My Blind Brother

2016.

scenario i režija: Sophie Goodhart

uloge: Nick Kroll, Adam Scott, Jenny Slate, Zoe Kazan, Charlie Hewson

Razlika između ljudi i životinja je konvencija nasuprot instinktu. Te konvencije, opravdano ili ne, nazivamo humanošću, socijalnom osveštenošću, civilizacijskim ili kakvim već dostignućem. O bolesnima i nemoćnima se brinemo umesto da ih, poput recimo antilopa, prve ostavimo na meti predatora, odnosno nedaća. Iz tih konvencija proizilazi i slika o žrtvi neke bolesti, hendikepa ili druge nedaće kao o obavezno dobroj i svake pohvale vrednoj osobi, dok se o onome ko se brine o njoj meri svaka pogreška i trenutak nepažnje.

My Blind Brother kroz indie formu komične drame postavlja intrigantno pitanje može li osoba sa hendikepom patiti od sasvim običnih ljudskih mana poput sujete, samoljublja i toga da je generalno šupak prema drugima, odnosno da se nad njima iživljava. Isto tako, sme li osoba koja se o njoj brine ne samo podbaciti, nego i prigovoriti, ne složiti se i ne udovoljiti ama baš svakoj želji, odnosno ima li prava na svoju rezignaciju. Jer stari i bolesni roditelji, mala deca i slepa braća su između ostalog i teret onome ko se brine o njima. Ne svojom krivicom, ali svejedno.

Početak filma je indikativan kada je reč o odnosu snaga među dvojicom braće. Robbie (Scott) je heroj sredine, slepi momak koji se putem humanitarnih sportskih izazova bori protiv svog hendikepa, a Bill (Kroll) je ošljar, gubitnik i lenjština bez čije pomoći Robbie ne bi uspeo da istrči maraton ili da prepliva jezero. Upoznajemo ih upravo na maratonu, vezane trakom, Robbieja kako izdaje komande, a Bill samo što ne padne od umora. Nakon maratona Robbie daje intervjue koje počinje sa uvek istom otrcanom slepačkom forom “super mi izgledate danas”, a Bill čeka da ga brat makar pomene u zahvalnici. Od tog posla nema ništa, i roditelje i okolinu zabole dupe za njega.

Stvar će eskalirati kada se braća zaljube u istu curu. Bill će biti prvi koji će upoznati Rose (Slate) i sa njom će imati tragikomičnu vezu za jedno veče, posle čega će mu ona reći da nije spremna za vezu i da želi poraditi na tome da bude bolja osoba. Rose će se prijaviti kao volonter za Robbijev novi poduhvat, a kada on pogrešno protumači njenu želju da mu se nađe, ona se neće snaći, pa će započeti vezu s njim iako je njegova persona ni najmanje ne privlači. Uostalom, kako odbiti osobu sa hendikepom na uljudan način, naročito u slučaju cure koja je zavisna o drugim ljudima na granici patologije?

Naravno, takva se situacija može rešiti kada likovi makar na trenutak isključe inhibicije i razgovaraju otvoreno, ali to nije tako jednostavno, pa ćemo tako proći kroz niz pomalo “far fetched”, ali sve jedno humornih ili neugodnih situacija. Rose će lagati sebe i svoju okolinu, Bill će mrmljati svoje rezignirane, otrovno-humorne šale kada ga niko ne sluša, a Robbie će ostati uveren da je on toliko bitan da je skoro bezgrešan i da će mu svakakvo ponašanje proći.

I pored sub-žanrovskih konvencija indie-drame, My Blind Brother, dugometražni prvenac Sophie Goodhart inače izvučen iz njenog nagrađivanog kratkog filma, predstavlja iskreno ugodno gledalačko iskustvo koje postavlja inteligentno i provokativno pitanje, a pritom niti jednog trenutka nije uvredljiv do svojih likova. Nije to samo stvar centralnog ljubavnog trougla, već i velikog broja epizodista od kojih neki služe kao antički hor koji demonstrira stav zajednice, a dvoje, Robbiejev kolega iz udruženja slepih GT (Hewson) i Rosina cimerica Francie (Kazan), unose sasvim novu, ludačku dinamiku i iskrenu perspektivu. Preporuka od mene.