Plane

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Smorena teškim „oskarovskim“ temama, publika željna nešto lakše zabave će pohrliti ka lakšim, „strejt“ žanrovima, dakle hororima, trilerima i akcijama koje studiji koji na njihov ozbiljan „performans“ na blagajnama i ne računaju izbacuju početkom godine. To barem tako stoji u teoriji i čak ima svoj naziv – „januarski treš“, jer je već februar rezervisan za „treš“ drugog tipa, odnosno romantične komedije.

Tako su kraljevi januarskih bioskopskih blagajni u poslednje vreme bili „Marki“ Mark Volberg često u saradnji s Piterom Bergom kao rediteljem i namrgođeni Liam Nison s pištoljem u ruci u saradnji s bilo kim kao rediteljem. Čini se, međutim, da će im ove godine Džerard Batler sa sve škotskim akcentom pomrsiti januarske račune u inače jako slaboj konkurenciji „januarskog treša“ i umrtvljenog bioskopskog repertoara. Opet, možda su filmovi tog kalibra svoje prirodno „stanište“ našli na „strimingu“ koji je po ugođaju bliži televizijskoj i video-produkciji na kojoj filmovi tog tipa najbolje „rade“, ali ni tamo ponuda nije bajna.

Bilo kako bilo, film Plane u režiji Žan-Fransoa Rišea (najpoznatijeg po pristojnom, ali u principu nepotrebnom rimejku klasika Assault on Percint 13 i po oživljavanju glumačke karijere Mela Gibsona u Blood Father) i sa Džerardom Batlerom kao nosećom zvezdom sleteo nam je u bioskope. Njegova prednost je, pak, u tome da je to što jeste, u tome je izuzetno uverljiv i ne pretvara se da je išta više od toga.

Premisa je sastavljena iz krajnje generičkih delova. Zbog poslovne odluke, praznjikav avion na letu od Singapura do Tokija u novogodišnjoj noći mora da prođe direktno kroz oluju. Munja mu sprži svu elektroniku, uključujući i radar, radio i navigaciju, zbog čega pilot Brodi Torens (Batler) mora da spusti avion na prvo parče kopna koje ugleda. To parče je ostrvo Džolo na Filipinima, a njegova specifičnost je u tome da tamo vladaju militanti i separatisti, a da se vojska i policija ne usuđuju ni da prismrde.

Opet, jedan od putnika, uhapšeni rmpalija u lisicama i sa policijskom pratnjom, Luis Gaspar (drugopotpisani Majk Kolter, najpoznatiji po naslovnoj ulozi u seriji Luke Cage), krije tajnu. Odnosno, „poseduje specifičan set veština“ kao bivši pripadnik Legije Stranaca, a ni naš pilot nije baš za bacanje kada iskrsne potreba za tučom. Istovremeno, s prvom vešću o nestanku aviona, krizni menadžment kompanije planira vlastitu akciju spasavanja koja uključuje i slanje privatne vojske. Čeka nas frka, panika, akcija i obračun, a možemo pretpostaviti koga i s kim...

Ključna prednost filma je Plane je, dakle, njegova apsolutna predvidivost. To da čak i neiskusni gledalac može da pogodi šta će se sledeće dogoditi većini filmova bismo uzeli kao manu, ali to ovaj primerak čini prilično robusnim, efikasnim i logičnim. Doduše, tek kad usvojimo blesavu premisu da avio-industrija već desetinama godina ne uzima munje i gromove kao faktor, što ne može biti dalje od istine.

U toj jednostavnosti, efikasnosti i robusnosti nas savršeno nije briga što likovi, čak i oni najglavniji, nisu razvijeni, što su zlikovci bezoblična masa predvođena kartonskim isečkom, što smo korporativne prepirke već više puta videli i što putnici i članovi posade po „statusu“ variraju od jednodimenzionalnih tipova definisanih možda po jednom specifičnom veštinom i funkcijom do statista sa zadatkom za koje nas nije briga ako poginu. Njih, sasvim prikladno, igraju prilično nepoznati glumci koje se, pretpostavljam, kupuje na kilo i tovari na lopate, ali reditelj Riše ipak uspeva da ih složi u kakav-takav ansambl.

Druga ključna stvar koja Plane drži iznad vode je njegova uverljivost, u smislu da nam nije teško da ga „kupimo“. Batler ima dovoljno harizme da vodi akciju, a i izgleda kao neko ko bi znao da se potuče i da puca iz pištolja po potrebi, a krupni i „razbacani“ Majk Kolter je pojavom uverljiv i kao vojničina i kao opasni kriminalac. Ni jedan ni drugi nemaju neke naročite dramske zadatke da ih ometaju, a Rišeova režija se svodi na oprobanu formulu sačinjenu od drmusave kamere i brzih montažnih rezova, uz par onih sporijih i smirenijih u svrhu fetišizacije pucačke akcije.

Na kraju, Plane zavisi upravo od naših očekivanja. Ako su ona svedena na „popcorn“ zabavu i ništa više, onda će film položiti test. A ako tome dodamo da ovakve filmove u poslednje vreme zaista retko viđamo u bioskopu iako su nekada činili okosnicu repertoara, onda na njega čak možemo gledani i kao na propisno osveženje.

Blood Father

2016.

režija: Jean-François Richet

scenario: Andrea Berloff, Peter Craig (po romanu Petera Craiga)

uloge: Mel Gibson, Erin Moriarty, Diego Luna, Michael Parks, William H. Macy, Dale Dickey

Ko bi rekao da u XXI veku neće biti akcijade hollywoodskog tipa bez Francuza! Jer Hollywood akcija ne zanima ako nije nastavak, franšiza, remake, restart i reboot. Ali Luc Besson je zajedno sa svojom produkcijskom kućom Europacorp izmislio eurotrash akcijade i na taj način ne samo transformirao Liama Neesona u akcionog heroja pod stare dane, nego i oživeo karijere mnogim zaboravljenim zvezdama poput Johna Travolte (opet, nakon što ga je već Tarantino digao iz mrtvih), Piercea Brosnana i Kevina Costnera.

A i ko bi rekao da će takvo podizanje iz mrtvih biti neophodno i Melu Gibsonu, glumcu koji je svoju karijeru gradio na plimnom valu australske kinematografije krajem 70-ih i početkom 80-ih godina, koji je potom osvojio Hollywood svojim pametnim castingom mešajući akcije, trilere, istorijske spektakle i komične varijante istih. Uostalom od Bravehearta nadalje, ako već ne bi mogao dobiti ulogu, Gibson bi bez problema nešto sebi napisao ili režirao. Usledio je strm pad u nemilost i, da se ne foliramo, Gibson je za to uglavnom sam kriv: ne postoji opravdanje za antisemitizam i desničarski hrišćanski fundamentalizam, tu se stare zasluge ne računaju.

Ako ćemo po istini, Gibson se na mala vrata vraćao kroz upadljivo osrednje akcione trilere, “quirky” nezavisnu dramu Beaver u režiji Jodie Foster i uloge u (simpatično) trash nastavcima The Expendables i Machette. I dok čekamo Gibsonov po svemu sudeći impresivan povratak u svojstvu reditelja, odnosno film Hacksaw Ridge, na mala vrata se pojavila akcija Blood Father koja skoro sve svoje karte baca upravo na njegovu pojavu i personu na ekranu i van njega.

Van toga, imamo klasičnu priču o ocu bivšem robijašu i motoristi, a sada anti-alkoholičaru i tattoo majstoru koji mirno živi u prikolici dok mu jednog dana na vrata ne zakuca davno izgubljena kćerka Lydia (Moriarty). Ona je u nevolji i beži od meksičkih kartela jer je upucala svog dečka, jednog od “logističara”. Kao dodatni bonus, tu su njene ne tako sitne ovisnosti (mala voli i piće i drogu) u kontrastu sa očevom uslovnom slobodom i rizikom da odbaci svoj mukom stečeni trezvenjački i pošten život.

U suštini, Blood Father je jedan od onih standardnih akcionih trilera u kojem naš (anti)heroj mora spasiti ono do čega mu je stalo. Ima tu i stava nalik na kultne filmove 80-ih i 90-ih i humora i sa njim povezanih opservacija o američkom društvu danas. Naravno, sve to je u suštini standardna priča (kako paradoks u jednoj od prvih scena u kojima je maloletnoj devojci dozvoljeno da kupi municiju za pištolj, ali ne i kutiju cigareta, tako i razmišljanja na temu sveta koji nestaje i pobune koja se instantno pakuje i prodaje dokonoj omladini) i nema puno veze sa Gibsonom kao takvim.

Međutim, upravo zbog njega i njegovih ne-filmskih eskapada tako nešto dobija na težini. Kada jednom svom bivšem ortaku, odnosno šefu motorističke bande koji sada živi od toga što prodaje konfederalnu (rasističku) i naci memorabiliju preko interneta kaže prezrivo da još uvek podržava gubitnike, ne možemo a da se ne zapitamo koliko je to “in character” za samog Gibsona.

I Gibson u tim trenucima uživa, čovek konačno ima glavnu akcijsku ulogu po svojoj meri, ali se ostatak glumačke postave ne snalazi baš najbolje. Erin Moriarty uspeva da pogodi sentiment devojke u nevolji, ali je teško možemo kupiti baš kao tinejdžerku. Diego Luna koji treba figurirati kao glavni negativac, to jest strah i trepet, naprosto nije tog kalibra. William H. Macy opet uspeva da ostvari pamtljivu epizodu samim svojim stavom, dok mu je lik inače tipski.

Snimljen u jarkim bojama sa obiljem filtera koji pustinjski pejzaž čine još zagrejanijim i vešto, školski režiran, Blood Father je sasvim solidan komad zabave. Jean-François Richet je u Francuskoj radio i nešto zahtevnije žanrovske filmove poput kriminalističkog epa Mersine u dva toma, dok mu je prvi pokušaj internacionalnog proboja, remake Assault on Percint 13 bio tek solidan, nedovoljno za nekakve stalnije angažmane. Možda ovako, na tragu Europacorpa, ali sa izraženijim osećajem za lokalni, američki kontekst Richet uspe osigurati i poziv iz Hollywooda. Za Mela Gibsona se ne moramo brinuti: on se vraća.