Influencer

 kritika objavljena na XXZ

2022

Režija: Kurtis David Harder

Scenario: Kurtis David Harder, Tesh Guttikonda

Uloge: Cassandra Naud, Emily Tennant, Rory J. Saper, Sara Canning, Paul Spurrier, Justin Sams

Vremena se stalno menjaju, internet je tektonski promenio način na koji život, od onog svakodnevnog do najposebnijih posebnih trenutaka, funkcioniše i internetski „influenseri“ čiji je posao teško objasniti nekome ko ima neki „normalan“ su tu da ostanu. Možda je bilo vreme da dobijemo jedan mali jezivi triler o ljudskoj psihologiji i ljudskom ponašanju u doba Instagrama koji za početak taj virtuelni svet razume. I eto nam malog, zgodnog kanadskog filma jednostavno nazvanog Influencer čiji opis možemo sažeti na „Talented Mr Ripley“ za novo doba.

U uvodnoj montaži atraktivnih snimaka s Tajlanda na naraciju punu „self help“ opštih mesta upoznajemo Madison (Tennant). Ona je u tom nekom resortu privatno, na odmoru, ali i poslovno, jer joj posao dnevno snimanje i postavljanje videa o lepoti svog života za „smrtnike“ koji je prate i žele da budu kao ona. Sva njena priča je prenaglašeno pozitivna, ali nam je ispod nje jasno da se ona zapravo smara obavljajući posao profesionalnog turiste, a pritom ju je njen dečko Ryan (Saper) zapravo „ispalio“ i nije otišao na odmor s njom.

...Sve dok skoro savršeno slučajno ne upozna CW (Naud), devojku s belegom na licu koja će joj se naći prvo u sitnoj, pa onda i u nešto krupnijoj nevolji. CW za sebe kaže da je nomad, da ne voli da se slika, da je već dugo na Tajlandu i da poznaje neka skrovita mesta na kojima čovek zaista može pronaći mir. Ukradeni pasoš i birokratska zavrzlama odlažu Madisonin put kući, ali je zato CW tu da joj ponudi da njih dve zajedno provedu još te dve nedelje dok Madison ne dobije novi, privremeni. Put ih prvo vodi u Bankok, u divnu vilu iznad grada, pa onda i na nenaseljeno ostrvo, skriveni biser idealan za paljenje logorske vatre i pričanje horor-priča. Madison pomisli da bi to mesto bilo idealno da je CW ubije ako to želi, ali CW joj izloži još suroviji scenario: da ona jednostavno ode zorom, a da Madison pusti da umre od gladi i od žeđi.

Tako i bude, a dok gledamo uvodnu špicu tek negde na 26 minuta trajanja filma (od ukupno 90-ak), čeka nas i prvo pravo iznenađenje. Tekstualna kartica nam poručuje „tri nedelje kasnije“, a priča ne prati dalje Madison u njenim „survival horror“ pokušajima „robinzonskog“ preživljavanja, već CW koja je preuzela njen identitet, njene pratioce i njen bankovni račun, pritom tražeći novu žrtvu. Ovog puta se namerila na Jessicu (Canning), ali ona je profesionalna putnica „life coach“ sorte i nije naivna kao Madison. Pritom će nenajavljeno pojavljivanje Ryana koji nije tek tako prihvadito „pedalu“ preko Skype-razgovora otvoriti druge rupe u planu koji je CW skovala...

Bazičnu poentu savremenog virtuelnog života smo mogli da iščitamo još od naslova: iako naslikavanje s kojekakvim proizvodina na kojekakvim lokacijama može doneti neki novac, virtuelni „pratitelji“ nisu nikakva zamena za stvarne prijatelje i njima kreatori sadržaja zapravo i neće nedostajati, već će biti jednako zadovoljni s „bodysnatching“ kopijom ili će jednostavno preći na druge. Dozvolite mi na ovom mestu jednu digresiju: čak ni jako uspešni, apsolutno pošteni i unikatni „influenseri“ poput pokojnog Mirka Rašića koji se nikada nije pretvarao da radi išta drugo osim automehanike, testiranja i sklepanja automobila nisu u tom virtuelnom svetu mogli da nađu pravu i istinsku sreću i smisao postojanja. Podignimo to na kub za one generičke koji rade sve iste stvari kao i svi drugi, „klikovi“ i komentari jednostavno nisu valuta za prijateljstvo jer valuta za prijateljstvo i iskreni ljudski kontakt zapravo ne postoji, a svet je, kako god okrenemo, pun nekih patoloških tipova, dok se „online“ narativ da oblikovati čak i vrlo jednostavnim tehnikama.

Ono što Harder, do sada meni uglavnom nepoznat autor i producent koji je, čini se, i inače sklon interesantnim konceptima i interesantnom izvrtanju istih u savremenom okruženju, na ovom mestu uspeva je da nas počasti sa dva vrlo zgodna i znalački izvedena preokreta koji su pripremljeni, a opet iznenađujući, i kojima se karte nanovo iz temelja mešaju, što je dovoljno za to da film u svoje prve dve trećine bude više nego intrigantan – da zapravo bude fantastično gledalačko iskustvo. Tome pomaže i vrlo solidna fotografija Davida Schuurmana koja se često poigrava s osvetljenjima, prirodnim i veštačkim, kao i kontrastima između filtriranog i nefiltriranog, pritom hvatajući apsolutno sve što treba od lokacija koje su prave i u svojoj suštini vrlo turističke, odnosno ušminkane za tu klijentelu. Takođe, i upotreba glavne antagonistkinje je intrigantna: ona ne odstupa od svoje sredine pune glupaka samo svojom praktičnom inteligencijom upregnutom u patološke svrhe, već i svojim izgledom koji bi se na društvenim mrežama opterećenim vizuelnim estetskim kvalitetima mogao označiti kao hendikep. Originalni scenario inače nije predviđao takav „hendikep“ glavnog lika, već je finalni adaptiran tako da uvažava i koristi fizičko svojstvo glumice.

Problem je, pak, što Harder i partner u scenariju i produkciji Tesh Guttikonda ipak nisu znali kako da završe i do kraja zamotaju ovu priču, pa su se odlučili za dva pristupa koji se međusobno isključuju: inflaciju preokreta i otkrića koji postaju sve fantastičniji, odnosno „šlampaviji“ u svojoj pripremi i izvedbi, i anglosaksonsku protestantsku moralizaciju u kojoj krivac mora biti kažnjen, pa kako god to nepripremljeno bilo. Verovatno da je postajala bojazan da se film završi cinično i patronizirajuće i verovatno da se računalo na naivniju i pravdoljubiviju publiku, ali takva konstrukcija je umalo srušila ceo do tada izuzetno pažljivo građen film. I ovako je Influencer film vredan gledanja makar zbog dosta realističnog postavljanja žanr-priče u jedan novi „svet“, uz poštovanje pravila istog, i možda će kao takav ući u antologije kao prelomni, ali zapravo ostaje nekompletan.

La Verónica

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Leonardo Medel

uloge: Mariana di Girólamo, Ariel Mateluna, Patricia Rivandeneira, Antonia Giesen, Josefina Montané, Willy Semler

Najveći krimen ljudi koji se smatraju intelektualcima je svojevrsna oholost da ono što ne razumeju ili smatraju tupavim i trivijalnim automatski proglase glupim i/ili opasnim. Primera radi, društvene mreže i uticaj koji se preko njih širi. „Influenserstvo” je, ipak, posao koji podrazumeva izvesnu količinu rada i svojevrsne zakonitosti uzroka i posledica po kojima ta mehanika deluje. Ironija svega toga je da ta dva svojevrsna mehura, intelektualni i trivijalni, mogu postojati zajedno u istom prostoru i vremenu, čak se i dodirivati, a da nijedan od njih ne pukne. Ipak, potreba da nekoga ili nešto osudimo ponekad može voditi do destrukcije.

„Sudarom” ta dva sveta počinje peti film čileanskog autora Leonarda Medela, La Verónica, prikazan u Rebels With a Cause programu Black Nights Film Festivala u Tallinnu gde je i nagrađen. Naslovna junakinja u interpretaciji Mariane di Girólamo koja je svojevrsnu slavu stekla odigranom naslovnom ulogom u prošlogodšnjem filmu Ema Pabla Larraina, tipičan je primerak klase influensera: ona je model, žena fudbalera Javiera (Mateluna) i inspiracija mnogim curama i mladim ženama kako da bez previše truda dostignu glamurozni životni stil. Upoznajemo je u srednje-krupnom planu, „en face” kako nekome daje intervju. Ispostavlja se da je to njena buduća biografkinja (Rivandeneira), cenjena novinarka i spisateljica iz intelektualnih krugova kojoj je Verónica možda i prvi kontakt sa svetom polu-virtuelne i u potpunosti trivijalne slave. Određena neprijatnost se oseća na kraju scene kada je nesrećna žena naterana na „selfie” fotografiju.

Verónicini javni ili Instagram nastupi su, naravno, ušminkani i usmereni na glamur i očito lažnu sreću, a ona je u tome toliko vešta da čak „drži časove” mlađim curama koje je prate i figuriraju kao statistkinje u njenim videima. Na privatnom nivou, međutim, stvari izgledaju sasvim drugačije: ona se teško nosi sa materinstvom, i to joj nije prvi put da se u takvoj situaciji našla, što dodatno pojačava razdor između nje i njenog muža, tužilaštvo joj diše za vratom zbog nerazjašnjene smrti njene prve kćeri, dok ona ima savršen plan da svoju virtuelnu slavu pretvori u „opipljiviju” tako što će postati zaštitno lice linije karmina, a za to joj treba da pređe prag od dva miliona pratilaca na Instagramu.

Medel nam ceo film izlaže u sukcesiji scena iz jednog kadra snimljenog fiksnom kamerom, sa Verónicom u centru i u srednje krupnom planu, dok ostali samo dolaze i prolaze. Kako radnja filma odmiče, tonovi postaju sve mračniji, a reditelj uspeva da ih dozira i gradira čak i u toj formalnoj rigidnosti koju je odabrao. Striktna, rigidna forma je, pak, komentar za sebe koji se odnosi i na društvene odnose i na društvene uloge, ali i na pravila društvenih mreža i posla na njima, te kao takva stoji u oštrom kontrastu sa veoma fluidnim moralnim kompasom naše junakinje.

U centru svega stoji Mariana di Girólamo kao glumica čiji je zadatak da, pored toga što igra određeni filmski lik, sve vreme pozira. Ona sve vreme gleda u, oko i preko kamere, namešta face i fingira emocije. Može se reći da je sličan tip lika ne naročito pametne, ali zato impulsivne i energične mlade žene igrala i u Emi, ali opet ne možemo govoriti o nekakvom „typecast” pristupu jer je ona ovde prisiljena da to ipak radi na drugačiji način. Sa njom u centru pažnje i sa Medelovim rediteljskim pristupom koji dosta toga skriva, pa otkriva u pravom trenutku, La Verónica je izuzetno intrigantan i efektan film i formalno i sadržinski.