Plane

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Smorena teškim „oskarovskim“ temama, publika željna nešto lakše zabave će pohrliti ka lakšim, „strejt“ žanrovima, dakle hororima, trilerima i akcijama koje studiji koji na njihov ozbiljan „performans“ na blagajnama i ne računaju izbacuju početkom godine. To barem tako stoji u teoriji i čak ima svoj naziv – „januarski treš“, jer je već februar rezervisan za „treš“ drugog tipa, odnosno romantične komedije.

Tako su kraljevi januarskih bioskopskih blagajni u poslednje vreme bili „Marki“ Mark Volberg često u saradnji s Piterom Bergom kao rediteljem i namrgođeni Liam Nison s pištoljem u ruci u saradnji s bilo kim kao rediteljem. Čini se, međutim, da će im ove godine Džerard Batler sa sve škotskim akcentom pomrsiti januarske račune u inače jako slaboj konkurenciji „januarskog treša“ i umrtvljenog bioskopskog repertoara. Opet, možda su filmovi tog kalibra svoje prirodno „stanište“ našli na „strimingu“ koji je po ugođaju bliži televizijskoj i video-produkciji na kojoj filmovi tog tipa najbolje „rade“, ali ni tamo ponuda nije bajna.

Bilo kako bilo, film Plane u režiji Žan-Fransoa Rišea (najpoznatijeg po pristojnom, ali u principu nepotrebnom rimejku klasika Assault on Percint 13 i po oživljavanju glumačke karijere Mela Gibsona u Blood Father) i sa Džerardom Batlerom kao nosećom zvezdom sleteo nam je u bioskope. Njegova prednost je, pak, u tome da je to što jeste, u tome je izuzetno uverljiv i ne pretvara se da je išta više od toga.

Premisa je sastavljena iz krajnje generičkih delova. Zbog poslovne odluke, praznjikav avion na letu od Singapura do Tokija u novogodišnjoj noći mora da prođe direktno kroz oluju. Munja mu sprži svu elektroniku, uključujući i radar, radio i navigaciju, zbog čega pilot Brodi Torens (Batler) mora da spusti avion na prvo parče kopna koje ugleda. To parče je ostrvo Džolo na Filipinima, a njegova specifičnost je u tome da tamo vladaju militanti i separatisti, a da se vojska i policija ne usuđuju ni da prismrde.

Opet, jedan od putnika, uhapšeni rmpalija u lisicama i sa policijskom pratnjom, Luis Gaspar (drugopotpisani Majk Kolter, najpoznatiji po naslovnoj ulozi u seriji Luke Cage), krije tajnu. Odnosno, „poseduje specifičan set veština“ kao bivši pripadnik Legije Stranaca, a ni naš pilot nije baš za bacanje kada iskrsne potreba za tučom. Istovremeno, s prvom vešću o nestanku aviona, krizni menadžment kompanije planira vlastitu akciju spasavanja koja uključuje i slanje privatne vojske. Čeka nas frka, panika, akcija i obračun, a možemo pretpostaviti koga i s kim...

Ključna prednost filma je Plane je, dakle, njegova apsolutna predvidivost. To da čak i neiskusni gledalac može da pogodi šta će se sledeće dogoditi većini filmova bismo uzeli kao manu, ali to ovaj primerak čini prilično robusnim, efikasnim i logičnim. Doduše, tek kad usvojimo blesavu premisu da avio-industrija već desetinama godina ne uzima munje i gromove kao faktor, što ne može biti dalje od istine.

U toj jednostavnosti, efikasnosti i robusnosti nas savršeno nije briga što likovi, čak i oni najglavniji, nisu razvijeni, što su zlikovci bezoblična masa predvođena kartonskim isečkom, što smo korporativne prepirke već više puta videli i što putnici i članovi posade po „statusu“ variraju od jednodimenzionalnih tipova definisanih možda po jednom specifičnom veštinom i funkcijom do statista sa zadatkom za koje nas nije briga ako poginu. Njih, sasvim prikladno, igraju prilično nepoznati glumci koje se, pretpostavljam, kupuje na kilo i tovari na lopate, ali reditelj Riše ipak uspeva da ih složi u kakav-takav ansambl.

Druga ključna stvar koja Plane drži iznad vode je njegova uverljivost, u smislu da nam nije teško da ga „kupimo“. Batler ima dovoljno harizme da vodi akciju, a i izgleda kao neko ko bi znao da se potuče i da puca iz pištolja po potrebi, a krupni i „razbacani“ Majk Kolter je pojavom uverljiv i kao vojničina i kao opasni kriminalac. Ni jedan ni drugi nemaju neke naročite dramske zadatke da ih ometaju, a Rišeova režija se svodi na oprobanu formulu sačinjenu od drmusave kamere i brzih montažnih rezova, uz par onih sporijih i smirenijih u svrhu fetišizacije pucačke akcije.

Na kraju, Plane zavisi upravo od naših očekivanja. Ako su ona svedena na „popcorn“ zabavu i ništa više, onda će film položiti test. A ako tome dodamo da ovakve filmove u poslednje vreme zaista retko viđamo u bioskopu iako su nekada činili okosnicu repertoara, onda na njega čak možemo gledani i kao na propisno osveženje.