When You Finish Saving the World

 kritika objavljena na XXZ

2022.

scenario i režija: Jesse Eisenberg (prema njegovoj audio-knjizi)

uloge: Julianne Moore, Finn Wolfhard, Billy Bryk, Alisha Boe, Jay O. Sanders, Eleonore Hendricks

Poznat nam je onaj stari kliše da su mlađe generacije one koje moraju biti idealistične i usmerene na stvaranje nekog boljeg sveta. Jednako tako nam je poznat i paradoks, zapravo ne i tako današnji, već više aktuelan u poslednjih tridesetak godina, da mladi idu u kontru svojim roditeljima tako što se sve više vode pragmatizmom i da su odustali od ideala koji su, makar u teoriji, vodili generaciju tih istih roditelja. U takav svet i u žanr filma o odrastanju i odnosa u okviru porodice smešten je i autorski prvenac glumca Jesseja Eisenberga koji je otvorio prošlogodišnji Sundance, nakon čega je imao festivalsko proputovanje, da bi na kraju pristao na virtuelnim platformama.

Mesto radnje je gradić negde u Indiani, vreme je sadašnje. U centru pažnje imamo majku Evelyn (Moore) i sina Ziggyja (Wolfhard). Ona je obrazovana i deluje idealistično, pa radi u sigurnoj kući za žrtve nasilja. On je srednjoškolac koji u sebi kombinuje čudnost i aroganciju, pa zato nema pravih prijatelja, a vreme provodi na internetu gde malobrojnoj, a globalnoj publici izvodi svoje originalne, a ljigave pesmuljke, od čega zarađuje džeparac. U njihovoj kući je fizički prisutan, ali mentalno odsutan otac (Sanders) koji očito ima i svojih briga, pa se majka i sin slažu kao rogovi u vreći i stalno se podbadaju po pitanju svojih životnih filozofija.

Zaplet za Ziggyja nastaje onda kada u školi upozna devojku Lilu (Boe) koja se izdaje za veoma idealističnu i političnu, pa on pomisli da treba preko noći da postane takav kako bi joj se svideo. Stvar je u tome da, kako mu majka pametno kaže, na tom putu nema prečica i da on sam mora da radi na sebi i da se iskreno zainteresuje za nešto. Za Evelyn, pak, zaplet se otvara kada upozna momka po imenu Kyle (Bryk), sina svoje najnovije štićenice, koji je sve ono što Ziggy nije: pažljiv, radoznao, inteligentan i human, pa ona na njega pokušava da preusmeri svoju majčinsku ljubav i ambiciju. Ispod površine se, međutim, otvaraju pukotine u vidu (intelektualnog) snobizma i iskrenog prezira prema „nižim klasama“, odnosno sve ono čemu su „idealistični“ i „empatični“ pripadnici viših i obrazovanijih slojeva skloni.

Problem sa takvom generičkom „Sundance-indie“ postavkom je to što ona zvuči neiskreno i veoma filtrirano čak i kada to, makar u teoriji, nije. Kao dodatna prepreka se ovog puta pojavljuje to što su to, po svemu sudeći, sve same originalne Eisenbergove misli, prethodno već sročene u audio-knjigu (što je novodobni paradoks sam po sebi). Autor, dakle, pokušava da, sve istovremeno, shvati i prihvati perspektive sredovečne (možda već i postarije) žene i nadobudnog tinejdžera, a da nijedno od toga ne oseća, pa sve u startu pakuje u kompozitni format nečega što je istovremeno i staromodno i novotarijsko, pa od toga posle slaže film koji se uklapa u zadati kanon. Naprosto, ništa od toga ne zvoni kao nešto iskreno i iz srca, pa Eisenbergu ostaje na raspolaganju tipičan izgovor kako je ovde reč o satiri površnosti svih strana u sukobu.

Dodajmo na to da Eisenberg zapravo nije pisac, da je još manje od toga scenarista, a još i manje reditelj, pa se oslanja na nekoliko poznatih klišea, poput lažno tople i filtrirane fotografije u stilu lažnih 70-ih koja sama po sebi dobro izgleda (zahvaljujući snimatelju Benjaminu Loebu), ali zapravo nema neku naročitu dramaturšku funkciju i deluje čak kontra-intuitivno, budući da je vreme radnje sadašnje. Zbog toga se veliki, često nepodnošljivo veliki teret prevaljuje na glumce, naročito na dvoje glavnih. Julianne Moore se dokazala s različitim ulogama, ali ovde nema prilike da pokaže nešto dalje od aure snobizma, čudnosti i nesnađenosti s tuđim problemima, kako onim egzistencijalnim, tako i onima koji obeležavaju faze u razvoju ličnosti. S druge strane, Finn Wolfhard je uverljiv kao arogantni, tupavi i besni, a osetljivi tinejdžer, ali taj tip smo itekako imali prilike da vidimo na ekranu. Možda najbolje prolazi Jay O. Sanders kao komično ignorantni distancirani „ćale“ koji pita, pa ne sasluša odgovor, ali ni to nije neka naročita novina.

To sve ne znači da Eisenberg neće tu i tamo nabasati na neki od momenata u kojima zvuči i deluje iskreno, autentično i originalno, kao da zna o čemu govori kada su u pitanju odnosi između dece i roditelja i odnosi među klasama. Ali tih nekoliko vrednih scena (razgovor za večerom između Ziggyja i oca, trenutak kada se Ziggy razočara kada shvati da Lila i njeno društvo nisu imuni na banalne distrakcije, interakcija koju Evelyn ima sa svojim podređenima u kojoj deluje distancirano i čudno) ipak ostavljaju suviše prostora za vezivno tkivo sačinjeno od samih opštih mesta i svima prihvatljivih, ali jedva razrađenih ideja. U tom smislu, debi Jesseja Eisenberga ne donosi ništa novo u svet filma.