Arrival

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Denis Villeneuve

scenario: Eric Heisserer (prema kratkoj priči Teda Chianga)

uloge: Amy Adams, Jeremy Renner, Forest Whitaker, Michael Stuhlbarg

Narativ po kojem od vanzemaljaca očekujemo napad i osvajanje se perpetuira kroz kinematografiju zato što nam je iskustveno blizak. Ljudska istorija je puna geografskih otkrića i osvajanja novih teritorija uz porobljavanje tehnološki manje razvijenih civilizacija od strane onih naprednijih. Tako je bilo od antike, tako će biti i u budućnosti, samo će se mehanizmi možda menjati. Osvajački narativ je toliko sveprisutan da nam se onaj ublaženi, fokusiran na komunikaciju poput onog viđenog Close Encounters of the Third Kind ili The Contact automatski čini neobičnim, nestandardnim, inteligentnim ili čak filozofskim. Jedan od takvih inteligentnih SF filmova je i Arrival koji se od premijere susreće sa veoma pozitivnim kritikama (uz retke disonantne tonove) i oduševljenjem kino-publike.

U pitanju je priča o profesorici lingvistike koja nosi ličnu traumu gubitka deteta Louise Banks (Adams) koja postane deo američkog vladinog tima za proučavanje i komunikaciju sa vanzemaljcima koji su prizemljili svoje letelice na dvanaest lokacija na Zemlji. Tim vodi pukovnik Weber (Whitaker), a u njemu su, pored ostalih, fizičar Ian Donnelly (Renner) i sumnjivi agent Halpern (Stuhlbarg). Pitanje svih pitanja je ko su posetioci, kakvom tehnologijom vladaju, šta žele i, najvažnije, dolaze li u miru.

Za razliku od mnoštva naslova na sličnu temu, gde vanzemaljci ili odmah govore nekim “ljudskim” jezikom (makar matematičkim formulama kao u Zemeckisovom Contactu) ili ispaljuju nemušte foneme nalik ljudskim glasovima ili muzičke melodije, ovi imaju svoj jezik i svoje ne-fonetsko pismo koje treba rastumačiti. Štos je u tome da je logika njihovog jezika i pisma potpuno drugačija od naše, nelinearna, pa je i njihova percepcija vremena takva. Što će reći, onaj ko ovlada njihovim jezikom, u ovom slučaju Louise, dobiće neverovatne mentalne sposobnosti. Međutim, kako izbeći greške u komunikaciji koje mogu dovesti do sukoba sa nesagledivim posledicama.

Arrival je predivno snimljen i vešto režiran film koji uspeva da spoji ono duboko lično i intimno sa takozvanim velikim saznanjima. Villeneuve je promenio svog direktora fotografije, tako da umesto prekaljenog Rogera Deakinsa sada možemo uživati u radu mladog i perspektivnog Bradforda Younga (A Most Violent Year, Ain’t Them Bodies Saints, Selma) koji svoj potpisni stil traži savršeno emulirajući dostignuća prethodnika. Na ovom filmu možemo prepoznati i Deakinsa, ali i Lubezkog iz saradnje sa Malickom, na šta neodoljivo podsećaju flashback momenti kojima film obiluje. Što se muzike tiče, nju potpisuje Villeneuveov stari saradnik Johann Johannsson i njegov “score” je ovde diskretniji i orkestralniji nego što je to bio slučaj u Sicariu čiji je pumpajući soundtrack diktirao dinamiku filma.

Villeneuve je, ako ćemo iskreno, ne samo ponajbolji reditelj mlađe-srednje generacije u Hollywoodu danas, nego i verovatno najbolja stvar koja se posustaloj kreativnoj industriji utopljenoj u formule moglo dogoditi. Kanadski autor se često mora boriti sa uvreženim klišeima i formulama, zaobilaziti ih i ublažavati, te od slabih do prosečnih scenarija (u Hollywoodu nije dobio priliku da sam napiše nešto) stvarati dobre filmove. Arrival tu nije izuzetak, a Villeneuve uspeva da nam savršeno “proda” trik na kojem je Nolan polomio zube na Interstellaru: da nas “izvozi” po skrivenim krivim tragovima i zameni nam uzroke i posledice tako da ceo film ima smisla uprkos tome ili baš zbog toga. Sva je prilika da ćemo uživati u dolazećem nastavku Blade Runnera, čak i najveći skeptici među nama.

Glede izbora glumaca i same glume, sve oči će biti uprte u Amy Adams, glumicu koja je često na listi nominiranih za zlatne kipiće, ali koja na dodeli često nema sreće. Da stvar bude čudnija, ove godine Amy Adams ima ne jednu, nego dve kompleksne, “oscarovske” uloge, osim Arrivala, ne treba zaboraviti ni ulogu u Nocturnal Animals Toma Forda, pa ćemo videti hoće li joj kumulacija ići u prilog. Kako se podigao “hype”, izglednije su joj šanse sa Arrivalom u kojem je ostvarila ulogu bez greške, oslonjenu na mikro-glumu, mimiku i minimalnu gestikulaciju i gde praktično nosi ceo film.

Problem s tim je da drugi glumci ne dolaze do izražaja sa uglavnom tipskim likovima koji su svedeni na narativna oruđa i “štake”. Međutim, teško da je to problem Jeremyja Rennera ili Foresta Whitakera ili Denisa Villeneuvea, koliko je to nedostatak scenarija koji potpisuje Eric Heisserer, čovek čija je najozbiljnija referenca Hours, osrednji ili blago natprosečni film katastrofe sa Paulom Walkerom koji u njemu zapravo glumi, a ne izvodi akrobacije sa automobilom ili bez pred “green screenom”.

  No, lako za protraćene glumce ili tipske sentimentalno-patetične premudre replike dijaloga i monologa. Ovakav scenario zapravo koči Arrival da bude zaista inteligentan SF film koji tera na razmišljanje. Dok se bavi lingvistikom i psihologijom i filozofijom jezika i komunikacije, on to zaista i jeste, ali koncepti koje prodaje pod sveža otkrića, poput mira u svetu i nužnosti komunikacije pre posezanja za nasiljem, stara su barem 70-ak godina i manje ili više uspešno primenjena u praksi.

Nekima će zasmetati i klišei po kojem je “slobodan svet” predvođen Amerikom skloniji nenasilju od autokratija poput Rusije, Kine, Sudana ili Venecuele koji su svakako anahroni, ali nisu potpuno neistiniti iz prizme ličnih i građanskih sloboda. Uostalom, kroz veći deo filma i scenarista i reditelj nude odmak, bilo kroz jajarsko-špijunsko držanje agenta, bilo kroz onaj incident sa “alt-right” komentatorom i zatupastim vojnicima.

Međutim, u skladu sa tiradom o miru u svetu, možemo na sve to gledati iz ugla kojoj je publici Arrival namenjen: običnoj kino-publici koja se možda neće ni setiti toliko puta ponovljenih filozofskih konepata ili će joj se oni učiniti tek lagano poznatim odnekle. Takvoj, hajdemo reći površnoj publici, Arrival deluje kao vrhunska mudrost i to u pravom trenutku kada se čini da (poznati) svet odlazi dovraga. Međutim, kada pređemo preko frustracije da Arrival nije baš toliko mudar i cerebralno učinkovit kakvim se predstavlja, ostaje nam činjenica da je reč o tehnički savršenom, inteligentno postavljenom i režiranom filmu o čijim ćemo nekim idejama ipak raspravljati.

Big Eyes

2014.

režija: Tim Burton

scenario: Scott Alexander, Larry Karaszewski

uloge: Amy Adams, Christoph Waltz, Krysten Ritter, Jason Schwartzman, Danny Huston, Terence Stamp, Jon Polito

Tim Burton je po prvi, možda drugi ili treći put napravio film sa ozbiljnom tematikom. Po prvi put je u pitanju potpuno ozbiljan film, bez ekstravagancije po pitanju vizuelnog identiteta. Po drugi put je biopic, ali Big Eyes je mnogo više “straight” nego Ed Wood. Po treći put ima pretenzije da nam nešto poruči, a ne samo da nas zabavi, ako Planet of The Apes računamo u pokušaj ozbiljnog filma, a ne u iživljavanje i skrnavljenje originalnog romana i Schaffnerovog filma. Štos sa svim tim je što Burton izgleda nije navikao da bude ozbiljan i to se vidi.

Big Eyes je biografska drama po motivima života Margaret Keane, slikarke koja je naslikala nebrojeno portreta dece sa čudno velikim očima, mnogo pre nego što su mange bile popularne u zapadnom svetu. Jedina zanimljivost vezana za to je što je njen tadašnji, drugi po redu, muž, Walter Keane, sebi pripisao zasluge za slike, kako bi ih, navodno bolje prodao. On je smislio priču oko njih i slike su postale hit, kupovali su ih ekscentrični bogataši, industrijalci i diktatori, jednu čak ima i Tim Burton, ali kako to obično biva, istina je polako isplivavala na videlo, supružnici se svađaju, a tu su i vazda zajedljivi galeristi i kritičari...

 

Sve u svemu, u pitanju je standardna, biografska drama o jednoj slikarki relativno skromnog obrazovanja (neka bezvezna umetnička škola na Srednjem Zapadu) čiji je jedini pravi adut bio da je furala figure u doba kada je vladala apstrakcija. Ni njen brak sa Walterom nije ništa posebno, priča o takvim brakovima između prostodušne, sposobne žene i muškarca-muljatora smo se nagledali na filmu, televiziji i na famoznim “true crime” kanalima. Istini za volju, ni Burtonov pristup nije poseban. Dobro, možda je za njega poseban, jer film nije niti mrvicu gothic i ne liči na crtane filmove, osim Margaretinih slika, ali Big Eyes je zapravo primer štanca biografskih filmova za kraj sezone sa nagradama u vidu.

Priča o nagradama se delimično isplatila, Amy Adams je uzela Zlatni Globus za svoju interpretaciju Margaret, ali po svemu sudeći, posebno uzevši u obzir uljudnu odbijenicu na ovogodišnjim Oscrima, ta nagrada je bila nategnuta i više se može pripisati kumulaciji dobrih uloga u poslednjih nekoliko godina i visokom rejtingu koji Amy ima kod kritike. Ono što sam video nije me impresioniralo, Amy je korektna, ali ni u kom slučaju blistava, što je, realno gledano, nemoguće u tako bezukusnom filmu. Ona ovakve uloge može i da odsanja.

Njen partner Christoph Waltz kao da se trudi da dokaže da je glumac od jedne uloge. On je gotovo uvek pasivno-agresivan, ljigav, sklon prevari. I to mu ide, ume da napravi performans od toga, to mu je i donelo dva Oscara za sporedne uloge u Tarantinovim filmovima. Uloga kod Polanskog u Carnage je modifikovana verzija te pasivne agresivnosti, Waltzov lik tamo pokazuje malo sigurnosti u sebe. Već uloga kod Gilliama u The Zero Theorem je potpuno drugačija, ali izgleda da smo se rano ponadali. U Big Eyes je Waltz solidan na početku, iako ne donosi ništa novo i viđeno, ali se apsolutno ne snalazi sa ludilom, opijenošću slavom i paranojom u koju upada Walter Keane. Od one presudne scene gde plaši ženu i njenu kćer sa šibicama, pa sve do ultimativnog slikarskog obračuna na sudu (kretenska scena, ako mene pitati), Waltz je karikaturalan i klovnovski.

 

Prejednostavnost glavnih likova Burton pokušava da zakrpi sa plejadom glumaca u epizodnim ulogama. Terence Stamp je zastrašujući kao kritičar, Jason Schwartzman potrebno snobovski-ljigav kao galerista, Danny Huston pristojan kao trač-novinar i narator priče, a Krysten Ritter donosi svoje poznato televizijsko lice (Breaking Bad, Don't Trust the B.... in Appartment 23) za dve-tri nemaštovite scene sa predvidljivom “frenemy” razmenom dijaloga između njene DeAnn i Margaret. Jon Polito glumi taman toliko da naplati ček.

Iz ovoga što sam napisao možete zaključiti da je Big Eyes film bez ikakve vrednosti i bez konteksta. Ovo prvo je preterana izjava, mada Big Eyes opasno hoda po živcima gledalaca. A konteksta ima, makar u pokušaju. Prvi za koji ćemo se uhvatiti je socijalni kontekst kraja 50-ih godina i radikalno drugačije tumačenje rodnih uloga nego što ga imamo danas. Tada je još vladao strogi patrijarhat, nije bio običaj da se žene zapošljavaju, naročito ako su udate, a Margaretina odluka da napusti prvog muža je u to doba bila vrlo hrabra i nesvakidašnja. Međutim, duboko u sebi ona je samo htela da bude zbrinuta i zato je pala na Waltera i njegove muljarije. Taj kontekst je pojačan muzikom Dannija Elfmana, poznatog Burtonovog saradnika. Ali daleko od toga da će to ovde ličiti na originalnog Batmana, više je, logično, u stilu muzike za Desperate Housewives. Ipak, taj feminizam, iako prisutan, nije iskomuniciran na najbolji način. A ni kasnije ne vidimo promene koje su zahvatile američko društvo, kao da se Margaret povukla u balon od sapunice, što može biti tačno ako uzmemo u obzir da se pridružila Jehovinim svedocima.

 

Drugi kontekst, onaj vezan za njenu umetnost i prihvaćenost je vrlo nemušto dat kroz pomenute kritičare i galeriste, odnosno snobove. Burton nju gorljivo, ali neargumentirano brani bukom i besom. On je i sam polu-profesionalac u domenu filma. Završio likovnu akademiju, na filmu počeo da radi kao animator i crtač storyboarda u Disney studiju, a i svi njegovi filmovi su ili animirani ili igrani filmovi na kalup crtanih. Nije pogrešno reći da je on vizuelno zanimljiv autor, posebno u tom nekom “gothic” segmentu, ali je daleko od kompletnog, pa čak i artikuliranog autora. To se najbolje vidi na ozbiljnim temama koje nevešto izlaže.

Možda je suština problema i u toj “gothic” predstavi koju gaji o sebi. Uostalom, kao i Burtonovi filmovi, i gothic kultura je vizuelno i drugačije interesantna, ali površna. Često tu nema ni mudrosti ni iskrenosti, sve je performans i stil. Možda Burton zna da radi sa glumcima određenog spektra, a Amy Adams i Christoph Waltz to nisu. U svakom slučaju, Big Eyes je izuzetno neuspešan Burtonov eksperiment.