Pet

2016.

režija: Carles Torrens

scenario: Jeremy Slater

uloge: Dominic Monaghan, Ksenia Solo, Jennette McCurdy, Da’Vone McDonald, Nathan Parsons, Janet Song

Ima loših i loših filmova. Ima čak i filmova koji počnu obećavajući zabavu, pa negde usput zeznu sve. Kada se to desi na kraju, to ume da iznervira gledaoca koji je investirao svoj sat i po vremena. Opet, puno je gore kada to bude daleko pre kraja, bliže početku. Ako ste pametni, ugasićete to govno, izaći sa projekcije, zaspati, štagod. Ako imate mazohističku crtu, onda ćete pogledati uprkos svemu.

Pet je jedno takvo tvrdo, lepljivo i smrdljivo govno, žanrovskog tipa (recimo da je u pitanju triler), koje kao da su pravili ludaci za ludake. To je jedan od onih filmova koji uspevaju prodati štos čak i kad im se sam namešta, koji uspeju da profulaju psihologiju, čiji likovi postupaju toliko van svake motivacije osim da se zaplet nekako preokrene da to deluje slučajno i nevoljno smešno. Međutim, ono što čoveka smori do krajnjih granica je spoznaja da tako nije moralo biti, posebno sa intrigantnom premisom o otmici i držanju žene u kavezu. (Nije spoiler, na plakatu je.)

Protagonista Seth (Monaghan) radi kao asistent u azilu za pse i na radnom mestu ga jedino njegovi štićenici razumeju. Direktorka, veterinar, pa čak i noćni čuvar ga zajebavaju zato što je šonjav i čudan. Izgleda da ga i život zajebava sam po sebi: živi sam i u relativnoj bedi. Na taj niz zajebavanja će se nakačiti i Holly (Solo), koja je s njim išla u školu, ali ga se ne seti kad se sretnu u gradskom prevozu, niti se tog susreta seti kasnije kada joj se on, nakon “stalking” rutine, ukaže na radnom mestu. Seth, tunjav kakav je, pokušava da je bari iskreno i šlampavo, a ona, kučkasta kakva je odbija ga netaktično. Seth popizdi, otme je, i strpa je u kavez u podrumu svog šinteraja.

Preokret sledi: on to nije učinio zbog njenog bezobrazluka (da ga nijednom ne zapamti od brojnih susreta), histeričnih reakcija ili nadmenog “bitchy” stava, već da bi je izlečio. Ispostavlja se da nije Seth jedini ludak u prostoriji, već i da je manji ludak od njih dvoje. Holly je, uz to što je shizofreničarka kojoj se priviđa bivša cimerica (McCurdy) koju je, btw, sama ubila, i serijski ubica koji ne bira ni žrtve ni sredstva.

Sve što sledi je samo umobolnije i umobolnije, ali ne u onom intrigantnom smislu. Likovi su grozni i antipatični, pa se sa njima nije moguće povezati čak ni toliko da ih ljudski žalimo. Štos da se promeni perspektiva, pa da žrtva postane agresor, pasivni ili otvoreni, nije lak za izvesti i ne bi valjalo da ga se hvataju paceri. Što reditelj i scenarista sa istorijom samih užasnih filmova jesu. Kad bi makar u svojoj gluposti Pet bio zabavan film, bili bismo na konju... Za izbegavanje.