The Secrets We Keep

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Yuval Adler

scenario: Yuval Adler, Ryan Covington

uloge: Noomi Rapace, Joel Kinnaman, Chris Messina, Amy Seimetz, Jackson Vincent, Jeff Pope, David Maldonado

Izraelski filmski stvaralac Yuval Adler je pažnju svetske publike i kritike privukao svojim dugometražnim prvencem Bethlehem (2013), ambiciozno zamišljenim političko-špijunskim trilerom sa emocionalnom kičmom u odnosu između izraelskog operativca i njegovog doušnika u naslovnom gradu. Sklonost ka moralkama i špijunaži je pokazao i u svom sledećem filmu The Operative (2019), internacionalnom špijunskom trileru prikazanom na prošlogodišnjem izdanju Berlinala van konkurencije koji se, međutim, nije vinuo u visine prethodnika, ali je Adleru otvorio vrata Hollywooda. The Secrets We Keep njegov je najnoviji film u kojem se bavi traumama Drugog svetskog rata sa odmakom od 15 godina u neimenovanom američkom gradiću, opet u ključu kakvog-takvog trilera, uz neizostavne moralne dileme.

Maja (Rapace) je rumunska emigrantkinja, medicinska sestra udata za doktora Lewisa (Messina), veterana ratnog saniteta kojeg je upoznala u bolnici u Grčkoj. Kraj je 50-ih godina, njihov život deluje ugodno, a gradić perspektivno usled otvaranja nove rafinerije. Maja, međutim, još uvek vuče traume i ima noćne more iz ratnog perioda, a situacija postaje jako kompleksna kada iznenada ugleda tipa kojeg poznaje kao Karla (Kinnaman) koji ju je navodno silovao i mučio za vreme rata, dok je njenu sestru ubio. Maja je, naime, Romkinja, ali je to (kao i opseg njene ratne traume) do sada krila i od svog muža i od ostalih.

Pojava poznatog lica menja njen život iz korena, pa se ona podaje na misiju da dotičnog zarobi, izvuče iz njega i priznanje i na kraju ga pogubi. Stoga mu postavlja zamku, »gepekuje« ga i odvlači u podrum. (Ne pitajte kako, ničim nije objašnjeno, valjda navala adrenalina.) Tip se brani da uopšte nije Karl, nego Thomas i da nije Nemac, nego Švajcarac koji je ceo rat proveo kao kancelarijski službenik, te da ima ženu i decu. Lewis pokušava da obuzda svoju ženu, ali i da joj pomogne u istrazi misleći da će ona tako prevladati traumu.

Stvari postaju izuzetno nezgodne kada buka privuče pažnju suseda (Pope), pa se sutradan na vratima pojavi lokalni policajac (Maldonado) u pratnji Rachel (Seimetz) koja je prijavila nestanak svog muža Thomasa. (Eto još jednog scenarističkog preskoka, ali hajde da ne cepidlačimo.) Maja kreće na misiju zbližavanja s njom, uglavnom se nadajući da će time potkrepiti svoju istinu, ali tokom tog zbližavanja otkriva da i ona sama ima određenih sličnosti sa svojim zatočenikom...

Osnova priče je poznata i zapravo deluje kao kopija filma Death and the Maiden (1994) Romana Polanskog u kojem traumatizirana žena, žrtva vojnog režima neimenovane latinoameričke države prepozna svog mučitelja i reši da sa njim zameni uloge. Ono što je Adleru pošlo za rukom je generalna kontekstualizacija toga (interesantna je činjenica da su i zlikovci i žrtve sigurna utočišta tražili i pronalazili uglavnom na istim mestima, uključujući tu i Ameriku), kao i dubinska tekstura predgrađa kao takvog, »dobrih komšija« koji guraju nos u tuđa posla, okreću leđa i osuđuju. Loša strana Adlerovog rada, a posebno scenarija koji je napisao sa hobistom Ryanom Covingtonom, je to da se ni u kojem slučaju ne ide duboko u psihološke i moralne implikacije zamene uloga mučitelja i mučenog (mada se može učitati detalj zanemarivanja deteta od strane Lewisa i Maje, što opet ne mora ništa značiti, standardi zanemarivanja u to doba su bili drugačiji nego danas), te da je element holokausta zapravo dosta nespecifično dat ovde, začinjen loše napisanim dijalogom i zapravo površnim odnosima među likovima, tako da sve manje ili više ide po šini klasičnog eksploatacijskog filma.

Srećom, pa su glumci uglavnom sposobni i raspoloženi, te usmeravani pravilno. Noomi Rapace je zapravo u priličnom Lisbeth Salander načinu rada, a Maja je zapravo sličan lik junakinji Milenijum trilogije koju je Rapace odigrala u švedskim ekranizacijama; naizgled krhka ženica sposobna za akciju i osvetu vođena traumama koje je preživela. Noomi Rapace je svakako dodatna vrednost u filmovima u kojima igra, ali valja napomenuti da su oni iz internacionalne faze uglavnom bivali loši ili prosečni, pa ih ni ona nije mogla značajno izdignuti. Joel Kinnaman je prilično uverljiv u ulozi naizgled smirenog čoveka koji možda krije neku tajnu, a koji svejedno pokazuje kakav-takav nagon za preživljavanjem. Chris Messina je pomalo čak i razočaravajući, ali i lik mu je tako ofrlje napisan, ali zato Amy Seimetz svom tankom liku unosi preko potrebnu dubinu.

Kada se crta podvuče, The Secrets We Keep daleko je od dobrog filma, iako to u ekspoziciji nagoveštava, ali je isto tako daleko od negledljivog. Zapravo je šteta što se Adler iz ovog ili onog razloga nije odvažio da zagrabi dublje i u moralni i u emocionalni aspekt situacije, verovatno misleći da će time opteretiti i oterati publiku. Ovako The Secrets We Keep ostaje lagani trilerčić pre za televiziju nego za bioskop koji vetri iz sećanja sekunde kada se završi.

Bethlehem

2013.

režija: Yuval Adler

scenario: Yuval Adler, Ali Wakad

uloge: Tsahi Halevi, Shadi Mar'i, Hitham Omari, Tarik Kopty, Yossi Eini

Bliskoistočni konflikt je kompleksan, a posebno je kompleksan onaj između Izraela i Palestine. Mi sa strane na to najčešće gledamo onako kako nam to mediji serviraju u kratkim crtama i sa senzacionalističkim naslovima o pojedinim događajima ili incidentima. Naš utisak je da je to klasična definicija rata kao oružanog sukoba naroda. Ako se malo udubimo u to i potražimo više informacija, jasno nam je da to nije tako jednostavno.

Prvo, izraelsko društvo je izrazito kompleksno, etnički, verski, ekonomski i politički. Toliko je kompleksno da ne postoji jasan “mainstream”, više nekakva fragilna ravnoteža dogovora i kompromisa koja sprečava da se ceo politički sistem uruši. A ni Palestinci nisu nekakva monolitna nacija, teritorija im je izdeljena na nekoliko krpica, a politička situacija je na ivici građanskog rata. Fatah, Hamas, Al-Aqsa i PLO nisu samo “random” nabacani termini, već političke, paravojne i terorističke snage u oštrim međusobnim sukobima koji su samo za nijansu blaži od akcija protiv Izraela. Koga zanima, neka sam pročita, objašnjavanje bi trajalo predugo.

U takvoj situaciji je Bethlehem prvo jako podigao očekivanja kao film koji se detaljno bavi tematikom izraelsko-palestinskog konflikta, a pritom nudi balansiranu (ili sasvim malo pro-izraelsku) perspektivu zahvaljujući zajedničkom scenariju izraelskog reditelja i palestinskog novinara. Otprilike u isto vreme se pojavio i Omar, koji je i dobio nominaciju za Oscara, koji se sličnom temom bavi više iz palestinske perspektive. Očekivali smo detaljan portret ratnog i političkog sukoba ispričan kroz ljudsku priču sa terena o odnosu između izraelskog obaveštajca Razija (Halevi) i palestinskog mladića Sanfura (Mar'i).

 

Kompleksnost smo dobili, ali ne tamo gde smo je tražili. Bethlehem je previše složen film za svoje dobro, bavi se brojnim temama i ne uspeva svima da se posveti u dovoljnoj meri, niti dovoljno kvalitetno za svojih 90 minuta. Sam kostur filma je klasičan proceduralni i špijunski triler o obaveštajcu i mladom doušniku između kojih se razvija i ljudski odnos. Samo okruženje rata je dekor koji nam donosi nekoliko vrhunskih potresnih scena, ali ga je skoro sasvim moguće zanemariti i zameniti. Osnovnu priču je moguće sa vrlo malo prepravki smestiti u nekakav Baltimore i napraviti od nje klasični krimić o policajcu, doušniku, nadrkanim šefovima, korumpiranim političarima i naoružanim bandama, bez ikakve garancije da bi to bilo genijalno kao The Wire.

Dakle, Razi i Sanfur imaju veoma poseban odnos koji je počeo kao profesionalan, ali se razvio u čudnu varijantu mentorskog odnosa na granici familijarnog. I taj odnos ih definiše. Razijev posao je ugrožen zbog toga što je njemu Sanfur više od pukog doušnika, čak više od vrednog projekta na kojem je mukotrpno radio i što će učiniti sve da zaštiti klinca. Sanfur je u odnos ušao kako bi pomogao svojoj familiji, ali u njemu vidi i mogući izlaz kad se sva sila sranja i internih među-palestinskih sukoba sruči na njega. Ni Razi ni Sanfur nisu do kraja iskreni jedan prema drugom, jer Razi ima naređenja koja su usmerena na brze, ali kratkoročne rezultate, a njegova vizija je da Sanfur uznapreduje u bilo kojoj od palestinskih terorističkih struktura i ostane doušnik. Sanfur, sa druge strane, neće hteti da izda svog brata, vođu lokalne ćelije Al-Aqse koji je počeo da se njuši i sa Hamasom.

Jasno je da su obojica u procepu, ali Sanfur je ipak malo više na nesigurnom terenu jer iz dana u dan rizikuje život. A stvari se komplikuju kada pukne bomba u Jerusalimu iza koje stoji Sanfurov brat. Neki od Sanfurovih problema su čisto tinejdžerski i hormonalni: želi dokazati barabama da nije pička, želi sakriti od oca da je ranjen zbog opklade i da beži sa posla da bi se malo đilkošio, malo igrao teroriste, a malo drukao stanje na terenu. Neki nisu nimalo naivni, pa tako imamo pitanje lojalnosti, inteligencije i procene s kim je bolje plivati u veoma zajebanoj situaciji.

 

A situacija je takva da izraz “zajednički neprijatelj” znači veoma malo. Lokalne vlasti žele da pregovaraju o miru i ne žele terorističke ispade. Pregovori o miru su samo paravan da se pokupe donacije od Amerikanaca i Evropljana koji na taj način peru ruke i savest zbog podsticanja sukoba pre mnogo vremena. Scena u kojoj lokalni politički moćnik pita volinu iz Al-Aqse prigodnog nadimka Tyson šta misli o pravima žena, jer Belgijanci nude neke pare za otvaranje kancelarije, a ovaj tupo odgovara da su prava žena jako važna je strašna koliko i smešna. Sa druge strane imamo militante, lokalnu ćeliju Al-Aqse koju preuzima beskrupulozni beduin Badawi (Omari) koji ima komplekse niže vrednosti i želi da se dokaže (beduini su nomadi i među Arapima imaju status otprilike kao Romi u Evropi), priznaje samo osvetu kao metodu političkog delovanja, finansira se reketom i sa svojom bandom patrolira naoružan. U priču se ubacuje i Hamas koji nema značajnu ulogu u Bethlehemu, ali pokušava da je stekne, što dovodi do možda najjače scene u filmu, kada se dve naoružane bande u bolnici otimaju za truplo poginulog “mučenika”.

Treća scena za pamćenje je Razijeva i odvija se u izraelskoj bolnici kada on, ranjen, pokušava da vrbuje jednog starog Arapina da mu bude doušnik preko partije tavle (arapska društvena igra nalik na “checkers”). Dijalog je možda otrcan i školski, možda čak i patetičan, ali sasvim nedvosmisleno pokazuje koliko je doušnička pozicija opasna. Od ranije znamo da Razi ima armiju doušnika koju je nečim zadužio ili pridobio nekakvom manipulacijom i potencijalno je odgovoran za groznu smrt velikog broja ljudi koje on sve ljigavo oslovljava sa “habibi” (“prijatelju”).

 

Bethlehem je ambiciozan, ali neujednačen film, a utisak je da su akcenti malo promašeni. Odnos između Razija i Sanfura je zamišljen kao emotivniji deo filma, ali ta emocija se čini neiskrenom, melodramatičnom i patetičnom. Njihov odnos je kompleksan, ali dosta često klizi ka generičkim dijalozima i nespretnim rešenjima. Sa druge strane, scene emotivnog naboja su ubačene u delove koji se bave sukobom. Tu je scena lova na Sanfurovog brata i nasilnih palestinskih demonstracija, pa čak i otvorenog napada na izraelske vojnike i pomenuta scena u bolnici. Takve scene su svakako bonus, ali čini se da rade protiv originalne ideje filma. O ambicioznosti govori i naslov koji ima dvojako značenje. Sa jedne strane, to je trenutni geografski pojam na Zapadnoj Obali večito stisnut između različitih interesa različitih grupacija, a sa druge strane to je pojam iz naše kolektivne memorije. Način ponašanja i dimenzije osvete se nisu pomakle od Starog Zaveta.

U svakom slučaju, Bethlehem je sasvim dobar film, pogotovo za prvenac, i to čoveka kojem filmska režija nije primarno obrazovanje (Adler je inače dokror filozofije). Korektno je snimljen i podnošljivo odigran, ima solidnu strukturu i drži napetost sve vreme. Problem je što je mogao biti i bolji, što su očekivanja od takvih postavljena visoko, možda zahvaljujući Ajamiju (2009). Pristrasnost je toliko sitna da ju je moguće progutati, pa čak je moguće zanemariti silnu generičnost u odnosu dvojice glavnih likova, ali problem je u tome što je Bethlehem nedovoljno informativan po pitanju izraelsko-palestinskog i posebno unutar-palestinskog sukoba. Ko je te stvari pratio, u filmu neće otkriti ništa novo, a ko nije detaljno pratio, teško da će biti šokiran i zapanjen novim saznanjima. Sve u svemu dobar film, ali ne i odličan.