2015.
režija: Sasha Gordon
scenario: Sasha Gordon, Levi Abrino
uloge: Cristin Milioti, Dan Soder,
Haley Feiffer, Mark Gessner
Znamo da su romantične komedije
vrlo retko zapravo romantične i još ređe komične. U suštini, dobro smo prošli
ako su barem makar malo zabavne. A kad ubodu dozu realnosti i životnosti, makar
u sferi pitanja i tema koje postavljaju, to je kao da smo dobili na lutriji.
Iako i pored nekoliko inovativnih intervencija glede ritma i humornih referenci
na filmske i televizijske romantične standarde It Had to Be You nije baš
toliko originalan film da će pokrenuti nekakvu revoluciju u žanru, makar je
dovoljno zabavan i šašav na način koji možemo percipirati kao iskren.
Deo šarma uspeha možemo pripisati
njegovoj zvezdi, uglavnom televizijskoj glumici Cristin Milioti (How I Met
Your Mother). Ona igra Soniu, tridesetogodišnju kompozitorku džinglova za
reklame koja vodi boemsko-hipsterski život pun trendy anksioze sa svojim
trezvenijim dečkom Chrisom (Soder). To jest, sve dok on ne predloži brak, što će
od veza fobičnu i ultimativno u sebe nesigurnu Soniu gurnuti u pakao anksioze,
a njihovu do tada stabilnu vezu staviti pred test. Red konsultacija sa uparenim
zajedničkim prijateljima (Feiffer, Gessner) i jedan Sonjin ne baš uspešan
romantični solo izlet u Rim, ona će se ponovo naći pred zidom i pitanjem na
koje treba odgovoriti: je li konačno zadovoljna svojom vezom, ako već nije
svojim životom, da bi se nekome do kraja posvetila.
Znajući kompozitorski background
Sashe Gordon kojoj je ovo prva režija u dugometražnom formatu, moguće je
pretpostaviti da film ima autobiografsku crtu, možda tek malo hipsterski
doteranu, ali nikako hvalisavu, što je jedna od pozitivnijih strana. Cristin
Milioti deluje prikladno neurotično i životno neuredno za takvu ulogu i u nju
uskače do kraja, što radi svoj posao čak i u naraciji kao ultimativnom
dramaturškom pomagalu. Poneki flashback tamo i ovamo, uz sarkastične snolike
scene svakako oživljavaju ritam, a aluzije na klasične filmove poput Roman
Holiday i zajebancije na temu Sex and The City i Eat Pray Love
nude faktor zabave. Negde pred kraj je moguće osetiti čak i malo klasičnog
“woody-allenovskog” maničnog štiha iz autorovih ranijih do srednjih filmova
više sa simpatijom nego sa nekim ironijskim odmakom.
Ono što, međutim, fali su ostali
likovi koji su u najboljem slučaju lutke. Njene prijateljice, iako su famozna četvorka
(standardni “trope” rom-com filmova i serija) nisu čak ni to. Čak je i Chris
pasivan do granice dosade. Zaljubljeni par prijetelja, doduše, ima pod-zaplet
sa svadbom i iščekivanjem prinove, ali on ostaje klišeiziran, nerazvijen i
nekako nakalemljen na Sonjina razmišljanja kao nekakva pokazna vežba iz bračnog
/ porodičnog života. S tim u vezi, pitanja koja It Had to Be You
postavlja su sasvim na mestu, iako nisu sasvim nova: Znači li brak i porodica
dvoje dece, kuću u predgrađu i dosadu ili se to nekako može izbeći? Ako da,
kako?
