A Different Man

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Koliko naša spoljašnost definiše našu ličnost? Kako utiče na nas, bilo kao blagoslov, bilo kao hendikep? A ako je u pitanju ovo drugo, koliko se smemo na to izgovarati kao na nekakav alibi za „nedostatke“ naše unutrašnjosti i ličnosti?

Ta su kompleksna pitanja ove godine poslužila kao okosnica nekoliko festivalski viđenijih filmova, od Odijarove Emilije Perez, preko The Substance Korali Faržea, pa do Sorentinove potcenjene Parthenope, sa međusobnim razlikama, naravno. Kod Sorentina, ženska, fizička lepota je bila datost, pa je mogla poslužiti kao alibi za naslovnu junakinju da pravi gluposti koje bi joj bile oproštene, dok je njen integritet dolazio do izražaja iznenadno, čime je lepota stavljana u funkciju nekakvog hendikepa – od lepe žene se nije očekivalo da bude pametna i da ima integritet. Kod Faržea, lepota je podeljena na dihotomije starosti i mladosti, odnosno prirodnog i veštačkog, što je dovodilo do sukoba, abominacije i destrukcije. Odijar se, pak, nije bavio lepotom već spoljašnošću u dihotomiji polova i rodova, pa posledično i unutrašnjošću, pitajući se je li se suština ličnosti menja kada se promeni jedna spoljašnja karakteristika.

Neka nam ova tri filma, baš tim redom, posluže kao polazna tačka za raspravu o filmu A Different Man, trećem dugometražnom uratku Arona Šimberga koji nam se nakon festivalske turneje od Sandensa i Berlina, preko Karlovih Vari i Sidžesa, do Soluna, ukazao na „strimingu“. Ono po čemu se u startu od navedenih razlikuje je neapologetski pogled na stvari.

Protagonista Edvard (Sebastijan Sten pod teškom maskom) pati od neurofibromatoze, zbog čega je njegovo lice prekriveno tumorima koji nisu smrtonosti, ali čine da ono bude unakaženo. On je inače glumac, ali ne baš uspešan i, čini se, ne naročito talentovan, zbog čega mu je karijera ograničena na snimanje korporativno-edukativnih videa o tome kako osobe bez hendikepa treba da se ponašaju u blizini osoba s hendikepom na radnom mestu. Druga dimenzija tih videa, posebno zanimljiva za analizu, bila bi i kako bi osobe bez hendikepa trebalo da se osećaju u blizini osoba s hendikepom, odnosno pitanje je li neprijatnost koje ne-hendikepirani osećaju bitnija od šikaniranja koje osećaju hendikepirani.

Rezultat Edvardovog posla je da živi u tesnom stanu gde krov zna da prokišnjava, a komšije u zgradi znaju da budu čudaci s margine društva. Srećom, to se sve dešava u Njujorku gde ljudi uglavnom ne obraćaju pažnju na druge, u dobru i u zlu, dakle, u gradu toliko oguglalom na sve vrste atipičnosti da se tek neko s tri glave može smatrati stvarno čudnom pojavom. Ali Edvardu je svejedno neprijatno sa samim sobom...

...Sve dok ne upozna novu komšinicu Ingrid (Renate Rensve, zvezda filma The Worst Person in the World) koja se upravo doselila iz Norveške nadajući se da će uspeti kao dramska spisateljica. Edvard će se ponadati da će njen ljudski, prijateljski interes svakako iskreniji od puke kurtoazije prerasti u nešto više, ali neće biti ni prvi ni poslednji koji pogrešno tumači signale. Međutim, eksperimentalni medicinski tretman na koji je pristao počeo je da daje rezultate brže nego što je i sam očekivao pa će, gotovo preko noći, on postati novi čovek, Gaj (Sten, ovog puta bez maske), navodno egzekutor testamenta Edvarda koji se navodno ubio, uspešni agent za nekretnine koji živi u finom stanu i u stanju je pokupiti ženu u baru.

Čini se da njegova priča ide u željenom pravcu, sve dok ne vidi da Ingrid sprema predstavu po motivima Edvardovog života i smrti (i možda osećaja sopstvene odgovornosti za istu) i ne reši da se javi za glavnu ulogu, sa sve maskom-odlivkom po svom „starom“ licu (što je takođe vrlo zahvalno za iscrpnu analizu ili esej na temu „Šta je meni Čovek-slon“), između ostalog, kako bi opet oprobao svoju sreću s njom. Ali onda se iznenada pojavljuje Osvald koji ima istu dijagnozu kao što je imao Edvard (igra ga glumac Adam Pirson kojeg se možda sećamo iz Under the Skin Džonatana Glejzera ili iz Šimbergovog prethodnog filma Chained for Life, makar po jedinstvenoj deformisanoj pojavi jer i glumac sam pati od neurofibromatoze), ali po ponašanju i nastupu ne može biti više drugačiji od njega. Biće da se ono što nije funkcionisalo u Edvardovoj / Gajevoj ličnosti ne može svesti samo i isključivo na fizički hendikep...

Iako posve linearno izložen, A Different Man je izuzetno kompleksan film koji se dotiče izuzetno kompleksnih tema iz domena psihologije i koji dosta vešto spaja različite žanrove, na sve to dodajući glazuru izuzetnog stila. Rezultat je jedan od najhrabrijih i najintrigantnijih filmova godine, jedan od onih koji izbalansirano „udara“ čas na cerebralnom, čas na visceralnom planu.

Počnimo od stila i izvedbe. Čisto vizuelno gledano, zbog analogne fotografije Vajata Garfilda na super-16 film, prva asocijacija će nam biti nezavisni filmovi i filmovi s ruba Novog Holivuda 70-ih godina prošlog veka, što se dodatno pojačava diskretnim džezerskim saundtrekom koji potpisuje Umberto Smerili i asocijativnom montažom Tejlora Levija. Međutim, ovde zapravo imamo „povratak na 70-te“, nalik na onaj koji smo imali u okviru nezavisne američke kinematografije 90-ih gde se na apsurd dodaju nivoi mraka i nihilizma.

Žanrovski, pak, Šimberg se kreće između vrlo ozbiljne psihološke i filozofske drame, ubitačno „dedpen“ apsurdističke crne komedije (ona prepirka o američkim atentatorima Harviju Li Osvaldu i Džonu Vilksu Butu i njihovim metama, predsednicima Kenediju i Linkolnu, jedan je od žešćih štoseva ove filmske godine) i prilično opipljivo gadnog telesnog horora. Za potonje se treba zahvaliti maskerki Hinano Leung i odeljenju za specijalne efekte. Međutim, prelazi iz jednog registra u drugi su izuzetno glatki, pa se glumci ne gube tražeći psihološku bazu za svoje likove i to kroz šta oni prolaze. Ako to već nije bilo upitno za Adama Pirsona koji je prisutan samo u trećem činu, kao ni za Renate Rensve koja je konstantna u svojoj datosti između „kul“ i hladno-distancirane žene koja od muškarca traži toplinu, od Sebastijana Stena se traži transformacija koju on izvodi perfektno glatko. Uostalom, gledali smo ga nedavno kad mladog do sredovečnog Donalda Trampa u usponu u filmu The Apprentice, pa nam je jasno za šta je sve sposoban.

Na kraju, dobijamo film koji spaja ranijeg i eksperimentu sklonijeg Vudija Alena s dozom mračnog, neprijatnog, anksiozom nabijenog apsurda iz filmova Čarlija Kaufmana, uz primese opusa braće Koen o ne nužno simpatičnim seronjama i nihilizma Harmonija Korina. Pritom, Aron Šimberg ovde od nas traži da odvojimo pojavno i suštinski na vrlo anti-intuitivan način koji negira ona afirmacijska nju ejdž bulažnjenja o unutrašnjoj lepoti koja izlazi na videlo i bajkovite klišee na tragu Lepotice i zveri (ne odoleva, pak, da direktno referira na Diminu bajku sa meta-nivoa predstave). Rezultat je unikatan, neapologetski film koji nam demonstrira kako promena ličnosti nije moguća, naročito ne kroz kozmetičku promenu i puku sreću.

The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic / Sokea mies joka ei halunnut nähdä Titanicia

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Verovatno da ne postoji grublja i malicioznija pogreška, od tvrdnje da su osobe s invaliditetom zapravo osobe s posebnim potrebama.

To čak i logički ne štima: potrebe koje imaju (za samostalnošću, društvom, ljubavlju, zabavom) su sasvim normalne i ni po čemu posebne. Sa druge strane, put za njihovo zadovoljavanje je duži, teži i zaobilazniji, pa zahteva poseban trud i od njih samih, i od njihove neposredne okoline, i od društva.

Zašto bi slepa osoba bila zakinuta za iskustvo uživanja u filmovima? Zašto u tome ne bi imala neke određene preference, poput, recimo, filmova Džona Karpentera ili Džejmsa Kamerona? Zašto ne bi, kao i svaka druga osoba, imala pravo da apriorno i bez gledanja mrzi neki film, recimo Kameronov ,,Titanic“ (1997), jer ga smatra izdajom svega za čime je autor stajao?

Sa ovim pitanjima ući ćemo u najnoviji uradak finskog režisera i velikog filmofila Temua Nikija, ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“. Niki je samouki autor koji se praksirao na video-spotovima i kratkim filmovima, i koji je pre ovog filma kreirao lokalnu hitičnu TV seriju i tri filma od kojih je s poslednjim, naslovom ,,Euthanizer“ (2017), izašao i na globalnu pozornicu kao autor finskog kandidata za Oskara. Njegov se izraz može opisati kao hibrid žanrovskog, dramskog i crnohumornog, uz obilje referenci i nekoliko dodirnih tačaka s uracima „finskog čudačkog talasa“ (,,Finnish Weird Wave“). ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ premijeru je imao prošle godine u Veneciji, u novom programu ,,Orizzonti Extra“, gde je osvojio nagradu publike, a na festivalskoj turneji je zaigrao i na Crossing Europe festivalu u Lincu.

Niki film otvara scenom sna u kojoj muškarac trči, i na tu scenu će se vraćati i produbljivati je. Nakon toga, u vizuelno vrlo neobičlnoj sekvenci sačinjenoj od dugih, neprekinutih vožnji kamerom iz blizine, uz zaslepljujuću svetlinu i izrazito plitki fokus kamere Sari Altonen, koji pozadinu kadra ostavlja potpuno mutnom, upoznajemo se s našim protagonistom Jakom (Petri Poikolainen). On pati od multiple skleroze, zbog koje je slep i paralizovan od struka naniže.

On u svom malom stanu živi svojevrsni „Dan mrmota“ koji se sastoji od ustajanja uz muku, podsetnika da treba da uzme tablete, smarajućih telefonskih poziva njegovih roditelja, poseta patronažne medicinske sestre i skrbnice koju on u crnohumornoj i filmofilskoj maniri „krsti“ Vilks ili Rečid, te trenutaka opuštanja uz medicinsku marihuanu, dok ga susedi olajavaju, pretpostavljajući da je njegov invaliditet posledica pijanstava u prošlosti.

Jedino što razbija tu rutinu su telefonski razgovori sa prijateljicom Sirpom (Marjana Maijala) koja se, pak, nosi sa bolešću koja joj uzrokuje teške bolove. Njih dvoje se nikada nisu upoznali uživo, i žive u različitim gradovima („udaljenost od 100 kilometara je kao udaljenost od milion svetlosnih godina“, kaže jedna replika njihovog razgovora), ali njihovo prijateljstvo i njihova veza je stvarna. Sve dok Jako ne dođe na ideju da promeni dva taksija i jedan voz i dođe joj u posetu, za šta mu, po njegovom izračunu, treba pomoć „petoro neznanaca“.

Iako mu je humor pomalo crn (dosta tipično za Fince), a filmski ukus gravitira ka mračnijim i manje sentimentalnim žanrovima, za Jakoa možemo reći da je simpatičan i vedrog duha, zbog čega može računati da će pomoć dobiti čak i od nepoznatih ljudi. Opet, osim dobrih ljudi, ima i onih koji su spremni svaku slabost iskoristiti i koji u tome ne prezaju ni od čega. Očekivano, stvari ne kreću po planu na njegovom putu, pa će se on naći u opasnosti bez garancija preživljavanja. Njemu, pak, preživljavanje kao takvo ne znači ništa ako ne upozna Sirpu...

Ma koliko se Nikijevi filmovi činili ekstravagantnim i neobičnim, zapravo su puni duha, srca i iskrene humanosti. ,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ po tome nije izuzetak, već pre radikalni ekstrem, kako po pitanju prenosa tog osećaja nemoći i osujećenosti s kojim se suočavaju osobe s invaliditetom na gledaoce, tako i zbog duboko humane poente, zbog čega bismo čak mogli da ga nazovemo i ultimativnim romantičnim filmom.

Nikijev scenario baziran je na istraživanju i posrednim iskustvima, režija je apsolutno posvećena efektu i dubokim emocijama koje film uspeva da generiše od početka do kraja, humorni momenti se smenjuju s potresnima, ali bez sažaljevajuće sentimentalnosti, vešto su kalibrirani i znalački raspoređeni. O sinergiji s direktorkom fotografije i s dizajnerima zvuka je izlišno govoriti, oni nas pod Nikijevom dirigentskom palicom transponuju direktno u srce i u um našeg protagoniste.

Ovakvi filmovi bi u nekoj drugoj varijanti znali da budu zamka za glumca koji bi bio primoran da igra nešto što mu je posve nepoznato, čak i teško zamislivo, a ultimativno dostignuće bi mu bila relativno verna i respektabilna imitacija koja ne bi nikog uvredila. Nažalost, Petri Poikolainen ne treba puno da glumi: on i sam pati od multiple skleroze, zbog čega je dvadeset godina bio odsutan s velikih i malih ekrana. Opet, Jako nije neka fikcionalizovana verzija glumca (premda je Temu Niki imao svog prijatelja u vidu za glavnu ulogu verovatno još i pre nego što je počeo da piše scenario), niti je njegova ekstenzija, već je punokrvni i pomno interpretirani filmski lik.

,,The Blind Man Who Did Not Want to See Titanic“ je svakako značajan film, i to na više nivoa, i kao film koji detaljno i dubinski predstavlja invaliditet i kao film koji ruši tabu da osoba sa invaliditetom može da bude aktivni glumac ili glumica. Pored toga je na svakom izvedbenom planu ovo jedan od onih retko pažljivih, odmerenih, inteligentnih i humanih filmova koji će još dugo ostati s gledaocima.

CODA

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amerikanci vole akronime i skraćenice. Zato odmah valja primetiti da ,,CODA“ u naslovu filma Sian Heder, rimejku francuskog,,The Bélier Family“ (2014) Erika Lartigoa, nije muzički termin koja označava završetak kompozicije, iako muzika u filmu igra značajnu ulogu, nego akronim od termina za decu gluvih roditelja.

Druga bitna stvar koju Amerikanci, a posebno njihove zvanične kulturne institucije, vole je nagrađivanje umetničkih dela čija je tematika povezana s društvenim angažmanom ove ili one vrste. Većina filmova nominovanih za ovogodišnje Oskare (a trend je prisutan i u prošlim godinama i čak decenijama) društveno su angažovani uradci u prilično direktnom smislu te reči, dok je kod manjine prisutan angažman u nekom indirektnom smislu ili makar u detaljima.

Kada to uzmemo u obzir, onda ne treba puno da čudi to što je ,,CODA“ film koji je pokupio „glavnu premiju“, odnosno Oskara za najbolji film, a iz toga možemo iščitati i par drugih trendova. Recimo da nezavisni(ji)m filmovima nastalim tek uz limitiranu podršku velikih studija (ili bez te podrške uopšte) „rastu akcije“ poslednjih godina, kao što rastu i režiserkama. Savršen primer za obe tvrdnje je prošlogodišnji oskarovski „šampion“ ,,Nomadland“ Kloi Džao koji je „akumulirao“ nagrade za najbolji film, najbolju režiju i najbolju glavnu žensku ulogu.

I ove se godine očekivala „akumulacija“, i to u slučaju filma ,,The Power of the Dog“ Džejn Kempion koja je, doduše, „kasirala“ Oskara za najbolju režiju, pa je trijumf ,,CODA“ s te strane prilično iznenađenje, posebno ako se u obzir uzme tiha i ne preterano ambiciozna kampanja, te požurena distribucija na „striming“ platformama.

Međutim, situaciju u kojoj je ,,CODA“ potvrdila sve tri svoje nominacije (za najbolji film, najbolju adaptaciju scenarija i najbolju sporednu mušku ulogu) skoro niko nije očekivao. Istini za volju, glumac Troj Kotsur je važio za favorita u svojoj kategoriji i to je bila idealna prilika da Oskari 2022. godine uđu u istoriju kao prvi na kojima je neka nagrada pripala glumcu sa oštećenjen sluha. Tu valja ubaciti i komad trivije da je u glumačkoj postavi prisutna i Marli Matlin, gluva glumica koja već ima Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,Children of a Lesser God“ (1986).

U kategorijama najbolje adaptacije scenarija i najboljeg filma je ipak iznenađenje servirao mali film jedne ne u potpunosti afirmisane autorke. Sian Heder je u karijeri uglavnom bila aktivna na polju serija, a pre toga je imala samo jedan simpatičan, iako unekoliko opskuran „indi“ film ,,Tallulah“ (2016) koji se bavio bizarnom situacijom u kojoj besciljna devojka, koju je agažovala bogatašica kao bejbisiterku, završava kao primarna i permanentna starateljka naslovne dvogodišnjakinje.

Pitanje koje se na ovom mestu nameće bilo bi: je li doista ,,CODA“ nešto najbolje što nam je prošle godine (američka) kinematografija dala? Kratki kritičarski odgovor bi glasio da to verovatno nije slučaj, iako je ,,CODA“ dobar, ili čak vrlo dobar „indi“ film upitne originalnosti ne samo na tematskom, već i na izvedbenom planu.

„Gluvi odrasli“ iz naslovnog pojma su porodica Rosi, otac Frenk (Kotsur), majka Džeki (Matlin) i sin Leo (Daniel Durant) koji jedva sklapaju kraj s krajem kao ribari na severoistoku Sjedinjenih Država. Pritisnuti korporativnom kulturom i manipulacijama velikih nakupaca koji im nameću dampinške cene - dok ih takođe pritiskaju i državna regulatorna tela koja im „lupaju“ kazne za prekršaje koje Rosijevi usled invaliditeta čine. Kći Rubi (Emilija Džouns) jedina je u familiji koja čuje i govori, pa roditeljima i bratu pomaže u poslu kad god može i kao radnica, i kao komunikatorka, odnosno „prevoditeljka“ u komunikaciji između Rosijevih i spoljnog sveta.

Ako još i kažemo da je Rubi srednjoškolka koju naporan rad ometa u školskim obavezama, te je često na meti vršnjaka i vršnjakinja bilo zbog toga što joj odeća često miriše na ribu, bilo zbog oštećenja sluha roditelja i brata, shvatamo da joj je polazna pozicija u startu prilično nezavidna. Sa druge strane, doduše, Rubi poseduje unikatan (ma kako kasno otkriven) talenat za pevanje, zbog čega će je profesor muzike i horovođa u njenoj školi Bernardo Viljalobos (Eugenio Derbez) uzeti pod svoje i ohrabriti da produži na studije i pevanjem se profesionalno bavi. Pred Rubi su, dakle, dva puta i jedan težak izbor između porodice kojoj je potrebna njena pomoć i šanse za jedan drugačiji, bolji i „normalniji“ život.

Ako oduzmemo invaliditet kao faktor, shvatamo da ,,CODA“ hoda po utabanim stazama filmova o odrastanju, u kojem imamo devojku skromnog porekla s velikim snovima, porodicu punu ljubavi, ali ne i ambicije i mogućnosti da joj u ostvarivanju tih snova pomogne, posvećenog mentora, pa čak i obavezni dekor u vidu simpatije (Ferdia Velš-Pilo igra Rubinog partnera Majlsa s kojim bi započela vezu), jedne dobre drugarice i školskih „bulija“. Pitanje koje se logično nameće je to, može li sam invaliditet kao takav od jednog „običnog“ filma učiniti da postane „poseban“, posebno ako uračunamo i to da se radi o „rimejku“, a ne o originalnom filmskom delu.

Odgovor bi bio da može, makar donekle, pre svega zbog organskog i respektabilnog načina na koji se gluvoća tretira. Komunikacija u okviru familije na znakovnom jeziku je tečna i neusiljena, i u viziji Sian Heder ona seže jednako daleko po pitanju intelekta i jednako duboko po pitanju emocija kao i ona verbalna. Ima tu iskrenih razgovora, razarajućih emotivnih razmena, ali i humora u kojem invaliditet nije predmet sprdnje, nego se tretira s poštovanjem i saosećanjem. Konačno, sa likovima u filmu saosećamo njihove probleme i razumemo teškoće, pa je i univerzalna poruka koju nam s pozicije scenaristkinje i režiserke šalje Sian Heder jasna i emocionalno rezonantna.

U tome dosta pomažu glumci, najviše mlada Emilija Džouns koja je prisutna u oba sveta, i onom koji je obeležen muzikom i verbalnom komunikaciju, i onom u kojem vlada tišina, a koja zbog prirode lika mora da se „prestrojava“ između njih. Pritom, ona mora odigrati još jednu dualnost, između mladalačke želje da promeni i učini nešto za sebe i lojalnosti svojoj porodici koja je pritisnuta teškom realnošću. Izvrstan je, naravno, i Troj Kotsur koji se vešto „šaltuje“ između dramskog registra u scenama „težačkog“ života i onog komičnog u interakciji sa bližnjima, ali i „novim“ ljudima iz Rubinog sveta obojenog zvukom. Kotsur posebno blista u kadrovima reakcije na neke od postupaka „autsajdera“ koji nisu svesni kako svet bez zvuka funkcioniše. Sa svoje strane, Marli Matlin mu sjajno komplimentira svojim nešto nežnijim, brižnijim i „tipičnije ženskim“ registrom.

Sa druge strane, valja primetiti da scenario zapravo nije naročito razigran, da je režija isto tako školska i nevidljiva. Kao i to, da se vizuelni „garnirung“ lokalnog kolorita američkog severoistoka u proleće nekako podrazumeva za ovakav tip filma, te da se njime emocionalni pejzaž preslikava na vizuelni. Na kraju, ,,CODA“ je vrlo dobar i izuzetno važan film, ali ta važnost ostaje uglavnom rezervisana za društveni, a ne za filmski aspekat.

Sound of Metal

 kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Darius Marder

scenario: Darius Marder, Abraham Marder, Derek Cianfrance

uloge: Riz Ahmed, Olivia Cooke, Paul Raci, Lauren Ridloff, Mathieu Almaric

Ako se sa nekoliko termina može opisati godina na izmaku, onda bi barem dva od njih bila »hendikep« (usled imperativa privikavanja na nove, vrlo ograničavajuće životne okolnosti) i »frustracija« (kao logična reakcija na prethodno). Igrani režijski prvenac Dariusa Madera, poznatog po dokumentarcu Loot (2008) i scenariju za The Place Beyond the Pines (2012) je, doduše, premijeru imao prošle godine u Torontu i nešto od festivalske turneje do ove zime, ali mu pandemijska godina u kojoj je ušao u limitiranu bioskopsku i široku internet-distribuciju daje jedan sasvim novi i potpuno odgovarajući kontekst. Protagonistu filma, bubnjara koji odjednom ostaje gluv, sada razumemo kao nikada pre i sa njim možemo da se u potpunosti saživimo.

Na početku se čini da je Ruben (Ahmed) posložio svoj život onako kako mu odgovara. Svira u avangardnom noise-metal sastavu skupa sa svojom devojkom gitaristkinjom i pevačicom Lou (Cooke) i u svojoj muzičkoj i tržišnoj niši njih dvoje se probijaju upornim radom i neprekidnom turnejom. Priča se o novom albumu, a dotle je režim takav da njih dvoje žive u kamperu u pokretu gde su dani namenjeni vožnjama, a večeri nastupima. Ruben i Lou oboje imaju traumatičnu prošlost, doduše na različite načine, on kao bivši narkoman, ona kao osoba sklona autodestrukciji i zajedno se oboje drže iznad vode.

To sve dolazi pod upitnik jednom kada Ruben izgubi 80% sluha sa tendencijom da ga izgubi u potpunosti. To što mu se čini kao privremeni tinitus i zaglušujući pritisak u glavi je zapravo ozbiljan problem, pa sve nade polaže u operaciju ugrađivanja implanta kako bi nastavio sa životnim stilom na koji je navikao. Plašeći se da će se Ruben ponovo odati starim porocima, Lou alarmira njihovog menadžera koji mu pronalazi mesto u komuni za rehabilitaciju gluvih i bivših ovisnika. Rubenov prvenstveni zadatak je da nauči kako da sa svojim novim stanjem (vođa komune Joe kojeg sa zen-gardom igra Paul Raci je od uverenja da gluvoća nije hendikep, već ravnopravni paralelni svet), dok mu je komunikacija sa spoljnim svetom zabranjena, barem dok ne pronađe neki svoj mir. Ono što sledi su brojni usponi i padovi, momenti kameraderije i prijateljstva, ali i frustracije, nova nada, slučajni uspesi, prave i pogrešne odluke, kao i neke nove spoznaje.

Sound of Metal (naslov se inače ne odnosi samo na vrstu muzike, već i na jedan sjajan detalj – trenutak bubnjanja po toboganu negde na polovini filma) nije samo film o hendikepu koji zaokupira njegovu pojavnu ravan. Sledeći sloj se zapravo bavi ovisnošću, ne toliko o pojedinoj supstanci, koliko o načinu života, pojedinim poslovima, pojavama i osobama, dok se na najdubljem nivou koji otkrivamo u poslednjoj trećini krije spoznaja o »roku trajanja« jedne ljubavi bazirane na tome da su partneri u nekom trenutku spasili jedno drugo, ali su oboje svoj odnos prerasli (kako to često biva sa definirajućim ljubavima) i udaljili se.

Priče ovog tipa, o prevladavanju opipljivog ograničavajućeg faktora, imaju tendenciju da budu ekranizovane ili kao eksploatacijske tragedije, ili kao inspirativne (melo)drame, ali Sound of Metal nije nijedno od navedenog, iako se određene paralele mogu povući. Zapravo, to je film o ličnom rastu i razvoju, moralnim i utilitarnim dilemama i prihvatanju gubitka. Linearna struktura blagih uspona i padova ovde nije pokvarena melodramatskim akcentima i nepotrebnim objašnjenjima, već je likovima i događajima ostavljeno dovoljno vremena da dišu i uverljivo se razvijaju. Film traje preko 2 sata, tempo je izuzetno spor, ali to ovde ima smisla jer zajedno sa Rubenom i mi kao gledaoci otkrivamo lepote i iritaciju tišine oko nas.

Osim što reditelj stavlja pritisak na sebe da pronađe pravi balans u tome kako da nas iskreno senzibilizira za svog neapologetskog protagonistu, a da pritom ne poseže za senzacionalizmom i sentimentalnošču, on pod pritisak stavlja i svog glavnog glumca. Riz Ahmed to koristi da zablista još i jače nego ikada ranije, dozirajući prilično jake emocije i kanalizirajući frustracije, napade besa i dosta sporije procese prihvatanja samog sebe i ličnog rasta. Druga velika »zvezda« filma je, pak, dizajn zvuka kojim autor uspeva da menja perspektive od Rubenove do one sa strane.

Kada se crta podvuče, Sound of Metal je pažljivo osmišljen i besprekorno izveden film koji radi i na nivou razuma i na nivou osećaja. Definitivno se može smatrati za jednu od boljih stvari koje su se pojavile na internetu krajem ove godine (iako bi zbog svoje vizuelne, a naročito auditivne komponente zapravo bioskop bio idealno mesto da ga se pogleda) i ne bi bilo začuđujuće da se nađe na nekoj od godišnjih top-lista. Preporuku svakako zaslužuje.

Come As You Are

 kritika objavljena na XXZ

Come As You Are

2019.

režija: Richard Wong

scenario: Erik Linthorst

uloge: Grant Rosenmeyer, Hayden Szeto, Ravi Patel, Gabourey Sidibe, Janeane Garofalo, C.S. Lee, Jennifer Jelsema, Martha Kuwahara

Come As You Are je primer po mnogo čemu uspelog »remakea« stranog filma u američkom »indie« ključu. Belgijski izvornik iz 2011. godine, Hasta la vista u režiji Geoffreya Enthovena, u suštini je imao univerzalnu »feel good« privlačnost pomešanu sa takođe univerzalnom ozbiljnošću teme (seksualnog) života osoba sa hendikepom (koje društvo, nevezano za njegovu progresivnost, još uvek vidi uglavnom kao aseksualna bića), a prelazi od komedije do drame bili su izvedeni glatko. »Road trip« od Belgije do Španije zamenjen je putovanjem kroz Ameriku do Montreala u Kanadi, kulturološke razlike su vidljive u svojstvu »začina«, dok je suština ostala ista.

Strukturiran u tri čina, film počinje ekspozicijom u kojoj upoznajemo likove. Prvi od njih je Scotty (Rosenmeyer), kvadriplegičar od rođenja na čijem telu jedino rade, kako on kaže, usta i alatka. O njemu se brine njegova samohrana majka (Garofalo), a scena otvaranja, iako deluje kao da je posuđena iz neke nepristojne komedije, ovde sasvim služi svrsi da nas upozna sa njegovom nemoći, frustracijom i mehanizmima kompenzacija: Scotty je pomalo govnar, opterećen je seksom i prostak je. U rehabilitacionom centru koji posećuje će upoznati kolegu i rivala Matta (Szeto), »novog dečka«, paraplegičara i bivšeg sportistu. Njegov tip frustracije je drugačiji, a o prirodi njegovog hendikepa kao svojevrsne tranzitne faze ćemo naučiti tokom filma »na kapaljku«, taman koliko treba. Matt se takođe želi othrvati svojim zaštitničkim roditeljima (Lee, Jelesma), pa će zgrabiti priliku u vidu putovanja koje predlaže Scotty. Treći pridruženi član je Mo (Patel), slepi mladić i takođe devac koji radi u Centru.

Putovanje do Montreala ima svoj cilj u bordelu specijalizovanom za pružanje seksualnih usluga osoba sa hendikepom, a ekipu će prevoziti Sam (Sidibe) koja, na čuđenje trojca nije medicinski brat, nego medicinska sestra, a čiji će trezveni stav skriven iza energičnih verbalnih erupcija pružati toliko potrebni balans između Scottyjevog prostačenja i traženja pažnje, Mattove tihe ljutnje na celi svet i Moove učtive smotanosti. Između nje i Moa se tiho razvija romansa.

Na putu će ekipica upadati u svakojake nevolje. Kada shvate da su im roditelji za petama, a da Sam mora da prenoći u bolnici, oni će pokušati timski voziti kombi, Matt kao »oči«, Mo kao »noge i ruke«, a Scotty kao levo smetalo i moralna podrđka, što će rezultirati sletanjem s ceste i susretom sa policajcem koji pokušava biti politički korektan, ali zapravo ne zna kako komunicirati sa osobama sa hendikepom koje poredi sa svojim rođakom koji ima Downov sindrom. Četverac će upasti i u kafansku tuču sa nekim ljigavcima u Chicagu koja deluje malo isforsirano u smislu humornog efekta, ali ne smeta puno. Do cilja će na kraju stići, naučivši nešto važno o sebi, drugima i svetu koji ih okružuje.

Ono po čemu se Come As You Are razlikuje od »inspirativnih« površnih filmova je tretman uticaja hendikepa na ličnost. Oni nisu savršene osobe sami po sebi, pa se ne može sve svaliti na hendikep i nesreću. Matt zna biti okrutan iza poze dobrog i pristojnog mladića, a njegova opaska kako bi Scotty i Mo bili devci i da nisu hendikepirani, prvi zato što je šupak, drugi zato što je luzer, zapravo pogađa suštinu. Scotty je toliko opsednut sobom da ne vidi nikog drugog i njegovu patnju, dok Mo »biflanjem« podataka i specifičnih veština krije svoju nesigurnost, pa ispada smotan. Što se same tematike seksualnosti osoba sa hendikepom tiče, Come As You Are ne zalazi u psihološke dubine kao, na primer, Sessions (2012), ali makar notira mehanizam osnovne ljudske potrebe koju svet ne želi prihvatiti, što naše junake stavlja u konflikte, kako unutrašnje, tako i one sa okruženjem.

U smislu »castinga«, po sistemu političke korektnosti bi Come As You Are mogao biti označen kao propuštena šansa da se izaberu glumci sa pravim hendikepom i da im se da malo preko potrebne globalne pažnje, posebno zbog toga što nijedan od trojice glavnih nije u takozvanom prvom hollywoodskom ešalonu. Opet, pred trojicu »zdravih i pravih« glumaca postavljen je kompleksan zadatak u smislu balansa u glumi hendikepa i sva trojica ga prolaze sa sjajnim ocenama. Grant Rosenmeyer ima savršen komičarski tajming, Hayden Szeto sjajno drži emocije pod kontrolom, a Ravi Patel ne karikira smotanost, iako se čini da je kostimografkinja Vivian Pavlos demonstrirala svoj smisao za humor oblačeći ga kao hipstera. Gabourey Sidibe je konstantna i odlična kroz ceo film, a izvrsno se drže i glumci u manjim, epizodnim ulogama.

Naravno, ima u Come As You Are i ponešto reciklaže i emocionalne manipulacije gledalaca, ali sve u svemu reč je o sasvim dobrom filmu koji je malo kasnio u smislu dolaska na bioskopski repertoar. Ali na ovu sušu, ovo je više nego dobra vest.

 

 

Still Human / Lun lok yan

kritika objavljena na XXZ

2018.

scenario i režija: Oliver Chan Siu Kuen

uloge: Anthony Chau-Sang Wong, Crisel Consunji, Sam Lee, Cecilia Yip

Pepeljuga je standard u globalnoj kolektivnoj memoriji sa dobrim razlogom: svakome je draga priča u kojoj se neko potlačen izvuče iz bede, pa makar i prečicom. Tu klasičnog rizika od neuspeha nema, ali on se seli u nešto sivlju zonu jer je skoro nezamislivo ispričati istu priču na sasvim novi način i istovremeno joj održati istu poentu i isti smisao. Druga stvar, možda u današnjem svetu zapravo i nema mesta za Pepeljugine snove, a prelazak na neki drugi nivo egzistencije (prečicom ili redovnim putem, sasvim svejedno) otvara novi set izazova i problema. To ne znači da pojedini autori (i još prirodnije, autorice) to neće pokušati, kao što je to slučaj sa Chan Siu Kuen i njenim filmom Still Human.

Međutim, pre nego što se upustimo u analizu filma, vredi zabeležiti da je ono "Oliver" u njenom imenu nadimak koji je sama sebi nadenula inspirisana Dickensom i Oliverom Twistom. A između njega i Pepeljuge nema neke suštinske razlike, osim u polu / rodu, a s tim u vezi i očekivanjima kako se iz bede izvući. Still Human je film koji ulogu Pepeljuge ipak namenjuje ženi, ali je u solidnoj meri tera da razmišlja i ponaša se kao Oliver Twist jer princa na belom konju nema, odnosno možda je on samo penzionisani građevinski radnik u invalidskim kolicima, na svoj način jednako nesrećan i uskraćen kao ona.

On je, dakle, Leung Cheong-Wing (poznati honkonški glumac Anthony Wong, ovog puta van svog tipa koji je uspostavio borilačkim i gangsterskim akcijadama), čovek tankih živaca i kratkog fitilja, starački rezigniran i, donekle opravdano, besan na ceo svet. Makar na prvu loptu. On je paralizovan od ramena naniže, živi u socijalnom stanu, plaši se bubašvaba i pomoć mu je stalno potrebna, a jedini sasvim lojalni prijatelj, nešto mlađi Fai Cheung (Lee) mu je ne može sam pružiti, a od sestre (Yip) sa kojom ne komunicira neke nade ne gaji.

Ona je, pak, Evelyn Santos (mlada filipinska glumica Crisel Consunji) i u Hong Kong, pa makar i na posao kućne pomoćnice i negovateljice, beži od teškog života i braka koji želi da poništi, a što je na Filipinima praktično nemoguće bez veće količine novca, a za šta nema podršku čak ni svoje familije. Njeni snovi su vezani za umetničku fotografiju, ali je realnost takva da radi šest dana nedeljno, po ceo dan, i to uglavnom fizičke poslove uz sve moguće barijere: jezičku, razliku u godinama i karakterima.

Isprva se čini da će ovo biti još jedna priča o besomučnoj eksploataciji ljudske nesreće od strane osobe koja možda nije loša (u to se uveravamo polako), ali čiji je karakter težak, ali se Chan jako trudi da očuva sva pozitivna obeležja poznatih klišea, a da negativna eliminiše ili makar ublaži. Razumevanje dolazi sa vremenom, pregovorima i iskrenošću, a simbioza strankinje bez prijatelja u tuđem svetu (savete koje dobija od svojih koleginica - da ne nauči jezik, da se pravi glupa, da juri bolji posao ili da se bogato uda - pomažu možda njima, ne i njoj) i invalida koji je pomogao mnogima iako oni to nisu baš uvek mogli i znali da uzvrate (iškolovao je i sestru i sina, a Faiju je dao posao) će se pokazati kao održiva, čak i sa romantičnim potencijalom.

Still Human se u najboljem svetlu pokazuje kao ljudska i socijalna priča koja zrači humanošću i dobrotom svojih likova koju oni, kako film odmiče, sve više pokazuju. Sa druge strane, viškovi su itekako prisutni: romantično skretanje je u suštini nepotrebno, naročito ako se uzme u obzir da (melo)drame ima i bez toga, a i film se bori da uhvati ritam i prati od preterane repetitivnosti u sredini. Neka količina toga je potrebna posebno ako ciljamo na realistički okvir života koji se odvija u radu od jutra do sutra i života u nemoći, ali se to moglo i malo elegantnije izvesti.

Srećom pa pred sobom imamo izvrsne glumce. Crisel Consunji do sada nije imala previše prilike da se pokaže na filmu, a uporedo pokušava da napravi karijeru i kao pevačica i kao multidisciplinarni pedagog za izvođačke umetnosti. Ovde, međutim, kanalizira spoj snage i fragilnosti kakav možemo zamisliti za osobe u poziciji njenog lika. Sa druge strane po pravilu stoji Anthony Wong čiju žestinu sada ne možemo da osetimo u nekakvom fizičkom smislu, ali je svakako prisutna u smislu karaktera. Ovde čak nije ni stvar polazišta i odredišta njegovog lika, već glatke transformacije od "nadžak-starca" do dobročinitelja koji se krije iza takve maske (verbalnog) grubijana.

Na kraju balade, ma koliko priča delovala poznato, makar su likovi višedimenzionalni i životni, a interacija među njima je uverljiva. Chan uspeva da postigne taj osećaj familiarnosti i blizine, da gledaoca privuče i da mu održi pažnju. Jasnim nedostacima uprkos, Still Human je solidno debitantsko ostvarenje, a njegova humanost je zaista osvežavajuća.

Tully

kritika originalno objavljena na DOP-u

Kao (relativno) svež otac, mogu reći da roditeljstvo nije ni lak posao, niti je za svakoga, niti se u njemu može biti savršen ili makar zadovoljan svojim učinkom. Greške i nervni slomovi se dešavaju, ali to je manji problem od dnevne monotonije koju sačinjava servisiranje deteta, servisiranje pokretne i nepokretne imovine (stan se mora držati u redu, kao i auto koji može odjednom postati nužno potreban), te servisiranje ili u krajnjoj liniji unapređivanje karijere (jer u savremenoj ekonomiji ako stagniraš to zapravo znači da propadaš). Umor, nespavanje, rasejanost i zaboravnost se podrazumeva. Ovo pritom kažem kao otac jednog i samo jednog osrednje zahtevnog deteta čije “mušice” nisu ni blizu zvanične dijagnoze. Mogu samo da zamislim kako to izgleda iz pozicije majke (fizički kondicionirano primarnog staratelja u najranijoj životnoj dobi deteta) i sa više dece u priči i priznajem da ono što sam zamislio podseća na horor-film strašniji nego Hereditary i A Quiet Place zajedno.

Priliku da to vidimo nude nam reditelj Jason Reitman i scenaristkinja Diablo Cody i to iz vizure apsolutno sjajne Charlize Theron u filmu Tully. Ona igra Marlo, četrdesetogodišnju majku dvoje dece, kćeri po imenu Sarah (Lia Frankland) koja ulazi u pret-pubertetsku samokritičnu fazu i nešto mlađeg sina po imenu Jonah (Asher Miles Fallica) čija ga nikad izrečena dijagnoza negde pri rubu na spektru autizma (u filmu ćemo čuti termine kao “quirky”, “sa posebnim potrebama” i “atipičan”) čini problemom već u predškolskom obrazovnom sistemu. U trenutku kada Marlo po prvi put vidimo na ekranu ona je u visokoj trudnoći, a prinova, curica Mia će biti od one zdrave, ali vrištave sorte, što će se pokazati izuzetno napornim za ženu u određenim godinama života. Njen muž Drew (idealno diskretni Ron Livingston) je od pomoći koliko je u mogućnosti – sa starijom decom uglavnom, ali ga je upravo krenulo na poslu što znači službena putovanja u bližoj budućnosti, te noćnu rutinu igranja video-igrica kao formu preko potrebne praznoglave zabave i relaksacije u sadašnjosti.

Stvari će se promeniti kada njen prilično bogati i lagano arogantni brat Craig (Mark Duplass) karakteriziran hipsterskim stilom života, statusnim simbolima, pomodarskom alternativnom prehranom i uparen sa savršeno iritantnom ženom Elyse (Elaine Tan) otkrije koji je poklon namenio svojoj sestri. Reč je o najmu noćne dadilje, devojke ili žene koja će noću dežurati pored deteta, previjati ga i nositi ga polu-uspavanoj majci na dojenje. Marlo je u početku skeptična prema rešenju koje podrazumeva da joj se neko nepoznat vrti po kući, ali na kraju preumorna, zapuštena (sa novorođenčetom i osobna higijena postaje luksuz) i na rubu depresije predaje meč.

Na scenu stupa naslovna junakinja (u interpretaciji Mackenzie Davis), varijacija na temu “manic pixie dream girl” iz indie filmova i Hollywooda i stvari se polako dovode u red: majka postaje odmornija (“Ponovo mogu da vidim boje”, kaže), kuća sređenija, a deca zadovoljnija. Kako vreme prolazi i kako se dve žene različitih životnih dobi upoznaju uz čašu-dve sangrije, tako se i suštinski povezuju tako da mogu da prepoznaju sebe u onoj drugoj. Marlo je pre braka, dece, bezveznog posla i dosadnog života u predgrađu studirala u New Yorku, bila otvorenog duha i puna nade, živela boemski i filozofirala baš kao Tully. I obratno, za Tully je lagano cinična Marlo nevesela budućnost koja joj sledi kada prođu radosne 20-te. Ali, uvek ima ono “ali”…

Kao što ste verovatno primetili, vrag je u detaljima i Reitman nam ih obilato i bespoštedno servira na način na koji to obično ne možemo videti u filmovima, sa sve ispolivanom, prljavom odećom, igračkama razbacanim po podu, dubinskim nerazumevanjem između supružnika jer drugačije nije ni moguće kada se kreću različitim svetovima, “trash” televizijskim programom za gledanje prazne glave, pa i krupnim kadrom bradavice, nabrekle i desenzitizirane od sisanja i pumpanja. U tu svrhu Reitman često koristi montažne sekvence ponavljanja jednih te istih radnji u nedogled, od početka sa previjanjem, dojenjem, ljuškanjem, uspavljivanjem, dremanjem na preskok i bacanjem smeća, preko one koja ima namenu da pokaže kako to izgleda kada je sve u redu, pa do jedne komične kada Tully i Marlo idu u New York putem slušajući sve hitove Cindy Lauper.

Osećaj za detalj izražen je i u sceni kada Marlo pokušava da se utrkuje sa tinejdžerkom na stazi za jogging dok na koncu ne ostane bez daha, u Drewovoj usporenoj distanciranosti (to mi očevi radimo), kao i u pod-zapletu oko Jonaha i škole gde se tačno vidi šta se govori, šta se ne sme izgovoriti i šta to između redova znači. Jer život ne priznaje zasluge, a ispod maske socijalne osetljivosti i političke korektnosti klasni sistem je ustrojen tako da se ljudima sa nižim primanjima od ciljne grupe izlazi u susret “koliko se može”, ali i da ih se na to stalno podseća.

Za ulogu u takvom filmu potrebna je hrabra glumica koja se ne plaši deglamurizacije, što Charlize Theron svakako jeste. Nije joj ovo prvi put, setimo se samo Oscara za Monster, ali ovo takođe nije klasično hollywoodsko poružnjavanje za ulogu. Ne, ona se ne boji da se prikaže kao načeta životom, da bude nesređena, rastrojena, pomalo otkačena, ali jednom kada se uredi lepa i sve u svemu majka na rubu sredovečnosti kakve viđamo svugde oko nas. Dakle, obična i normalna.

Ovakav materijal takođe zahteva uhodan autorski par koji je pre svega pošten i iskren u oslikavanju svog pogleda na svet. Ovo im je treći zajednički film posle Juno (2007) i Young Adult (2011) sa kojima deli “DNK”, kao što to deli i sa Reitmanovim odličnim ostvarenjem Up in the Air (2009). Što se Diablo Cody tiče, tu ima i autobiografskih elemenata, ona je scenario napisala nakon dobivanja trećeg deteta inspirirana košmarima koji su pratili to ponovno roditeljstvo. Jason Reitman je, pak, spreman da pokaže kako život stvarno izgleda, sa malo smeha, ali bez ulepšavanja i nepotrebne sentimentalnosti, te da kao i Diablo Cody preispituje velike snove, planove i ambicije i ono što iza njih ostaje kada se rasprše. Ovakav film mu je bio preko potreban nakon dva vezana ozbiljna promašaja Labor Day (2013) i Men, Women and Children (2014).

Reitman takođe voli i da nam izmakne tlo pod nogama obratima, što je i ovde slučaj. Ne, neću ga otkrivati, a on sam otkriva određene logičke nedorečenosti u scenariju i u rukama nekog drugog bi poslužio isključivo za objašnjenje i inače jasnih stvari. Ovde je stvar za diskusiju, jer svakako nije bio neophodan filmu koji je dubinski i do kraja sondirao stanje roditeljstva, pre svega majčinstva, daleko od floskula iz filma, literature i bapskih priča. Opet, bilo je potrebno nekako razbiti ritam i treći čin okrenuti na nešto novo i van tipičnih matrica indie filmova Sundance tipa. Sporni, premda fino izvedeni obrat ga udaljava od najviše ocene, ali ga makar poslednji setno-topli kadar vraća jako blizu toga i pozicionira pri vrhu filmske berbe u ovih pola godine. Ili su to samo meni još uvek sveža sećanja?

Wonderstruck

kritika originalno objavljena na DOP-u:

Moram da priznam, nekako mi je genijalnost Todda Haynesa uporno promicala kroz sve ove godine. Da, ima stila i osećaja za detalj, ali njegovi su filmovi većinom “all show and no go”. To važi i za kultni Velvet Goldmine, a posebno za sve uratke posle Far from Heaven kojima Haynes kao da lovi nagrade. Uostalom, setimo se samo recentnog naslova Carol, toga šta je sve taj film mogao biti i činjenice da je reč o jednoj tek solidnoj, a ne impozantnoj kostimiranoj melodrami. Za Wonderstruck sam se od njegove premijere u Cannesu pribojavao da će predstavljati sasvim novi nivo u Haynesovom kalkulantstvu.

Jer kako reagirati na opis filma o dečaku i devojčici koje razdvaja par hiljada kilometara prostora i pedeset godina vremena, a spaja ih nešto sudbinski veliko. Momčić se zove Ben (Oakes Fegley) i odrasta 70-ih u ruralnoj Minnesoti i svoju majku (Michelle Williams) ispituje o ocu kojeg nikada nije upoznao, sve dok majka ne pogine, a njemu se dogodi nesreća zbog koje će oglušiti. Devojčica se zove Rose (Millicent Simmonds), gluhonema je, odrasta zanemarena nadomak New Yorka i živi za neme filmove u kojima igra njena odsutna majka (Julianne Moore). Svaki iz svog razloga (otkrivati ih bi bio spoiler) će kroz veći deo filma lutati ulicama New Yorka, završiti u prirodoslovnom muzeju i vrteti se po istim mestima sa pomenutim vremenskim odmakom.

Naravno da će se te dve nepovezane priče spojiti u jednu i naravno da će to biti srcedrapateljno, naivno, arbitrarno i prigodno. To ne treba da čudi u klinačkom filmu, filmu o klincima, možda čak i za klince koji neke važne tačke zapleta negde podigrava da bi kasnije potpuno zaboravio na njih. Pravo pitanje je, međutim, je li Haynes ovo zamislio kao film baš za klince i kako je na to reagirao Brian Selznick, autor dečijih slikovnica među kojima je i izvorni materijal, te scenarista ovog filma. Jer šmrc-šmrc kalkulantstvo i pojedini ne baš naivni momenti nisu baš za decu.

Opet, nema tu baš ni tako puno toga za odrasle jer je najzanimljivija komponenta filma puko tehniciranje koje ponekad ima smisla, a ponekad ne. Roseina avantura je, naravno, snimljena u imitaciji nemog filma, zrnasto, sa muzičkom pratnjom sve vreme i sa umetnutim karticama teksta, ali je “widescreen” format ostao. Lažni film koji se vrti u kinu i u kojem vidimo Julianne Moore kao zvezdu nemog filma je, pak, snimljen vernije onovremenim filmskim ostvarenjima. Takođe, Rosein šok i neverica kada se kino-dvorana zatvori radi instaliranja zvučnog sistema (takođe malo verovatno da se to tako odmah i odjednom prelazilo na novi format filma, ali nema veze) deluje kao prilično nesuptilna sugestija kako su osobe sa određenim tipom hendikepa u tom trenutku patile i kao još jedna u nizu politički korektnih kalkulacija.

Sa druge strane, Benova newyorška avantura izgleda fenomenalno i zato što su detalji i duh perioda rekreirani do poslednjeg (Times Square je snimljen negde u Brooklynu, ali se lažnjak ne prepoznaje koliko je dobar, a za takvu informaciju je potrebno poslušati nekoliko intervjua) i zato što su tehnički aspekti snimanja u ono vreme (poput, recimo, osvetljenja) pogođeni u potpunosti. U tim scenama Wonderstruck zaista izgleda kao film koji je ispao iz 70-ih. Takođe, izbor zaista gluhe mlade glumice Millicent Simmonds za ulogu je etički upitan, Haynes je sa svoje strane bio spreman na različite opcije, pa mu je ona “pala s neba”. Hendikep se ipak ne može odglumiti tako uverljivo.

Na kraju konca, Wonderstruck nije dobar film niti je naročito smislen, sve je to politički korektna kalkulacija i sviranje znate već čemu, i verovatno je Haynes imao nagrade u mislima, iste one koje mu izmiču i koje će nastaviti da mu izmiču. Ono što imamo prilike videti je bezveze, smuti pa prospi, lažna, neuspela kontroverza, ali ni to nije najgore što smo ove godine mogli pogledati. Najgore sa festivalskog ciklusa – to već možda.

My Blind Brother

2016.

scenario i režija: Sophie Goodhart

uloge: Nick Kroll, Adam Scott, Jenny Slate, Zoe Kazan, Charlie Hewson

Razlika između ljudi i životinja je konvencija nasuprot instinktu. Te konvencije, opravdano ili ne, nazivamo humanošću, socijalnom osveštenošću, civilizacijskim ili kakvim već dostignućem. O bolesnima i nemoćnima se brinemo umesto da ih, poput recimo antilopa, prve ostavimo na meti predatora, odnosno nedaća. Iz tih konvencija proizilazi i slika o žrtvi neke bolesti, hendikepa ili druge nedaće kao o obavezno dobroj i svake pohvale vrednoj osobi, dok se o onome ko se brine o njoj meri svaka pogreška i trenutak nepažnje.

My Blind Brother kroz indie formu komične drame postavlja intrigantno pitanje može li osoba sa hendikepom patiti od sasvim običnih ljudskih mana poput sujete, samoljublja i toga da je generalno šupak prema drugima, odnosno da se nad njima iživljava. Isto tako, sme li osoba koja se o njoj brine ne samo podbaciti, nego i prigovoriti, ne složiti se i ne udovoljiti ama baš svakoj želji, odnosno ima li prava na svoju rezignaciju. Jer stari i bolesni roditelji, mala deca i slepa braća su između ostalog i teret onome ko se brine o njima. Ne svojom krivicom, ali svejedno.

Početak filma je indikativan kada je reč o odnosu snaga među dvojicom braće. Robbie (Scott) je heroj sredine, slepi momak koji se putem humanitarnih sportskih izazova bori protiv svog hendikepa, a Bill (Kroll) je ošljar, gubitnik i lenjština bez čije pomoći Robbie ne bi uspeo da istrči maraton ili da prepliva jezero. Upoznajemo ih upravo na maratonu, vezane trakom, Robbieja kako izdaje komande, a Bill samo što ne padne od umora. Nakon maratona Robbie daje intervjue koje počinje sa uvek istom otrcanom slepačkom forom “super mi izgledate danas”, a Bill čeka da ga brat makar pomene u zahvalnici. Od tog posla nema ništa, i roditelje i okolinu zabole dupe za njega.

Stvar će eskalirati kada se braća zaljube u istu curu. Bill će biti prvi koji će upoznati Rose (Slate) i sa njom će imati tragikomičnu vezu za jedno veče, posle čega će mu ona reći da nije spremna za vezu i da želi poraditi na tome da bude bolja osoba. Rose će se prijaviti kao volonter za Robbijev novi poduhvat, a kada on pogrešno protumači njenu želju da mu se nađe, ona se neće snaći, pa će započeti vezu s njim iako je njegova persona ni najmanje ne privlači. Uostalom, kako odbiti osobu sa hendikepom na uljudan način, naročito u slučaju cure koja je zavisna o drugim ljudima na granici patologije?

Naravno, takva se situacija može rešiti kada likovi makar na trenutak isključe inhibicije i razgovaraju otvoreno, ali to nije tako jednostavno, pa ćemo tako proći kroz niz pomalo “far fetched”, ali sve jedno humornih ili neugodnih situacija. Rose će lagati sebe i svoju okolinu, Bill će mrmljati svoje rezignirane, otrovno-humorne šale kada ga niko ne sluša, a Robbie će ostati uveren da je on toliko bitan da je skoro bezgrešan i da će mu svakakvo ponašanje proći.

I pored sub-žanrovskih konvencija indie-drame, My Blind Brother, dugometražni prvenac Sophie Goodhart inače izvučen iz njenog nagrađivanog kratkog filma, predstavlja iskreno ugodno gledalačko iskustvo koje postavlja inteligentno i provokativno pitanje, a pritom niti jednog trenutka nije uvredljiv do svojih likova. Nije to samo stvar centralnog ljubavnog trougla, već i velikog broja epizodista od kojih neki služe kao antički hor koji demonstrira stav zajednice, a dvoje, Robbiejev kolega iz udruženja slepih GT (Hewson) i Rosina cimerica Francie (Kazan), unose sasvim novu, ludačku dinamiku i iskrenu perspektivu. Preporuka od mene.

Nong Hak / Dearest Sister

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Mattie Do

scenario: Christopher Larsen

uloge: Amphaiphun Phommapunya, Vilouna Phetmany, Tambert Tuisk, Manivanh Boulom, Yannawoutthi Chanthalugsy

Jedna od divota filmskih festivala i revija je to što nas upoznaju sa nečim što smatramo kompletnom egzotikom. Kada je reč o Slash Film Festivalu čija se asimetrično kraća prva, revijalna polovina upravo završila u Beču („prava stvar” se događa najesen), to su žanrovski filmovi najrazličitijih mogućih pozadina. Na primer, eto nama arthouse horora nastalog u laosko-francusko-estonskoj koprodukciji autorice Mattie Do za koju je internacionalna karijera gotovo izvesna.

Njen pristup hororu je ženski nežan i promišljen, bez besmislenih prepada i slepog držanja žanrovskih mehanika. Ona horor momente polako uvodi i koristi ih kao stilsku figuru za ono što je odabrala kao bazičnu temu svog stvaralaštva: život u Laosu, upadljive klasne razlike između sela i grada i breme kolonijalizma koje mahom siromašni stanovnici te zemlje osećaju egzistencijalno, a malobrojni situirani na jednom kulturološkom nivou. Dearest Sister je njen drugi dugometražni film, a svojih kratkim filmovima i prvencem Chanthaly je već privukla pažnju globalne žanrovsko-festivalske publike.

Naša junakinja je Nok (zvezda prethodnog autoričinog filma Amphaiphun Phommapunya), devojka sa sela koja odlazi u prestonicu kako bi u kući svoje dalje rođake Ane (Vilouna Phetmany) radila kao njena osobna asistentkinja. Naime, Ana se bogato udala za Estonca Jakoba (Tambert Tuisk) koji u Laosu razvija sumnjivi biznis kao preduzimač za UN agencije i u svojoj vili ima već sluškinju i vrtlara, ali joj je Nok potrebna iz razloga što Ana rapidno gubi vid i nema poverenja ni u koga. Gubitak vida dolazi sa vizijama duhova koji diktiraju brojeve koji Ani ništa ne znače, ali mogu značiti Nok.

Sad, Anin život će se uskoro pretvoriti u pakao pošto Jakob stalno putuje, a i obruč istražnih organa se steže oko njegovog posla, kućna posluga stalno balansira između suptilne iznude i pretnje pobunom, a ni Nok se ne ponaša onako kako bi se zahvalna dalja rođaka sa sela morala (štedeti svaki novčić od crkavice i slati ga svojima doma), već pokušava da se probije u višu klasu. Sukobi su, dakle, neizbežni, a savezništva između strana će se sklapati i razvrgavati bez ikakvog koncepta lojalnosti.

Snimljen fluidnom kamerom debitanta Marta Ratasseppa i ritmično montiran, uz originalnu muziku Stena Šeripova koja nabija jezu, Dearest Sister je film koji efikasno gradi atmosferu i vrlo sugestivno nam pokazuje kako se njegovi likovi osećaju. Tako možemo imati saosećanja za Nok koja vrlo brzo prevladava svoju seosku naivnost i počinje da traži prečice (u kojima Mattie Do ponekad suviše igra na zicere), ali i za Anu koja usled svog hendikepa postaje laka meta u nasilnom društvu, te za poslugu koja potlačena čeka svojih pet minuta slatke osvete, pa čak i za Jakoba koji je žrtva i svojih loših procena, ali i obrnutog rasizma u sredini koja ga percipira kao vreću s novcem.

Uz socijalni momenat, pogođen je i horor na osvežavajuće suptilan način, sa mnogo više atmosfere i iščekivanja nego nekakve akcije. Problem, međutim, nastaje u tome što različite ideje nekako ne konvergiraju prirodno, nego ih autorica sklapa gotovo proizvoljno, tako da Dearest Sister u konačnici deluje kao „mnogo hteli, mnogo započeli” tip festivalskog filma koji pokušava da spoji i art house i žanrovski pristup, ili, ako ćemo biti optimistični, kao rad nekoga ko je na korak od toga da ispeče zanat.

Tiszta Szivvel / Kills on Wheels

2016.

scenario i režija: Attila Till

uloge: Zoltan Fenyvesi, Szabolcs Thuroczy, Adam Fekete, Monika Balsai, Lidia Danis, Dušan Vitanović

Mađarski film je u usponu. Tu ne govorimo samo o art-sceni koja ima dugu tradiciju koja nam je dala Szaba, Jancsa i Tarra i čiji je novi vrhunac Oscar za strani film dodeljen Šaulovom sinu Laszla Nemesa koji se profilira kao naslednik te priče. Daleko od toga da je on jedini, recimo filmovi Kornela Mundrucza su redovna pojava na filmskim festivalima A kategorije. Nije tajna da filmski fond ima rezultate uprkos relativno diktatorskoj politici Andyja Wajne koji se pita za sve, da privlači strane filmske i televizijske produkcije i da se ta sredstva u nekoj meri preusmeravaju i domaćim autorima. Opet, Palfyjeve morbidne ekstravagance (Taxidermia, Szabadeses) su uglavnom samofinansirane i van tog sistema, ali je makar za pohvalu to što postoji sve obimnija domaća produkcija filmova bliskih žanrovskom pristupu.

Onim što dođe na festivale u našoj regiji možemo svakako biti zadovoljni. Urbana romantična komedija Iz nekog neobjašnjivog razloga Gabora Reisza je svojom varijacijom na temu klasičnog Woodija Allena osvojila publiku i kritiku u Puli pretprošle godine. Godinu dana ranije glavnu nagradu na Grossmannu je odnela Nebeska smena Marka Bodszara, crnohumorna drama napetog ritma smeštena u milje radnika budimpeštanske hitne pomoći i po izrazu bliska klasicima (post-)jugoslovenskog filma. Prošlogodišnji motovunski naslov Ubice na točkovima nastavlja taj trend na vrlo dobar način.

Premisa o dvojici besciljnih i smorenih tinejdžera sa fizičkim hendikepom koji se slučajno i upoznaju i udružuju sa prekaljenim kriminalcem, plaćenim ubicom takođe u invalidskim kolicima može otići u dve krajnosti. Sa jedne strane, tu je inspirativna drama o težini života i nužnosti teškog rada na savladavanju prepreka u stilu pokojnog Hallmark kanala, a sa druge, film može otići ka sferama morbidnog crnog humora sa primesama akcije, negde između nemaštovitih Guy Ritchiejivih klonova koji niču Istočnom Evropom kao gljive posle kiše i Palfijevih šokantnih bizarnosti. Srećom, Attila Till bez većih problema uspeva da nađe svoj izraz koji možemo nazvati akcionom komedijom sa dušom i drži ga se od početka do kraja, pazeći na detalje i naročito dobro tempirajući akciju i relaksaciju, humor i dramu.

Stripovski urađenu špicu treba shvatiti kao najavu tona u kojem će film operirati, naročito u slučaju lika ubice Rupaszova (Thuroczy) kojeg upoznajemo pred izlazak iz zatvora. On je jednostavno stripovski cool lik, sposoban stići i uteći (koliko se može u datim okolnostima), duhovit i sa dobrim srcem koje skriva pod maskom opasnog momka koji radi za srpsku mafiju. Stripovska mu je i pozadinska priča koja se kroz film razrađuje i najavljuje romansu sa medicinskom sestrom Evi (Danis) koja je pred udajom. Stripovski deluje i njegov šef Radoš (Vitanović), brbljivi sadista večito okružen čoporom ubojitih pasa, pa su stoga stripovski i njegovi zadaci.

U stripovskoj hijerarhiji, tinejdžeri Zoli (Fenyvesi) i Barba (Fekete) koji žive u internatu, smaraju se školom i terapijom i rekreiraju sitnim vandalizmom bili bi u najboljem slučaju pomagači, “sidekicks” kako bi se to reklo, i njihov odnos sa Rupaszovom počinje kao takav, da bi se razvio u konkretno prijateljski. Oni su njegov preko potrebni kontakt sa izgubljenom dobrotom, on je njima ulaznica u svet avanture, daleko od bola i dosade svakodnevnog života. I pravo je zadovoljstvo njih trojicu gledati u ovom napetom, uvrnutom i humornom filmu.

Ono čime se Ubice na točkovima mogu pohvaliti je apsolutno sjajna autorska kontrola koju Till demonstrira u svakom segmentu filma. Szabolcs Thuroczy je jedini profesionalni glumac od glavnog trija i uspeva da privuče pažnju i preuzme teret na sebe kako bi u zajedničkim scenama olakšao Fenyvesiju i Feketeu, izuzetno talentovanim amaterima koji imaju stvarne hendikepe kojih se ne da odigrati. Sva trojica imaju sjajnu zajedničku hemiju, momci apsolutno uživaju na snimanju i to se vidi, a Till ih iz rediteljske fotelje sjajno usmerava. Mafijaš iz bivše Jugoslavije je postao “trope” u modernoj kinematografiji, toga su svesni i Till i glumac mu Vitanović, pa se oslanjaju na danske klasike žanra i tamošnje glumce Zlatka Burića i Dejana Čukića.

Till sjajno vodi i priču, nalazeći onu finu liniju između čovečnosti, humora i patetike. Recimo, jeste li ikada zamislili kako to izgleda bežanje sa mesta zločina u invalidskim kolicima uzbrdo? Ili šipčenje kroz močvaru na pecanje u istoj formaciji? Ili šta se dešava kada se akumulator od električnih kolica isprazni? Ili kad vežbe ne rade svoj posao? Tillov humor nikada nije suviše očigledan, nema namigivanja ni podgurivanja i, najvažnije od svega, poštuje svoje subjekte, a i nas kao gledaoce. To ne znači da se on neće putem dobro zezati i poigravati se sa našim očekivanjima, koketirati sa patetikom, pa to odbaciti.

Ono u čemu film briljira je obrat na samom kraju koji celu viđenu priču daje u novom svetlu. Krupan je to zalogaj čak i za verzirane žanrovske autore, treba se poigrati sa gledaočevom percepcijom i očekivanjem, biti originalan, uraditi nešto što se do sada nije radilo i, najvažnije od svega, na taj način da priča štima i pre i posle toga. Tillov obrat je bez svake sumnje šlag na torti i dodatni razlog da Ubicama na točkovima zacementira status žanrovske poslastice.

Don’t Breathe

2016.

režija: Fede Alvarez

scenario: Fede Alvarez, Rodo Sayagues

uloge: Stephen Lang, Jane Levy, Dylan Minnette, Daniel Zovatto

Sa jedne strane, Don’t Breathe je revolucionaran film. Počinje od poznate premise “home invasion” trilera u kojem grupa provalnika, ovog puta nešto profiliranija od standardnih baraba, upada u kuću slepog vojnog veterana (Lang) koji navodno leži na stotinama hiljada dolara. U pitanju je, naravno, onaj poslednji posao koji će im doneti dovoljno novca kako bi ispunili svoj primarni cilj i zbrisali iz napuštenog, razvaljenog Detroita za sva vremena. Međutim, ne samo da žrtva nije toliko bespomoćna, veteran čak i ne prihvata ulogu žrtve, nego postaje osvetnik, već on nije čak ni moralno neupitan...

Cilj autora Fede Alvareza (remake Evil Dead) je da nam se negde na trećini filma promeni strana za koju navijamo. Jer provalnici zapravo nisu (svi) barabe, koliko su ljudi sa svojim ciljevima i potrebama. Vođa bande Money (Zovatto) je svakako karijerni kriminalac, ali on ionako prvi gine (spoiler!) u toj gunguli, što nam olakšava da drugo dvoje vidimo kao ljudska bića. Njegova devojka Ricky (Levy) samo želi novi početak za sebe i svoju sestricu daleko od detroitskog sivila i bede, a njen wannabe dečko Alex (Minnette) je osetljiva dušica koja koristi posao svog oca kako bi svoju izabranicu pratio do kraja sveta.

Čak i ako ne zaboravimo da su oni okreni-obrni ipak kriminalci barem sudeći po njihovim postupcima, drugi razlog zbog kojeg možemo navijati za njih (ili film barem napeto pratiti iz neutralne pozicije) je podređeni položaj u kome se nađu. Naprosto, slepi veteran i njegov opasni pas se bolje snalaze u mračnom lavirintu od kuće nego što se u toj situaciji snalaze nepripremljeni uljezi. Dodajmo na to njegove sadističke psihopatske tendencije i veliku tajnu koju krije, pa Don’t Breathe postaje borba za život i napeta klackalica, iako se prva, uvodna scena može smatrati spoilerom i neveštim okvirom da se skoro cela radnja odvija u flashbacku.

Razloge za takvu efikasnost možemo naći u pametnoj režiji koja se oslanja na atipično strpljivu montažu bez oštrih rezova i pokušaja plašenja prepadima. Nasuprot tome, imamo duge, neprekinute vožnje kamerom koju potpisuje Pedro Luque koje nam ponešto govore o topografiji, kako vanjskoj, tako i unutrašnjoj. Takvim snimanjem, pokreti likova dobijaju na značaju, tišina postaje esencijalna, a nagužvana, lagano propala kuća sa pripadajućim klaustrofobičnim podrumom i tavanom se pretvara u pravo bojno polje.

Stephen Lang je izuzetno strašna pojava koju bez problema možemo zamisliti kako svoj hendikep okreće u svoju korist, Jane Levy koja je sa Alvarezom već radila na Evil Dead nastavlja tradiciju “kraljica vriska”, iako nije, niti može biti prava “final girl”, dok se Dylan Minnette odlično snalazi kao “najslabija karika” bande koja ipak uspeva da pruži žestok otpor iz razloga svoje odanosti.

Osim nepotrebnog, ma kako isprva atraktivnog okvira, problem donekle mogu biti i retrogradni pod-tonovi po kojima se veteranova psihopatija objašnjava njegovim napuštanjem Boga (iako je situacija po svoj prilici obratna: Bog je odavno napustio i njega i te nesrećne mulce i nekadašnju prestonicu američke auto-industrije). Međutim, ono što zapravo smeta je inflacija obrata koji ruše unutarnju logiku pojedinih postupaka i detalja u priči. Jasno, zbog njih napetije pratimo, ali otvaraju se ne tako male i neprimetne rupe u kontinuitetu.

Ali i pored toga, Don’t Breathe predstavlja osveženje za potrošeni pod-žanr, što je prepoznato i od strane publike i od strane kritike. Bojazan ipak postoji u smislu da će najavljeni nastavak (za očekivati ga je s obzirom na zaradu filma) devalvirati jedan više nego pristojan komad filmske zabave.

Me Before You

2016.

režija: Thea Sharrock

scenario: Jojo Moyes (prema svom romanu)

uloge: Emilia Clarke, Sam Claflin, Samantha Spiro, Brendan Coyle, Jenna Coleman, Janet McTeer, Charles Dance, Stephen Peacocke, Matthew Lewis, Joanna Lumley

Veliki studiji su provalili štos: usred leta kada dominiraju akciono-stripovski spektakli, franšizni nastavci i ostala nezahtevna zabava treba razbiti monotoniju i ubaciti nešto potpuno suprotno. Što će reći, nešto gde se ljubav i smrt ukrštaju, a smrt pobeđuje iako navijamo za suprotan ishod. Dakle, “tear jerker” za sve romantične dušice koje plaču na letnjoj kiši, pa radilo se to o umirućim tinejdžerima (The Fault in Our Stars) ili odraslim osobama. Ovogodišnji “neočekivani” kino-hit nam dolazi iz Velike Britanije, zove se Me Before You i ekranizacija je romana bestsellera koji je izmamio tisuće suza na oči svojih čitalaca od kojih ja nisam nijedan. (Kretenske li konstrukcije, ali moram se igrati duhovitosti na nevesele teme kao što je gledanje ovog filma posle podužeg i opravdanog odlaganja i pisanje kritike za isti.)

Pa ko se tu voli, a ko umire. “Umire” je malo prejaka reč (neki su umrli i od toga), tip naprosto želi da se ubije. On je Will (Claflin), iz bogataške kuće, ciničan i nepokretan usled saobraćajne nesreće. Ona je Lou (Clarke), njegova negovateljica za lakše poslove – jer teže obavlja medicinski tehničar (Peacocke) – i nakon tipičnog rom-com lošeg početka želi da mu bude prijateljica, a možda i više od toga. Njih dvoje su suprotnosti (a suprotnosti se privlače, kako to tvrde naivni), on bogat, ona ostala bez posla kad joj je radno mesto bankrotiralo, on sofisticiran, ona jednostavna, on zna da se obuče, ona kao da pelješi pokojnu babu za odeću, on tako otrovan, ona naivno iskrena, fina dok ne popizdi... I oni će se, naravno, zaljubiti jedno u drugo iako to nije nimalo u skladu sa poslovnom etikom, a ona pritom ima i dečka, sebičnog sportistu (Lewis), ali srce ne bira. Pitanje je, međutim, hoće li to biti dovoljno da nesrećnom Willu vrati životnu radost i odvrati ga od nauma.

Uh... Šta da vam kažem, ima tu svega i svačega, od romantične komedije do tragične romanse i nazad, nešto opuštenih humornih momenata, nešto usiljenih humornih momenata, nešto teško savladivog srceparajućeg dijaloga koji više liči na monolog, smeh, suze, treniranje pozitivnosti u teškim okolnostima, lični rast kroz prijateljevanje s drugim i sve u tom stilu. Gledljivo koliko i većina Notebookova i ostalih žalopojki, ako trzate na takve stvari. Ako ne trzate, onda molite boga da vaša bolja polovina ne nameri da gleda baš to i ništa drugo. Ako ipak do toga dođe, moj vam je savet da iskoristite naslov filma u svoju odbranu. Rizikujete da vas se gleda kao poslednje đubre, ali ako ste se namerili da se izvučete od festivala suza...

Zapravo, najbolji deo filma su glumci koji igraju protiv tipskih likova po kakvima ih prepoznajemo. Emilia Clarke (Game of Thrones) i Sam Claflin (The Hunger Games) kao nemoćni tragični ljubavnici. Pritom on prikovan za kolica, pa se elementarno brani crnim humorom, otkrićemo da na taj način sakriva bol (Ajde?!), a ona deglamurizirana do krajnjih granica, što možda shvata kao prečicu do ozbiljnijih uloga i nagrada (premda je premlada za tako nešto). Takođe, režija je solidna, film je vizuelno dopadljiv, adaptacija romana pretpostavljam adekvatna, (film ostaje na istom tragu), ali sve to je nekako već viđeno.

 Kad smo kod viđenosti, što se mene tiče, Joanna Lumley je uvek rado viđena u ponekoj filmskoj epizodi, ako je moguće komičnoj. Njena pojava me je razbudila. Nisu ni ostali epizodisti (familije, prijatelji, njegovi, njeni) loši, ali niko od njih nije Joanna Lumley.