Dinner in America

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Adam Rehmeier

uloge: Kyle Gallner, Emily Skeggs, Griffin Gluck, Pat Healy, Mary Lynn Rajskub

Takmičarski program Rebels with a Cause na Tallinn Black Nights film festivalu važi za prilično opasnu kocku čak i za najverziranije filmofile i profesionalne kritičare. Na projekcije filmova iz te selekcije se po pravilu ide isključivo na preporuku, nikako na blef. U pitanju su svakako radikalni filmovi, oni koji ispituju i pomeraju granice i koji nikada ne kalkulišu sa odazovom publike, pa kako se kome svidi.

Već i pre projekcije u Tallinnu, četvrti po redu film američkog indie autora Adama Rehmeiera, Dinner in America, na neki način je pobedio. Naime, došao je sa najboljim mogućim preporukama: premijerom ranije ove godine u konkurenciji Sundance Festivala, nagradom publike u Neuchatelu, Velikom Negradom u Odessi i uspešnim projekcijama širom zemaljske kugle i interneta. Sada je toj »virtuelnoj« dodao i pravu pobedu u navedenoj takmičarskoj konkurenciji, i to potpuno zasluženo. Nije reč samo o dobrom filmu, već i o autorskom delu koje po svim parametrima oslikava naziv programa u kojem se takmičio.

Utisak iz prvih par kadrova i scena, međutim, ne daje takav dojam. Glavni junak Simon (Gallner) više deluje kao »James Dean tip«, dakle buntovnik bez razloga, onako kako deluje i svaki drugi panker u suburbiji. Dobija otkaz na nekom buđavom poslu, dere se na ženu u banci koja treba da mu unovči ček, spetlja se sa nekom ženskom usput, ponaša je kao stoka na večeri pred njenim roditeljima, pokuša da »uvali jezik« njenoj majci i na kraju im zapali kuću. Zbog toga se nađe na meti policije i mora da beži.

Nasuprot njemu, Patty (Skeggs) itekako ima razloga za bunt, ali kao da nema snage i hrabrosti da u tom smeru krene. Nepopularna je u školi, pa služi kao »vreća za udaranje«, fizički i metaforički, priglupim sportistima i kučkastim zgodnim curama. Pored toga je u kući pod paskom svojih dosadnih roditelja (Healy, Rajskub) i još mora da se nateže sa svojim uštogljenim bratom (Gluck). Njen jedini »ventil« je punk muzika, odnosno lokalni sastav, čijem misterioznom pevaču šalje svoje »prljave« fotografije i pisma u crnoj koverti.

Patty i Simon se upoznaju na dan kada i ona popije otkaz sa usranog posla u prodavnici kućnih ljubimaca, uz priglupi izgovor. On nju privuče svojim stavom barabe, ona njega dovede kod sebe doma, on se karikirano pristojno ponaša na večeri s njenim roditeljima. Jedna stvar vodi drugoj, tajna će vrlo brzo isplivati na površinu nama kao gledaocima, ali će likovi morati još da plešu oko nje dok idu putem osvete dripcima i pokazuju srednji prst sistemu koji ih marginalizuje i ugnjetava. Stav koji zauzimaju oboje likova, a i Rehmeier kao autor, ponajbolje bi se sumirao u pesmi koju njih dvoje zajedno pevaju.

Dinner in America od gledalaca zahteva dosta strpljenja. Ne zato što je film dosadan, jer nijednog trenutka nije, nego zbog toga što je narativ u prvo vreme rastrzan, a gluma sve vreme u prilično visokom registru, gotovo teatralna. Ima nečeg u tome i jasno je da se Rehmeier prilično glasno sprda sa konceptima Američkog Sna i Američkih Vrednosti, koristeći neimenovanu suburbiju u saveznoj državi Michigan kao »setting« i birajući kult zajedničkih obroka (porodičnih večera) kao fokalnu tačku u kojoj prosipa otrov. Rehmeier je i dovoljno lukav da ne otkrije tačni period vremena, ali sve nekako miriše na 90-te, kada je Amerika prolazila kroz poslednje »zlatno doba«, nemajući pojma da je san mrtav.

Dinner in America u svom genetskom kodu sadrži brojne američke klasike, od »Brat Pack« filmova do uvrnutosti Ghost Worlda i Napoleon Dynamitea, ali se svejedno čini svežim, novim i na mestu. Reč je o pravom »punk« filmu, gde je jasna provokacija samo uvod u ozbiljnu raspravu.