Gifted

2017.

režija: Mark Webb

scenario: Tom Flynn

uloge: Chris Evans, Mckenna Grace, Lindsay Duncan, Jenny Slate, Octavia Spencer

Protiv svih šansi, Gifted nekako radi i prenosi poentu koju u suštini i treba. Opis koji govori o sirotoj devojčici za koju se ispostavlja da je matematički genije, melodramatska pomagala, kliše sudske drame (borba za starateljstvo) i hollywoodska potreba za “crtanjem” tako da i poslednji idiot shvati ne ulivaju poverenje, kao ni imena kreativnog tima iza filma. Reditelj Mark Webb se bavio video-spotovima, a u svetu filma ima jedan kultni uradak (500 Days of Summer) i dva franšizna nastavka (novi Spiderman), dok Tom Flynn izbacuje otprilike po jedan opskuran scenario po dekadi. Ipak, Gifted je vredan gledanja.

Narečeno siroče je Mary (Grace) koju u proleterskom okruženju Floride odgaja ujak Frank (Evans). Otac nikada nije bio u priči, a majka, genijalna matematičarka koja je radila na jednom od sedam milenijumskih problema, je izvršila samoubistvo kada je Mary bila beba. Iako se doima kao posve normalna cura koja je zaljubljena u svog jednookog mačora, voli da visi sa starijom, mudrom susedom Robertom (Spencer) i ne želi da ide u školu, Mary je, čini se, nasledila majčin dar, što će prva otkriti njena učiteljica Bonnie (Slate). U priču ulazi ambiciozna baka Evelyn (Duncan) i sudsko navlačenje može da počne.

Ako vam se ovo čini kao nekakav spoj Rainmana, Annie, Good Will Hunting i Kramer vs Kramer, ima tu nečega, posebno kad Flynnov scenario prejako podigra nešto očito poput situacije sa mačkom u azilu ili sudije koji ne voli babin stav, ali voli njen novac, a Webb na to nasedne, pa ga odradi kao dinamički akcenat. Dobra stvar je, međutim, da su takvi teatralni ispadi izbalansirani sa “low-key” humornim momentima (recimo kada Mary zatekne svoju učiteljicu kako izlazi iz ujakovog kreveta i pozdravi je polu-retardirano kao u školi) i momentima iskrenosti u kojima nam “zaraćene strane” stavljaju do znanja da se tu radi o detetovom interesu i svetonazorskom sukobu koji nije lični.

Zapravo, najjači adut filma su likovi koji možda nisu svi detaljno razvijeni (suseda i učiteljica deluju pomalo dvodimenzionalno, a ni genijalno dete ne odstupa previše od klišea), ali ni u jednom trenutku nisu crno-beli. Odnosno, Frank ima najbolju nameru, ali možda nije svestan šta radi i u šta se upleo, a Evelyn je možda uštogljena snobčina, ali zaista veruje da je njen pristup ispravan na duže staze. Od takvih likova profitiraju glumci jer im je pored nekakvog temelja u realističnosti ostavljen prostor za nekakvo razmahivanje. Octavia Spencer igra ulogu kakvu bi sada već mogla i odmesečariti, ali je tako može odigrati samo ona. Jenny Slate u film donosi taktilnost iz svog indie opusa i ostvaruje opipljivu hemiju sa Evansom (Marvelovi Captain America filmovi) koji, pak, konačno ima priliku za pravu glumu nasuprot akrobacijama u trikou pred “green screenom”. Mckenna Grace je vrlo simpatična kao Mary, a Lindsay Duncan briljira kao hladnokrvna britanska kučka sa istančanim smislom za humor.

Osim izuzetne glume, razlog za pogledati Gifted je i to što uprkos svom staromodnom, klišeiziranom izrazu ovaj film pogađa suštinu sadašnjeg vremena i poteže jednu od onih večitih, univerzalnih dilema. Jasno, ne mora biti siroče i ne mora biti matematika, premda su to aduti za emotivnu investiciju i intelektualno poštovanje od strane gledatelja. Reč je o bilo kakvoj mladoj osobi i bilo kakvom opipljivom i možda utrživom talentu, a pitanje svih pitanja je fokus, odnosno mera u fokusu. Tu odluku mora doneti relativno odrasla osoba jer dete ne može sagledati širu sliku, a rizik je ogroman. Neko može baciti sve karte na jedno, juriti tog proverbijalnog zmaja koji će mu možda i pobeći i zanemariti takođe esencijalne stvari poput socijalnih veština i kontakata sa drugim ljudima. Opet, bez fokusiranog i vođenog razvoja, bilo kakav dar može postati tek hobi i razbibriga.