Air

 kritka objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Džordanke... Sveti gral patika (ako su u crno-crvenoj kombinaciji boja) i statusni simbol koji su, u doba kada je potpisnik ovih redova bio dečak, sebi mogli priuštiti samo prilično perspektivni budući košarkaši i džiberi sa mnogo para koji su hteli da poziraju kao jako perspektivni budući košarkaši.

Ukratko, „Nike Air Jordan“ su posebne patike, kreirane za potrebe posebnog košarkaša na početku njegove karijere kada su samo retki pretpostavljali da će on postati i ostati najveći. Takođe, one su kao proizvod definisale put jedne korporacije ranije moćne samo u domenu atletike i promenile pravila igre u franšiznom poslovnom sistemu NBA. Red je, dakle, bio da dobiju i film.

„Air“, u režiji Bena Afleka, jeste film koji svako može i treba da pogleda. Razlog za to je što jednoj veoma specifičnoj i suštinski suvoparnoj temi kao što je to komadić korporativne istorije Amerike prilazi detaljistički i s osećajem za filmski jezik. Pandan tome bi jedino mogao biti Finčerov korporativni triler inspirisan stvarnim događajima „The Social Network“ (2010), premda su Aflek i njegov scenarista-debitant Aleks Konveri „Air“ ustrojili najpre kao doku-dramu i „biopik“ centriran oko jednog od formacijski sporednih, a zapravo ključnih „igrača“ u celom ovom hrabrom i ultimativno uspešnom poduhvatu.

Uvodna montažna sekvenca uz taktove pesme „Money for Nothing“ sastava Dire Straits uspostavlja trenutak u vremenu, dakle 1984. godinu, sa predsednikom Reganom, revolucijom u fitnesu, onim frizurama i svim što već sledi i, naravno, sa rivalstvom „Lejkersa“ i „Seltiksa“, odnosno Medžika Džonsona i Lerija Berda.

Junaka naše priče, košarkaškog lovca na talente Sonija Vakara (Met Dejmon) upoznajemo na zadatku na srednjoškolskom turniru kako vabi perspektivne igrače da isprobaju patike kompanije „Nike“ za koju radi.

Aflek i Konveri nas tekstualnim karticama podsećaju da su „Nike“ bile popularne jedino kao trkačke patike s udelom od tek desetak posto u košarci kojom je dominirala kompanija „Converse“ sa više od pola udela, a na drugom mestu se nalazila nemačka kompanija „Adidas“ koja je u tom trenutku pokušavala da dominaciju iz sveta fudbala proširi i na košarku.

Sonijev karakter se uspostavlja i u sledećoj montažnoj sekvenci uz muziku benda Violent Femmes („Blister in the Sun“, očekivano): on je po prirodi kockar koji je povredom zeznuo sopstvenu košarkašku karijeru, ali igru i dalje prati i ume da prepozna vrhunskog igrača iz selekcije „samo“ vrlo dobrih. Njegova ekspertiza je relativno cenjena u kompaniji koja želi da uđe na košarkaško tržište, ali on u toj priči nije jedini faktor.

Upravni odbor je košarkaškom sektoru dodelio mizerni budžet, direktor marketinga Rob Štraser (Džejson Bejtmen) ne bi baš voleo da drži „sva jaja u jednoj košari“, odnosno rasporedio bi ta sredstva na više mladih igrača; glavni dizajner Pit Mur (Metju Maher) prolazi kroz krizu srednjih godina; drugi košarkaški ekspert Hauard Vajt (Kris Taker) kao jedini Afroamerikanac u timu boji se da glasno kaže šta misli; a generalni direktor Fil Najt (Aflek) veći deo vremena valja zen-fraze i pokušava da zadovolji sve zainteresovane strane tako što nijednu od njih neće potpuno zadovoljiti nauštrb one druge.

Soni, međutim, ima revolucionarnu i rizičnu ideju: da ceo budžet i malo preko toga, ako je moguće, potroši na jednog-jedinog igrača, trećeg „pika“ na „draftu“ te godine, Majkla Džordana, momka koji je zablistao kao brucoš da bi posle toga igrao korektno, čak i dobro, ali ne i izuzetno kao, recimo, Hakim Olajdžuvon ili Sem Bouvi. U to doba, košarkom su dominirali viši igrači, uglavnom centri, pa je bek Džordan u toj konstelaciji i inače bio priličan „autsajder“ i rizičan izbor.

Dodatni problem za „Nike“ ekipu je bio i to da je Džordan u to doba „navijao“ za „Adidas“, a nemačka kompanija je imala i više novca da ga privuče i isplati mu bonus u vidu željenog „mercedes“ kabrioleta. Međutim, Soni ima hrabru ideju da napravi revoluciju u poslu dizajna košarkaških patika i da od Džordana načini superzvezdu i za košarku, i za NBA, i za „Nike“, i za gomilu fanova i klinaca koji se na njega ugledaju. A put do budućeg najvećeg košarkaša svih vremena vodi preko njegovog pristojnog, prostodušnog oca Džejmsa i snažne, ponosne, zaštitnički nastrojene majke Deloris (jedna i jedina Vajola Dejvis), a oko lajavog agenta Dejva Falka (Kris Mesina).

Ako je jedna referenca Finčerov „The Social Network“, onda bi druga bila direktno iz Aflekovog režiserskog opusa: poduhvat koji je Soni uzeo na sebe, ubedio korporativni tim i na kraju postigao uspeh jednako je neverovatan, skoro nemoguć kao onaj koji je CIA odobrila u filmu „Argo“ (2012), takođe snimljenom po istinitim događajima. Ulozi su možda niži, nije u pitanju rat i spasavanje talaca od nemilosrdne diktature, ali je napetost svejedno na visokom nivou.

Takođe, prostor za humornu relaksaciju koja je bila ključna za „Argo“ i ovde je osvojen inteligentnim scenarističkim, režiserskim i glumačkim intervencijama koje su pre svega ciljale na toplinu, ljudskost, verbalnost i pohvalu projektu koji se činio neverovatnim, ali makar u nekom malom procentu mogućim.

Glumački, Met Dejmon radi odličan posao kao fokalni lik Soni, ali to nije nikakvo iznenađenje, i inače je vrlo dobar i pouzdan glumac, ali kad radi sa drugom Aflekom, to su po pravilu uloge koje definišu karijeru. Ostali mu pariraju, Vajola Dejvis ponajbolje u tek nekoliko scena koje dele, dok su kod Takera, Mahera i Mesine izražene, možda čak i za nijansu previše, humorne strane njihovih likova. Iznenađenje je Džejson Bejtmen kao glumac koji se ispraksao na ulogama pomalo nadmenih pametnjakovića, ali ovde imamo i nekakvo emotivno i opravdano prizemljenje zbog kojeg Štraser deluje izrazito životno.

Konačno, tu je i sam Aflek, glumac notoran po tome što njegove izvedbe kvalitativno variraju u zavisnosti od toga koliko je raspoložen. Ovde je izuzetno raspoložen, prvo zbog košarke koju voli (posvedočili smo tome u „The Way Back“, Gejvin O'Konor, 2020); drugo zbog neverovatne priče, a i treće što konačno može opet igrati zajedno sa Dejmonom. Možda se čini kontraintuitivnom odluka da sebi dodeli ulogu najvećeg „blesana“ u ekipi, ali ovde je to pun pogodak jer je u toj svojoj arogantnoj blesavosti Fil Najt možda i „najmesnatiji“ lik u filmu.

Još jedna rizična odluka je i to da se Džordan kao lik minimizira i svede na pasivnost dovedenu do apsurda da ga nikada ne vidimo i ne čujemo istovremeno (kada je prisutan stasom, i to po pravilu s leđa, nije glasom, i obratno – čujemo ga da govori jedino preko telefona). To ovde i te kako ima smisla, jer „Air“ nije film o Džordanu, nego o „džordankama“, odnosno o tome kako su one nastale iz revolucionarnog poslovnog poduhvata.

Drugi izvedbeni aspekti su takođe odlični: Aflek je režiser izuzetno sigurne ruke, s izuzetnim osećajem za detalje, posebno one periodne, koje direktor fotografije „stare škole“ Robert Ričardson hvata briljantno, a opet dovoljno diskretno, a montažer Vilijam Goldenberg uspeva da u taj snimljeni materijal uklopi i onaj arhivski dovoljno glatko. Jedini nedostatak filma je preterano oslanjanje na muziku, odnosno na „needle drop“ pristup u kojem se prečesto radnja komentariše prvoloptaški izabranom pesmom sa „best of“ kompilacije osamdesetih u raznim žanrovima. Ali, i to baca samo malu senku na jedan prefinjen, pitak i nikako plitak film. Dragocen poput džordanki.

Bird Atlas / Atlas ptáku

 kritika objavljena na XXZ

2021.

režija: Olmo Omerzu

scenario: Olmo Omerzu, Petr Pycha

uloge: Miroslav Donutil, Alena Mihulová, Martin Pechlát, Vojtech Kotek, Pavla Beretová, Eliska Krenková, David Bowles

Svojim prvim, jedva dugometražnim filmom A Night Too Young (2012) slovenački reditelj s praškom diplomom i adresom Olmo Omerzu se ispostavio kao jedna od većih nada evropskog filma. Svojim prvencem je pokazao razumevanje mladosti i procesa kroz koje mladi um prolazi, a da pritom nije imao potrebu da osuđuje. Slično je ponovio i u svom sledećem filmu jednostavno nazvnanom Family Film (2015) u kojem je antropološki studirao otuđenja u okviru buržoaske familije u modernoj Srednjoj Evropi, ali je demonstrirao i sklonost ka tipskim dramaturškim i režijskim rešenjima u svrhu poentiranja i završavanja priče. Svoj najveći uspeh do sada postigao je sa dosta slobodnim (možda i previše slobodnim) filmom ceste Winter Flies (2018) sa kojim je pokupio nagradu za režiju u Karlovym Varyma, premda je to bio njegov najslabiji, najmanje ličan i najmanje »radoznao« film.

Omerzu se ove godine vratio na mesto presudno za lansiranje karijere, u Karlove Vary, sa svojim najnovijim, »najodraslijim« i prema publici najambicioznijim filmom Bird Atlas. Ova češko-slovačko-slovenačka koprodukcija je možda ostala bez nagrada u ovogodišnjoj vrlo ujednačenoj konkurenciji, ali možda je pravi teren na kojem će ovaj film pokazati svoju snagu neki lokalni bioskop, a ne festival.

Linija familije, i to one buržoaske, prisutna je i u novom Omerzuovom filmu, s time da sad u fokusu njenu »glavu«. Ivo (Donutil) je gazda na poslu toliko veliki da se može smatrati tajkunom, a pošto je život posvetio poslu, to znači da je od kuće uglavnom bio odsutan. Njemu je vreme za penziju, a sinovi Martin (Omerzuov stalni glumac Martin Pechált) i David (Kotek) samo čekaju da preuzmu posao od njega, ali on u njih nema dovoljno poverenja. Njegovo poverenje bi verovatno najlakše zaslužila kći Eva (Beretová), samo kada bi ona bila zainteresovana.

Dve stvari koincidiraju da stave priču u pogon. Jedna je očekivana: Ivo doživljava srčani udar koji će ga na neodređeno (ako se njega pita, kratko) vreme izbaciti iz stroja. Druga je već iznenađenje: neko je iz firme ispumpao ogromna sredstva putem lažnih faktura, a nakon istrage je za to osumnjičena verna sekretarica Marie (Mihulová) koja je »pod stare dane« našla relativno mlađeg dečka, ni manje ni više nego američkog vojnika stacioniranog u Afganistanu, a njihova veza na daljinu bi uskoro mogla biti krunisana zajedničkom kućom u Americi.

Sve to zvuči sumnjivo, a Ivo, logično, zahteva podrobnu istragu i zadovoljštinu, pa makar za to žrtvovao svoju vernu zaposlenicu i egzistencijalno ugrozio njenu kći Ninu (Omerzuovo otkriće Eliska Krenková koja je igrala omladinsku fatalku u Family Filmu). Za to vreme se raspadaju i firma i porodični klan, otkrivaju se neke loše zakopane tajne, a Ivo sve više gubi snagu. Ptice iz naslova, pak, služe kao hor iz kakve grčke tragedije, mada više u komičnom tonu, jer svojim cvrkutom, uredno »prevedenim« i zapisanim u formi titla, ispaljuju mudrosti i aforizme na liniji od popularne psihologije do marksističke društvene teorije.

Ambicije u pogledu kompleksne, kros-žanrovske priče ne nedostaje, a Omerzu je dovoljno vešt pripovedač da sve niti drži na okupu inteligentnom režijom, upotrebom fotografije Lukasa Milote i diktiranjem ritma i tempa kroz montažu Jane Vlckove. Omerzu je dosta dobar i u režiji glumaca, kako onih sa kojima je već radio, tako i u slučaju onih sa kojima radi po prvi put. Miroslav Donutil je pravi primer za to, karakterni glumac prisutan još od 70-ih godina prošlog veka, ovde sa sigurnošću igra u suštini tipski napisan lik sa sigurnošću i prirodnošću tako da ga bez problema oživi.

Pukotine nastupaju u detaljima. Prvi od njih je štos sa pticama kao komentatorima koji tek jednim kasnim, oštrim obratom biva opravdan, a do tada deluje kao pokušaj humora kojim se maskira teška pravednička ruka inherentna za melodramatsku notu i inače prisutnu u scenariju koji Omerzu potpisuje zajedno s Petrom Pychom s kojim je sarađivao i na svom prethodnom filmu Winter Flies. Sa druge strane, trilerski deo priče ne uspeva da zaživi onako kako to očekujemo od (bioskopskih) filmova, već ostaje na nekom utišanom, »televizijskom« nivou, pa je Bird Atlas uspeliji kao studija porodice pod pritiskom kapitalizma koji se i na vrhu piramide oseća kao i na dnu, samo dolazi iz različitog pravca.

Kada se svede račun na kraju, Bird Atlas je korektan i umereno zabavan film, dovoljno lak za gledanje i dovoljno sposoban da zadrži gledaoca. Jedino pitanje koje se postavlja bilo bi ko je taj idealni gledalac: je li on posetilac bioskopa, posetilac festivala ili neko ko na film možda ponekad nabasa na nekom televizijskom ili kućnom formatu.

The Hummingbrid Project

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Kim Nguyen

uloge: Jesse Eisenberg, Alexander Skarsgard, Salma Hayek, Michael Mando

Većini nas brzina interneta, jednom kada dostigne tu tačku da možemo neometano da otvaramo stranice, slušamo muziku, gledamo filmove i serije u "streamu" ili razmerno brzo skinemo nešto, prestaje da bude bitna, odnosno postaje predmet rasprave i nadgornjavanja među kompjuterašima i ložačima opšte prakse. Sve te mikrosekunde pinga, širina protoka i ostale trice i kučine postaju savršeno nebitne jer njihove posledice u principu ne osećamo. Ako nismo profesionalno ili drugačije vezani za to jer određene operacije zahtevaju više protoka i brži odaziv. Recimo cela hi-tech grana industrije, ili, recimo, trgovanje na berzi koja se odvija preko programa i gde onaj koji u najkraćem roku može dati najbolju ponudu privlači najviše korisnika i stvara najviše profita svojim vlasnicima.

Možda potonje zvuči kao suviše blentavo i trivijalno da bi se o tome snimio film, ali bivalo je i filmova koji su se bavili blentavijim i trivijalnijim temama od toga, a da ne pričamo kolikim smo blentavijim nadmetanjima svedočili u poslednjih 30-ak godina. Uostalom, nisu li svi sportovi, svi sukobi i svi ratovi u stvari samo puko nadmetanje, što nadmetanje kao takvo čini izuzetno interesantnim za one koji ga imaju priliku pratiti. Tom generalnom idejom se vodi kanadski reditelj Kim Nguyen čiji je film War Witch privukao puno pažnje kritike i publike, te osigurao nominaciju za Oscara, u svom američkom debiju The Hummingbird Project.

Rođaci Vincent (Jesse Eisenberg) i Anton Zaleski (neprepoznatljivi Alexander Skarsgard) uz pomoć eksperta za bušenje Marka Vege (Mando) žele da polože optički kabl između tehnološke berze u Kansasu i Wall Streeta koji će brzinu odziva smanjiti na 16 milisekundi, odnosno jedan klepet kolibrijevih krila (pogledati naslov), što bi njihovom bogatom investitoru i njegovom programu za trgovinu deonicama osiguralo vrtoglavi profit. Obojica rođaka su ruskog porekla i za sve u životu su se morali grčevito boriti, s tim da je Vincent slatkorečivi poslovnjak, a Anton skoro pa autistični kompjuteraški genije. Obojica, pak, gaje izvestan prezir prema korporativnom svetu i manje ili više ga žele pobediti njegovim oružjem.

Njihov poslovni plan ne seda dobro njihovoj bivšoj poslodavki Evi Torres (sasvim deglamurizirana Salma Hayek) čija kompanija pokušava da i sama pronađe sistem za rekordno brzu komunikaciju među berzama, ali koristeći drugačiji tip prenosa. Ona deluje kao neko koga ne treba izazivati i spremna je na osvetu, a Antonova izdaja je posebno pogađa. Hoće li rođaci uspeti u svom naumu da prokopaju potpuno ravni kanal za optički kabl kroz privatne posede, rečna korita, tvrde stene u nacionalnom parku na Apalačkim Planinama i zemlju prema tehnologiji poslovično skeptičnih Amiša pre nego što ih Eva, u jednakim proporcijama "Bond-zlikovac" i Cruella De Vil, pretekne ili im stane na put?

Korporativni triler je ovde ime igre i tu jedan drugi naslov, onaj koji je proslavio Jesseja Eisenberga, Fincherov The Social Network, predstavlja zlatni standard kojem se The Hummingbird Project približava, ali ga ne dostiže. Reč je o solidnom i solidno napetom filmu koji pokreću izvrsne uloge inače prepoznatljivih, versatilnih i verziranih glumaca. Eisenberg je tu pouzdan i u svom tipu, ali će više pažnje privući svakako Skarsgard koji igra apsolutno kontra svog tipa lepih, samouverenih i hladnih frajera. Nije tu stvar ni fizičke transformacije uz pomoć šminke i protetike, već je reč o pravoj glumi - stavom, pokretom, držanjem i tonom glasa. Skarsgardov Anton jedan je od temeljitijih filmskih čudaka u poslednje vreme. Michael Mando je pouzdan kako samo verzirani epizodista zna biti, a Salma Hayek se očito dobro zabavila karikirajući Evu preko svake mere, uz oslonac na meksički akcenat koji je toliko jak da para uši i nesvakidašnji fizički izgled sa sedom kosom i zatamnjenim naočarima.

Nguyen insistira na mnoštvu lokacija koje se čine autentičnima i čestoj upotrebi širokih kadrova snimljenih iz drona koje, pak, vešto kombinuje sa kratkim krupnim kadrovima u scenama verbalnog ping-ponga koje predstavljaju osnovu filma, što je sasvim dovoljno da vreme od bezmalo dva sata, koliko The Hummingbird Project traje, naprosto proleti, nekolicini očitih nedostataka uprkos. Najočitiji je svakako česta promena tona, od ozbiljnog do parodičnog do trilerski napetog, koja nije uvek baš glatka i logična, ali generalni okvir da se imitira mehanika filmova po istinitim događajima uz često isticanje preciznih vremenskih i prostornih koordinata titl-karticama taj nedostatak u solidnoj meri "pegla".

Donekle su upitni i motivacijski i moralni aspekt filma, odnosno zašto bismo gledali nadmetanje očito dobrostojećih ili nepristojno bogatih ljudi, kao i to da je činjenica da naše junake vodi prilično jednostavna pohlepa, ma koliko se oni trudili da je zamaskiraju iza velikih reči o tome kako žele pokazati srednji prst sistemu od kojeg itekako profitiraju. Ali to se sve da lako otkloniti sa sportskim analogijama: kao što su neki ljudi plaćeni da udaraju lopticu reketom, šutiraju loptu, trče u ravnoj liniji ili skaču u vis i u dalj, tako se naši junaci i zlikovci takmiče ko će osigurati brži protok podataka internetom. A takmičenja su, po prirodi stvari, zabavna za gledanje slično kao i za učestvovanje u njima.

Sully

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Clint Eastwood

scenario: Todd Komarnicki (prema knjizi Highest Duty Chesleya Sullenberga i Jeffreya Zaslowa)

uloge: Tom Hanks, Aaron Eckhart, Laura Linney, Mike O’Malley, Jamey Sheridan, Anna Gunn, Chris Bauer, Michael Rapaport

Termin “Čudo na Hudsonu” skovan je za stvarni događaj iz januara 2009. godine kada je Chesley “Sully” Sullenberg uspeo spustiti putički avion Airbus US Airwaysa kojem su otkazala oba motora usled sudara sa jatom gusaka u reku Hudson između New Yorka i New Jerseya. Poenta čuda nije samo prinudno sletanje u vodu u jednoj od najgušće naseljenih zona na svetu, nego i to da su svih 155 putnika i članova posade preživeli i uspešno evakuirani. Kako se to na jednom mestu u filmu navodi, bila je to preko potrebna dobra vest za Ameriku upletenu u ratove kojima se nije nazirao kraj i pritisnutu ekonomskom krizom na svom vrhuncu. Posebno za New York i posebno što je uključivala avion.

 Sullenberg je promptno proglašen za heroja, iako je on insistirao da je samo radio svoj posao i cela nacija mu je želela stisnuti ruku. Istini za volju, pored njegovog četrdesetogodišnjeg pilotskog iskustva, trezvenosti i sposobnosti da potraži alternativno rešenje, na tok događaja je presudno uticala sreća da su se u kratkom roku pojavili brodovi javnog prevoza i nadležne službe, te besprekorna organizacija i koordinacija gradskih vlasti. Međutim, nisu baš svi bili oduševljeni razvojem događaja: kompanija i nadležni organi su se zapitali ne bi li bilo logičnije vratiti se na aerodrom ili izabrati neki u okolini, pa time izbeći rizičan manevar i spasiti šta se spasiti da od aviona. Usledila je podrobna istraga, a isti mediji koji su čoveka izvikali za heroja bi vrlo lako mogli promeniti stranu i od njega napraviti hazardera koji je bespotrebno stavio ljudske živote na kocku.

Pitanje za milion dolara glasi: kako od ukupno 208 sekundi incidenta (možda sve skupa 5 minuta leta) i oko pola sata akcije spasavanja napraviti dinamičan celovečernji film. Veteran Clint Eastwood je to uspešno rešio nesvakidašnjom i pametnom konstrukcijom u koju nije inkorporirao samo film katastrofe (preživljavanja) i korporativni (sudski) triler o istrazi koja je usledila, nego je ubacivao flashback momente, košmarne snove, melodramu, “reality check” od kojeg je izgradio kontekst, kompjuterske simulacije, crni humor, ispipavao puls javnosti po tom pitanju, nošenje pojedinca sa novostečenom slavom, post-traumatski stres i krhkost sećanja na odluke donešene u deliću sekunde. Naravno, neki aspekti su urađeni bolje i detaljnije, neki slabije i površnije, ali uzevši sve u obzir, Sully je sa svojih 97 minuta trajanja izuzetno kompaktan i prilično dinamičan film. Još više od toga je hrabar i iskren, jer iako pripoveda zašećerenu istinitu priču, Eastwood ne preza od toga da bude otvoreno političan i kaže šta on smatra ispravnim i pristojnim.

 Već sam početak filma je radikalan: iako nam je poznata priča iza događaja, Eastwood film počinje sa scenom aviona u niskom letu iznad New Yorka koji posle rizičnog manevra udara u zgradu. Ispostavlja se da je to košmarni san iskusnog pilota Sullyja (Hanks) koji će koliko sutradan zajedno sa kopilotom Skilesom (Eckhart) i članovima posade dati svoj iskaz pred tročlanom komisijom. Iako ga nacija smatra herojem, a komisija se divi njegovom podvigu spuštanja aviona u reku (ili ga makar smatra ludo srećnim da mu je to uspelo), preliminarni izračuni, pretpostavke i kompjuterske simulacije mu ne idu u prilog, sletanje u reku je možda bilo nepotrebno, i to ga dovodi u stresnu situaciju. Iz flashbackova na letačke početke i angažman u vojsci saznajemo da je Sully predan, posvećen i priseban pilot, a iz razgovora sa ženom (Linney) da njihova egzistencija još uvek ovisi o njegovom poslu koji može izgubiti.

Iskreno, to verovatno nije bilo potrebno. Sullyja ipak igra Tom Hanks, glumac koji je sinonim za sveameričkog heroja i koji u poslednje vreme bira uglavnom takve uloge (Captain Phillips, Bridge of Spies), pa mu možemo verovati na reč da mu je pilotska čast dovoljna motivacija. Međutim, Hanks ovde nije toliko u herojskom izdanju koliko u izdanju čoveka koji je tvrdo uveren da je samo radio svoj posao odgovorno i najbolje što je mogao. On je predivno ljudski smušen kao neko ko se susreće sa neočekivanom slavom, ko nespretno gostuje u medijima, kome ljudi na ulici čestitaju i kome u čast barmen u lokalnom baru (Rapaport) izmišlja grozan koktel. Sa druge strane, on je i pojedinac nateran da svoju čast brani pred birokratskim aparatom i da se bori za svoj profesionalni ugled i integritet. Uparen sa relaksiranijim i lagano komičnim Aaronom Eckhartom, Hanks briljira i uspeva da odigra svoju najkompleksniju ulogu u poslednje vreme.

 Verovatno nije bilo potrebno neke scene ponavljati po nekoliko puta sa minimalnim varijacijama, ali upravo u tim varijacijama leži suptilnost Eastwoodovog pristupa u ispitivanju ispravnosti odluke pod naletom adrenalina i mogućnosti za prisebnost pri donošenju odluka u kriznim situacija. Kroz te varijacije, bilo da se radi o košmarima, sećanjima ili simulacijama, upoznajemo Sullyja kao običnog čoveka u neobičnoj situaciji, vrsnog profesionalca sposobnog za velika dela. Takođe upoznajemo sistem kao rigidan i bez poštovanja prema ljudima koji su se iskazali baš u takvim nepredviđenim situacijama.

Istini za volju, baš u tim scenama letenja efekti su mogli biti bolji i uverljiviji, ali Eastwoodov fokus je očito bio na drugom mestu. Jednako tako, Sully nije primer savršenog korporativnog i procesnog trilera i tu se u režiji vidi koliko je kod Eastwooda došlo do zamora materijala usled starosti. Te scene jednostavno nisu napete, već deluju kao da pripadaju nekom drugom filmu, recimo televizijskoj doku-drami. Ali kao studija slučaja, individue i društva u određenom vremenskom trenutku, Sully je više nego uspešan film.

 Čak dovoljno dobar da Eastwoodu možemo oprostiti egomaniju posvete samom sebi (doduše, diskretno i samo na rubu jednog kadra). Naime, vidi se plakat za Gran Torino, Eastwoodov poslednji zaista veliki film, pa to čak ispada i pomalo ironično. Sully je dobar film širokog zamaha koji ipak nije veliki, iako pokušava. Zapravo, i ne mora biti. Kupujemo njegov heroizam i to nam je sasvim dovoljno.

Office / Opiseu

2015.

režija: Woo-Chan Hong

uloge: Seong-woo Bae, Eui-sung Kim, Ah-sung Ko, Sung-woong Park, Hyuon-kuong Ryoo, Soo-hyun Son

Evo zezalice: pokušam da ulovim uvrnuti mjuzikl Johnnieja Toa, a završim sa korejskim trilerom istog naziva. Doduše, jedan u engleskom prevodu ima član, a drugi ne, ali šta ima veze. Uostalom, Woo-Chan Hong je napisao scenarije za filmove Hong-jin Na, The Chaser (2008) i The Yellow Sea (2011). Zašto onda ne okušati sreću, pa makar naslepo?

I Hong nas dobija na foru, odnosno na udicu, i to dobru. Poslovni čovek Byeong-gook Kim (Bae) se vraća kući i sve deluje idilično ili makar prijatno: posvećena žena, majka i zahvalni sin. Ali nastavak scene je sve samo ne idiličan: vidimo gospodina sa čekićem u rukama, nakon toga slušamo krike i vidimo krv kako se rasprskava. Zašto bi jedan ugledan gospodin i poslovni čovek potamanio svoju familiju na tako krvav način?

Sledi policijska istraga koju vodi detektiv Jong-hoon (Park) i koja vodi prema firmi u kojoj je gospodin Kim radio. Ne samo da je logično da se istraži radno mesto čoveka koji je tamo provodio mnogo vremena pre nego što je počinio zločin, nego je i sam gospodin Kim ušao u firmu (viđen je na sigurnosnim kamerama), ali iz nje izašao.

I tu sad priča odlazi u dva pravca i postaje zanimljiva. Sa jedne strane je policijska istraga i lanac ćutanja u firmi naređen ne samo od strane glavnog šefa (Kim), nego i od njegovih nadređenih. Sa druge strane, korporativna kultura deluje rigidno, a odnosi među zaposlenima su otrovni. Ključna ličnost u filmu postaje stažistica s dna lanca ishrane, radišna, ali patološki povučena i jedva komunikativna Mi-rye Lee (Ko). Datektivi su zapravo jedini koji je tretiraju kao ljudsko biće, dok su u kompaniji spremni da je preskoče za unapređenje. Lee se javno divila Kimovoj radnoj etici i to ne krije ni pred policijom, ali to nije čak ni najzanimljivija stvar oko nje...

Dakle, ubica Kim se krije u zgradi firme, ubistva se iz privatne sele u kompanijsku sferu (kolege počinju da ginu na elaborirane, ali zato krvave načine), a istraga se vrti u krug. Pravi triler se, međutim, odvija u odnosima zaposlenih, sa samovoljnim šefom, šefovima odseka i zaposlenicima, a svi osim nesnađene gospođice Lee kao da žive za spletke, podmetačine i iživljavanja. Kapitalizam, šta ćete, naročito korejski...

I eto nas u problemu sa filmom... On ima tu navlakušu na početku i kako se nastavlja, ne deluje kao tek još jedno žanrovsko delce za brzu konzumaciju, već kao da tu neko zaista ima nešto za reći. Na primer, o surovom orijentalnom “tigrovskom” kapitalizmu i njegovim posledicama na pojedince i na zajednicu. Ili o korporativnoj kulturi gde se svaka etika osim radne smatra štetnom i ograničavajućom. Ili makar o poziciji ljudi koji jednostavno nisu rođeni da plivaju sa ajkulama, pa postaju njihov plen ili odgovore još žešće i potpuno patološki.

Naravno, sve je to vešto režirano sa osećajem, atraktivno snimljeno, znalački inscenirano i montirano da su pojedine scene čista poezija (što je jača strana korejske kinematografije), a čak ni gluma nije loša. U filmu vidimo glumce iz prvog ešalona korejskog filma, doduše sa dosta tipskim likovima koje igraju, ali uspevaju da pogode prave emocije, čak i da nam izazovu određenu mučninu dok ih gledamo.

Problem nastaje na kraju i preti da sruši celi utisak o filmu. Krajevi su za film i inače neobično važni, a filmove koji svoj kraj zaseru percipiramo kao razočarnja veća nego u slučaju od početka loših filmova. Naime, Hong je mogao da krene u nebrojeno pravaca ili da se drži detektivskog, neo-noir štiha obojenog nasiljem, verbalnim i fizičkim, ili je mogao da se više fokusira na kontekst kompanije, ali se umesto toga odlučio za skretanje ka vodama klasičnog “slashera”. To, da se ne lažemo, na par momenata sjajno izgleda, ali je u suštini šuplje i odaje utisak “štake” i lenjosti u pisanju. A oni ubačeni natprirodni elementi su čist višak i čak vređaju gledaočevu inteligenciju. Srećom, to je samo poslednjih 20-ak minuta filma, dok je ostalih 100-ak vredno pažnje. Znate za ono sa kravom koja da mnogo mleka, a onda prevrne kantu? Office ostavlja takav utisak.

Concussion

kritika originalno objavljena na: monitoru

2015.

scenario i režija: Peter Landesman (prema novinskom članku Jeanne Marie Laskas)

uloge: Will Smith, Alec Baldwin, Albert Brooks, Gugu Mbatha-Raw, Eddie Marsan, Stephen Moyer, Luke Wilson, Sara Lindsay, David Morse

Oscar sezona je prošla, ima već mesec dana kako su nagrade podeljene, ali imam osećaj da sam vam ostao dužan. Kao i prošlu godinu, i ovu je obeležila kontroverza oko odsustva manjinskih glumaca i autora na listi nominacija, a pored Straight Outta Compton i Creeda, najviše se u tom kontekstu spominjao Concussion, a naročito uloga Willa Smitha. Iako nagrada više govore o onome ko ih dodeljuje, nego kome se dodeljuju, jednostavno sam poželeo da se na primeru uverim u kvalitet celog filma i pomenute uloge.

Ako ćemo o ulozi i generalno o karijeri Willa Smitha, smatram da se mogao naći u izboru pet najboljih, recimo umesto Eddieja Redmaynea. Iako je Smith glumac sa nemalim talentom i ovo mu je verovatno uloga karijere, barem u ozbiljnom, dramskom registru, ne bih se usudio tvrditi da je izostanak nominacije neka velika nepravda. Istini za volju, prošle godine nije bilo impozantnih muških uloga, a nisam ni siguran koliko je deljenje nominacija po rasnom ključu radi “mira u kući” ispravno rešenje.

Ako ćemo o samom filmu koji ni u kojem slučaju nije loš, onda tu treba uzeti u obzir još nekoliko faktora. Najvažniji je to da je Concussion, baš kao i svi prethodni Landesmanovi filmovi za koje je pisao scenario ili ih je i režirao (Trade, Parkland, Kill theMessenger), doku-drama, odnosno dramatizacija stvarnih događaja koja se u solidnoj meri oslanja na faktografiju i otkriva nepravilnosti u američkom sruštvu. Prošla godina nam je u istom žanru donela dva superiornija filma, The Big Short i dobitnika kipića za najbolji film, Spotlight, tako da je Concussion u tom smislu došao u nevreme, iako je više nego solidan film.

Will Smith igra ponosnog doktora Benneta Omalua, nigerijskog imigranta i veoma cenjenog forenzičkog patologa u Pittsburghu. On živi mirno, povučeno i štedljivo, ide u crkvu, gde će upoznati svoju buduću ženu Premu Mutiso (Mbatha-Raw), a na poslu je u sjajnim odnosima sa nadređenim (Brooks) posvećen zadacima i detaljan u radu. Upravo će ga te osobine staviti u centar zbivanja kad na njegovom stolu završi slavni fudbaler (o američkom fudbalu je reč) Mike Webster (Morse) koji je poslednje godine života proveo kao psihički bolesnik i beskućnik. Uzrok smrti je srčani udar izazvan strujom, ali to nije razlog. Webster odaje vanjske znakove psihičkog bolesnika, ali fiziologija njegovog mozga ne govori tome u prilog. Stoga Omalu naručuje detaljne testove, sumnjajući na više manjih povreda i potresa tokom sportske karijere koji su kasnije došli na naplatu.

To se ispostavlja kao tačno, ne samo na primeru Webstera, već i na primeru drugih fudbalera koji se ubijaju po stopi omanje epidemije. Testovi su im isti, dijagnoza je ista, ali je nemoguće otkriti povredu mozga pre smrti. Da bi se išta promenilo i popravilo, NFL liga mora priznati da je fudbal makar u teoriji opasan za aktivne sportiste, što može smanjiti priliv novih snaga i urušiti celu pažljivo građenu poslovnu imeriju. Je li Omalu spreman na tu borbu? Koliko on može doprineti zdravlju ljudi? Je li on kao neko sa strane prava osoba za taj posao, bez obzira na stručnost?

Različite su stvari tu u igri. Sa jedne strane, tu se radi o pojedincu protiv sistema, bez obzira što pojedinac, odnosno pojedinci, kad se Omaluu pridruži razočarani sportski lekar Julian Bailes (Baldwin) na svojoj strani imaju nauku, a sistem se svodi na kapitalističku mašineriju nevešto zamaskiranu mitomanijom (o socijalnoj mobilnosti baš na taj način) sportom i radošću igre. Sa druge strane, to je sukob dva sveta u kojem onaj moćniji klan koristi jedva uvijene rasističke i nacionalističke komentare da bi se rešio protivnika.

Treće i najvažnije, u samom Omaluu se bore dve vizije Amerike. On insistira na onoj idealnoj, na Američkom Snu, na društvu nepokolebljive radne i stručne etike, razuma, humanizma i novih šansi. Sa druge strane je realnost, prljava, korporativna, interesno povezana, spremna da zatvara oči pred belodanim činjenicama ako joj one ne idu u prilog.

Taj veći deo filma koji se bavi Omaluovom borbom za primenu svog otkrića je zapravo jači, iako nije savršen. Treba mu vremena da počne, da uhvati ritam, ali jednom kada se to dogodi, film je vođen sigurnom rukom. Alec Baldwin potvrđuje da je možda i najbolji sporedni glumac u Hollywoodu, sposoban da finim, neprimetnim intervencijama razigrava svoje partnere, utiče na tempo i dinamiku, vedrinu ili težinu i Smithu je njegova pomoć dragocena.

Smith i inače svoje zadatke obavlja savesno, ali na njegovu karijeru svakako nije toliko uticao talenat, koliko pojedine odluke, naročito izbor projekata i građenje slike o sebi kao pre svega o zabavljaču. Sa godinama je Smith dobio na integritetu, a Concussion može označiti sretanje više prema dramskom registru i ozbiljnim ulogama. Smith je ovde dobar koliko mu je dato, afrički akcenat skida više nego solidno, sa minimalnim ispadanjem, ali čini se da ga scenario tretira kao dvodimenzionalnog lika. Pritom navodno upoznavanje sa njim i produbljivanje njegovog karaktera uzima bar četvrtinu filmskog vremena, bez zadovoljavajućih postignuća. Jednostavno rečeno, sve je već više puta ponovljeni šablon o ponosnom pravedniku. U tome najviše strada Gugu Mbatha-Raw u svojoj sporednoj, skoro robotskoh ulozi žene koja bodri.

Ali i pored toga Concussion je film vredan pažnje. Ne samo zbog sezone nagrada i kontroverze sa Willom Smithom i ljutnjom na Akademiju. To je čak i sporedno. Nije tu presudna ni sama Smithova uloga, ma koliko dobra i iznenađujuće ozbiljna bila. Ovo je film koji vas tera da razmislite o sportu, nauci, biznisu, i uopšte o sistemu. O pojedincu i etici. Naravno, nije ovo film ni blizu savršenstva, ali je zato školski primer za “po istinitom događaju”.

The Martian

kritika originalno objavljena na: www.monitor.hr

2015.

režija: Ridley Scott

scenario: Drew Goddard (po romanu Andyja Weira)

uloge: Matt Damon, Jessica Chastain, Chiwetel Ejiofor, Jeff Daniels, Sean Bean, Kristen Wiig, Benedict Wong, Donald Glover, Michael Pena, Kate Mara, Sebastian Stan, Aksel Hennie, Mackenzie Davis

Pre nego što je The Martian imao premijeru, pojavile su se dve stvari. Jedna od njih je interna filmska zezalica po kojoj opet gomila ljudi ide na rizičnu misiju spasavanja Matta Damona, nakon Spielbergovog ratnog spektakla Saving Private Ryan i prošlogodišnjeg Interstellara u kojem je Damonov lik ostao na usamljenoj planeti. Ovog puta je njegov lik, Mark Watney, ostao sam na Marsu nakon katastrofalne peščane oluje koja je uništila njegov komunikacioni uređaj, pa su se njegove kolege hitno povukle misleći da je on poginuo.

Druga stvar koja se pojavila je voda na Marsu. Dobro, o vodi na Marsu se na mahove puno priča i piše i svaki čas se otkriva nešto novo i kontradiktorno, pa sam malo i izgubio interes da pratim tu temu. Međutim, čini se da je sada stvar ozbiljna i da je dotična voda u tekućem obliku, pa će to možda imati posledice da se obnove i pojačaju svemirski programi na Zemlji. Iako je NASA-i smanjen budžet, a ona je do daljnjeg ukinula sve misije sa ljudskim posadama, priča se da će biti misije na Mars negde 2030. godine.

Na prvu loptu se čini da bi ovo drugo otkriće moglo naštetiti kredibilnosti i gledanosti filma The Martian u kojem je jedan od osnovnih pokretača drame to što nema vode, ali nije tako i o tome svedoče prve Box Office brojke: film je već u prvom vikendu praktično pokrio budžet. A ima i zašto, jer je ovo jedan topao, zabavan, neopterećujući i pre svega dobar film za sve generacije koji sve svoje probleme rešava lako, ležerno i u sekundi.

U osnovi, imamo tri paralelne priče u jednoj, koherentnoj i lepo povezanoj. Prva se odnosi na Marka i njegov boravak na “Crvenoj Planeti”, odnosno njegovo preživljavanje do misije koja bi mu mogla doći u spas samo na osnovu botaničkog, mehaničkog i hemijskog znanja. U suštini, ovo je nešto kao Robinson Crusoe na Marsu (komadić trivije: postoji film koji se zaista tako zove, snimljen je 1964. godine i odiše naivnošću onovremenog SF-a), doduše bez koza i urođenika (vanzemaljaca?), ali sa video-blogovima i obiljem zanimljive nauke i “cvikeraškog” humora. Druga priča bavi se posadom koja je mislila da je Mark poginuo i njihovom moralnom i egzistencijalnom dilemom da li da se vraćaju po njega i tako svoj boravak u svemiru produže za koju godinu i ugroze svoje živote ili da nastave po planu, nazad na Zemlju, a da se Marku doture namirnice i da ga pokupi sledeća planirana misija. Treća priča je u suštini korporativni triler sa puno naučničkog žargona koji se odvija na Zemlji, odnosno u NASA-inim prostorijama i koji se uglavnom bavi različitim pristupima Markovom spasavanju (iz različitih interesa, naravno).

Prvi zadatak koji su scenarista Drew Goddard (Cabin in the Woods, World War Z) i reditelj Ridley Scott morali rešiti je predvidljivost kako same priče, tako i njenog ishoda. Umesto da se protiv predvidljivosti bore ubacujući najrazličitije i najneverovatnije moguće obrate, oni su je prigrlili i na tome radili. Nije važan cilj, važno je putovanje, a ono je zabavno i lagano, izuzetno prijatno i vreme od skoro dva i po sata, koliko film traje, prolazi izuzetno brzo. Veliku zaslugu za to treba pripisati Mattu Damonu koji je svakako dobar glumac. Do sada smo ga uglavnom gledali u partnerskim i “buddy” ulogama, ali ovde je po prvi put veći deo vremena sam na ekranu, što nije nimalo lak zadatak, ali mu on prilazi sa sigurnošću i samopouzdanjem i ostvaruje možda i svoju najbolju ulogu.

Drugi zadatak je bio pogoditi ton filma i The Martian je tu savršeno na liniji hollywoodskih “feel good” spektakala. Nema tu distopičnosti i pretencioznosti Interstellara, niti pokušaja filozofije i simbolike kao u slučaju filma Gravity. Ovde što vidimo – to nam je. Čak je i nauka predstavljena jednostavno i igrivo i uglavnom je ne ispitujemo. Pronaći ton filma je ovde bio svojevrsni poduhvat, ako se uzme u obzir izvorni materijal koji baš ne odiše literarnim darom, ali je zato pun praktičnih saveta iz primenjene nauke. Goddard i Scott su to pretvorili u klasičnu američku (i šire, anglosaksonsku) pragmatičnu priču o individualnim naporima i ingenioznosti, i sve začinili “geekovskim” humorom sa kojim ponekad preteruju, ali češće ostaju u granicama normale. Sa druge strane, zezanje na temu disco-muzike je više nego uspelo i osvežavajuće. Očekivano, The Martian se u ključnim trenucima oslanja na kameraderiju među astronautima i naučnicima, nakratko uvodi i brzo razrešava moralne dileme o slušanju komandi nasuprot delovanju na svoju ruku prema moraloj obavezi.

Treći izazov je bio snimiti film bez izrazitog negativca. Najbliže tome što imamo su direktor NASA-e (Daniels) i komično nedorasla PR predstavnica ove organizacije (Wiig), ali oni nisu zlikovci, samo su ljudi sa drugačijim funkcijama i prioritetima od ostalih. To, uostalom, nije problem u pričama o katastrofama i preživljavanju, a Weir u svom romanu navodi da je u ljudskoj prirodi solidarnost sa žrtvama prirodnih i drugih katastrofa, pa zato ne treba da čudi podrška celog sveta upućena Marku.

Problem je, međutim, što film ima previše sporednih likova koji nemaju prostora da se razviju, pa ostaju samo skice uglavnom vezane za svoje zanimanje. Svoju kratku minutažu najbolje koristi Donald Glover u ulozi jednog od upečatljvijih NASA-inih “geekova”, što je i očekivano s obzirom na njegovo iskustvo u komediji brzog ritma kakva je bila serija Community. Drugi se trude da svoje uloge osveže, ali im manje uspeva, pa ostaju uglavnom stereotipni prikazi. Chiwetel Ejiofor je neupadljiv kao vođa projekta misije, Michael Pena je tipičan vedri Meksikanac, “comic relief” među astronautima koji ulazi u verbalne duele sa slično duhovitim Markom, Aksel Hennie popunjava ulogu pomalo uvrnutog stranca, Kate Mara je tipična kompjuterašica na svemirskom brodu, a Kristen Wiig ima sramotno malo posla. Stvari donekle popravljaju rasprave između Jeffa Danielsa, Seana Beana koji unosi malo britanskog šarma i plemenitosti u svoj lik i Benedicta Wonga kao vođe tima za konstrukciju.  

Glumačko društvance je tako prigodno, politički korektno i šareno, pa ne bi trebalo biti problema sa Akademijom i novinarima koji su prošle godine u Oscar-sezoni punili stupce sa odsustvom žena i manjina iz filmova. Opet, izgleda da nekima ni to nije bilo dovoljno. No dobro, ovo je tek usputna primedba, ali The Martian na drugom planu ima i neka druga, mnogo problematičnija prigodna rešenja. Jedan od njih je vizuelizacija samog Marsa koji izgleda i ponaša se kao bilo koji pustinjski predeo na Zemlji. Kad smo već kod toga, ne bih cepidlačio, ali za film koji se toliko oslanja na nauku je neozbiljno da u računicu zaboravi uneti gravitaciju Marsa koja je 2,6 puta manja od Zemljine, što se ne vidi po kretanju glumaca i vozila po površini planete. Takođe, meni se nije naročito svideo ni 3D, malo mi je delovao “iskrivljeno” što je možda zbog nekompatibilnosti sa mojom dioptrijom, a možda i zbog toga što nisam fan takvih pomagala, ali, primera radi, u Mad Maxu mi nije smetao.

The Martian i pored tih sitnih nedostataka nudi dosta toga. Dobru glumu Matta Damona. Živahne dijaloge i monologe. Gomilu pametno i pravilno napravljenih referenci na druge filmove koje su izvedene kako treba. Recimo, Matt Damon i Jessica Chastain su igrali zajedno u Interstellaru, ali prepoznaćemo tu i druge filmove, poput Kubrickove 2001: A Space Odyssey, a pominje se i Iron Man dok slušamo Bowievu pesmu Spaceman u pozdaini. Ridley Scott ne ostaje dužan ni sam sebi, pa pustinjskim pejzažima podseća da je on ipak reditelj Thelme and Louise, a provući će se i koji kadar Aliena, možda kao isprika za Prometheus. Nakon nekoliko loših, promašenih i neshvaćenih filmova u nizu, Ridley Scott je sa The Martian pogodio u centar i dokazao nam da nije (još) za staro gvožđe. Možda je ovo samo slučajan pogodak u moru štancerskih pokušaja, ali zaista ne bih usudio da tako nešto tvrdim. The Martian je jednostavno vrlo dobar film.

Pioneer

2013.

režija: Erik Skjoldbaerg

scenario: Erik Skjoldbaerg, Nikolaj Frobenius, Hans Gunnarsson, Cathinka Nikolaysen, Kathrine Valen Zeiner

uloge: Aksel Hennie, Wes Bentley, Stephen Lang, Jonathan LaPaglia, Stephanie Sigman, Ane Dahl Torp, Jorgen Langhelle, Andre Eriksen

Pioneer prati tradiciju skandinavskog i korporativnog trilera. Za Skandinavce tipično, njegovi autori pokušavaju da prodru do dna tamne strane skandinavskog socijal-demokratskog sna i dokažu intrigantnu tezu da su ljudsko zlo, pohlepa i pokvarenost duboko u temelju skandinavskog uređenog društva, baš kao i svakog drugog. U Pioneeru imamo priču o Norveškoj i njenom naftnom bogatstvu kao okidaču za uspon.

Za razliku od većine korporativnih trilera, ovde nećemo imati komplikovanu priču o mehanizmima odlučivanja ili scene sa sednica upravnih odbora. Reditelj u nekoliko uvodnih scena pokazuje kakav će to korporativni triler biti, paranoidan, na granici špijunskog, napet, sa glavnim likom koji ne zna u šta se upleo. Retko ko bi tumačio 2001: A Space Odyssey kao korporativni triler, ali celi zaplet sa HAL-om 9000 i implikacija greške u programu su svakako elementi tog žanra. U Pioneeru je slično, samo su svemirska bespuća zamenjena sa dnom mora, a ne tako daleka budućnost sa ne tako dalekom prošlošću. 

 

Glavni lik Pioneera je ronilac čiji život visi o koncu. Početak je 80-ih, otkrivene su velike rezerve nafte na dnu Severnog Mora. Nafta se može crpeti pomoću platformi, ali njen transport je rizičan, pošto je naftovod na udaru jakih morskih struja i čestih nevremena. Jedino rešenje je da se naftovod ukopa u morsko dno, na 500 metara dubine, što je lakše reći nego učiniti. U tu svrhu norveško-američka kompanija mora da angažuje i istrenira međunarodni tim ronilaca koji mogu izdržati pritisak na dubini od 500 metara i spojiti cevi.

Pettera (Hennie) i brata mu Knuta (Eriksen) upoznajemo kada zajedno sa Amerikancem Mikom (Bentley) rade simulaciju pritiska u komori za kompresiju. Gubljenje motoričkih sposobnosti, halucinacije, nesvestice i oštećenja mozga su česti pratioci izlaganja visokom pritisku, a ni dekompresijska bolest nije redak propratni efekat vraćanja u normalne uslove. Pa ipak buduća tročlana ronilačka posada prolazi poslednji test pred pravu stvar. Sa manjim problemima, ali svejedno. Štos je u rezervoarima za vazduh, čije je punjenje predmet tajne, i za šta su zaduženi američki partneri predvođeni Ferrisom (Lang).

Međutim, simulacija je jedno, a pravo ronjenje drugo, i Petter izgubi svest, a Knut nastrada. Petter se ne seća ničega u vezi sa nesrećom, a sve strane nude različita objašnjenja koja se svode na grešku i nesrećan slučaj. Norvežani prebacuju odgovornost na Amerikance i obratno. Na to treba dodati i da je Petter pretrpeo oštećenje mozga, pa osim što ne može verovati nikome, ne može ni sam sebi, a ni mi njemu.

Taj štos je reditelj Erik Skjoldbaerg primenio u svom prvencu i prvom globalno prepoznatom skandinavskom trileru koji je doživeo hollywoodski re-make, čuvenoj Insomniji (1997). Oba filma su imala glavnog lika koji je funkcionisao i kao neka vrsta atipičnog naratora (nije bilo klasičnog voice-overa, ali oba filma su samo i isključivo iz perspektive glavnog lika), pritom veoma nepouzdanog. U Insomniji razlog za junakovu pomućenu svest su bile polarne noći, ovde je u pitanju promena pritiska, hemijski uticaj na mozak i moguće oštećenje. Ono što daje poseban šarm je to što u oba filma bolest nastupa iznenada i iznenada se povlači, pa još manje znamo kada junaci donose racionalne, a kada iracionalne odluke.

Ne kažem, štos je simpatičan i krajnje primenjiv u filmu, i Petterova stanja svesti u uslovima konspiracije u kojoj se ne zna ko koga mulja od Pioneera čine umereno zanimljiv film. Problem nastaje kada se ostatak utopi u konfuziju. Nije da su motivacije svakog pojedinačnog lika konfuzne ili kompleksne, prilično su jednodimenzionalne, problem nastaje što je likova previše i što automatski film čini teškim za praćenje. Kao i glavni lik, ili možda i više od njega, gledalac ostaje u potpunom mraku. Naprosto, deluje preterano i nepotrebno komplikovano.

Razlog za to je jasan, treba samo pogledati u oči činjenici da je scenario pisalo petoro ljudi. To nikada nije dobar znak, jer je teško uklopiti pet koncepcija u nešto koherentno. Drugi problem sa scenariom, čak i samom idejom filma je što nismo sigurni da li je u pitanju fikcija, film “po istinitom događaju”, ili nešto između. Slično smo imali u jednom od gubitnika “oscar sezone”, American Hustle, s tim da američki film jasno naglašava šta je faktografija, a šta fikcija, što njegov nered deluje kreativno, što ima stabilnog naratora i nije problematičan za praćenje. Možda je razlika u ambiciji, American Hustle nedvosmisleno prvo želi da zabavi, a usput da ukaže na neke loše prakse, dok se Pioneer iz sve snage trudi da nas pouči o lošim praksama sa početka naftnog booma u Norveškoj. Slažem se da je zanimljivo videti Amerikance kao zlikovce u evropskom filmu, ali to nije ni izbliza dovoljno da bi priča koja se, osim u uvodnim i zaključnim karticama, tek na momente bavi temom koju navodi kao glavnu učinila koherentnom, zanimljivom i kritičkom.

Sa pozitivne strane, Aksel Hennie (Headhunters) je zaista odličan i uverljiv, kao i većina drugih glumaca, iako je samo on zapravo imao izazov od zadatka. Scene u kompresijskim komorama i ronilačke scene su atraktivne i nabijene emocijama, veoma zanimljive, ali najčešće ne traju dovoljno dugo. Druge akcione scene su pristojno urađene, ali pitanje je koliko je dramaturškog opravdanja za njih. Konačno, film ima malih problema i sa tempom, jer je ekspozicija kratka, centralna scena koja inducira zaplet se nalazi na četvrtini filma i sve posle nje tone u konfuziju.

Pioneer nije loš film, ali nije ni naročito dobar. Neke dobre ideje i nešto zanatskog umeća ga ne mogu spasiti od utiska da je snimljen na silu. Možda je Erik Skjoldbaerg sa ovim filmom pokušao da se vrati na staze stare slave, reciklirajući neke zaboravljene tuđe i jednu intrigantnu svoju ideju, ali ne čini mi se da mu je uspelo. Za razliku od norveške države, Pioneer se suviše oslanja na nesigurne kredite.

The Zero Theorem

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: Terry Gilliam

scenario: Pat Rushin

uloge: Christoph Waltz, Melanie Thierry, David Thewlis, Lucas Hedges, Matt Damon, Tilda Swinton

Među kritikom još i postoji nekakav odmak prema radu Terrija Gilliama otkako se škvadra koja je radila Monty Python filmove i seriju razišla, a čega kod publike nema. Ona je tu strogo podeljena na one kojima je Gilliam izuzetno privlačan i kvalitetan reditelj koji stvara svoje uvrnute i atraktivne svetove, i na one kojima je Gilliam potrošen ili naporan. Fakat je da njegovi filmovi variraju u kvalitetu, da umeju da budu haotični i konfuzni i da mu je više stalo do „outlandish“ vizuelnog identiteta nego do koherentne priče. Iako njegovi filmovi često imaju kritičku oštricu uperenu na društvo i pravac u kome se ono kreće, neretko tu poruku ne uspevaju da prenesu.

Ipak, apsolutno stoji da Terry Gilliam ima svoj prepoznatljiv stil, vrišteći, frenetičan, fantastičan, sa epskim izražajem. Njegov osnovni medij je fantastika, bilo naučna (Brazil, 12 Monkeys), bilo avanturistička (The Adventures of Baron Munchausen, The Imaginarium of Doctor Parnasus), ali i distorzirana realnost (Fear and Loathing in Las Vegas). I visokobudžetni ili ne, njegovi filmovi ne izgledaju jeftino po vizuelnom identitetu.

Takav je slučaj i sa The Zero Theorem, SF filmom koji kao da je crpeo inspiraciju od Philipa K. Dicka i koji ima ambiciju da nas natera da mislimo. Gilliam tvrdi da je to, uzevši u obzir razne parametre, njegov film sa najmanjim budžetom, skupljenim sa triju strana i snimljen u Bukureštu za manje od mesec dana, ali na vizuelnom planu se to ne vidi, jer su efekti osmišljeni do detalja i izvedeni perfektno. Manjak budžeta će se možda osetiti u možda preranom, napadnom i prezgodnom završetku filma, ali to je moguće problem originalnog scenarija, a ne „seče“ usled produkcijskih uslova.

 

U centru priče je Qohen Leth (Waltz sa obrijanom glavom), autistični suludi kompjuteraš koji živi u bivšoj crkvi i radi u velikoj firmi u "cubicle" okruženju koje liči na Las Vegas. Njegov kompjuter izgleda kao slot mašina, a njegov posao je procesiranja podataka, apstraktnih „ezoteričnih entiteta“. Kada ne radi, žali se što mora da troši vreme na kretanje po gradu, nefunkcionalnu komunikaciju sa drugima i mogućnost da propusti važan telefonski poziv koji će mu objasniti smisao života. Njegov jedini kontakt je sa nekakvim kompanijskim sekretarom, pričljivim Jobijem (Thewlis) koji mu daje zaduženja i skuplja rešenja, pritom ga sve vreme zove Quinn, što je jedna od dve fore u filmu koja postaje iritantna od prevelike upotrebe. Druga je Qohenov govor o samom sebi u množini ("Royal We"), koji je tu da nam objasni da njemu fali neka daska u glavi. Ako nismo shvatili bez toga, bez brige, nećemo ni sa tim. Uostalom, govorna shema je slika ludosti i autizma, kolega Bob (Hedges) sve druge oslovljava sa „Bob“ jer je to lakše i praktičnije nego da im pamti imena.

Kada nakon sastanka sa Managementom (po naški Upravom, igra ga Matt Damon sa sedom perikom), Qohem dobije premeštaj da radi od kuće, njegovi snovi su možda ispunjeni. Ali ono što on ne zna, to je da rad na dokazivanju naslovne Nulte teoreme (po kojoj je sve ništa) zna da bude naporno i stresno. U tu svrhu u priču ulazi cyber prostitutka Bainsley (Thiery), koja nudi usluge tantričkog cyber seksa i koja je tu da se Qohen opusti, relaksira i zaboravi na probleme sa teoremom u koju ne mogu da se uklope sve kockice (simulacija toga izgleda kao neki 3D puzzle), a da se na drugom mestu nešto ne sruši. Jasno, teorema je apsurdna, ali njeno fenomenološko objašnjenje je uverljivo: ona treba da dokaže da ništa u životu i smrti nema smisla, da je nastanak kosmosa ništa drugo nego slučajnost ili greška, te da je njegov nestanak, usisavanje u crnu rupu po istom principu slučajnosti i greške neizbežan.

U tom momentu iz domena apsurda i periferno date, ali elaborirane satire na temu tehnološkog napretka društva (prisutne su reference na gadgete) i reklamokratije (sve je na prodaju, od turističkih aranžmana i akcija do članstva u Crkvi Batmana Iskupitelja, i to je stalno prisutno, „in your face“) na neke filozofske i pseudo-filozofske teme strahova od života i smrti. Jedan punchline koji bi trebalo da je dubok, to da je haos potencijalni izvor profita, nije ništa novo na filmu i u životu, ali je relativno efektan, a bio bi efektniji da kraj nije zbrzan i tako zgodno, propovednički povezan (ako ste pomislili na 12 Monkeys, na dobrom ste tragu).

 

Ipak, pored nekoliko prilično krupnih mana, The Zero Theorem je jako atmosferičan i duhovit film (zezanje na temu Matrixa – neprocenjivo) i u svakom slučaju predstavlja dobru zabavu. Gluma dvojice glumaca sa najvećim imenima i ključnim ulogama u radnji je veoma inovativna, jer je u pitanju manirizam drugih glumaca. Christoph Waltz igra tipičnu John Malkovich ulogu na tipičan način Johna Malkovicha, dok Matt Damon igra tipičnu ulogu Phillipa Seymoura Hoffmana, na tipičan Hoffmanov način. Tilda Swinton ima produženi cameo kao kompjuterski program za psihoterapiju i poseduje onu svoju tipičnu analitičnu (analitičarsku) hladnoću. Iako sa plićim, skoro tipskim likovima i jednostavnijom karakterizacijom, Thewlis i Hedges su solidni u svojim ulogama. Najnezahvalniju ulogu je imala Melanie Thierry, pošto od njenog lika vidimo samo javnu i internet personu, bez uvida u privatnost.

Sve u svemu, The Zero Theorem je solidan film, koji sjajno izgleda i koji je zabavan. To važi za prvo gledanje, pošto u drugom, kada je radnja poznata i kada frenetična atmosfera ne može da ponese čak i manje treniranog gledaoca, slutim rupe, propuste i utisak sklepanosti u velikoj brzini, i svakako neumerenu ambiciju. U stvari, najveći problem ovog filma je što je tematski, donekle i stilski (retro futurizam) najsličniji Brazilu, i što su neizbežna poređenja sa prethodnikom, iako ima drugačije stvari u fokusu. The Zero Theorem nije toliko dobar, ali Brazil je jedan i jedini, pa onda postaje upitno zašto bi jak autor poput Gilliama napravio grešku i naterao nas da mislimo na njegov bolji film.

Le Capital

2012.

režija: Costa Gavras

scenario: Costa Gavras, Karim Boukercha, Jean-Claude Grumberg (po romanu Stephana Osmonta)

uloge: Gad Elmaleh, Gabriele Byrne, Natascha Regnier, Celine Sallette, Liya Kebede, Hippolyte Girardot

Uzevši u obzir samo fotografiju i “larger than life” muzičku podlogu, stiče se utisak da Costa Gavras zna kuda ide sa svojim najnovijim filmom, smeštenim u korporativno okruženje u vreme oko krize. Likovi komuniciraju preko web kamera zakačenih na velike ekrane, izlaze iz službenih vozila koja voze šoferi i ulaze u kancelarije. Viđaju se po ekskluzivnim događajima, zabavama na jahtama, u skupim hotelima i ušuškanim kabinetima. Ulaze u strateške, taktičke i svetonazorske sukobe. Međutim, kada se malo zagrebe po površini, jasno nam je da se Capital ne dešava u realnom svetu, nego u svetu pulp korporativnih trilera koje možete kupiti po aerodromskim knjižarama.

Korporativni triler je zanimljiv pod-žanr i čovek bi očekivao da će doživeti uspon u ovo naše post-krizno vreme. Dobro, imali smo sjajni Margin Call i nešto slabiji Arbitrage. The Wolf of Wall Street je usmeren više na druge stvari nego na poslovanje svojeg glavnog lika. Sinonim za filmove o velikom novcu ostaje Stonov Wall Street, ali je njegov prigodni nastavak Money Never Sleeps, tempiran na vrhunac krize u velikoj meri podražavao prethodnika, oslanjao se na aparaturu zapleta i promašio ceo fudbal. Pravom filmofilu ne bi bilo loše da uhvati negde sada već zaboravljeni Rollover.

Gavrasovo domaće okruženje je politički film. Z je na svim top-listama političkih filmova. Missing ima kultni status u Americi, a Music Box je film sa najžešćim preokretom na kraju. Ono što čudi je to, da iako Capital ima veoma jaku političku poruku, Gavras ne uspeva da nam je prenese, ali zato pokušava, i to preočito, ne bežeći ni od otrcanog postupka sa naratorom.

Možemo za to kriviti pulp roman kao predložak, ali pulp romani su obično pogodni za filmske adaptacije, a scenaristi i reditelji mogu bez problema da naprave inženjering likova. Recimo, The Godfather je snimljen prema kičastom jeftino-senzacionalističkom romanu. Gavras i društvo kao da ne znaju kako da ukotve glavne aktere događaja, njihova motivacija je možda spomenuta, ali nikada objašnjena. Mi ćemo videti njihovo ponašanje, ali nećemo videti razlog. Da li je to pohlepa radi pohlepe? Da li je to volja za moć pre nego novac? Ili je u pitanju igra adrenalina i živaca među nikad odraslim dečacima?

Gad Elmaleh igra Marca, sveže unapređenog direktora jedne francuske investicione banke. On se posla prihvata željan uspeha kao mladi kadar okružen matorim prdonjama, ali i sa nešto ideala u glavi. Njegov primarni cilj: uspostaviti svoju vlast u upravnom odboru. Njegov sekundarni cilj: odbraniti banku od špekulativnih napada iznutra i vana. Poslednje će biti posebno teško, jer se američki hedž fond baš namerio na banku i posao poverio veoma agresivnom Ditmaru (Byrne). Marcovo poslovanje je predstavljeno formulično, kao i poslovanje banke, slušaćemo zapletene ekonomske sheme ispričane suviše brzo. Valjda nam nije cilj da njihovu ekonomsku logiku razumemo.

Film, međutim, pada na planu studije karaktera. Nije bitno što su epizodni likovi zadati u obliku da se ne menjaju, valjda je suština u promeni protagoniste. I mi vidimo da se Marc menja, da sve više postaje hladni poslovni praktičar na štetu svojih plemenitih ideala francuskog humanog kapitalizma. Ali to nam je dato usput, pa se film čini kao veoma pojednostavljeno ređanje događaja. S tim u vezi, potpuno je suvišan zaplet sa manekenkom (Kebede), zbog koje on juri s kraja na kraj sveta, troši kompanijski novac i pokriva njene račune i ekscese. Njihova igra mačke i miša je destruktivna, ružan kraj ne dolazi kao spoiler, ali to sve ne znači da taj “sub-plot” ima šta da traži u filmu.

Naravno, u filmu koji je prepun amoralnih muškaraca koji uživaju u igranju sa sudbinom mnogih, nije čudo da su glas savesti dve žene. Prva je Marcova žena (Regnier), aristokratkinja ili buržujka od relativno starog novca koja nije nimalo impresionirana korporativnom kulturom i jurnjavom za astronomskim ciframa. Negde pri početku filma ona će Marcu predložiti nekonvencionalnu taktiku – maoističku čistku višerangiranih direktora, da bi ga na kraju ucenila: ako ode na odmor, ona će biti zadovoljna, ako ode u zatvor, čekaće ga, ali će ga napustiti ako ostane na čelu sistema za eksploataciju. Druga savesna žena je finansijska analitičarka (Sallette), stručnjakinja za Japan, koja Marca upozorava na svu opasnost zamke koju su mu postavili. Nažalost, Marcov odnos sa njom, kao i većina toga u filmu, ostaje neistražen.

Šteta, pošto je Capital imao potencijala da postane ikonički film ovog doba. Smešten je u zanimljivo okruženje, tema ne prestaje biti aktuelna, a trivijalnost izvornog dela je ostavljala mogućnosti za tumačenje. Slagali se mi sa Gavrasovim viđenjem ili ne, činjenica je da ga ovde baš i nije izneo. Iako se pažljivim gledanjem može utvrditi par veoma oštrih komentara koji su na mestu. Ipak jedna kontekstualna scena, ona na njegovom familijarnom okupljanju, nije dovoljno iskupljenje za sve propuštene šanse.

Passion

2012.

scenario i režija: Brian De Palma (prema filmu Crime d'amour Alaina Corneaua)

uloge: Rachel McAdams, Noomi Rapace, Karoline Herfurth, Paul Anderson

De Palma se vratio! Deset godina posle Femme Fatale, do sada poslednjeg filma u kome se može prepoznati De Palmin pečat, opet imamo velikog reditelja koji se vraća svojim korenima: trileru izazvanom nakaradnim međuljudskim odnosima. De Palma je (bio) među vodećim svetskim rediteljima, autor sa jakim i prepoznatljivim autorskim potpisom. Naravno, neretko je odstupao od „svoje“ tipične formule, radeći eksperimente sa drugim žanrovima. Neki su bili uspešni (Scarface, Carlito's Way), neki su ispali promašaji (klinički hladni noir Black Dhalia ili ratni film Redacted, da ne pominjemo Mission To Mars, gde je čak bio otpušten).

I pored impresivne karijere, čini se da Hollywood nema više vere u De Palmu, pa je on potražio sreću na drugom mestu: sklopivši za evropske standarde prilično skupu nemačko-francusku koprodukciju (oko 30 miliona dolara) i odlučio se za re-make francuskog korporativnog trilera o ženskom rivalstvu Crime d'amour, sa malim, ali ključnim intervencijama koje će originalnu priču uklopiti u klasičnog De Palmu. Činjenica je da De Palma više ne donosi zaradu, a to je, čini se, jedino bitno hollywoodskim glavešinama. Činjenica je i da gledaoci više ne cene staromodnu filmsku zabavu kao nekad, i Passion tu pada guzicom na zemlju: budžet nije isplatio, i sa sigurnošću se može smatrati da ga neće.

Passion je film koji je snimio filmofil i koji je namenjen filmofilima. Da Palmu optužuju da mu najbolje ide recikliranje Hitchcocka, i tu ima neke istine: najbolji De Palmini filmovi se čitaju u hitchcockovskom ključu. To, naravno, nije tako jednostavno, De Palma je pre toga reciklirao Goddarda, da bi 80-ih pokušao da se oslobodi hitchcockovštine, ne libeći se da u svojim žanrovskim trilerima u sub-tekstu uvali neke radikalne (često feminističke) izjave. Passion je zato zanimljiv i zavodljiv miks originalnog filma, klasičnog De Palme, Hitchcocka i Lyncha, koji se bavi temama korporativnog pritiska kroz trilerske konvencije začinjene sa voajerizmom i „nightmare logic“ sekvencama. U rukama bilo koga drugog, ovo bi bio krupan zalogaj koji bi se raspao pri racionalnoj analizi, ali De Palma ima magnetizam da od toga napravi kompaktan i korektan film.

Priča je od početka do kraja blesava: Christina (McAdams) juri unapređenje na poslu i u tome ne preza ni od čega, čak ni da ukrade marketinšku ideju od Isabelle (Rapace). U klupku intriga i podmetačina, njih dve će se nadgornjavati, a u priči su i njihov zajednički ljubavnik Dirk (Anderson) i Isabellina sekretarica Dani (Herfurth). Bez potrebe da naglašavam očito, spletke će kulminirati ubistvom, a odatle će film teći na dva koloseka: jednom trilerskom i drugom koji funkcioniše kao posveta Mullholland Drivu sa svojom košmarnom logikom.

Kad smo kod glume, Rachel McAdams je glumica veoma ograničenih mogućnosti, ali nije loš izbor za Christinu, čiji je lik relativno plitak. Noomi Rapace je „typecast“ za ženu dovoljno fragilnu, ali opet dovoljno odlučnu da preduzme drastične mere, ali Isabelle nije Lisbeth Salander iz švedske Millenium trilogije, nije anarhična već sistematična, a njeno ludilo je uzrokovano borbom za opstanak u korporativnom svetu. Karoline Herfurth je odlična kao ambiciozna i suluda lezbejka-saradnica, spremna da veoma skupo naplati svoju uslugu. Paul Anderson je pomalo iritantan kao Dirk, i čini se da mu je uloga dva-tri broja veća, a njegova izvedba se svodi u velikoj meri na patetično kreveljenje i nema nikakvu dubinu potrebnu za tipski lik „ljigavca u problemu“.

Vizuelno i auditivno, film je veoma dojmljiv, realnost i košmari su prepoznatljivi po logici stvari i priče, međutim vizuelno su veoma bliski, oslanjajući se na neobične uglove kamere. Muzika asocira na De Palmu s kraja 70-ih i početka 80-ih, koristeći sablasne triler klišeje. Scenografija je minimalistička, bilo da se radi o korporativnim prostorijama ili japijevskim stanovima u kojima se radnja odvija. Film se dešava u Berlinu, ali mogao bi u bilo kojem evropskom centru, bezličnost i zamenjivost su jedna od osnovnih poenti filma.

Ima tu malo auto-refernci, krvavi obračun ženskih likova u filmu će nas podsetiti na Carrie i tamošnje slamanje žene pod pritiskom. Pred kraj filma imamo i referencu na Sisters. Opet, imamo i jedno genijalno De Palmino rešenje, možda buduću revoluciju u marketingu (u kojem se čini da je sve izmišljeno), smartphone kameru zataknutu u zadnji džep farmerki. Neprocenjivo.

Možda nije na nivou De Palminih klasika, ali Passion ima feministički podtekst. Jedna od intervencija u odnosu na original je smanjivanje razlike u godinama između Isabelle i Christine (potonju je u originalu igrala Kristin Scott Thomas), njihov odnos je više konkurentski nego mentorski. Iako to zvuči kao lakši put, prava namena toga je da u nekoliko scena pokaže njihove zajedničke šefove kako ih tretiraju kao zamenjive delove mašinerije, arbitrarno deleći unapređenje čas jednoj, čas drugoj. Korporativna sredina je još uvek arena, posebno za žene, pa nije teško zamisliti koje će gadosti suparnice priređivati jedna drugoj.

Ako očekujete jeftino uzbuđenje, jeftinu zabavu, brojne obrate i neprestanu akciju, Passion nije film za vas. Ovo je film koji se gleda sa koncentracijom i uživanjem u svakom kadru, gde nijedan detalj nije suvišan. Opet, ovo nije originalno delo, (to je fckin re-make, ok?) ali je potpuno originalno složeno u veoma artikulisanu kritiku nekoliko fenomena. Passion je poslastica za ljubitelje i poznavaoce filma. De Palma ima strasti kao na početku karijere.

A Hijacking / Kapringen

2012.

scenario i režija: Tobias Lindholm

uloge: Pilou Asbaek, Soren Malling, Dar Salim, Roland Moller, Gary Skjoldmose Porter, Abdihakin Asgar

A Hijacking je recentni danski triler koji se bavi gorućim svetskim problemom: piraterijom. Ne mislimo tu na vesele Šveđane, nego na veoma opasne, naoružane i odlučne somalijske pirate koji napadaju i otimaju trgovačke brodove. Takvu sudbinu je doživeo danski tanker, i pirati i kompanija počinju pregovore. Igraju sa zatvorenim kartama, ali se pravila igre znaju: ko prerano podlegne pritisku, ostaće bez ičega. Ideja je da pirati misle da su dobili najviše što su mogli, a da kompanija ne plati previsoku cenu. Životi posade i sigurnost tovara su, nažalost, sekundarni.

Glavni lik je kuvar, što možemo razumeti kao posvetu kultnom akcionom filmu Under Siege (1992), koji je smešten u klaustrofobičnu atmosferu broda. Za razliku od Stevena Seagala, Pilou Asbaek nije akcioni heroj, nego je samo kuvar, neophodan član posade, ali i idealan kao oruđe za pritisak i kanal komunikacije. U ovom filmu nema akcije, junačenja, oduzimanja oružja, napada tavom ili kuhinjskim noževima, sve mere se preduzimaju izuzetno oprezno. Sa mrtvom posadom, pirati nemaju čime da ucene kompaniju za novac, a u posadi su obični muškarci raznih godina i fizičkih stanja, od kojih niko nije vojni specijalac.

Pregovori su priča za sebe i pre svega psihološka igra u kojoj je cilj jednoj strani povećati pritisak na drugu i iznuriti je. Pregovori liče na spoj psiholoških trikova i „mexican stand-off“-a i traju jako dugo. Vode ih jedan od kompanijskih izvršnih direktora (Malling) i prevodilac (Asgar), koji tvrdi da je profesionalni komunikator, a ne pirat. Direktoru pomaže specijalista za pregovore (Skjoldmose Porter), ali i čitava paleta kompanijskog osoblja predvođena mladim pomoćnikom (Salim). Osim sa piratima, potrebno je razgovrati i sa familijama otetih, bordom direktora, osiguravajućim kućama...

Iako nema konvencionalne akcije, film je izuzetno napet. Fokus su promene psihičkih stanja svih upletenih u sukob. Pirati sve više tonu u nervozu, jer što više vreme prolazi, manje su šanse da će izvući veliki novac. Zato postaju nasilni, a njihovi postupci sve manje predvidljivi. U sedištu kompanije centralne emocije su napetost i iscrpljenost. Autor filma pomoću vešto upakovanih diskretnih detalja pokazuje iznurenost pregovarača: jedan spava u kancelariji, drugi se odrekao odela i kravate... Kod posade na brodu su vidljivi nestrpljivost, klaustrofobija, strah i na kraju trauma, jer su oni ipak medij preko kojeg se vrši pritisak. Stanje kuvara Mikkela posebno se pogoršava, jer on trpi najveći pritisak od strane pirata. Kapetan je od početka bolestan, a mašinista se ili odvaja od situacije, ili pokušava da zagovori i zabavi gusare. Pregovaračke metode su nemilosrdne, pritisak je brutalan.

Ne pamtim kada je dolazeći faks prouzročio više napetosti, kada je dozvola za pecanje značila više radosti, kada su jednostavni logistički problemi imali toliko uticaja. A Hijacking je jedan od najaktuelnijih, najtemeljitijih i najživotnijih filmova. Za to su odgovorni glumci, ali i brojni drugi rediteljski i ini postupci. Prvo, scene na brodu su zaista snimljene na tankeru u Indijskom Okeanu, ne u nekakvom studiju. Osvetljenje i zvuk su čisto ambijentalni, što malo podseća na Dogmu 95, ali sumnjam da je to autorima bio cilj. Ručna kamera je sasvim dovoljno sigurna da stil filma označi kao „verite“, a ne „chaos cinema“. Somalijski turbo-folk koji se čuje iz zauzetih kabina je iritantan taman koliko treba.

A Hijacking gledaoca smešta u centar zbivanja. On se može poistovetiti sa likovima, koji su životni i višeslojni, može proživljavati njihove dileme i brige. Ovo je jedan od najboljih trilera današnjice i svakako jedan od retkih filmova koji tretira ovako globalno važnu temu.