Miss Stevens

2016.

režija: Julia Hart

scenario: Julia Hart, Jordan Horovitz

uloge: Lily Rabe, Timothée Chalamet, Lili Reinhart, Anthony Quintal, Rob Huebel

Počnimo sa indie-klišeom u temelju filma. Naslovna junakinja (Rabe) je relativno mlada profanka engleskog u srednjoj školi i za vikend vodi trio učenika na takmičenje iz drame koje će im možda doneti neke nagrade, a školi sredstva da ojača svoj umetnički aktiv. Klinci su zakopčana štreberka Margot (Reinhart) koja nema talenta za glumu, ali ima za organizaciju aktivnosti, otvoreno gay mladić Sam (Quintal) koji je malo teatralan, ali ne previše i Billy (Chalamet), problematični momak sa nedefinisanim poremećajem u ponašanju zbog kojeg mora uzimati lekove i gomilom talenta, ali i sa ne baš zdravom fiksacijom na svoju profesorku. Kako to obično biva u indie filmovima, svi će se oni usput otvoriti i naučiti nešto o sebi, drugima i životu kao takvom.

Kao i Billy, tako je i gospođica Stevens, pravog imena Rachel, nestabilna i nesavršena osoba i među njima će se pojaviti varnice. Tu, međutim, Miss Stevens odstupa od ofucanog klišea o skandaloznoj, zabranjenoj ljubavi između profesorke i učenika. (Uvek ta usamljena profesorka predaje maternji jezik, valjda da bi autori podvukli poentu o snazi reči kojom se iskazuju najprefinjenija osećanja u književnosti i teatru i nedostatnost istih u stvarnom svetu.)

Rachel će se čak upustiti u ne baš moralnu vezu (zapravo instant-sparivanje) sa oženjenim kolegom (Huebel), a iskrice prema Billyju su od druge, prijateljsko-platonske sorte. To ne znači da se takav odnos svejedno smatra primerenim i da su intimna poveravanja profesorke prema učeniku dozvoljena, ali ono što ih spaja je snažno osećanje retko korišteno u filmovima: tuga. Dok kod Billyja ne znamo za razlog za tugu, kod Rachel je jasan: ona žali za svojom nedavno preminulom majkom sa kojom ju je spajao i teatar.

Nošen sjajnom glumačkom izvedbom Lily Rabe koja se hvata anksioze i balansiranja između profesionalne i ljudske distance s jedne strane i otvorenosti i ranjivosti s druge, Miss Stevens je prilično zanimljiva studija karaktera. Njoj se prilično dobro priključuje mlada nada američkog indie glumišta Timothée Chalamet, iako njegov Billy ostaje nedorečen pre nego enigmatičan. Ostatak likova nije čak ni toliko razvijen da bi odstupio od dvodimenzionalnosti, iako i Lili Reinhart i Anthony Quintal imaju po jednu scenu da pokažu svoj glumački potencijal.

Ono što se, međutim, može primetiti je da je autorici Juliji Hart koja iza sebe ima već jedan intrigantan scenario za komorni, ratni ženski western The Keeping Room stalo do likova i da se ne boji da to pokaže. Oni će upadati u gorko-slatke, ponekad čak i neugodne situacije, ali se u njima neće ponašati kao uvredljivi stereotipi. Scenario koji potpisuje zajedno sa proslavljenim producentom Jordanom Horovitzom tako nešto ne dopušta. Isti tandem ima film u najavi za sledeću godinu i taj bi uradak mogao biti zanimljiva nadogradnja poetike i psihologije koja je započeta sa Miss Stevens, ali kojoj treba još kilometraže da se razvije.