The Secrets We Keep

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Yuval Adler

scenario: Yuval Adler, Ryan Covington

uloge: Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Chris Messina, Amy Seimetz, Jackson Vincent, Jeff Pope, David Maldonado

Izraelski filmski stvaralac Yuval Adler je pažnju svetske publike i kritike privukao svojim dugometražnim prvencem Bethlehem (2013), ambiciozno zamišljenim političko-špijunskim trilerom sa emocionalnom kičmom u odnosu između izraelskog operativca i njegovog doušnika u naslovnom gradu. Sklonost ka moralkama i špijunaži je pokazao i u svom sledećem filmu The Operative (2019), internacionalnom špijunskom trileru prikazanom na prošlogodišnjem izdanju Berlinala van konkurencije koji se, međutim, nije vinuo u visine prethodnika, ali je Adleru otvorio vrata Hollywooda. The Secrets We Keep njegov je najnoviji film u kojem se bavi traumama Drugog svetskog rata sa odmakom od 15 godina u neimenovanom američkom gradiću, opet u ključu kakvog-takvog trilera, uz neizostavne moralne dileme.

Maja (Rapace) je rumunska emigrantkinja, medicinska sestra udata za doktora Lewisa (Messina), veterana ratnog saniteta kojeg je upoznala u bolnici u Grčkoj. Kraj je 50-ih godina, njihov život deluje ugodno, a gradić perspektivno usled otvaranja nove rafinerije. Maja, međutim, još uvek vuče traume i ima noćne more iz ratnog perioda, a situacija postaje jako kompleksna kada iznenada ugleda tipa kojeg poznaje kao Karla (Kinnaman) koji ju je navodno silovao i mučio za vreme rata, dok je njenu sestru ubio. Maja je, naime, Romkinja, ali je to (kao i opseg njene ratne traume) do sada krila i od svog muža i od ostalih.

Pojava poznatog lica menja njen život iz korena, pa se ona podaje na misiju da dotičnog zarobi, izvuče iz njega i priznanje i na kraju ga pogubi. Stoga mu postavlja zamku, »gepekuje« ga i odvlači u podrum. (Ne pitajte kako, ničim nije objašnjeno, valjda navala adrenalina.) Tip se brani da uopšte nije Karl, nego Thomas i da nije Nemac, nego Švajcarac koji je ceo rat proveo kao kancelarijski službenik, te da ima ženu i decu. Lewis pokušava da obuzda svoju ženu, ali i da joj pomogne u istrazi misleći da će ona tako prevladati traumu.

Stvari postaju izuzetno nezgodne kada buka privuče pažnju suseda (Pope), pa se sutradan na vratima pojavi lokalni policajac (Maldonado) u pratnji Rachel (Seimetz) koja je prijavila nestanak svog muža Thomasa. (Eto još jednog scenarističkog preskoka, ali hajde da ne cepidlačimo.) Maja kreće na misiju zbližavanja s njom, uglavnom se nadajući da će time potkrepiti svoju istinu, ali tokom tog zbližavanja otkriva da i ona sama ima određenih sličnosti sa svojim zatočenikom...

Osnova priče je poznata i zapravo deluje kao kopija filma Death and the Maiden (1994) Romana Polanskog u kojem traumatizirana žena, žrtva vojnog režima neimenovane latinoameričke države prepozna svog mučitelja i reši da sa njim zameni uloge. Ono što je Adleru pošlo za rukom je generalna kontekstualizacija toga (interesantna je činjenica da su i zlikovci i žrtve sigurna utočišta tražili i pronalazili uglavnom na istim mestima, uključujući tu i Ameriku), kao i dubinska tekstura predgrađa kao takvog, »dobrih komšija« koji guraju nos u tuđa posla, okreću leđa i osuđuju. Loša strana Adlerovog rada, a posebno scenarija koji je napisao sa hobistom Ryanom Covingtonom, je to da se ni u kojem slučaju ne ide duboko u psihološke i moralne implikacije zamene uloga mučitelja i mučenog (mada se može učitati detalj zanemarivanja deteta od strane Lewisa i Maje, što opet ne mora ništa značiti, standardi zanemarivanja u to doba su bili drugačiji nego danas), te da je element holokausta zapravo dosta nespecifično dat ovde, začinjen loše napisanim dijalogom i zapravo površnim odnosima među likovima, tako da sve manje ili više ide po šini klasičnog eksploatacijskog filma.

Srećom, pa su glumci uglavnom sposobni i raspoloženi, te usmeravani pravilno. Noomi Rapace je zapravo u priličnom Lisbeth Salander načinu rada, a Maja je zapravo sličan lik junakinji Milenijum trilogije koju je Rapace odigrala u švedskim ekranizacijama; naizgled krhka ženica sposobna za akciju i osvetu vođena traumama koje je preživela. Noomi Rapace je svakako dodatna vrednost u filmovima u kojima igra, ali valja napomenuti da su oni iz internacionalne faze uglavnom bivali loši ili prosečni, pa ih ni ona nije mogla značajno izdignuti. Joel Kinnaman je prilično uverljiv u ulozi naizgled smirenog čoveka koji možda krije neku tajnu, a koji svejedno pokazuje kakav-takav nagon za preživljavanjem. Chris Messina je pomalo čak i razočaravajući, ali i lik mu je tako ofrlje napisan, ali zato Amy Seimetz svom tankom liku unosi preko potrebnu dubinu.

Kada se crta podvuče, The Secrets We Keep daleko je od dobrog filma, iako to u ekspoziciji nagoveštava, ali je isto tako daleko od negledljivog. Zapravo je šteta što se Adler iz ovog ili onog razloga nije odvažio da zagrabi dublje i u moralni i u emocionalni aspekt situacije, verovatno misleći da će time opteretiti i oterati publiku. Ovako The Secrets We Keep ostaje lagani trilerčić pre za televiziju nego za bioskop koji vetri iz sećanja sekunde kada se završi.