Sound of Metal

 kritika objavljena na XXZ

2019.

režija: Darius Marder

scenario: Darius Marder, Abraham Marder, Derek Cianfrance

uloge: Riz Ahmed, Olivia Cooke, Paul Raci, Lauren Ridloff, Mathieu Almaric

Ako se sa nekoliko termina može opisati godina na izmaku, onda bi barem dva od njih bila »hendikep« (usled imperativa privikavanja na nove, vrlo ograničavajuće životne okolnosti) i »frustracija« (kao logična reakcija na prethodno). Igrani režijski prvenac Dariusa Madera, poznatog po dokumentarcu Loot (2008) i scenariju za The Place Beyond the Pines (2012) je, doduše, premijeru imao prošle godine u Torontu i nešto od festivalske turneje do ove zime, ali mu pandemijska godina u kojoj je ušao u limitiranu bioskopsku i široku internet-distribuciju daje jedan sasvim novi i potpuno odgovarajući kontekst. Protagonistu filma, bubnjara koji odjednom ostaje gluv, sada razumemo kao nikada pre i sa njim možemo da se u potpunosti saživimo.

Na početku se čini da je Ruben (Ahmed) posložio svoj život onako kako mu odgovara. Svira u avangardnom noise-metal sastavu skupa sa svojom devojkom gitaristkinjom i pevačicom Lou (Cooke) i u svojoj muzičkoj i tržišnoj niši njih dvoje se probijaju upornim radom i neprekidnom turnejom. Priča se o novom albumu, a dotle je režim takav da njih dvoje žive u kamperu u pokretu gde su dani namenjeni vožnjama, a večeri nastupima. Ruben i Lou oboje imaju traumatičnu prošlost, doduše na različite načine, on kao bivši narkoman, ona kao osoba sklona autodestrukciji i zajedno se oboje drže iznad vode.

To sve dolazi pod upitnik jednom kada Ruben izgubi 80% sluha sa tendencijom da ga izgubi u potpunosti. To što mu se čini kao privremeni tinitus i zaglušujući pritisak u glavi je zapravo ozbiljan problem, pa sve nade polaže u operaciju ugrađivanja implanta kako bi nastavio sa životnim stilom na koji je navikao. Plašeći se da će se Ruben ponovo odati starim porocima, Lou alarmira njihovog menadžera koji mu pronalazi mesto u komuni za rehabilitaciju gluvih i bivših ovisnika. Rubenov prvenstveni zadatak je da nauči kako da sa svojim novim stanjem (vođa komune Joe kojeg sa zen-gardom igra Paul Raci je od uverenja da gluvoća nije hendikep, već ravnopravni paralelni svet), dok mu je komunikacija sa spoljnim svetom zabranjena, barem dok ne pronađe neki svoj mir. Ono što sledi su brojni usponi i padovi, momenti kameraderije i prijateljstva, ali i frustracije, nova nada, slučajni uspesi, prave i pogrešne odluke, kao i neke nove spoznaje.

Sound of Metal (naslov se inače ne odnosi samo na vrstu muzike, već i na jedan sjajan detalj – trenutak bubnjanja po toboganu negde na polovini filma) nije samo film o hendikepu koji zaokupira njegovu pojavnu ravan. Sledeći sloj se zapravo bavi ovisnošću, ne toliko o pojedinoj supstanci, koliko o načinu života, pojedinim poslovima, pojavama i osobama, dok se na najdubljem nivou koji otkrivamo u poslednjoj trećini krije spoznaja o »roku trajanja« jedne ljubavi bazirane na tome da su partneri u nekom trenutku spasili jedno drugo, ali su oboje svoj odnos prerasli (kako to često biva sa definirajućim ljubavima) i udaljili se.

Priče ovog tipa, o prevladavanju opipljivog ograničavajućeg faktora, imaju tendenciju da budu ekranizovane ili kao eksploatacijske tragedije, ili kao inspirativne (melo)drame, ali Sound of Metal nije nijedno od navedenog, iako se određene paralele mogu povući. Zapravo, to je film o ličnom rastu i razvoju, moralnim i utilitarnim dilemama i prihvatanju gubitka. Linearna struktura blagih uspona i padova ovde nije pokvarena melodramatskim akcentima i nepotrebnim objašnjenjima, već je likovima i događajima ostavljeno dovoljno vremena da dišu i uverljivo se razvijaju. Film traje preko 2 sata, tempo je izuzetno spor, ali to ovde ima smisla jer zajedno sa Rubenom i mi kao gledaoci otkrivamo lepote i iritaciju tišine oko nas.

Osim što reditelj stavlja pritisak na sebe da pronađe pravi balans u tome kako da nas iskreno senzibilizira za svog neapologetskog protagonistu, a da pritom ne poseže za senzacionalizmom i sentimentalnošču, on pod pritisak stavlja i svog glavnog glumca. Riz Ahmed to koristi da zablista još i jače nego ikada ranije, dozirajući prilično jake emocije i kanalizirajući frustracije, napade besa i dosta sporije procese prihvatanja samog sebe i ličnog rasta. Druga velika »zvezda« filma je, pak, dizajn zvuka kojim autor uspeva da menja perspektive od Rubenove do one sa strane.

Kada se crta podvuče, Sound of Metal je pažljivo osmišljen i besprekorno izveden film koji radi i na nivou razuma i na nivou osećaja. Definitivno se može smatrati za jednu od boljih stvari koje su se pojavile na internetu krajem ove godine (iako bi zbog svoje vizuelne, a naročito auditivne komponente zapravo bioskop bio idealno mesto da ga se pogleda) i ne bi bilo začuđujuće da se nađe na nekoj od godišnjih top-lista. Preporuku svakako zaslužuje.