansen, Tobias Santelmann, Gustaf Skarsgard, Odd Magnus Williamson, Jakob Oftebro, Agnes Kittelsen

Čini se da je skandinavska kinematografija došla do faze visoke razvijenosti, odavno više nije (samo) teritorija za location shooting, niti se skandinavska produkcija završava sa produkcijski nezahtevnim umetničkim filmovima. U Skandinaviji se danas snimaju i žanrovski filmovi, za trilere i akcije znamo od ranije, a najnovija vest su istorijski spektakli. To i dalje ne znači da je zaostavština Bergmana ili Von Triera gurnuta pod tepih, samo su otvorene brojne druge opcije.

Kon-Tiki je jedan takav novi istorijski spektakl, koji prati legendarnu norvešku ekspediciju na plovidbi preko Pacifika na primitivnom splavu koji bi trebao dokazati teoriju Thora Heyerdahla da su Polineziju naselili pred-inkanski stanovnici Perua, pre nego doseljenici iz Azije. Postavlja se pitanje da li je nova ekranizacija (ili dramatizacija?) bila potrebna, pošto je sama posada sa Kon-Tikija već snimila dokumentarni film koji je 1951. nagrađen Oscarom. Verovatno da nije bilo potrebno, pošto nova, igrana verzija ne odstupa od istinitih događaja, osim sitne romantizacije celog poduhvata (koja nije neukusna i patetična). Film je onakav kakav bi morao biti: ohrabrujući, prelepo snimljen, psihološki dobro pozicioniran, epski i liričan istovremeno, i veći od života.

Ako danas preturamo po google-u i wikipediji, na pojam „Thor“ će nam prvo izaći blockbuster novijeg datuma, pa strip po kojem je snimljen, pa nordijsko božanstvo. Tek na dnu stranice ćemo imati Heyerdahlovu biografiju, iako je ovaj neobični naučnik bio prava zvezda pre 50-ak godina. Izuzetno hrabar, iako neplivač, uputio se na opasnu ekspediciju da bi dokazao validnost svoje hrabre teorije, uprkos naučnim institucijama, časopisima, državnim ustanovama i ambasadama koje su njegov poduhvat otpisali kao ludački.

To je jedan od bitnijih aspekata ovog filma: koliko je daleko naučnik sposoban otići da bi dokazao svoju teoriju, i šta je sve spreman žrtvovati. Heyerdahl je rizikovao svoj život ne jednom (u filmu ga vidimo kako pre ekspedicije živi primitivnim životom među polinežanskim urođenicima), i žrtvovao svoj brak sa nežnom i delikatnom Liv, koja je do određene tačke bila puna razumevanja za njegovu posvećenost nauci. Mala digresija, za razliku od egzaktnih nauka, gde je teže doći do teorije, ali je lakše eksperimentalno je proveriti (uz nekoliko izuzetaka), u društvenim naukama poput etnologije, antropologije, sociologije, istorije i arheologije, teoriju je relativno „jeftino“ postaviti, ali je dokazivanje teško, često skupo i naučna zajednica i privatni sektor ne vide mnogo interesa u tome. Heyerdahl je život posvetio eksperimentalnoj proveri teško dokazivih hipoteza.

Drugi, centralni aspekt filma je psihologija ljudi, naoko hrabrih avanturista na splavu koji je prvo van kursa, okružen raznim opasnostima (od nevremena, preko ajkula do podvodnih grebena), od kojih je samo jedan, Erik, navigator. Thor je snalažljiv i hrabar, ali ograničenih sposobnosti na moru, Knut i Torstein su radio-tehničari zaduženi za komunikaciju sa novinarima, Bengt je pre svega snimatelj, a Herman je inženjer i konstruktor broda, ali se boji za pouzdanost primitivnih tehnologija. Na kraju krajeva, osim Thora niko nije uveren u njegovu hipotezu, ali su spremni preuzeti rizik i pomoći. Njihova psiha će tokom svih 100-i-nešto dana plovidbe biti na iskušenju.

Taj centralni segment filma je najlepši za oko, ali relativno pešački rešen i na momente se ponavlja i ruši tempo filma. Rešenja su konvencionalna i oprobana, ali nisam siguran je li to prednost ili mana. Naprosto, u samom putovanju nema previše materijala da bi na nas, kao gledaoce, ostavilo utisak jači nego u dokumantarcu. Da, stalo nam je do likova, ali nakon tri „okršaja“ sa ajkulama smo već malo umorni. Ni početak ne odtupa od konvencionalne ekspozicije, vidimo Thora kako ga ismeva naučna zajednica i odbijaju časopisi, vidimo ga kako skuplja ekipu voljnih.

I pored dobre glume koja nam približava unutrašnjost likova i njihove motive, i dobre glume Kon-Tiki je film sa previše poznatom pričom i jako konvencionalno realizovan. Što nije loše, jer je teško zamisliti ga drugačijim. Ipak, kome je priča već poznata, ko je o tome čitao, gledao dokumentarac ili kakvu emisiju na National Geographic ili Discovery kanalu, film neće otkriti ništa novo. Ali na kraju, ovakva ekspedicija je zaslužila i igrani film, a Kon-Tiki nije nikako loš.