Flight Risk

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

To što ga je Donald Tramp imenovao za svog „specijalnog ambasadora u Holivudu“, zajedno sa Silvesterom Staloneom i Džonom Vojtom, ključna je potvrda da je Mel Gibson definitivno „prezupčio“. Dobro, jasno nam je to bilo iz njegovih javnih i naročito privatnih nastupa od pre 20-ak godina, pa i iz nivoa filmova u kojima je dobijao uloge, uz izuzetak slučajeva kad bi mu stare kolege i prijatelji činili uslugu. Od akcionog heroja, postao je tipičan izbor za ludaka, od čega bi često radio svoj krajnje zabavan glumački šou.

Kao reditelj, pak, Gibson je držao priličan nivo čak i posle žestokog pada u nemilost Holivuda, često žrtvujući kvantitet naslova kako njihov kvalitet ne bi padao. Čak iako opravdamo Apocalypto kao već ugovoreni mega-projekat u trenutku kada je Gibson pao u nemilost, Hacksaw Ridge je nastao u doba kad su svi već zaboravili na njega, da bi požnjeo velike simpatije publike i kritike krunisane s dva Oskara uz još četiri nominacije.

Devet godina kasnije, Gibson je opet u rediteljskoj fotelji, ali Flight Risk dolazi kao višestruko neprijatno iznenađenje. Prvo, januarski termin nam jasno govori da se radi o „đubretu“ koje se baca posle praznika, a pre reprize nominovanih za Oskare. Drugo, potvrdu za to imamo i u vidu „kralja januarskog smeća“, Marka Volberga, kao prvopotpisanog glumca. Treće, radi se o generičkom akcionom filmu nastalom spajanjem par premisa, što je svakako ispod nivoa projekata na koje nas je Gibson kao reditelj navikao.

Vinston (Toufer Grejs) je begunac od zakona koji se skriva u motelu negde duboko u divljini Aljaske. Tamo ga, nakon prvog polu-komičnog prepada, pronalazi tim saveznih šerifa predvođen Medlin (Mišel Dokeri), pa se ispostavlja da cvikeraš nije nikakav Unabomber, već mafijaški računovođa spreman na pregovore, pa i na izdaju svog šefa kako bi spasio svoju kožu. Nakon nekoliko dana pregovora, konačno mu je odobren status zaštićenog svedoka, pa njih dvoje mogu na put za Njujork gde će Vinston svedočiti protiv mafijaša Moretija.

Ali, pošto se skrivao u nedođiji na Aljasci a ne na nekom finom mestu, tako i pojam „privatni avion“ tamo znači nešto posve drugo u odnosu na ono što je Vinston zamišljao. U ovom slučaju, to je nekakva „Cesna“ koja će ih poput nekog bazičnog, raspalog avio-taksija dofurati do Enkoridža kao prve civilizacije. I ona dolazi u paketu se pilotom Derilom (Volberg) koji se drži i ponaša kao seljačina.

Kada se ispostavi da Deril baš nije onaj za kojeg se izdaje, već mafijaški atentator, a Medlin ga „provali“, kreće borba u avionu na visini od par hiljada metara iznad aljaskih planinčina. Čak i kad Medlin uspe da savlada i priveže Derila, ona mora nekako da pilotira avionom, što ne zna, pa mora ili da brzo nauči, ili da nađe nekoga ko će je kroz proces voditi. Uz to, ona mora da otkrije ko je izdao njenu operaciju mafijašima.

Ako uzmemo u obzir da će se Deril u tačno tempiranim trenucima buditi i odvezivati, onda će nam biti jasno da ovde u vazduhu pre imamo klasičan primer „dramaturgije preživljavanja“. Nevolja je u tome što ćemo već nakon prvog preokreta, negde na trećini filma, moći sa sigurnošću da pretpostavimo šta će se i kojim redom dešavati u narednih sat vremena. Pošto nam je jasno da je Deril kukavni računovođa prilično ograničenih sposobnosti za akciju, a da kraj filma provodi kao polu-mrtva žrtva koju treba spasiti, imajmo u vidu da se ovde nećemo nagledati neke osmišljene akcije.

Najdalje što su Gibson na autopilotu i polu-amater Džered Rozenberg na poziciji scenariste mogli otići bilo je zatrpavanje filma neimpozantnom kompjuterskom grafikom i možda jedan do kraja uspeo štos, onaj kada se otkrije da je Derilov kačket obložen tupeom. Glumci se, pak, trude da film drže nekako iznad vode, u čemu svakako prednjači Mark Volberg u retkoj prilici da igra zlicu (zapravo, po prvi put od 1996. i filma Fear), dok je Toufer Grejs solidan kao logorejični zatvorenik sve dok isti ne bude onesposobljen, a Mišel Dokeri pokušava da pronađe etički i emotivni centar filma kao Medlin. To sve, međutim, dovoljno tek za jedva gledljiv film kojem je pre mesto na kablovskoj, a svakako ispod nivoa onoga što bismo očekivali od Mela Gibsona.

Plane

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Smorena teškim „oskarovskim“ temama, publika željna nešto lakše zabave će pohrliti ka lakšim, „strejt“ žanrovima, dakle hororima, trilerima i akcijama koje studiji koji na njihov ozbiljan „performans“ na blagajnama i ne računaju izbacuju početkom godine. To barem tako stoji u teoriji i čak ima svoj naziv – „januarski treš“, jer je već februar rezervisan za „treš“ drugog tipa, odnosno romantične komedije.

Tako su kraljevi januarskih bioskopskih blagajni u poslednje vreme bili „Marki“ Mark Volberg često u saradnji s Piterom Bergom kao rediteljem i namrgođeni Liam Nison s pištoljem u ruci u saradnji s bilo kim kao rediteljem. Čini se, međutim, da će im ove godine Džerard Batler sa sve škotskim akcentom pomrsiti januarske račune u inače jako slaboj konkurenciji „januarskog treša“ i umrtvljenog bioskopskog repertoara. Opet, možda su filmovi tog kalibra svoje prirodno „stanište“ našli na „strimingu“ koji je po ugođaju bliži televizijskoj i video-produkciji na kojoj filmovi tog tipa najbolje „rade“, ali ni tamo ponuda nije bajna.

Bilo kako bilo, film Plane u režiji Žan-Fransoa Rišea (najpoznatijeg po pristojnom, ali u principu nepotrebnom rimejku klasika Assault on Percint 13 i po oživljavanju glumačke karijere Mela Gibsona u Blood Father) i sa Džerardom Batlerom kao nosećom zvezdom sleteo nam je u bioskope. Njegova prednost je, pak, u tome da je to što jeste, u tome je izuzetno uverljiv i ne pretvara se da je išta više od toga.

Premisa je sastavljena iz krajnje generičkih delova. Zbog poslovne odluke, praznjikav avion na letu od Singapura do Tokija u novogodišnjoj noći mora da prođe direktno kroz oluju. Munja mu sprži svu elektroniku, uključujući i radar, radio i navigaciju, zbog čega pilot Brodi Torens (Batler) mora da spusti avion na prvo parče kopna koje ugleda. To parče je ostrvo Džolo na Filipinima, a njegova specifičnost je u tome da tamo vladaju militanti i separatisti, a da se vojska i policija ne usuđuju ni da prismrde.

Opet, jedan od putnika, uhapšeni rmpalija u lisicama i sa policijskom pratnjom, Luis Gaspar (drugopotpisani Majk Kolter, najpoznatiji po naslovnoj ulozi u seriji Luke Cage), krije tajnu. Odnosno, „poseduje specifičan set veština“ kao bivši pripadnik Legije Stranaca, a ni naš pilot nije baš za bacanje kada iskrsne potreba za tučom. Istovremeno, s prvom vešću o nestanku aviona, krizni menadžment kompanije planira vlastitu akciju spasavanja koja uključuje i slanje privatne vojske. Čeka nas frka, panika, akcija i obračun, a možemo pretpostaviti koga i s kim...

Ključna prednost filma je Plane je, dakle, njegova apsolutna predvidivost. To da čak i neiskusni gledalac može da pogodi šta će se sledeće dogoditi većini filmova bismo uzeli kao manu, ali to ovaj primerak čini prilično robusnim, efikasnim i logičnim. Doduše, tek kad usvojimo blesavu premisu da avio-industrija već desetinama godina ne uzima munje i gromove kao faktor, što ne može biti dalje od istine.

U toj jednostavnosti, efikasnosti i robusnosti nas savršeno nije briga što likovi, čak i oni najglavniji, nisu razvijeni, što su zlikovci bezoblična masa predvođena kartonskim isečkom, što smo korporativne prepirke već više puta videli i što putnici i članovi posade po „statusu“ variraju od jednodimenzionalnih tipova definisanih možda po jednom specifičnom veštinom i funkcijom do statista sa zadatkom za koje nas nije briga ako poginu. Njih, sasvim prikladno, igraju prilično nepoznati glumci koje se, pretpostavljam, kupuje na kilo i tovari na lopate, ali reditelj Riše ipak uspeva da ih složi u kakav-takav ansambl.

Druga ključna stvar koja Plane drži iznad vode je njegova uverljivost, u smislu da nam nije teško da ga „kupimo“. Batler ima dovoljno harizme da vodi akciju, a i izgleda kao neko ko bi znao da se potuče i da puca iz pištolja po potrebi, a krupni i „razbacani“ Majk Kolter je pojavom uverljiv i kao vojničina i kao opasni kriminalac. Ni jedan ni drugi nemaju neke naročite dramske zadatke da ih ometaju, a Rišeova režija se svodi na oprobanu formulu sačinjenu od drmusave kamere i brzih montažnih rezova, uz par onih sporijih i smirenijih u svrhu fetišizacije pucačke akcije.

Na kraju, Plane zavisi upravo od naših očekivanja. Ako su ona svedena na „popcorn“ zabavu i ništa više, onda će film položiti test. A ako tome dodamo da ovakve filmove u poslednje vreme zaista retko viđamo u bioskopu iako su nekada činili okosnicu repertoara, onda na njega čak možemo gledani i kao na propisno osveženje.

Sully

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Clint Eastwood

scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)

uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport

Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155 putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i posebno što je uključivala avion.

 Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku. Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje, na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno stavio ljudske živote na kocku.

Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta (možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni (sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor, ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra ispravnim i pristojnim.

 Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu. Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks) koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo), preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.

Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips, Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.

 Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima, sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.

Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja, individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sully je više nego uspešan film.

 Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime, vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava. Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim dovoljno.

Non Stop

2014.

Režija: Jaume Collet-Serra

Scenario: John W. Richardson, Chris Roach, Ryan Engle

Uloge: Liam Neeson, Julianne Moore, Scoot McNairy, Michelle Dockery, Nate Parker, Corey Stoll, Lupita Nyong'o, Omar Metwally, Anson Mount

Moram priznati da nisam zaljubljenik u filmove o otmicama aviona, ali da ću svejedno odgledati većinu takvih filmova. Klaustrofobična atmosfera je zabavna, poletanje, sletanje, ljudski strahovi, sve što već sleduje. Tu i tamo se desi kakav obračun ili tuča na tesnom  prostoru i to je jednostavno zabavno. Manje je bitno jesu li protivnici arapski teroristi, ruski plaćenici ili suludi osvetnici. Problem kod takvih filmova je najčešće veoma tipska dramaturgija i veoma tanka karakterizacija. Tu je obavezno neočekivani heroj, bio on kukavni analitičar, kao u Executive Decision ili američki predsednik lično, kao u Air Force One. Tu su tipski bau-bau zlikovci, te putnici i osoblje sa možda malo više karaktera od prosečnih statista.

Non Stop je takav film, smešten visoko u zraku, sa dve ili tri sjajne akcione scene i sasvim pristojnim CGI-jem. Zaplet je poprilično „nacrtan“ na samom početku, ali zbog toga ništa manje neverovatan, a rasplet posve nelogičan, uz potpuno proizvoljnu motivaciju likova. Ono što je dodatak tipičnoj avionskoj priči je tipična detektivska priča nalik na romane Agathe Christie koja zauzima veći deo minutaže.

Naš heroj je Bill Marks (Neeson), „vazdušni šerif“ sa ozbiljnim problemima. Na posao dolazi vidno pripit, sa ljudima ulazi u sukobe, a kolege i nadređeni mu ne veruju. U toku filma će njegovo ponašanje biti razjašnjeno, ali za samu radnju filma najbitnije da on baš i ne voli letenje.  Čim nekako preživi poletanje, dobija poruku na mobilni telefon (svako ko je jednom bio u avionu zna da se mobilni telefoni gase u roku od omah) da će nepoznati počinilac ubiti po jednu osobu na svakih 20 minuta ako mu se ne isplati 150 miliona dolara na zadati račun. Bill mora da otkrije ko je otmičar, a nikako mu ne ide u prilog to što mu ekipa na zemlji ne veruje, a za to imaju dobar razlog: račun na koji treba uplatiti je njegov. Ne ide mu u prilog ni to što je posada u avionu relativno nova, a ni to što ne može baš verovati svim putnicima.

Može verovati Jenny (Moore), ženi na susednom sedištu i možda pilotima i jednoj stjuardesi Nancy (Dockery). Od ostatka putnika koji nisu statisti tu su jedan profa (McNairy), jedan informatičar (Parker), jedan lagano rasistički nastrojeni policajac (Stoll) i jedan arapski doktor (Metwally). Tu je i jedan Billov kolega (Mount) koji se ponaša prilično čudno, ali i „oscarovka“ Lupita Nyong'o u ulozi stjuardese koju je mogla odigrati bilo koja prava stjuardesa. Istini za volju, ulogu je pogodila mnogo ranije nego što je dobila priznanje od Akademije.

Jasno je da kad akcija zakuca na vrata, logika iskače kroz prozor. Pitanje je samo da li je akcija dovoljno zabavna da se ne primeti odsustvo logike. Non Stop je na tom području sasvim pristojan, ali ne i impresivan. Neke od scena su odlične i napete, ali puno je tu praznog hoda. Drugi način da se preskoči muljava logika je aktuelan pod-tekst filma, a Non Stop tu ne briljira, iako pokušava da se predstavi kao kritika dogme „sigurnosti“ koja se uspostavila posle 9/11.

Španski reditelj Jaume Collet-Serra nije neko značajno ime i više se dokazao kao provereni štancer žanrovskih filmova, a najviše akcijada. Sa Liamom Neesonom je već sarađivao na Unknown (2011). Kada smo kod Neesona, možemo primetiti da se svake godine pojavi po jedna njegova akcijada, od Taken franšize nadalje, te da je njegova karijera krenula ne baš čestim putem: od dramskih prema akcionim ulogama. Neeson ih odrađuje sasvim dobro, u formi je i uverljiv kao akcioni heroj, ali svejedno ostaje utisak da je glumac njegovog kalibra sposoban za zahtevnije uloge od akcionih.  U ovom filmu slično važi i za Julianne Moore koja je uobičajeno sjajna u svojoj veoma neimpresivnoj ulozi, ali ostaje utisak o neiskorištenom potencijalu. Recimo da bi ona mogla da bude zanimljiv negativac. Ostali glumci, mahom poznati sa televizije, ovde služe uglavnom kao dekor igrajući u velikoj meri tipske likove.

I tu dolazimo do centralnog problema: priče u kojoj nema puno prostora za varijacije i scenarija koji je u priličnoj meri „paint by numbers“. Kratka ekspozicija, razrada, nasumični obrati, velika govorancija i najveći obrat i objašnjenje pred kraj, eksplozija, sletanje i kraj. Scenaristi su debitanti sveži sa akademije i to je poprilično očito. I pored toga Non Stop je relativno zabavna akcijada i žvaka za mozak, ni bolja ni lošija od drugih avionskih filmova.