It Had to Be You

2015.

režija: Sasha Gordon

scenario: Sasha Gordon, Levi Abrino

uloge: Cristin Milioti, Dan Soder, Haley Feiffer, Mark Gessner

Znamo da su romantične komedije vrlo retko zapravo romantične i još ređe komične. U suštini, dobro smo prošli ako su barem makar malo zabavne. A kad ubodu dozu realnosti i životnosti, makar u sferi pitanja i tema koje postavljaju, to je kao da smo dobili na lutriji. Iako i pored nekoliko inovativnih intervencija glede ritma i humornih referenci na filmske i televizijske romantične standarde It Had to Be You nije baš toliko originalan film da će pokrenuti nekakvu revoluciju u žanru, makar je dovoljno zabavan i šašav na način koji možemo percipirati kao iskren.

Deo šarma uspeha možemo pripisati njegovoj zvezdi, uglavnom televizijskoj glumici Cristin Milioti (How I Met Your Mother). Ona igra Soniu, tridesetogodišnju kompozitorku džinglova za reklame koja vodi boemsko-hipsterski život pun trendy anksioze sa svojim trezvenijim dečkom Chrisom (Soder). To jest, sve dok on ne predloži brak, što će od veza fobičnu i ultimativno u sebe nesigurnu Soniu gurnuti u pakao anksioze, a njihovu do tada stabilnu vezu staviti pred test. Red konsultacija sa uparenim zajedničkim prijateljima (Feiffer, Gessner) i jedan Sonjin ne baš uspešan romantični solo izlet u Rim, ona će se ponovo naći pred zidom i pitanjem na koje treba odgovoriti: je li konačno zadovoljna svojom vezom, ako već nije svojim životom, da bi se nekome do kraja posvetila.

Znajući kompozitorski background Sashe Gordon kojoj je ovo prva režija u dugometražnom formatu, moguće je pretpostaviti da film ima autobiografsku crtu, možda tek malo hipsterski doteranu, ali nikako hvalisavu, što je jedna od pozitivnijih strana. Cristin Milioti deluje prikladno neurotično i životno neuredno za takvu ulogu i u nju uskače do kraja, što radi svoj posao čak i u naraciji kao ultimativnom dramaturškom pomagalu. Poneki flashback tamo i ovamo, uz sarkastične snolike scene svakako oživljavaju ritam, a aluzije na klasične filmove poput Roman Holiday i zajebancije na temu Sex and The City i Eat Pray Love nude faktor zabave. Negde pred kraj je moguće osetiti čak i malo klasičnog “woody-allenovskog” maničnog štiha iz autorovih ranijih do srednjih filmova više sa simpatijom nego sa nekim ironijskim odmakom.

Ono što, međutim, fali su ostali likovi koji su u najboljem slučaju lutke. Njene prijateljice, iako su famozna četvorka (standardni “trope” rom-com filmova i serija) nisu čak ni to. Čak je i Chris pasivan do granice dosade. Zaljubljeni par prijetelja, doduše, ima pod-zaplet sa svadbom i iščekivanjem prinove, ali on ostaje klišeiziran, nerazvijen i nekako nakalemljen na Sonjina razmišljanja kao nekakva pokazna vežba iz bračnog / porodičnog života. S tim u vezi, pitanja koja It Had to Be You postavlja su sasvim na mestu, iako nisu sasvim nova: Znači li brak i porodica dvoje dece, kuću u predgrađu i dosadu ili se to nekako može izbeći? Ako da, kako?