La Verónica

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Leonardo Medel

uloge: Mariana di Girólamo, Ariel Mateluna, Patricia Rivandeneira, Antonia Giesen, Josefina Montané, Willy Semler

Najveći krimen ljudi koji se smatraju intelektualcima je svojevrsna oholost da ono što ne razumeju ili smatraju tupavim i trivijalnim automatski proglase glupim i/ili opasnim. Primera radi, društvene mreže i uticaj koji se preko njih širi. „Influenserstvo” je, ipak, posao koji podrazumeva izvesnu količinu rada i svojevrsne zakonitosti uzroka i posledica po kojima ta mehanika deluje. Ironija svega toga je da ta dva svojevrsna mehura, intelektualni i trivijalni, mogu postojati zajedno u istom prostoru i vremenu, čak se i dodirivati, a da nijedan od njih ne pukne. Ipak, potreba da nekoga ili nešto osudimo ponekad može voditi do destrukcije.

„Sudarom” ta dva sveta počinje peti film čileanskog autora Leonarda Medela, La Verónica, prikazan u Rebels With a Cause programu Black Nights Film Festivala u Tallinnu gde je i nagrađen. Naslovna junakinja u interpretaciji Mariane di Girólamo koja je svojevrsnu slavu stekla odigranom naslovnom ulogom u prošlogodšnjem filmu Ema Pabla Larraina, tipičan je primerak klase influensera: ona je model, žena fudbalera Javiera (Mateluna) i inspiracija mnogim curama i mladim ženama kako da bez previše truda dostignu glamurozni životni stil. Upoznajemo je u srednje-krupnom planu, „en face” kako nekome daje intervju. Ispostavlja se da je to njena buduća biografkinja (Rivandeneira), cenjena novinarka i spisateljica iz intelektualnih krugova kojoj je Verónica možda i prvi kontakt sa svetom polu-virtuelne i u potpunosti trivijalne slave. Određena neprijatnost se oseća na kraju scene kada je nesrećna žena naterana na „selfie” fotografiju.

Verónicini javni ili Instagram nastupi su, naravno, ušminkani i usmereni na glamur i očito lažnu sreću, a ona je u tome toliko vešta da čak „drži časove” mlađim curama koje je prate i figuriraju kao statistkinje u njenim videima. Na privatnom nivou, međutim, stvari izgledaju sasvim drugačije: ona se teško nosi sa materinstvom, i to joj nije prvi put da se u takvoj situaciji našla, što dodatno pojačava razdor između nje i njenog muža, tužilaštvo joj diše za vratom zbog nerazjašnjene smrti njene prve kćeri, dok ona ima savršen plan da svoju virtuelnu slavu pretvori u „opipljiviju” tako što će postati zaštitno lice linije karmina, a za to joj treba da pređe prag od dva miliona pratilaca na Instagramu.

Medel nam ceo film izlaže u sukcesiji scena iz jednog kadra snimljenog fiksnom kamerom, sa Verónicom u centru i u srednje krupnom planu, dok ostali samo dolaze i prolaze. Kako radnja filma odmiče, tonovi postaju sve mračniji, a reditelj uspeva da ih dozira i gradira čak i u toj formalnoj rigidnosti koju je odabrao. Striktna, rigidna forma je, pak, komentar za sebe koji se odnosi i na društvene odnose i na društvene uloge, ali i na pravila društvenih mreža i posla na njima, te kao takva stoji u oštrom kontrastu sa veoma fluidnim moralnim kompasom naše junakinje.

U centru svega stoji Mariana di Girólamo kao glumica čiji je zadatak da, pored toga što igra određeni filmski lik, sve vreme pozira. Ona sve vreme gleda u, oko i preko kamere, namešta face i fingira emocije. Može se reći da je sličan tip lika ne naročito pametne, ali zato impulsivne i energične mlade žene igrala i u Emi, ali opet ne možemo govoriti o nekakvom „typecast” pristupu jer je ona ovde prisiljena da to ipak radi na drugačiji način. Sa njom u centru pažnje i sa Medelovim rediteljskim pristupom koji dosta toga skriva, pa otkriva u pravom trenutku, La Verónica je izuzetno intrigantan i efektan film i formalno i sadržinski.