Another Round / Druk

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Thomas Vinterberg

scenario: Thomas Vinterberg, Tobias Lindholm

uloge: Mads Mikkelsen, Thomas Bo Larsen, Magnus Millang, Lars Ranthe, Maria Bonnevie, Helene Reingaard Neumann, Susse Word

Koliko ste puta rekli u ovoj situaciji da to samo pijan čovek može da preživi? Koliko se ljudi zaključanih u svoje kuće i obremenjenih poslom od kuće, školovanjem dece od kuće i svime ostalim od kuće odalo alkoholu i/ili još nečemu hemijski kompleksnijem sa opakijim posledicama po zdravlje kao pogonskom gorivu da izguraju dan do neizvesnog novog dana? Niste jedini i nismo jedini.

Hajdemo sada to malo smanjiti i nekako uopštiti. Dakle, da nema veze sa situacijom i da »pijan« ne znači nužno »pijan«, nego, da kažemo, »pripit«. Opet niste jedini i nismo jedini. Norveški psihijatar Finn Skarderud je postavio pomalo radikalnu teoriju da se čovek zapravo rađa sa manjkom od 0,5 promila alkohola u krvi i da je odraslom čoveku »nivelacija«, odnosno održavanje u nekom lagano izmenjenom stanju svesti čak i korisna. Ima to i neke logike, iskustvo nas uči da smo posle jednog piva ili čaše vina opušteniji, hrabriji i kreativniji, u tradiciji brojnih naroda imamo taj »light« alkoholizam, od naših dedova koji su drmnuli po rakiju čim bi otvorili oči, pa do primera umetnika, naučnika i državnika koji su često testirali je li čaša polu-prazna ili polu-puna.

Skarderudova teorija je pretpostavka eksperimenta u koji se uključuju četvorica prijatelja i kolega, gimnazijalskih profesora u novom filmu pionira, a kasnije i otpadnika od pokreta Dogme 95 Thomasa Vinterberga za koji je scenario napisao skupa sa svojim redovnim saradnikom Tobiasom Lindholmom. Tražeći funkcionalno srednje rešenje između ekstrema komedije (Hangover franšiza, filmovi o nedoraslim muškarcima sa Willom Ferrellom ili Adamom Sandlerom) i tragedije (tipa Leaving Las Vegas, recimo), Vinterberg zapravo traži prostor u kojem će se njegovi likovi, normalni, iako ne sasvim prosečni ljudi, osećati sigurno. Zapravo, ništa čudno za autora u čijim filmovima likovi zapravo traže taj neki imaginarni »modus vivendi« sa svojom sredinom, ponekad odlazeći mimo, a ponekad se nalazeći direktno kontra nje.

Da se Another Round ne može generički svrstati u domene komedije ili tragične drame nam je jasno već od otvaranja citatom Kierkegaarda, verovatno najmračnijeg, ali i najigrivijeg među proto-egzistencijalistima. Na danskog filozofa ćemo se vraćati i tokom filma, ali nije slučajno da je ideja o eksperimentu pripitosti potekla baš od profesora filozofije Nikolaja (Millang), baš na njegov okrugli 40. rođendan. Kolege će se isprva tome grohotom nasmejati jer ipak dolaze iz kulture »kampanjskog«, vikend-pijanstva (nakon citata prvo što vidimo je »ekstremni sport«, timska trka sa nošenjem gajbi, cuganjem i grupnim povraćanjem koje praktikuju maturanti), ali će redom krenuti u eksperiment. Te kolege su profesor muzike i horovođa Peter (Ranthe), otac troje dece, profesor fiskulture i trener osnovnoškolskog fudbalskog tima Tommy (Larsen), samac, i profesor istorije Martin (Mikkelsen), naš protagonista i tačka gledišta.

Upravo je Martinu taj eksperiment najpotrebniji kao čoveku koji je izgubio strast za bilo šta u životu. Na poslu otaljava i pod pritiskom je jer njegovi učenici ne postižu baš sjajne rezultate na maturi, kod kuće se oseća ugušenim u braku i sa dvoje dece, od svojih snova, bilo da je reč o jazz baletu (videćemo i to) ili o doktoratu je odustao. Njegova supruga Anika (Bonnevie) je dobra i pristojna žena koja drži sva četiri ugla kuće, ali ni ona ne može da trpi njegovu odsutnost, a deca tinejdžerske dobi već polako grade svoje živote.

Eksperiment dnevnog cuganja (znači, ništa uveče i ništa vikendom, a preko dana bez preterivanja – čista nivelacija) isprva počinje spektakularnim rezultatima za sve uključene. Martin pronalazi strast na poslu i opuštenost kod kuće što dovodi do sigurnosti u sebe, Tommy postaje bolji čovek terajući tim da uključi klinca-otpadnika kojeg i on zove Naočarko, Peter svoje učenike uči da osete pesmu koju pevaju, a Nikolaj pomaže bistrom, ali prestrašenom momku da prevlada strah od ispita. U nekom trenutku se, međutim, varijable unekoliko menjaju, počinje da se unosi veća količina i prijatelji odlaze na pijane avanture, pa eksperiment prestaje da bude eksperiment, a posledice postaju ne baš tako prijatne, kako za Martina, koji se razilazi sa ženom, tako i za ostale. Najdalje, ipak, odlazi Tommy koji jedini odlazi u smeru disfunkcionalnog alkoholizma, a pitanje za ostale je kako naći balans između sivila svakodnevice i provalije pijanstva...

Na kraju, Another Round je manje film o pijanstvu ili alkoholizmu, a više o prijateljstvu i životu kao večitoj borbi i traženju balansa. Alkohol koji kao takav zauzima jedan značajan deo ne osuđuje, ali ga i ne slavi, shvatajući neophodne komponente eskapizma i hedonizma koji on nosi, ali i zamke ovisnosti, navodeći u primerima koje Martin i njegove kolege daju svojim učenicima i poznate face kao što su to Churchill i Hemingway, ali shvatajući takođe da ih nije (samo) alkohol definisao. Život koji Vinterberg slika je kompleksan, nijansirano siv, nikada crn ili beo.

U tome se reditelj jako oslanja na glumca, jednog od najboljih evropskih i svetskih umetnika u tom zanatu, Madsa Mikkelsena. Mikkelsen je već desetak godina planetarna zvezda, u čemu mu je, makar u tranziciji od Pusher faze do ove sadašnje, pomogao i Vinternerg, najviše izborom za glavnu ulogu u filmu The Hunt. U tom izuzetno kompleksnom filmu koji se bavi vrtićkim vaspitačem lažno optuženim za pedofiliju, što je tek izgovor za seciranje danske varijante »filozofije palanke« i mentaliteta krvožedne rulje, Mikkelsen je napravio svojevrstan »masterclass«, što je slučaj i sa potpunom drugačijom ulogom u Another Round. Igrati pijanstvo je zapravo teško, posebno ako glumac sam nije alkoholičar kojem je dovoljno da se »ponaša«, a naročito u toj doziranoj, funkcionalnoj varijanti. Mikkelsen inače jako dobro zna kako biti »cool«, a ovde to dovodi do savršenstva, dok ostatak glumačke postave prati njegov ritam.

Another Round, međutim, pati od nekih sitnijih problema sa druge strane, a oni su delom dramaturške, delom režijske prirode. Dramaturški, struktura od tri čina često znači usporavanje i pad u sredini, što se i ovde dešava, iako se Vinterberg trudi da prazan hod popuni, u čemu mu pomaže i ingeniozno popisivanje doba dana i promilaže alkohola u krvi. Režijski, problem je u tome što se više nego ikada ranije po napuštanju pokreta Vinterberg vraća Dogmi koje se, doduše, ne drži striktno, ali insistira na njoj i kad ne bi baš trebalo. Primera radi, ručno nošena kamera Sturle Brandtha Grovlena uz što je prirodnije moguće osvetljenje itekako ima smisla kada oslikava pijanstvo ili pripitost, posebno uz suptilne akcente u montaži koji simuliraju kolebanje, pa skupljanje hrabrosti, ali taj metod snimanja u dijaloškim scenama planova i kontra-planova postaje i ostaje zamoran.

Na kraju, iako je reč o nesavršenom filmu, možemo ga oceniti kao vrlo dobar i verovatno jedan od najboljih ove godine. Kada smo već kod godine, stvar možemo podići i na nešto viši nivo i čak reći da je pomalo i lekovit, kao čaša dobrog vina posle ručka, pa i neophodno potreban, kao promilaža da se izgura dan. U to ime... živeli!