The Shallows

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Jaime Collet-Serra

scenario: Anthony Jaswinski

uloge: Blake Lively, Oscar Jaenada, Brett Cullen, Sedona Legge, Diego Espejel

Genijalnost Spielbergovog remek-dela Jaws (1975), kao i Hitchcockovih briljantnih The Birds (1963) skrivala se u prirodnosti, ako hoćete i običnosti, filmskih negativaca. Spielbergova ajkula i Hitchcockove ptice nisu bili entiteti iz svemira, umočeni u radijaciju ili pomerenog reda veličine. Hitchcockove ptice su se možda ponašale čudno za svoju vrstu, ali je Spielbergova ajkula bila upravo to: primitivna velika riba koja pliva i ždere sve što joj se nađe blizu gubice.

 Naravno, ajkula je reciklirana nebrojeno puta, svaki put sve više u pravcu trasha i karikature, da bi u poslednje vreme bila ponajviše predmet sprdnje i parodije, a ništa bolje nisu prošle ni njene naslednice po užasu – pirane. Morske nemani su prestale biti čak i uverljiv trik i postale lake mete za autore ograničene kreativnosti. A onda dolazi The Shallows koji pokušava da ih vrati na staze stare slave. Ko bi rekao da će jedan štancer osrednjih horora i “neesonijada” kao što je to Collet-Serra uspeti da revitalizira, ako ne i re-glamurizira jedan stari pod-žanr?

Štos je u tome da The Shallows nije samo moderno čitanje klasika “prirodnog horora”, nego retko uspešan filmski hibrid više žanrova i konvencija. Ovde s jedne strane imamo “shark movie”, dakle opasnost koja vreba iz dubine, a sa druge film preživljavanja jedne same osobe u ekstremnoj situaciji kao što su to 127 Hours, The Outcast, Gravity ili, možda i tematski najbliži All Is Lost. I jedan i drugi pod-žanr imaju svoje zakonitosti: monstrum mora pojesti dovoljno ljudi da bi smo ga zaista shvatili kao pretnju, a naš junak, ovde junakinja, mora biti uglavnom sama na ekranu, bez pomoći drugih, povređena, u mukama, na rubu preživljavanja. U tu svrhu se ajkula mora nahraniti dobrim delom epizodista.

Međutim, Collet-Serra i njegov scenarista Jaswinski su nam pripremili još jedno iznenađenje i možda još jednu igru sa pod-žanrovima. Film počinje “flash-forwardom” u kojem klinac nalazi razbijenu kacigu i na njoj prikačenu “go pro” kameru kojom se iz prvog lica snimaju ekstremni sportovi, što nam govori u pravcu “found footage” filma čija je dramaturgija, pak, potpuno suprotna filmovima o preživljavanju. U “found footage” varijanti nema preživelih, zato se snimak i pronalazi. Reklo bi se da dobro skrivaju tragove...

 Druga scena nam polako postavlja priču. Nancy Adams (Lively) odlazi na udaljenu divlju plažu u Meksiku koja je njenoj majci puno značila. Surfanjem na toj plaži joj Nancy odaje poslednju počast. Dok je tipičan “visoki, tamnokosi stranac” (iako je zapravo ona strankinja u Meksiku i svojevrsno strano telo na plaži) vozi, saznajemo o njoj da ju je saputnica ostavila na cedilu, da je na dugotrajnom putovanju na kojem pokušava da nađe sebe posle traume (odnosno majčine smrti) i da je u tu svrhu napustila medicinski fakultet. Svi ti podaci nam kasnije dolaze na naplatu: zašto baš surf, zašto ta plaža, pa čak će i profesija dobro doći kasnije kad je ajkula napadne.

Posle napada koji dolazi negde na četvrtini filma, taman kad se upoznamo sa protagonistkinjom i njenim karakteristikama poput borbenosti i organiziranosti, ali i tvrdoglavosti, impulsivnosti i lakomislenosti, kao i sa mikro-geografijom plaže i pripadajućeg mora (tu je plaža, tamo bova sa signalizacijom, ovamo koralni greben koji biva potpoljen s plimom), sve postaje jasno. Naša junakinja mora menjati pozicije i dovijati se kako bi se spasila jer ajkula neće odustati od sveže ljudetine, iako joj kitova lešina malo dalje propada na suncu. Sledi nam još sat vremena borbe za opstanak, sukoba jakih ličnosti, lažnih nada, i iznuđenih odluka.

 Dramaturgija preživljavanja je fiksna i često blesava, što u The Shallows kulminira u poslednjih 15-ak minuta filma koji su apsolutno odvojeni od bilo kakve realnosti: poslednji atomi snage, bla-bla. Istini za volju, i ono što prethodi finalu nije baš primer filmskog realizma. Šta traži ajkula blizu obale? Zašto napada usamljene surfere predveče, a ne usred dana pred publikom? Zašto Nancy priča sama sa sobom, i to ponavljajući znanja sa medicinskog fakulteta ili ispaljujući fraze tipa “sad sam te skontala” namenjene ajkuli? Scenarista Jaswinski od njih ne beži, ali im prilazi sa lakoćom i bez mnogo razmišljanja: one su tu zbog nas, gledalaca. Ipak on nije hrabar kao J.C. Chandor da mu se dijalog za film svodi na jednog lika, njegovo delanje i ukupno dve psovke, što je bio slučaj sa All Is Lost.

Kao što je u svojim okvirima The Shallows izuzetno kompetentno napisan, tako je i kompetentno režiran. Jaume Collet-Serra ima osećaja za ritam, smenjuje brze i spore kadrove, one iznad vode i one ispod, i uspeva da nam dočara veličinu, surovost i uhodanost prirode u čijem smo sistemu mi sa svojom tehnologijom, željama i nadgradnjom samo uljezi. The Shallows u njegovoj interpretaciji možda nije dubok film, ali je pratljiv i zabavan.

U tom smislu je pola posla odrađeno sa izborom Blake Lively za glavnu glumicu. Njen filmski pedigre možda nije savršen, ali samom svojom pojavom i ležernošću je uspela već jedan bezvezni materijal kao što je The Age of Adaline pretvoriti u sasvim solidan film i ovde čini to isto. Ona nema problem da izgovori napisane rečenice ma koliko one bile “out of character”, čak ni da ispali fenomenalno tupavu šalu (“Steven Seagull”) i sve vreme je simpatična i navijamo za nju ma koliko se sama uvalila u svoje probleme. Drugi, zahtevniji aspekt njene glume je čisto fizički: od izgleda i držanja tipičnog za “surfer chick”, preko kondicije, pa do nošenja sa ugrizom na nozi i drugim manjim povredama i iscrpljenošću. U tome je naročito na visini zadatka.

 Leto se bliži kraju i do sada je, što se kino-repertoara tiče, bilo uglavnom razočaravajuće. Može li The Shallows to potpuno preokrenuti? Sumnjam da su mu dometi toliki, iako nije tek kopija, ipak nije ni fenomen kao Jaws. Međutim, ako vam je do pravih letnjih filmova, onda je The Shallows pravi izbor. Šteta što se letnje pozornice sada već zatvaraju, ovakav naslov bi ih punio iz večeri u veče.

Eden

2015.

režija: Shyam Madiradju

scenario: Mark Mavrothalastis, Nate Parker

uloge: Nate Parker, Ethan Peck, Sung Kang, James Remar, Jessica Lowndes, Leore Hayon

Iskreno, ime Shyam Madiradju mi ne znači ništa, pošto mu je ovo prva režija nakon jednog producentskog “kredita”. Nije puno značilo ni producentima i distributerima koji su umesto kao Madiradjuov, Eden reklamirali kao film jednog od producenata, Jaumea Collet-Serre, inače reditelja horora (House of Wax, Orphan) i “neesonijada” (Unknown, Non-Stop, Run All Night i neka se pripremi The Commuter najavljen za sledeću godinu). Collet-Serra inače ima i svoj film u prometu ovog leta, takođe sniman na “rajskim” tropskim lokacijama, imena The Shallows koji bi mogao biti savremeno i zapravo promišljeno ne-trash čitanje Spielbergovog letnjeg hita svih letnjih hitova The Jaws. O tome, međutim, kad dođe na red.

Nije ni Collet-Serra razlog da pogledam Eden. Ono što me je privuklo je večitost premise o formiranju društva i određene hijerarhije u maloj ad-hoc zajednici u izolaciji. Ako ste pomislili na Goldinda i Lord of the Flies, u pravu ste. Fascinantno je to: deca koju percipiramo kao nevinu i nesposobnu za zlo (nekorumpiranu civilizacijom što bi rekli neki) će u određenim uslovima, imitirajući odrasle ili ne, pokušati uspostaviti svoje društvo možda čak i surovije od civilizacije kao takve u kojem čak ni oduzimanje života nije tabu.

U Edenu imamo tropsku lokaciju, ali nemamo decu. Umesto njih imamo fudbalski tim, što će reći igrače, trenera (Remar), fizioterapeuta (Kang), čak i njegove dve kćeri (Lowndes, Hayon). Nakon šminkerski snimljene utakmice montirane sa motivacionim govorom o pobeđivanju, fudbalere ćemo upoznati u avionu na povratku kući. Usled neobjašnjenog kvara, avion se ruši u stiliziranoj CGI sekvenci i pristaje u plićaku nadomak tropskog (ispostaviće se pustog) otoka. Posada aviona, većina stručnog štaba i nekoliko igrača su poginuli odmah pri padu, preživelih je 15-ak, dve cure, fizioterapeut i ostatak igrača.

Među preživelima se javlja potreba za oraganizacijom i oči su uprte u nevoljnog kapitena ekipe Slima (Parker) koji i u regularnim uslovima oseća pritisak svoje pozicije sa kojom se nije saživeo. Slim nije autoritet ili je u najboljem slučaju benevolentni, liberalni autoritet i čini se da nije dorastao zadatku, pa se u odlučivanje gura Andy (Peck). Njegove ideje su surovije i darvinističkije: zaliha hrane i naročito vode je malo i nedovoljno za sve, naročito za one povređene bez šansi za preživljavanje, čekanje na spas nije najsigurnija opcija i treba odrediti koga (prvo) žrtvovati... Oko njih dvojice se formiraju klanovi i sukob je neizbežan.

Eden deluje kompetentno režirano, sa solidno izgrađenim i solidno iznenađujućim obratima, generalno je pratljiv i nije dosadan u klasičnom smislu. Kao takav bi mogao da posluži kao zabava uz pivo i kokice u kućnoj varijanti i kao nešto što se prati s pola mozga. Međutim, u tome je zapravo problem: Eden ne podstiče na razmišljanje, ne otvara teme, čak ni premisu ne razvija dalje od onoga što je apsolutno neophodno za gledljiv film koji može da se vrti i u pozadini. Likovi ostaju plitki i kartonski, pa su i glumci neraspoloženi, a etičke rasprave koje bi mogle biti osnova filma ostaju šablonske i nimalo provokativne. Gledajući Eden nećete videti ništa novo i ništa naročito.

Run All Night

tekst originalno objavljen na monitor.hr

2015.

režija: Jaume Collet-Serra

scenario: Brad Ingelsby

uloge: Liam Neeson, Ed Harris, Joel Kinnaman, Boyd Holbrook, Bruce McGill, Vincent D'Onofrio, Common, Genesis Rodriguez, Radivoje Bukvić, Aubrey Joseph, Nick Nolte

Liam Neeson je svakako najbolji glumac među akcijašima i još uvek drži tempo od najmanje dve glavne uloge godišnje. Primetni su, doduše, tragovi tzv. “seagalizma”, poremećaja u shvatanju glume kao igranju jednog te istog lika pod različitim imenima, u Neesonovom slučaju su to pijani Irci, nekada strah i trepet, a sada samo senke bivših sebe koji su sjebali sve što su mogli i imaju snage koliko za još jednu finalnu borbu. To ipak ne znači da je Neeson spreman za penziju ili ulogu u The Expendables serijalu, ali primetan je zamor materijala u mikro-žanru akcijade sa Liamom Neesonom. Istina, nije Neeson izmislio žanr, setimo se Charlesa Bronsona, samo ga je revitalizirao do te mere da se sad i drugi ostareli akcioni i ne-akcioni glumci guraju da dobiju svoj komad kolača. Uglavnom bezuspešno, ideje su se potrošile.

Run All Night deluje kao kompilacija akcionih standarda. Reditelj Jaume Collet-Serra i Liam Neeson su sarađivali već dvaput, u euro-trileru Unknown i klaustrofobičnoj akciji Non-Stop. Oba filma su imala malo pomerene premise, Unknown sa buđenjem iz kome i krađom identiteta, Non-Stop sa ograničenim prostorom aviona u letu. Run All Night je u tom smislu klasičniji, ograničenje je vremenske prirode, a našeg heroja proganjaju stari policajci koji ga love zbog nedela iz prošlosti, mlađi policajci koji su pod šapom mafije i pomenuta mafija (brooklynska irska), a kao dodatni bonus imamo i porodične priče dva oca i dva sina. Međutim, jedino zaista vredno pažnje u ovom filmu je to da konačno imamo razrađenog negativca i sjajnog glumca u toj ulozi.

Dakle, Jimmy (Neeson) je tužna kesa, bivši profesionalni ubica kojeg muči savest, pa se leči alkoholom i sa tim preteruje. Nije u stanju da se suzdrži ni kao Deda Mraz na zabavi za gangstersku decu. Sin Michael (Kinnaman) ga izbegava i pokušava da ostane pošten. Sa druge strane, ozbiljni mafijaš sa mnogo love i uticaja i sada uglavnom legalnim biznisom, Shawn (Harris), ga štiti koliko može. Problem je Shawnov sin Danny (Holbrook), drogirani kreten koji stalno upada u nevolje. Poslednja od njih je petljanje sa albanskim dilerima i sve odlazi dovraga. Nema da ih isplati za zavlačenje nakon što je Shawn odbio posao, pa reši da ih pokoka, a Michael to vidi, pa je u opasnosti... Stvari se okreću kada se pojavi Jimmy i u deliću sekunde ubije Dannija. Sada Jimmy i Michael moraju bežati od Shawnove osvete jer ipak familija je važnija od starog prijateljstva, što podrazumeva i policiju i mafiju i plaćenog ubicu (Common).

Osnova je, dakle, jasna da jasnija ne može biti. Sam film je, međutim, izuzetno problematičan. Ne možemo se otresti utiska konfekcije i već viđenog, a najbolje scene i “catchy” linije dijaloga smo videli već u traileru. Osećaj neposredne opasnosti i napetosti je tu negde, ali ne baš sasvim pogođen, jer Collet-Serra kao da gleda da prečekira sve šablone akcionog filma, pa se tu malo toga čini iskrenim i organskim. I vizuelni aspekt je problematičan, hektični “shaky cam” potpuno preuzima, akcione scene su nepregledne i trapave.

Ponešto rupa u priči možemo podneti, ipak je to akcija sa namenom da nas zabavi i razonodi, pa nije uputno pamtiti svaki detalj. Štos je u tome da se u Run All Night s tim preteruje, kao da je film namenjen publici koja nema nimalo koncentracije. Zapravo, konstrukcija filma je pogrešna. Uvod je tipski, sredina umrtvljena, a kraj hektičan. Povrh svega, film je i razdužen, ima barem 20-ak minuta viška od kojih je većina potrošena na jednu iznurujuću jurnjavu i lupanje sa autima i još jednu akcionu sekvencu u zgradi koja valjda služi kao “showcase” za efekte koji izgledaju solidno iako su uglavnom logički neosnovani. Problem je što se išlo na kvantitet, a ne na kvalitet. Sa zabavom kao ciljem formula “još istoga” retko kad uspeva.

Film, međutim, jako spasavaju glumci. Iako im likovi nisu baš perfektno napisani, odlična glumačka postava im unosi kakav-takav kolorit. Ne čudi nas Neeson, on je retko sposoban glumac kojem su akcijade trenutna fora i možda nekakav “running joke” i koji može odigrati sve i svakoga, naročito istorijske ličnosti. Ne čudi nas toliko ni Ed Harris, dokazan više kao karakterni epizodista nego kao nosilac. Njihove zajedničke scene su glumački perfektne i možemo osetiti iskrenost iako su replike koje izgovaraju kliše do klišea. Joel Kinnaman sa svojom čudnom dikcijom i karakterističnim gardom od spoljnog sveta ovde uspeva da izgradi potpuno drugačiji lik od onog iz serije The Killing koji ga je i proslavio pred američkom publikom. Vincent D'Onofrio je pod strogom kontrolom i ne popušta mu koncentracija, ne klizi u glumatanje i ne ispada iz ritma. Muzičar Common je uverljiv kao plaćeni ubica. Naletaćemo na poznate njuške posvuda u filmu i to nam neće smetati jer su barem na nivou. Šteta je, međutim, da legenda kao što je Nick Nolte ima samo jednu scenu i to tako površno napisanu, a njegov lik je tanak poput papira. Takav glumac je zaslužio bolje.

Kao akcija za opciju “mozak na off”, Run All Night je solidan izbor. Razočaravajuće je što nije više od toga. Ta nedovršenost i posezanje za najočitijim rešenjima prisutni su na svim nivoima. Suhi prosek od filma.

Non Stop

2014.

Režija: Jaume Collet-Serra

Scenario: John W. Richardson, Chris Roach, Ryan Engle

Uloge: Liam Neeson, Julianne Moore, Scoot McNairy, Michelle Dockery, Nate Parker, Corey Stoll, Lupita Nyong'o, Omar Metwally, Anson Mount

Moram priznati da nisam zaljubljenik u filmove o otmicama aviona, ali da ću svejedno odgledati većinu takvih filmova. Klaustrofobična atmosfera je zabavna, poletanje, sletanje, ljudski strahovi, sve što već sleduje. Tu i tamo se desi kakav obračun ili tuča na tesnom  prostoru i to je jednostavno zabavno. Manje je bitno jesu li protivnici arapski teroristi, ruski plaćenici ili suludi osvetnici. Problem kod takvih filmova je najčešće veoma tipska dramaturgija i veoma tanka karakterizacija. Tu je obavezno neočekivani heroj, bio on kukavni analitičar, kao u Executive Decision ili američki predsednik lično, kao u Air Force One. Tu su tipski bau-bau zlikovci, te putnici i osoblje sa možda malo više karaktera od prosečnih statista.

Non Stop je takav film, smešten visoko u zraku, sa dve ili tri sjajne akcione scene i sasvim pristojnim CGI-jem. Zaplet je poprilično „nacrtan“ na samom početku, ali zbog toga ništa manje neverovatan, a rasplet posve nelogičan, uz potpuno proizvoljnu motivaciju likova. Ono što je dodatak tipičnoj avionskoj priči je tipična detektivska priča nalik na romane Agathe Christie koja zauzima veći deo minutaže.

Naš heroj je Bill Marks (Neeson), „vazdušni šerif“ sa ozbiljnim problemima. Na posao dolazi vidno pripit, sa ljudima ulazi u sukobe, a kolege i nadređeni mu ne veruju. U toku filma će njegovo ponašanje biti razjašnjeno, ali za samu radnju filma najbitnije da on baš i ne voli letenje.  Čim nekako preživi poletanje, dobija poruku na mobilni telefon (svako ko je jednom bio u avionu zna da se mobilni telefoni gase u roku od omah) da će nepoznati počinilac ubiti po jednu osobu na svakih 20 minuta ako mu se ne isplati 150 miliona dolara na zadati račun. Bill mora da otkrije ko je otmičar, a nikako mu ne ide u prilog to što mu ekipa na zemlji ne veruje, a za to imaju dobar razlog: račun na koji treba uplatiti je njegov. Ne ide mu u prilog ni to što je posada u avionu relativno nova, a ni to što ne može baš verovati svim putnicima.

Može verovati Jenny (Moore), ženi na susednom sedištu i možda pilotima i jednoj stjuardesi Nancy (Dockery). Od ostatka putnika koji nisu statisti tu su jedan profa (McNairy), jedan informatičar (Parker), jedan lagano rasistički nastrojeni policajac (Stoll) i jedan arapski doktor (Metwally). Tu je i jedan Billov kolega (Mount) koji se ponaša prilično čudno, ali i „oscarovka“ Lupita Nyong'o u ulozi stjuardese koju je mogla odigrati bilo koja prava stjuardesa. Istini za volju, ulogu je pogodila mnogo ranije nego što je dobila priznanje od Akademije.

Jasno je da kad akcija zakuca na vrata, logika iskače kroz prozor. Pitanje je samo da li je akcija dovoljno zabavna da se ne primeti odsustvo logike. Non Stop je na tom području sasvim pristojan, ali ne i impresivan. Neke od scena su odlične i napete, ali puno je tu praznog hoda. Drugi način da se preskoči muljava logika je aktuelan pod-tekst filma, a Non Stop tu ne briljira, iako pokušava da se predstavi kao kritika dogme „sigurnosti“ koja se uspostavila posle 9/11.

Španski reditelj Jaume Collet-Serra nije neko značajno ime i više se dokazao kao provereni štancer žanrovskih filmova, a najviše akcijada. Sa Liamom Neesonom je već sarađivao na Unknown (2011). Kada smo kod Neesona, možemo primetiti da se svake godine pojavi po jedna njegova akcijada, od Taken franšize nadalje, te da je njegova karijera krenula ne baš čestim putem: od dramskih prema akcionim ulogama. Neeson ih odrađuje sasvim dobro, u formi je i uverljiv kao akcioni heroj, ali svejedno ostaje utisak da je glumac njegovog kalibra sposoban za zahtevnije uloge od akcionih.  U ovom filmu slično važi i za Julianne Moore koja je uobičajeno sjajna u svojoj veoma neimpresivnoj ulozi, ali ostaje utisak o neiskorištenom potencijalu. Recimo da bi ona mogla da bude zanimljiv negativac. Ostali glumci, mahom poznati sa televizije, ovde služe uglavnom kao dekor igrajući u velikoj meri tipske likove.

I tu dolazimo do centralnog problema: priče u kojoj nema puno prostora za varijacije i scenarija koji je u priličnoj meri „paint by numbers“. Kratka ekspozicija, razrada, nasumični obrati, velika govorancija i najveći obrat i objašnjenje pred kraj, eksplozija, sletanje i kraj. Scenaristi su debitanti sveži sa akademije i to je poprilično očito. I pored toga Non Stop je relativno zabavna akcijada i žvaka za mozak, ni bolja ni lošija od drugih avionskih filmova.