Everything, Everything

kritika originalno objavljena u DOP-u:

Da vrhunski glumci mogu čak i od prosečnog materijala napraviti bravuru, to je opštepoznata stvar. Solidni glumci isto tako mogu podići bezvezan materijal na pristojan nivo. Ali šta ćemo kada pred sobom imamo smeće od scenarija nastalo po groznog “young adult” literarnoj konfekciji kao što je to Everything, Everything? Dvoje mladih glumaca u glavnim ulogama su izuzetno relaksirani i simpatični, ali ni oni ne mogu učiniti čudo pa da film bude dobar ili makar solidan.

Istini za volju, Stella Meghie u rediteljskoj fotelji uspeva da istera dva hvalevredna štosa. Prvi je to da su naši Romeo i Julija međurasni par, a da pritom njihova boja kože u celoj toj priči ne igra ama baš nikakvu ulogu. Osim estetske, to jest. Crna devojka Maddy (Amandla Stendberg) je uglavnom obučena u belo, dok beli momak Olly (Nick Robinson) uglavnom fura crnu odeću, što čini zgodno dizajniran kontrast oličen i u njihovim ličnostima (Maddy je svetlija i radosnija ličnost, dok je Olly nešto mračniji, ali ne dalje od crnog humora i tinejdžerske poze). Drugi vic je vešta rediteljska vizuelizacija Maddyne mašte, odnosno scene internet chata smeštene u njene arhitektonske modele, gde naše aktere prati astronaut koji u tim modelima biblioteke i zalogajnice služi kao ljudska figura. Možda je astronaut malo preočita simbolika i indiskretan detalj, ali zar ne bi svako od nas voleo posetiti “stylish” prostor podignut po modelu iz mašte?

Ključ problema, pak, leži u scenariju, odnosno u izvornom romanu, odnosno njegovom osnovnom “gimmicku” i bednom i bedno izvedenom obratu na kraju. Poenta cele priče i zabranjenosti njihove ljubavi je to da je naša Maddy ozbiljno bolesna, odnosno da pati od SCID-a (težak poremećaj imunog sistema), pa živi pod staklenim zvonom jer je čak i kratak boravak na otvorenom i među ljudima može ubiti. Zbog toga je njen svet kombinacija prostrane kuće sa velikim prozorima svuda okolo, interneta i mašte. Zbog toga je i njihova ljubav zabranjena, a usled svoje zabranjenosti tako privlačna.

“Plakalice” sa umirućim, teško bolesnim ili makar problematičnim tinejdžerima nisu ništa novo, naprotiv. Još od The Fault in Our Stars se smatraju potencijalnim mega-hitom na kino-blagajnama, pa se zato snimaju svake godine i plasiraju u sezoni proleće-leto, jerbo nema hita dok oko ne zasuzi, a kad će pre zasuziti nego na simpatičnu, a bolesnu dečicu koja ne mogu ono što mi možemo ili smo makar mogli u vremena ona kad smo bili mladi, lepi i naročito vitki. Kada se urade kako treba i začine sa potrebnom dozom humora i autoironije od strane tih istih tinejdžera, to može biti nekako privlačno ili makar probavljivo. Problem je kada sve deluje veštački i to odmah i kada na svom putu počinje da se svađa sa elementarnom logikom.

(Ako vam još nisam dovoljno ogadio film, savetujem vam da preskočite sledeći pasus, jer slede SPOILERI!)

Recimo, razumemo zašto joj je kontakt dozvoljen sa majkom i medicinskom sestrom, jer neko mora da pazi na nju. Dobijamo objašnjenje zašto je dopušteno i kćeri te iste medicinske sestre da uđe u kuću: ona se mora detaljno dekontaminirati. Znamo da je oca i brata izgubila toliko davno da ih se praktički i ne seća, ali nigde ne čujemo ništa o babama, dedama, tetkama, stričevima, rođacima ili nekim eventualnim drugarima koji bi se mogli isto tako dekontaminirati na ulasku u kuću. Nadalje, kako to da nije poželela da čuje neki koncert uživo, da vidi film na velikom platnu, da ode u teatar, kako se nije zaljubila u nekog sportistu, glumca iz “young adult” franšize ili lidera boy banda za kojeg je čula na internetu, pa skuplja njegove slike, nego tu čast da dirne u njeno srce ima dečko iz komšiluka čija je soba zgodno postavljena preko puta njene? Usput, jasno nam je kako nije teško naručiti / smuljati za kreditnu karticu, ali kako se naša cura može ukrcati na avion bez dokumenata? Uostalom, jednom kad iskusi pravi život ona vrlo brzo počinje da se snalazi u njemu, kao da nije odrasla pod staklenim zvonom. Onda se, valjda, nemamo šta čuditi kad ona istog dana kad prvi put vidi more i nauči plivati (na dugačkom štapu, ali hajde), ona bez straha skače sa stene u vodu, a sutradan je, naravno, voze u ambulantnim kolima i život joj visi o koncu.

Naravno, kao što to uvek biva kad forma postane bitnija od sadržine, tako Everything, Everything prestaje biti interesantan osim u ironičnom, zezalačkom ključu. Iako se mladi glumci trude, imaju hemije i izuzetno su slatki zajedno, materijal je toliko loš da ih vuče dole. Opet, u zezanju je spas: na projekciji koju sam posetio publika je aplaudirala na prvi poljubac. Nije to znak derta ili nedostatka kino-odgoja, to je bila instinktivna ironijska reakcija na rigidnu, artificijelnu šprancu.