The Passengers of the Night / Les passagers de la nuit

 kritika objavljena na XXZ

2022.

režija: Mikhaël Hers

scenario: Mikhaël Hers, Maud Ameline, Mariette Désert

uloge: Charlotte Gainsbourg, Quito Rayon Richter, Noée Abita, Megan Northam, Thibault Vinçon, Emmanuelle Béart, Laurent Poitrenaux, Didier Sandre

Dolazi nam Fest, a na Festu manje ili više relevantan pregled proverenih festivalskih filmova, po pravilu predstavnika većih evropskih kinematografija. Jedan od njih je i The Passengers of the Night Mikhaëla Hersa koji je svoj festivalski život započeo premijerom na prošlogodišnjem Berlinalu, a u regiji je zaigrao i na Zagreb Film Festivalu kao francuski predstavnik u programu Velikih 5.

Junakinja filma Elisabeth (Gainsbourg) ostavljena je od strane svog muža da se sama nosi sa svojim životom, sa perspektivom nemaštine i sa dvoje dece u osetljivoj tinejdžerskoj dobi. Elisabeth nikada nije radila, a čini se da čak ni ne vlada veštinama „novog doba“ (u pitanju su 80-te godine prošlog veka), alimentacija stiže slabo ili nikako, a ona je suviše ponosna da bi parazitirala na svom ocu koji, čini se, prima pristojnu penziju. Srećom, njena deca nemaju neke skupe hobije i prohteve, sin Matthias (Rayon Richter) je zainteresovan za poeziju i želi da se bavi pisanjem, dok je kći Judith (Northam) zainteresovana za politiku, a novac troši uglavnom na jedini porok – cigarete.

Elisabeth svoju potragu za srećom počinje na poslu „iza pulta“ na naslovnoj radio-emisiji koju i sama sluša. Iako zazire od voditeljke Vande Dorval (Béart) i njenih hladnih kritika, ona polako „hvata konce“. Na poslu će upoznati i jednu od gošći u emisiji, devojku po imenu Tallulah (Abita) koja luta ulicama Pariza i ponuditi joj prenoćište u svojoj ostavi. Nova „stanarka“ će uticati na živote „starih“ ukućana: Elisabeth će konačno moći da iskoči iz starih obrazaca koji ne funkcionišu i da nastavi dalje, Matthias će osetiti strast prve ljubavi, a Judith će dobiti svedočanstvo iz prve ruke kako zaista izgledaju životi onih za čija se prava deklarativno bori.

The Passengers of the Night je film o životu kao takvom, bez glamurizacije, patologizacije, egzotizacije ili negacije neprijatnih istina, pa makar one bile tek ovlaš registrovane. Važnije od toga, film u središte zbivanja stavlja ženu koja nije svedena na funkciju majke ili patnice (iako počinje u oba ta ključa), pa ni „inspirativne“ borkinje (iako to postaje), već naprosto osobe koja se suočava sa životom, pravim i pogrešnim odlukama i koja ima svoje želje, pa se ponaša u skladu sa svim tim faktorima kao živa osoba od krvi i mesa. Isto se može reći i za mlade u filmu koji se ne ponašaju kao tipična „filmska omladina“ posmatrana iz prizme nekoga ko definitivno nije (više) mlad, nego baš takvo njihovo ponašanje možemo atribuirati ljudima njihove životne dobi u vremenu radnje filma. U pozadini života tih veoma životnih filmskih likova odvija se i svojevrsna istorija kao proces dugog trajanja – Mitterrandov prvi mandat, reforme koje je pokrenuo, društvena klima koja se stvarala, informatička revolucija koja je hvatala ubrzanje...

Scenario koji je Hers napisao skupa sa Maud Ameline i Mariette Désert kao svojim pomagačicama jedan je od značajnijih aduta filma. Prvo, ne samo da uspeva da obuhvati različite perspektive grupa koje su često jedva vidljive u društvu i na filmu, već tome dodaje i „začin“ u vidu specifičnih detalja koji mogu poslužiti i kao filmska referenca na „stare majstore“ (najviše Érica Rohmera), ali i kao nostalgično sećanje na period vlastitog detinjstva i rane mladosti. Hers tu dobija priliku da zablista i kao reditelj, kombinujući analogne snimke različitih granulacija, a ponekad ih kombinujući u svrhu isticanja kontrasta, recimo između mekoće neba nad Parizom i ravnih, oštrih linija prisutnih u arhitekturi njegovih novih delova.

Hers takođe odlično bira postavu vrlo specifičnih glumaca i glumica i „diriguje“ njima, pripadnicima različitih generacija, s akcentom na Charlotte Gainsbourg. Ona je doista epitom taktilnosti i glumačke hrabrosti. U The Passengers of the Night, ona se emocionalno ogoljuje, ali čuva integritet i kao takva nosi dobar deo filma, dok sa druge strane Noée Abita funkcioniše po potpuno drugim osnovama i svojom divljom energijom nosi ostatak. Zbog svoh svojih karakteristika, The Passengers of the Night je film itekako vredan gledanja.