CODA

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amerikanci vole akronime i skraćenice. Zato odmah valja primetiti da ,,CODA“ u naslovu filma Sian Heder, rimejku francuskog,,The Bélier Family“ (2014) Erika Lartigoa, nije muzički termin koja označava završetak kompozicije, iako muzika u filmu igra značajnu ulogu, nego akronim od termina za decu gluvih roditelja.

Druga bitna stvar koju Amerikanci, a posebno njihove zvanične kulturne institucije, vole je nagrađivanje umetničkih dela čija je tematika povezana s društvenim angažmanom ove ili one vrste. Većina filmova nominovanih za ovogodišnje Oskare (a trend je prisutan i u prošlim godinama i čak decenijama) društveno su angažovani uradci u prilično direktnom smislu te reči, dok je kod manjine prisutan angažman u nekom indirektnom smislu ili makar u detaljima.

Kada to uzmemo u obzir, onda ne treba puno da čudi to što je ,,CODA“ film koji je pokupio „glavnu premiju“, odnosno Oskara za najbolji film, a iz toga možemo iščitati i par drugih trendova. Recimo da nezavisni(ji)m filmovima nastalim tek uz limitiranu podršku velikih studija (ili bez te podrške uopšte) „rastu akcije“ poslednjih godina, kao što rastu i režiserkama. Savršen primer za obe tvrdnje je prošlogodišnji oskarovski „šampion“ ,,Nomadland“ Kloi Džao koji je „akumulirao“ nagrade za najbolji film, najbolju režiju i najbolju glavnu žensku ulogu.

I ove se godine očekivala „akumulacija“, i to u slučaju filma ,,The Power of the Dog“ Džejn Kempion koja je, doduše, „kasirala“ Oskara za najbolju režiju, pa je trijumf ,,CODA“ s te strane prilično iznenađenje, posebno ako se u obzir uzme tiha i ne preterano ambiciozna kampanja, te požurena distribucija na „striming“ platformama.

Međutim, situaciju u kojoj je ,,CODA“ potvrdila sve tri svoje nominacije (za najbolji film, najbolju adaptaciju scenarija i najbolju sporednu mušku ulogu) skoro niko nije očekivao. Istini za volju, glumac Troj Kotsur je važio za favorita u svojoj kategoriji i to je bila idealna prilika da Oskari 2022. godine uđu u istoriju kao prvi na kojima je neka nagrada pripala glumcu sa oštećenjen sluha. Tu valja ubaciti i komad trivije da je u glumačkoj postavi prisutna i Marli Matlin, gluva glumica koja već ima Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,Children of a Lesser God“ (1986).

U kategorijama najbolje adaptacije scenarija i najboljeg filma je ipak iznenađenje servirao mali film jedne ne u potpunosti afirmisane autorke. Sian Heder je u karijeri uglavnom bila aktivna na polju serija, a pre toga je imala samo jedan simpatičan, iako unekoliko opskuran „indi“ film ,,Tallulah“ (2016) koji se bavio bizarnom situacijom u kojoj besciljna devojka, koju je agažovala bogatašica kao bejbisiterku, završava kao primarna i permanentna starateljka naslovne dvogodišnjakinje.

Pitanje koje se na ovom mestu nameće bilo bi: je li doista ,,CODA“ nešto najbolje što nam je prošle godine (američka) kinematografija dala? Kratki kritičarski odgovor bi glasio da to verovatno nije slučaj, iako je ,,CODA“ dobar, ili čak vrlo dobar „indi“ film upitne originalnosti ne samo na tematskom, već i na izvedbenom planu.

„Gluvi odrasli“ iz naslovnog pojma su porodica Rosi, otac Frenk (Kotsur), majka Džeki (Matlin) i sin Leo (Daniel Durant) koji jedva sklapaju kraj s krajem kao ribari na severoistoku Sjedinjenih Država. Pritisnuti korporativnom kulturom i manipulacijama velikih nakupaca koji im nameću dampinške cene - dok ih takođe pritiskaju i državna regulatorna tela koja im „lupaju“ kazne za prekršaje koje Rosijevi usled invaliditeta čine. Kći Rubi (Emilija Džouns) jedina je u familiji koja čuje i govori, pa roditeljima i bratu pomaže u poslu kad god može i kao radnica, i kao komunikatorka, odnosno „prevoditeljka“ u komunikaciji između Rosijevih i spoljnog sveta.

Ako još i kažemo da je Rubi srednjoškolka koju naporan rad ometa u školskim obavezama, te je često na meti vršnjaka i vršnjakinja bilo zbog toga što joj odeća često miriše na ribu, bilo zbog oštećenja sluha roditelja i brata, shvatamo da joj je polazna pozicija u startu prilično nezavidna. Sa druge strane, doduše, Rubi poseduje unikatan (ma kako kasno otkriven) talenat za pevanje, zbog čega će je profesor muzike i horovođa u njenoj školi Bernardo Viljalobos (Eugenio Derbez) uzeti pod svoje i ohrabriti da produži na studije i pevanjem se profesionalno bavi. Pred Rubi su, dakle, dva puta i jedan težak izbor između porodice kojoj je potrebna njena pomoć i šanse za jedan drugačiji, bolji i „normalniji“ život.

Ako oduzmemo invaliditet kao faktor, shvatamo da ,,CODA“ hoda po utabanim stazama filmova o odrastanju, u kojem imamo devojku skromnog porekla s velikim snovima, porodicu punu ljubavi, ali ne i ambicije i mogućnosti da joj u ostvarivanju tih snova pomogne, posvećenog mentora, pa čak i obavezni dekor u vidu simpatije (Ferdia Velš-Pilo igra Rubinog partnera Majlsa s kojim bi započela vezu), jedne dobre drugarice i školskih „bulija“. Pitanje koje se logično nameće je to, može li sam invaliditet kao takav od jednog „običnog“ filma učiniti da postane „poseban“, posebno ako uračunamo i to da se radi o „rimejku“, a ne o originalnom filmskom delu.

Odgovor bi bio da može, makar donekle, pre svega zbog organskog i respektabilnog načina na koji se gluvoća tretira. Komunikacija u okviru familije na znakovnom jeziku je tečna i neusiljena, i u viziji Sian Heder ona seže jednako daleko po pitanju intelekta i jednako duboko po pitanju emocija kao i ona verbalna. Ima tu iskrenih razgovora, razarajućih emotivnih razmena, ali i humora u kojem invaliditet nije predmet sprdnje, nego se tretira s poštovanjem i saosećanjem. Konačno, sa likovima u filmu saosećamo njihove probleme i razumemo teškoće, pa je i univerzalna poruka koju nam s pozicije scenaristkinje i režiserke šalje Sian Heder jasna i emocionalno rezonantna.

U tome dosta pomažu glumci, najviše mlada Emilija Džouns koja je prisutna u oba sveta, i onom koji je obeležen muzikom i verbalnom komunikaciju, i onom u kojem vlada tišina, a koja zbog prirode lika mora da se „prestrojava“ između njih. Pritom, ona mora odigrati još jednu dualnost, između mladalačke želje da promeni i učini nešto za sebe i lojalnosti svojoj porodici koja je pritisnuta teškom realnošću. Izvrstan je, naravno, i Troj Kotsur koji se vešto „šaltuje“ između dramskog registra u scenama „težačkog“ života i onog komičnog u interakciji sa bližnjima, ali i „novim“ ljudima iz Rubinog sveta obojenog zvukom. Kotsur posebno blista u kadrovima reakcije na neke od postupaka „autsajdera“ koji nisu svesni kako svet bez zvuka funkcioniše. Sa svoje strane, Marli Matlin mu sjajno komplimentira svojim nešto nežnijim, brižnijim i „tipičnije ženskim“ registrom.

Sa druge strane, valja primetiti da scenario zapravo nije naročito razigran, da je režija isto tako školska i nevidljiva. Kao i to, da se vizuelni „garnirung“ lokalnog kolorita američkog severoistoka u proleće nekako podrazumeva za ovakav tip filma, te da se njime emocionalni pejzaž preslikava na vizuelni. Na kraju, ,,CODA“ je vrlo dobar i izuzetno važan film, ali ta važnost ostaje uglavnom rezervisana za društveni, a ne za filmski aspekat.

Arrival

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Denis Villeneuve

scenario: Eric Heisserer (prema kratkoj priči Teda Chianga)

uloge: Amy Adams, Jeremy Renner, Forest Whitaker, Michael Stuhlbarg

Narativ po kojem od vanzemaljaca očekujemo napad i osvajanje se perpetuira kroz kinematografiju zato što nam je iskustveno blizak. Ljudska istorija je puna geografskih otkrića i osvajanja novih teritorija uz porobljavanje tehnološki manje razvijenih civilizacija od strane onih naprednijih. Tako je bilo od antike, tako će biti i u budućnosti, samo će se mehanizmi možda menjati. Osvajački narativ je toliko sveprisutan da nam se onaj ublaženi, fokusiran na komunikaciju poput onog viđenog Close Encounters of the Third Kind ili The Contact automatski čini neobičnim, nestandardnim, inteligentnim ili čak filozofskim. Jedan od takvih inteligentnih SF filmova je i Arrival koji se od premijere susreće sa veoma pozitivnim kritikama (uz retke disonantne tonove) i oduševljenjem kino-publike.

U pitanju je priča o profesorici lingvistike koja nosi ličnu traumu gubitka deteta Louise Banks (Adams) koja postane deo američkog vladinog tima za proučavanje i komunikaciju sa vanzemaljcima koji su prizemljili svoje letelice na dvanaest lokacija na Zemlji. Tim vodi pukovnik Weber (Whitaker), a u njemu su, pored ostalih, fizičar Ian Donnelly (Renner) i sumnjivi agent Halpern (Stuhlbarg). Pitanje svih pitanja je ko su posetioci, kakvom tehnologijom vladaju, šta žele i, najvažnije, dolaze li u miru.

Za razliku od mnoštva naslova na sličnu temu, gde vanzemaljci ili odmah govore nekim “ljudskim” jezikom (makar matematičkim formulama kao u Zemeckisovom Contactu) ili ispaljuju nemušte foneme nalik ljudskim glasovima ili muzičke melodije, ovi imaju svoj jezik i svoje ne-fonetsko pismo koje treba rastumačiti. Štos je u tome da je logika njihovog jezika i pisma potpuno drugačija od naše, nelinearna, pa je i njihova percepcija vremena takva. Što će reći, onaj ko ovlada njihovim jezikom, u ovom slučaju Louise, dobiće neverovatne mentalne sposobnosti. Međutim, kako izbeći greške u komunikaciji koje mogu dovesti do sukoba sa nesagledivim posledicama.

Arrival je predivno snimljen i vešto režiran film koji uspeva da spoji ono duboko lično i intimno sa takozvanim velikim saznanjima. Villeneuve je promenio svog direktora fotografije, tako da umesto prekaljenog Rogera Deakinsa sada možemo uživati u radu mladog i perspektivnog Bradforda Younga (A Most Violent Year, Ain’t Them Bodies Saints, Selma) koji svoj potpisni stil traži savršeno emulirajući dostignuća prethodnika. Na ovom filmu možemo prepoznati i Deakinsa, ali i Lubezkog iz saradnje sa Malickom, na šta neodoljivo podsećaju flashback momenti kojima film obiluje. Što se muzike tiče, nju potpisuje Villeneuveov stari saradnik Johann Johannsson i njegov “score” je ovde diskretniji i orkestralniji nego što je to bio slučaj u Sicariu čiji je pumpajući soundtrack diktirao dinamiku filma.

Villeneuve je, ako ćemo iskreno, ne samo ponajbolji reditelj mlađe-srednje generacije u Hollywoodu danas, nego i verovatno najbolja stvar koja se posustaloj kreativnoj industriji utopljenoj u formule moglo dogoditi. Kanadski autor se često mora boriti sa uvreženim klišeima i formulama, zaobilaziti ih i ublažavati, te od slabih do prosečnih scenarija (u Hollywoodu nije dobio priliku da sam napiše nešto) stvarati dobre filmove. Arrival tu nije izuzetak, a Villeneuve uspeva da nam savršeno “proda” trik na kojem je Nolan polomio zube na Interstellaru: da nas “izvozi” po skrivenim krivim tragovima i zameni nam uzroke i posledice tako da ceo film ima smisla uprkos tome ili baš zbog toga. Sva je prilika da ćemo uživati u dolazećem nastavku Blade Runnera, čak i najveći skeptici među nama.

Glede izbora glumaca i same glume, sve oči će biti uprte u Amy Adams, glumicu koja je često na listi nominiranih za zlatne kipiće, ali koja na dodeli često nema sreće. Da stvar bude čudnija, ove godine Amy Adams ima ne jednu, nego dve kompleksne, “oscarovske” uloge, osim Arrivala, ne treba zaboraviti ni ulogu u Nocturnal Animals Toma Forda, pa ćemo videti hoće li joj kumulacija ići u prilog. Kako se podigao “hype”, izglednije su joj šanse sa Arrivalom u kojem je ostvarila ulogu bez greške, oslonjenu na mikro-glumu, mimiku i minimalnu gestikulaciju i gde praktično nosi ceo film.

Problem s tim je da drugi glumci ne dolaze do izražaja sa uglavnom tipskim likovima koji su svedeni na narativna oruđa i “štake”. Međutim, teško da je to problem Jeremyja Rennera ili Foresta Whitakera ili Denisa Villeneuvea, koliko je to nedostatak scenarija koji potpisuje Eric Heisserer, čovek čija je najozbiljnija referenca Hours, osrednji ili blago natprosečni film katastrofe sa Paulom Walkerom koji u njemu zapravo glumi, a ne izvodi akrobacije sa automobilom ili bez pred “green screenom”.

  No, lako za protraćene glumce ili tipske sentimentalno-patetične premudre replike dijaloga i monologa. Ovakav scenario zapravo koči Arrival da bude zaista inteligentan SF film koji tera na razmišljanje. Dok se bavi lingvistikom i psihologijom i filozofijom jezika i komunikacije, on to zaista i jeste, ali koncepti koje prodaje pod sveža otkrića, poput mira u svetu i nužnosti komunikacije pre posezanja za nasiljem, stara su barem 70-ak godina i manje ili više uspešno primenjena u praksi.

Nekima će zasmetati i klišei po kojem je “slobodan svet” predvođen Amerikom skloniji nenasilju od autokratija poput Rusije, Kine, Sudana ili Venecuele koji su svakako anahroni, ali nisu potpuno neistiniti iz prizme ličnih i građanskih sloboda. Uostalom, kroz veći deo filma i scenarista i reditelj nude odmak, bilo kroz jajarsko-špijunsko držanje agenta, bilo kroz onaj incident sa “alt-right” komentatorom i zatupastim vojnicima.

Međutim, u skladu sa tiradom o miru u svetu, možemo na sve to gledati iz ugla kojoj je publici Arrival namenjen: običnoj kino-publici koja se možda neće ni setiti toliko puta ponovljenih filozofskih konepata ili će joj se oni učiniti tek lagano poznatim odnekle. Takvoj, hajdemo reći površnoj publici, Arrival deluje kao vrhunska mudrost i to u pravom trenutku kada se čini da (poznati) svet odlazi dovraga. Međutim, kada pređemo preko frustracije da Arrival nije baš toliko mudar i cerebralno učinkovit kakvim se predstavlja, ostaje nam činjenica da je reč o tehnički savršenom, inteligentno postavljenom i režiranom filmu o čijim ćemo nekim idejama ipak raspravljati.

Lilting

2014.

scenario i režija: Hong Khaou

uloge: Pei-Pei Chang, Ben Whishaw, Naomi Christie, Peter Bowels, Andrew Leung

Engleska reč “lilting” označava blago podizanje ili spuštanje pod uplivom emocija. Recimo da se u našem kontekstu može shvatiti kao nekakva milozvučnost ili kao čitanje emocija iz tona glasa, čak i kad ne razumemo jezik. Probao sam sa nekoliko jezika koje ama nikako ne poznajem sa promenjivim uspehom, valjda ovisi od osobe do osobe i od jezika do jezika. Film Lilting se bavi i jezičkom barijerom, ali i mnogim drugim barijerama o kojima ne razmišljamo pre nego što se pred nas postave.

Film počinje dijalogom na kineskom jeziku između majke Junn (Chang, veteranka kineskih filmova) i sina Kaia (Leung). Dijalog se dešava u ukusno uređenoj sobi komfornog staračkog doma, a tema je predvidljiva: te zašto je sin majku ostavio tu, te zašto je ne posećuje češće, te kako se ona i posle ko zna koliko godina života u Engleskoj svejedno oseća kao stranac, te kako ne zna jezik... Scena se prekida, shvatamo da je razgovor imaginaran, a ubrzo ćemo otkriti i zašto.

Naime, Kai je mrtav. Ne samo to, Kai je bio gay i, iako je voleo svoju majku, nije skupio hrabrosti da joj to ispovedi. Ali majka nije jedina koja žali za Kaiem, tu je i Richard (Whishaw) koji počinje da posećuje Junn. U tu svrhu angažuje i beskrajno strpljivu prevoditeljku Vann (Christie) koja će prevoditi njihove razgovore, ali i razgovore između Junn i njenog novog dečka, suseda iz staračkog doma, Alana (Bowels).

Lilting se bavi raznim pitanjima, ne uvek najveštije i od gledaoca zahteva veoma fleksibilno poimanje realističnosti. Gay priča je tu najmanje bitna i služi najviše da nas uvede u temu kulturnih razlika. Za kulturne razlike sveži imigranti služe kao dosta bolji i očitiji primer od starih. Iako asimilacija skoro nikad nije potpuna, nemoguće je shvatiti kako neko za nekoliko decenija nije naučio jezik, makar osnove. Junn nije od onih prostih žena koje se drže, u ovom slučaju, kineske četvrti, ali se ponaša još ekstremnije. Kao da, recimo, nikad nije izašla iz kuće, išla u banku, poštu, kod lekara, ili je sve to obavljala pomoću posrednika. Razumljivo je, možda, da ne prihvati seksualnu orijentaciju svoga sina zbog ukorenjene tradicije, ali ovakvo nepoznavanje sredine u kojoj je provela tolike godine je “over the top”.

Mnogo značajnije pitanje u filmu je pitanje jezika, odnosno koliko nam jezik pomaže, a koliko odmaže u komunikaciji. Recimo, Junnina veza sa Alanom je izgledala stabilno dokle god je ona bila samo neka žena koja govori nekim nerazumljivim egzotičnim jezikom, a on samo malo previše direktan ostareli šmeker. Kada su uspostavili komunikaciju sa razumevanjem, nepremostive razlike su došle do izražaja. Istini za volju, Junn je ekstremno nefleksibilna osoba, u šta se uvere svi koji razumeju šta ona govori.

Centralni odnos u filmu je ipak onaj između Junn i Richarda, i on je najproblematičniji u motivacijskom smislu. Donekle je razumljivo da njih dvoje otpočnu komunikaciju jer su imali zajedničku osobu u svom životu, ali niti je jasno zašto Richard toliko insistira na odnosu sa Junn, niti kako Junn instinktivno ne kapira koja je njegova funkcija u Kaievom životu. Zanimljiva je autorska odluka da se Kai ostavi mističnim kroz ceo film (upadljivo malo saznajemo o njemu), ali ona nije baš od koristi u ovoj situaciji.

Ono što film čini gledljivim je njegova poetičnost na kojoj se toliko insistira. Fotografija Urszule Pontikos je tu primarno izražajno sredstvo, a za njom sledi i vrhunska gluma, pre svega dvoje centralnih glumaca. Pei-pei Chang briljira kao Junn, a uloga nije nimalo jednostavna, pa na kraju njen lik “kupujemo”, ma koliko bio nategnuto napisan. Ben Winshaw je jedan od talentovanijih glumaca svoje generacije, posebno je dobar kada se nađe u nekoj emotivnoj, lirskoj ulozi, što je sada slučaj. Ovde on iz ozbiljnog vrlo brzo uskače u komični modus operandi, što je posebno vidljivo u scenama sa Vann.

Lilting je poprilično problematičan, ali gledljiv film koji žrtvuje realističnost kako bi ubacio neke od svojih teza. Daleko od toga da je za nekakvo obavezno gledanje, ali je jedan od retkih filmova koji se direktno bave komunikacijom.