Gifted

2017.

režija: Mark Webb

scenario: Tom Flynn

uloge: Chris Evans, Mckenna Grace, Lindsay Duncan, Jenny Slate, Octavia Spencer

Protiv svih šansi, Gifted nekako radi i prenosi poentu koju u suštini i treba. Opis koji govori o sirotoj devojčici za koju se ispostavlja da je matematički genije, melodramatska pomagala, kliše sudske drame (borba za starateljstvo) i hollywoodska potreba za “crtanjem” tako da i poslednji idiot shvati ne ulivaju poverenje, kao ni imena kreativnog tima iza filma. Reditelj Mark Webb se bavio video-spotovima, a u svetu filma ima jedan kultni uradak (500 Days of Summer) i dva franšizna nastavka (novi Spiderman), dok Tom Flynn izbacuje otprilike po jedan opskuran scenario po dekadi. Ipak, Gifted je vredan gledanja.

Narečeno siroče je Mary (Grace) koju u proleterskom okruženju Floride odgaja ujak Frank (Evans). Otac nikada nije bio u priči, a majka, genijalna matematičarka koja je radila na jednom od sedam milenijumskih problema, je izvršila samoubistvo kada je Mary bila beba. Iako se doima kao posve normalna cura koja je zaljubljena u svog jednookog mačora, voli da visi sa starijom, mudrom susedom Robertom (Spencer) i ne želi da ide u školu, Mary je, čini se, nasledila majčin dar, što će prva otkriti njena učiteljica Bonnie (Slate). U priču ulazi ambiciozna baka Evelyn (Duncan) i sudsko navlačenje može da počne.

Ako vam se ovo čini kao nekakav spoj Rainmana, Annie, Good Will Hunting i Kramer vs Kramer, ima tu nečega, posebno kad Flynnov scenario prejako podigra nešto očito poput situacije sa mačkom u azilu ili sudije koji ne voli babin stav, ali voli njen novac, a Webb na to nasedne, pa ga odradi kao dinamički akcenat. Dobra stvar je, međutim, da su takvi teatralni ispadi izbalansirani sa “low-key” humornim momentima (recimo kada Mary zatekne svoju učiteljicu kako izlazi iz ujakovog kreveta i pozdravi je polu-retardirano kao u školi) i momentima iskrenosti u kojima nam “zaraćene strane” stavljaju do znanja da se tu radi o detetovom interesu i svetonazorskom sukobu koji nije lični.

Zapravo, najjači adut filma su likovi koji možda nisu svi detaljno razvijeni (suseda i učiteljica deluju pomalo dvodimenzionalno, a ni genijalno dete ne odstupa previše od klišea), ali ni u jednom trenutku nisu crno-beli. Odnosno, Frank ima najbolju nameru, ali možda nije svestan šta radi i u šta se upleo, a Evelyn je možda uštogljena snobčina, ali zaista veruje da je njen pristup ispravan na duže staze. Od takvih likova profitiraju glumci jer im je pored nekakvog temelja u realističnosti ostavljen prostor za nekakvo razmahivanje. Octavia Spencer igra ulogu kakvu bi sada već mogla i odmesečariti, ali je tako može odigrati samo ona. Jenny Slate u film donosi taktilnost iz svog indie opusa i ostvaruje opipljivu hemiju sa Evansom (Marvelovi Captain America filmovi) koji, pak, konačno ima priliku za pravu glumu nasuprot akrobacijama u trikou pred “green screenom”. Mckenna Grace je vrlo simpatična kao Mary, a Lindsay Duncan briljira kao hladnokrvna britanska kučka sa istančanim smislom za humor.

Osim izuzetne glume, razlog za pogledati Gifted je i to što uprkos svom staromodnom, klišeiziranom izrazu ovaj film pogađa suštinu sadašnjeg vremena i poteže jednu od onih večitih, univerzalnih dilema. Jasno, ne mora biti siroče i ne mora biti matematika, premda su to aduti za emotivnu investiciju i intelektualno poštovanje od strane gledatelja. Reč je o bilo kakvoj mladoj osobi i bilo kakvom opipljivom i možda utrživom talentu, a pitanje svih pitanja je fokus, odnosno mera u fokusu. Tu odluku mora doneti relativno odrasla osoba jer dete ne može sagledati širu sliku, a rizik je ogroman. Neko može baciti sve karte na jedno, juriti tog proverbijalnog zmaja koji će mu možda i pobeći i zanemariti takođe esencijalne stvari poput socijalnih veština i kontakata sa drugim ljudima. Opet, bez fokusiranog i vođenog razvoja, bilo kakav dar može postati tek hobi i razbibriga.

The Man Who Knew Infinity

2015.

scenario i režija: Matt Brown (po knjizi Roberta Kanigela)

uloge: Dev Patel, Jeremy Irons, Devika Bhise, Toby Jones, Jeremy Northam, Anthony Calf, Stephen Fry

Srinivasa Ramanujan je bio indijski samouki matematički genije s početka XX stoleća. Možda vam njegovo ime neće značiti ništa, ali čovek je, bez formalnog obrazovanja, postavljao i (intuitivno) dokazivao kompleksne teoreme, a njegovo znanje i inovativnost su ga u matematičkim krugovima podigli na nivo Eulera, Jacobija, možda čak i Newtona. Osim što matematičari i naučnici generalno nisu baš celebrity materijal sami po sebi (potrebna je skrivena homoseksualnost, shizofrenija, fizički hendikep ili zaista ogromne zasluge za popularizaciju nauke), dodatni razlozi zašto možda niste čuli za Ramanujana su i to što je bio stranac u isključivo na sebe upućenom zapadnom svetu u trenutku velikog naučnog uspona i to što je umro mlad, završivši i formalno uobličivši tek manji deo svog započetog dela.

The Man Who Knew Infinity je biopic baš o njemu, njegovom prelasku iz siromašnog, anonimnog života u Madrasu u Cambridge i njegove akademske krugove, njegovom susretu sa rigidnošću akademske zajednice i ponekad čak otvorenim rasizmom engleskog društva, prijateljskom i mentorskom odnosu sa G.H. Hardyjem (Irons), poznanstvu sa Littlewoodom (Jones) i filozofom Bertrandom Russellom (Northam), te preranoj smrti od tuberkuloze. Dotiču se tu razne teme, od rasizma i nemogućnosti integracije i napretka, do različitih pristupa nauci (intuitivni nasuprot formalnom) i veri (Ramanujan i Hardy često raspravljaju o postojanju/nepostojanju boga), što je sve dovedeno u kontekst kolonijalnog ratovanja, Prvog svetskog rata kao imperijalističkog sukoba i rađanja pacifizma kao pokreta.

Zanimljivo je za primetiti kako su filmovi o nekonvencionalnim genijima uvek tako konvencionalni i predvidljivi. Isto se sa sigurnošću može reći i za The Man Who Knew Infinity: čak i kad subjekt nije poznat van uskih akademskih krugova, teme su poznate i priča je predvidljiva o trenutka kad ga upoznamo do njegove smrti. U toj gomili tema, neke jednostavno izvuku deblji kraj i čini se da služe ili da senzibiliziraju određenu publiku ili da nabiju minutažu. Ovde je to svakako ljubavno-porodična priča, raspad braka između Ramanujana (Patel) i njegove žene (eterična Devika Bhise) uz svesrdnu pomoć njegove tradicionalno nastrojene majke. Centar priče je svakako drugde, a ta ljubavna i porodična grana se ne uklapaju u glavni tok.

Ono što film relativnog anonimusa i početnika Matta Browna čini više nego gledljivim su odlično izabrani glumci koji svojim ulogama prilaze sa merom i stilom. Dev Patel (Slumdog Millionaire) se dobro snalazi u ulozi ambicioznog samoukog genija koji želi da svoje znanje podeli sa svetom u čemu nailazi na prepreke kao što su rigidnost akademske zajednice koja ne ceni intuitivnost i institucionalni rasizam. Njega je, međutim, zasenio Jeremy Irons u besprekorno izvedenoj ulozi profesora Hardyja. Njemu i inače leže ti profesorski tipovi, a Hardy je zanimljiv kao ateista, cinik, sklon akademskom prepucavanju i igrama sujete, ali zapravo dobrodušan čovek koji je otkrio genija i želi mu pomoći. Jeremy Northam ima pamtljivu epizodu kao Bertrand Russell, kao i Stephen Fry kao Ramanujanov prvi zapadni mentor, dok Toby Jones sasvim solidno igra prostodušnog matematičara Littlewooda. Anthony Calf je takođe vrlo efektan kao glavni negativac filma, profesor ogrezao u sujetu i rasizam.

 U konačnici, The Man Who Knew Infinity je sasvim solidan biografski film i to mu je ambicija koju dostiže. Pristojno napisan, zanatski režiran i vrlo dobro odglumljen, ipak se ne uzdiže iznad tog nivoa. Nema tu odličnosti i izuzetnosti jer za to naprosto nije bilo hrabrosti da se napravi nešto novo. Ali ni solidnost nije za potcenjivanje.

The Zero Theorem

tekst originalno objavljen na www.fak.hr

2013.

režija: Terry Gilliam

scenario: Pat Rushin

uloge: Christoph Waltz, Melanie Thierry, David Thewlis, Lucas Hedges, Matt Damon, Tilda Swinton

Među kritikom još i postoji nekakav odmak prema radu Terrija Gilliama otkako se škvadra koja je radila Monty Python filmove i seriju razišla, a čega kod publike nema. Ona je tu strogo podeljena na one kojima je Gilliam izuzetno privlačan i kvalitetan reditelj koji stvara svoje uvrnute i atraktivne svetove, i na one kojima je Gilliam potrošen ili naporan. Fakat je da njegovi filmovi variraju u kvalitetu, da umeju da budu haotični i konfuzni i da mu je više stalo do „outlandish“ vizuelnog identiteta nego do koherentne priče. Iako njegovi filmovi često imaju kritičku oštricu uperenu na društvo i pravac u kome se ono kreće, neretko tu poruku ne uspevaju da prenesu.

Ipak, apsolutno stoji da Terry Gilliam ima svoj prepoznatljiv stil, vrišteći, frenetičan, fantastičan, sa epskim izražajem. Njegov osnovni medij je fantastika, bilo naučna (Brazil, 12 Monkeys), bilo avanturistička (The Adventures of Baron Munchausen, The Imaginarium of Doctor Parnasus), ali i distorzirana realnost (Fear and Loathing in Las Vegas). I visokobudžetni ili ne, njegovi filmovi ne izgledaju jeftino po vizuelnom identitetu.

Takav je slučaj i sa The Zero Theorem, SF filmom koji kao da je crpeo inspiraciju od Philipa K. Dicka i koji ima ambiciju da nas natera da mislimo. Gilliam tvrdi da je to, uzevši u obzir razne parametre, njegov film sa najmanjim budžetom, skupljenim sa triju strana i snimljen u Bukureštu za manje od mesec dana, ali na vizuelnom planu se to ne vidi, jer su efekti osmišljeni do detalja i izvedeni perfektno. Manjak budžeta će se možda osetiti u možda preranom, napadnom i prezgodnom završetku filma, ali to je moguće problem originalnog scenarija, a ne „seče“ usled produkcijskih uslova.

 

U centru priče je Qohen Leth (Waltz sa obrijanom glavom), autistični suludi kompjuteraš koji živi u bivšoj crkvi i radi u velikoj firmi u "cubicle" okruženju koje liči na Las Vegas. Njegov kompjuter izgleda kao slot mašina, a njegov posao je procesiranja podataka, apstraktnih „ezoteričnih entiteta“. Kada ne radi, žali se što mora da troši vreme na kretanje po gradu, nefunkcionalnu komunikaciju sa drugima i mogućnost da propusti važan telefonski poziv koji će mu objasniti smisao života. Njegov jedini kontakt je sa nekakvim kompanijskim sekretarom, pričljivim Jobijem (Thewlis) koji mu daje zaduženja i skuplja rešenja, pritom ga sve vreme zove Quinn, što je jedna od dve fore u filmu koja postaje iritantna od prevelike upotrebe. Druga je Qohenov govor o samom sebi u množini ("Royal We"), koji je tu da nam objasni da njemu fali neka daska u glavi. Ako nismo shvatili bez toga, bez brige, nećemo ni sa tim. Uostalom, govorna shema je slika ludosti i autizma, kolega Bob (Hedges) sve druge oslovljava sa „Bob“ jer je to lakše i praktičnije nego da im pamti imena.

Kada nakon sastanka sa Managementom (po naški Upravom, igra ga Matt Damon sa sedom perikom), Qohem dobije premeštaj da radi od kuće, njegovi snovi su možda ispunjeni. Ali ono što on ne zna, to je da rad na dokazivanju naslovne Nulte teoreme (po kojoj je sve ništa) zna da bude naporno i stresno. U tu svrhu u priču ulazi cyber prostitutka Bainsley (Thiery), koja nudi usluge tantričkog cyber seksa i koja je tu da se Qohen opusti, relaksira i zaboravi na probleme sa teoremom u koju ne mogu da se uklope sve kockice (simulacija toga izgleda kao neki 3D puzzle), a da se na drugom mestu nešto ne sruši. Jasno, teorema je apsurdna, ali njeno fenomenološko objašnjenje je uverljivo: ona treba da dokaže da ništa u životu i smrti nema smisla, da je nastanak kosmosa ništa drugo nego slučajnost ili greška, te da je njegov nestanak, usisavanje u crnu rupu po istom principu slučajnosti i greške neizbežan.

U tom momentu iz domena apsurda i periferno date, ali elaborirane satire na temu tehnološkog napretka društva (prisutne su reference na gadgete) i reklamokratije (sve je na prodaju, od turističkih aranžmana i akcija do članstva u Crkvi Batmana Iskupitelja, i to je stalno prisutno, „in your face“) na neke filozofske i pseudo-filozofske teme strahova od života i smrti. Jedan punchline koji bi trebalo da je dubok, to da je haos potencijalni izvor profita, nije ništa novo na filmu i u životu, ali je relativno efektan, a bio bi efektniji da kraj nije zbrzan i tako zgodno, propovednički povezan (ako ste pomislili na 12 Monkeys, na dobrom ste tragu).

 

Ipak, pored nekoliko prilično krupnih mana, The Zero Theorem je jako atmosferičan i duhovit film (zezanje na temu Matrixa – neprocenjivo) i u svakom slučaju predstavlja dobru zabavu. Gluma dvojice glumaca sa najvećim imenima i ključnim ulogama u radnji je veoma inovativna, jer je u pitanju manirizam drugih glumaca. Christoph Waltz igra tipičnu John Malkovich ulogu na tipičan način Johna Malkovicha, dok Matt Damon igra tipičnu ulogu Phillipa Seymoura Hoffmana, na tipičan Hoffmanov način. Tilda Swinton ima produženi cameo kao kompjuterski program za psihoterapiju i poseduje onu svoju tipičnu analitičnu (analitičarsku) hladnoću. Iako sa plićim, skoro tipskim likovima i jednostavnijom karakterizacijom, Thewlis i Hedges su solidni u svojim ulogama. Najnezahvalniju ulogu je imala Melanie Thierry, pošto od njenog lika vidimo samo javnu i internet personu, bez uvida u privatnost.

Sve u svemu, The Zero Theorem je solidan film, koji sjajno izgleda i koji je zabavan. To važi za prvo gledanje, pošto u drugom, kada je radnja poznata i kada frenetična atmosfera ne može da ponese čak i manje treniranog gledaoca, slutim rupe, propuste i utisak sklepanosti u velikoj brzini, i svakako neumerenu ambiciju. U stvari, najveći problem ovog filma je što je tematski, donekle i stilski (retro futurizam) najsličniji Brazilu, i što su neizbežna poređenja sa prethodnikom, iako ima drugačije stvari u fokusu. The Zero Theorem nije toliko dobar, ali Brazil je jedan i jedini, pa onda postaje upitno zašto bi jak autor poput Gilliama napravio grešku i naterao nas da mislimo na njegov bolji film.