CODA

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Amerikanci vole akronime i skraćenice. Zato odmah valja primetiti da ,,CODA“ u naslovu filma Sian Heder, rimejku francuskog,,The Bélier Family“ (2014) Erika Lartigoa, nije muzički termin koja označava završetak kompozicije, iako muzika u filmu igra značajnu ulogu, nego akronim od termina za decu gluvih roditelja.

Druga bitna stvar koju Amerikanci, a posebno njihove zvanične kulturne institucije, vole je nagrađivanje umetničkih dela čija je tematika povezana s društvenim angažmanom ove ili one vrste. Većina filmova nominovanih za ovogodišnje Oskare (a trend je prisutan i u prošlim godinama i čak decenijama) društveno su angažovani uradci u prilično direktnom smislu te reči, dok je kod manjine prisutan angažman u nekom indirektnom smislu ili makar u detaljima.

Kada to uzmemo u obzir, onda ne treba puno da čudi to što je ,,CODA“ film koji je pokupio „glavnu premiju“, odnosno Oskara za najbolji film, a iz toga možemo iščitati i par drugih trendova. Recimo da nezavisni(ji)m filmovima nastalim tek uz limitiranu podršku velikih studija (ili bez te podrške uopšte) „rastu akcije“ poslednjih godina, kao što rastu i režiserkama. Savršen primer za obe tvrdnje je prošlogodišnji oskarovski „šampion“ ,,Nomadland“ Kloi Džao koji je „akumulirao“ nagrade za najbolji film, najbolju režiju i najbolju glavnu žensku ulogu.

I ove se godine očekivala „akumulacija“, i to u slučaju filma ,,The Power of the Dog“ Džejn Kempion koja je, doduše, „kasirala“ Oskara za najbolju režiju, pa je trijumf ,,CODA“ s te strane prilično iznenađenje, posebno ako se u obzir uzme tiha i ne preterano ambiciozna kampanja, te požurena distribucija na „striming“ platformama.

Međutim, situaciju u kojoj je ,,CODA“ potvrdila sve tri svoje nominacije (za najbolji film, najbolju adaptaciju scenarija i najbolju sporednu mušku ulogu) skoro niko nije očekivao. Istini za volju, glumac Troj Kotsur je važio za favorita u svojoj kategoriji i to je bila idealna prilika da Oskari 2022. godine uđu u istoriju kao prvi na kojima je neka nagrada pripala glumcu sa oštećenjen sluha. Tu valja ubaciti i komad trivije da je u glumačkoj postavi prisutna i Marli Matlin, gluva glumica koja već ima Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,Children of a Lesser God“ (1986).

U kategorijama najbolje adaptacije scenarija i najboljeg filma je ipak iznenađenje servirao mali film jedne ne u potpunosti afirmisane autorke. Sian Heder je u karijeri uglavnom bila aktivna na polju serija, a pre toga je imala samo jedan simpatičan, iako unekoliko opskuran „indi“ film ,,Tallulah“ (2016) koji se bavio bizarnom situacijom u kojoj besciljna devojka, koju je agažovala bogatašica kao bejbisiterku, završava kao primarna i permanentna starateljka naslovne dvogodišnjakinje.

Pitanje koje se na ovom mestu nameće bilo bi: je li doista ,,CODA“ nešto najbolje što nam je prošle godine (američka) kinematografija dala? Kratki kritičarski odgovor bi glasio da to verovatno nije slučaj, iako je ,,CODA“ dobar, ili čak vrlo dobar „indi“ film upitne originalnosti ne samo na tematskom, već i na izvedbenom planu.

„Gluvi odrasli“ iz naslovnog pojma su porodica Rosi, otac Frenk (Kotsur), majka Džeki (Matlin) i sin Leo (Daniel Durant) koji jedva sklapaju kraj s krajem kao ribari na severoistoku Sjedinjenih Država. Pritisnuti korporativnom kulturom i manipulacijama velikih nakupaca koji im nameću dampinške cene - dok ih takođe pritiskaju i državna regulatorna tela koja im „lupaju“ kazne za prekršaje koje Rosijevi usled invaliditeta čine. Kći Rubi (Emilija Džouns) jedina je u familiji koja čuje i govori, pa roditeljima i bratu pomaže u poslu kad god može i kao radnica, i kao komunikatorka, odnosno „prevoditeljka“ u komunikaciji između Rosijevih i spoljnog sveta.

Ako još i kažemo da je Rubi srednjoškolka koju naporan rad ometa u školskim obavezama, te je često na meti vršnjaka i vršnjakinja bilo zbog toga što joj odeća često miriše na ribu, bilo zbog oštećenja sluha roditelja i brata, shvatamo da joj je polazna pozicija u startu prilično nezavidna. Sa druge strane, doduše, Rubi poseduje unikatan (ma kako kasno otkriven) talenat za pevanje, zbog čega će je profesor muzike i horovođa u njenoj školi Bernardo Viljalobos (Eugenio Derbez) uzeti pod svoje i ohrabriti da produži na studije i pevanjem se profesionalno bavi. Pred Rubi su, dakle, dva puta i jedan težak izbor između porodice kojoj je potrebna njena pomoć i šanse za jedan drugačiji, bolji i „normalniji“ život.

Ako oduzmemo invaliditet kao faktor, shvatamo da ,,CODA“ hoda po utabanim stazama filmova o odrastanju, u kojem imamo devojku skromnog porekla s velikim snovima, porodicu punu ljubavi, ali ne i ambicije i mogućnosti da joj u ostvarivanju tih snova pomogne, posvećenog mentora, pa čak i obavezni dekor u vidu simpatije (Ferdia Velš-Pilo igra Rubinog partnera Majlsa s kojim bi započela vezu), jedne dobre drugarice i školskih „bulija“. Pitanje koje se logično nameće je to, može li sam invaliditet kao takav od jednog „običnog“ filma učiniti da postane „poseban“, posebno ako uračunamo i to da se radi o „rimejku“, a ne o originalnom filmskom delu.

Odgovor bi bio da može, makar donekle, pre svega zbog organskog i respektabilnog načina na koji se gluvoća tretira. Komunikacija u okviru familije na znakovnom jeziku je tečna i neusiljena, i u viziji Sian Heder ona seže jednako daleko po pitanju intelekta i jednako duboko po pitanju emocija kao i ona verbalna. Ima tu iskrenih razgovora, razarajućih emotivnih razmena, ali i humora u kojem invaliditet nije predmet sprdnje, nego se tretira s poštovanjem i saosećanjem. Konačno, sa likovima u filmu saosećamo njihove probleme i razumemo teškoće, pa je i univerzalna poruka koju nam s pozicije scenaristkinje i režiserke šalje Sian Heder jasna i emocionalno rezonantna.

U tome dosta pomažu glumci, najviše mlada Emilija Džouns koja je prisutna u oba sveta, i onom koji je obeležen muzikom i verbalnom komunikaciju, i onom u kojem vlada tišina, a koja zbog prirode lika mora da se „prestrojava“ između njih. Pritom, ona mora odigrati još jednu dualnost, između mladalačke želje da promeni i učini nešto za sebe i lojalnosti svojoj porodici koja je pritisnuta teškom realnošću. Izvrstan je, naravno, i Troj Kotsur koji se vešto „šaltuje“ između dramskog registra u scenama „težačkog“ života i onog komičnog u interakciji sa bližnjima, ali i „novim“ ljudima iz Rubinog sveta obojenog zvukom. Kotsur posebno blista u kadrovima reakcije na neke od postupaka „autsajdera“ koji nisu svesni kako svet bez zvuka funkcioniše. Sa svoje strane, Marli Matlin mu sjajno komplimentira svojim nešto nežnijim, brižnijim i „tipičnije ženskim“ registrom.

Sa druge strane, valja primetiti da scenario zapravo nije naročito razigran, da je režija isto tako školska i nevidljiva. Kao i to, da se vizuelni „garnirung“ lokalnog kolorita američkog severoistoka u proleće nekako podrazumeva za ovakav tip filma, te da se njime emocionalni pejzaž preslikava na vizuelni. Na kraju, ,,CODA“ je vrlo dobar i izuzetno važan film, ali ta važnost ostaje uglavnom rezervisana za društveni, a ne za filmski aspekat.

Tallulah

2016.

scenario i režija: Sian Heder

uloge: Ellen Page, Allison Janney, Tammy Blanchard, Evan Jonigkeit, Felix Solis, David Zayas, Uzo Aduba, John Benjamin Hickey

Tallulah može biti izuzetno frustrirajuće filmsko iskustvo ako idete sa očekivanjima da je za film nužno da ima likove ukorenjene u realnosti, čiji postupci imaju uverljivu motivaciju i kao takvi se daju složiti u koherentnu (i ako je moguće zanimljivu) fabulu. Tallulah nije takav film i autorica Sian Heder, inače poznata po seriji Orange Is the New Black, to “offira” još na početku ubacujući nenadani magijski realizam u inače realistični “setting”.

 Isti taj motiv magijskog realizma, lebdenje, ponoviće se još dvaput, jednom u konverzaciji na sredini filma, i na samom kraju kao podvlačenje jedne od poenti filma. Naravno, te ekskurzije nisu baš potrebne i dosta razbijaju ionako krhki ritam filma, baš kao i flashback momenti koji takođe dolaze na naivnu naplatu.

Te iritantne stvari bi u nekom drugom filmu bile siguran znak scenarističke i rediteljske neveštosti i pretencioznosti. Međutim, sa Tallulah to nije slučaj kao što bi bio sa nekim regularnim indie Sundance filmom. Ovde se čak i glavni element zapleta, otmica bebe, ne koristi za dobijanje jeftinih moralnih poena i još jeftiniju melodramu, nego tak kao konstrukcija koja spaja tri čudne junakinje filma koje kao da su ispale iz reality TV programa i koje su svaka na svoj način loše majke.

Tallulah je upravo to: studija lošeg materinstva. Allison Janey igra Margo, sredovečnu depresivnu gospođu kojoj se brak raspao kada se muž deklarisao kao gay, a svaka iluzija porodice se raspršila kada je sin Nico (Jonigkeit) usled majčinog gušenja odlučio da živi kao klošar sa naslovnom junakinjom koju igra Ellen Page. Tallulah, klošarka koja se kroz život napatila toliko da je izabrala život na apsolutnoj margini, zapravo čak i nije majka, ali će to instant-postati sticajem okolnosti, za šta je zaslužna pijana bogataška žena Carolyn (Blanchard).

 Hajdemo od samog početka. Umoran od nomadskog života na margini, Nico jedne noći odlazi bez pozdrava i Tallulah kreće za njim na jedino mesto na kojem bi on mogao biti – kod njegove majke. U tome će ga preduhitriti, pa će njen prvi susret s Margo proći u hladnom tonu. Nemajući drugu ideju, Tallulah će se ušunjati u fancy hotel i pokušati da se nahrani ostacima od “room service”-a da bi je pred vratima ulovila već pijana Carolyn i, misleći da je ona deo hotelskog osoblja, uvalila joj dvogodišnju kćerku na čuvanje dok ona ide u štetu, tražeći potvrdu od muškarca.

  Treba li posebno naglašavati da je Carolyn i sama jedva na nivou dvogodišnjeg deteta i da kao takva sigurno nije sposobna da bi se o bilo kome na bilo koji način brinula. Za Tallulah je to isprva prilika za laku zaradu, kako moralno ispravnu (čuvanje deteta), tako i za onu ne baš prihvatljivu (bunarenje i krađa), ali kada se Carolyn vrati obeznanjena od alkohola, Tallulah će pomisliti da bi maloj bilo bolje čak i sa njom nego sa takvom majkom.

Sa detetom u rukama se pojavljuje kod Margo na vratima, kaže da je mala njena i Nicova kćerka i dve žene otpočinju odnos u kojem će se Tallulah naučiti elementarnoj odgovornosti za sebe i druge, a Margo kako se opustiti i izaći iz očaja. U međuvremenu će Carolyn podići buku, čak i više nego što bi to želela, a u potragu se uključuje policija oličena u detektivu Richardsu (Zayas), a nju ispituje agentica socijalne službe (Aduba). Spoj ozbiljne drame i komedije zabune može da počne i biće pojačan stvarima poput slučajnih susreta i vesti u novinama i televiziji koje će Tallulah sklanjati iz vidokruga drugih ljudi, koliko god može i dokle god može...

Naravno, osnovne premise su blesave. Prvo, čak ni najnesposobnija majka neće pitati slučajnu prolaznicu da joj čuva dete, nego će makar pozvati nekoga iz oglasa, platiti dogovoreni iznos i oterati dotičnu osobu iz sobe pre nego što zaspi. Drugo, da li bi osoba koja patološki beži od odgovornog života sebi na vrat natovariti odgovornost kao što je to tuđe dete, umesto da, recimo, prijavi nesposobnu majku nadležnima, ako i to? Treće i konačno, kakva majka ne poznaje sina toliko da bi mogla oceniti je li on tip koji bi ostavio ženu i dete u kombiju ili nije, pa onda tek tako veruje osobi koja joj se pojavljuje na vratima drugi put sa detetom nakon što je prvi put došla potpuno sama?

Takođe, likovi su blesavi, rekoh kao pozajmljeni sa reality televizijskih programa. Međutim, tu treba znati jednu stvar: reality TV persone ne postoje zapravo, one su upravo – smišljene i odigrane persone za potrebe publike, a iza toga se kriju neke sasvim drugačije osobe. Debitantkinja u formi dugometražnog filma Sian Heder je toga sasvim svesna i situaciju okreće u svoju korist izborom glumica. Ellen Page bez problema kanalizira mladalačku anksioznost, Allison Janney frustraciju sredovečne ostavljene žene koja je kroz život uvek išla pomoću intelekta. Njih dve su deset godina ranije igrale skupa u Juno, tada majku i kćerku, što je ovde oneobičeno i pretvoreno u instant-familiju. Tammy Blanchard, međutim, ima najnezahvalniju ulogu da igra karikaturalno napisan lik i do samog kraja se muči da ga učini iole realno zamislivim, što je šteta, ali njen je tek manji deo krivice.

Kao studija jedne pojave, odnosno njenog naličja (jer je materinstvo automatska stvar dok se ne umeša depresija), Tallulah izuzetno uspeva. Materinstvo je ovde prikazano kao nepredvidljiva stvar, često neuhvatljiva, ponekad neprijatna, jedna od onih koje menjaju život i za koje ne postoji šablon ili udžbenik, već iziskuje puno osećaja. Tallulah je zapravo proširenje i produbljenje prvog kratkometražnog filma Hederove, Mother (2006) zasnovanog upravo na premisi o nepoznatoj osobi koja čuva dete labilnoj bogatašici.

 I pored svojih mana, oslanjanja na indie šablone i konstrukcija “na dugačkom štapu” Tallulah je zanimljiv naslov koji će možda zbog svoje distribucije biti još zanimljiviji. U pitanju je Netflixov projekat, što će reči još jedan naslov koji može redefinirati sistem globalne distribucije, te svakako najhrabriji i najslobodniji projekat te distributersko-producentske kuće. Sve u svemu, sasvim solidno.