Mamonga

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda i portalu Analitika

Jedini makar delimično crnogorski predstavnik na ovogodišnjem izdanju festivala u Karlovim Varima bio je film „Mamonga“. Reč je o dugometražnom igranom prvencu Stefana Maleševića, beogradskog režisera sa sarajevskom diplomom i to, ni manje ni više, nego u klasi Bele Tara. 

Nakon nekoliko zapaženih kratkih filmova i dugometražnog dokumentarca „Gora“ (2016) Malešević je predstavio asimetrični triptih koji ostaje prilično tajnovit u smislu toga koliko su i kako priče povezane. 

„Mamonga“ je snimljena u srpsko-crnogorsko-bosanskohercegovačkoj koprodukciji na lokacijama u sve tri zemlje u kojima se odvija radnja ovih priča o porodičnoj disfunkcionalnosti, ponekad nepodnošljivom pritisku društva, nedostatku iskrene komunikacije i - kamionima. Film je prikazan u festivalskoj „East of West“ konkurenciji namenjenoj uglavnom mladim i nadolazećim autorima iz Istočne Evrope.

U prvoj priči komunikacija je čak formalno moguća, ali do nje ne dolazi jer pojedini likovi uglavnom sami govore, a retko slušaju druge. Priča prati dvoje skoro pa očajnih ljudi.

Jovana (Marta Bjelica) je zaposlena u pekari i pomaže ocu na farmi sa ovcama, a jedini užitak su joj izlasci sa najboljom prijateljicom Milicom. Marko (Dražen Pavlović) je, pak, deo familije Denić koja polako, ali sigurno razvija špeditersku imperiju. 

Otac ga gura u biznis, iako bi on verovatnije radije studirao ili se bavio elektronikom. Prilikom jednog izlaska Jovanu će napasti i silovati Markov drug i kolega, a on će tome svedočiti nemoćan da uradi išta da ga zaustavi...

Prva priča završava se Markovim prvom samostalnom kamionskom turom, a druga počinje kamionom. Nakon nesreće u planinama, povređena devojka azijskog porekla (Nabi Tang) pokušava da nađe pomoć u nepoznatom kraju. U obližnjem selu žive samo tri muškarca, Mitar (Momo Pićurić), Bogdan (Dejan Ivanić) i mladi sveštenik (ponovo Pavlović) koji se zakleo na ćutanje, pa ne možemo sa sigurnošću da tvrdimo da li je to Marko iz prethodne priče. 

Uprkos grubim spoljašnostima i međusobnim prepucavanjima, sva trojica imaju najbolje namere prema devojci, ali jezik (u slučaju sveštenika i tišina) predstavlja nepremostiv problem što priču propelira od lirski apstraktnog do apsurdno komičnog i nazad.

U trećoj, najkraćoj priči imamo mladu majku (Bjelica), koja bi mogla biti Jovana iz prve pripovesti i njenog sina Luku (izuzetno dopadljivi Vuk Janošević) koji slabo čuje i ne govori. Ona se muči sa nekoliko poslova i živi sa detetom na ivici bede u minimalno opremljenom stanu. 

Skupe terapeutske seanse su im retko priuštive, ali je Luka dobar dečak koji u životu i igri uživa koliko može. S druge strane, kao i mnogi dečaci u tim godinama, fasciniran je kamionima, što miriše na nevolju.

Projekat je imao zanimljivu razvojnu istoriju. Prva priča u produženom obliku bila je zamišljena kao samostalni film, dok su druga i treća napisane kasnije i, prema rečima režisera, inspirisane nagađanjima o tome šta se moglo dogoditi likovima u prošlosti i budućnosti. 

Malešević tu demonstrira zavidnu versatilnost time što priče raspliće u različitim ključevima, od teške, sporovozne socijalne i psihološke drame, preko lirski apstraktne drame sa momentima apsurdne komedije, do socijalne drame koja deluje bajkovito zato što je ispričana iz dečje perspektive. 

Radeći prema scenariju koji je napisao sa još troje saradnika, Malešević vrlo vešto upotrebljava širok dijapazon izražajnih sredstava ne bi li uspostavio određeno raspoloženje, pritom ostajući dosledan i gradeći unikatni stil. On se uglavnom oslanja na duže, po pravilu statične i vrsno komponovane kadrove sa relativne distance snimljene kamerom Bogdana Babovića i meditativnu montažu koju režiser potpisuje sa Jelenom Maksimović. 

Ugođaj je zbog toga ponekad opservaciono-dokumentarni (u prve dve priče, u trećoj se menja rakurs i dodaje više topline), a autor crpi dosta drame i od neoklasičnog soundtracka Džejmsa Stoktona.

„Mamonga“ nije film bez nedostataka. Ponekad je ne bi bilo teško gurnuti u isti koš sa ostatkom istočnoevropskih „misery porn“ festivalskih nastavaka, ali Malešević pronalazi načine da ispričane priče ponovo interpretira na neki novi i autentičan način. Sve u svemu, posebno s obzirom na to da govorimo o dugometražnom igranom prvencu, „Mamongu“ (tajnu naslova otkrićete gledajući film) možemo smatrati vrlo dobrim radom.

Arrival

kritika originalno objavljena na Monitoru

2016.

režija: Denis Villeneuve

scenario: Eric Heisserer (prema kratkoj priči Teda Chianga)

uloge: Amy Adams, Jeremy Renner, Forest Whitaker, Michael Stuhlbarg

Narativ po kojem od vanzemaljaca očekujemo napad i osvajanje se perpetuira kroz kinematografiju zato što nam je iskustveno blizak. Ljudska istorija je puna geografskih otkrića i osvajanja novih teritorija uz porobljavanje tehnološki manje razvijenih civilizacija od strane onih naprednijih. Tako je bilo od antike, tako će biti i u budućnosti, samo će se mehanizmi možda menjati. Osvajački narativ je toliko sveprisutan da nam se onaj ublaženi, fokusiran na komunikaciju poput onog viđenog Close Encounters of the Third Kind ili The Contact automatski čini neobičnim, nestandardnim, inteligentnim ili čak filozofskim. Jedan od takvih inteligentnih SF filmova je i Arrival koji se od premijere susreće sa veoma pozitivnim kritikama (uz retke disonantne tonove) i oduševljenjem kino-publike.

U pitanju je priča o profesorici lingvistike koja nosi ličnu traumu gubitka deteta Louise Banks (Adams) koja postane deo američkog vladinog tima za proučavanje i komunikaciju sa vanzemaljcima koji su prizemljili svoje letelice na dvanaest lokacija na Zemlji. Tim vodi pukovnik Weber (Whitaker), a u njemu su, pored ostalih, fizičar Ian Donnelly (Renner) i sumnjivi agent Halpern (Stuhlbarg). Pitanje svih pitanja je ko su posetioci, kakvom tehnologijom vladaju, šta žele i, najvažnije, dolaze li u miru.

Za razliku od mnoštva naslova na sličnu temu, gde vanzemaljci ili odmah govore nekim “ljudskim” jezikom (makar matematičkim formulama kao u Zemeckisovom Contactu) ili ispaljuju nemušte foneme nalik ljudskim glasovima ili muzičke melodije, ovi imaju svoj jezik i svoje ne-fonetsko pismo koje treba rastumačiti. Štos je u tome da je logika njihovog jezika i pisma potpuno drugačija od naše, nelinearna, pa je i njihova percepcija vremena takva. Što će reći, onaj ko ovlada njihovim jezikom, u ovom slučaju Louise, dobiće neverovatne mentalne sposobnosti. Međutim, kako izbeći greške u komunikaciji koje mogu dovesti do sukoba sa nesagledivim posledicama.

Arrival je predivno snimljen i vešto režiran film koji uspeva da spoji ono duboko lično i intimno sa takozvanim velikim saznanjima. Villeneuve je promenio svog direktora fotografije, tako da umesto prekaljenog Rogera Deakinsa sada možemo uživati u radu mladog i perspektivnog Bradforda Younga (A Most Violent Year, Ain’t Them Bodies Saints, Selma) koji svoj potpisni stil traži savršeno emulirajući dostignuća prethodnika. Na ovom filmu možemo prepoznati i Deakinsa, ali i Lubezkog iz saradnje sa Malickom, na šta neodoljivo podsećaju flashback momenti kojima film obiluje. Što se muzike tiče, nju potpisuje Villeneuveov stari saradnik Johann Johannsson i njegov “score” je ovde diskretniji i orkestralniji nego što je to bio slučaj u Sicariu čiji je pumpajući soundtrack diktirao dinamiku filma.

Villeneuve je, ako ćemo iskreno, ne samo ponajbolji reditelj mlađe-srednje generacije u Hollywoodu danas, nego i verovatno najbolja stvar koja se posustaloj kreativnoj industriji utopljenoj u formule moglo dogoditi. Kanadski autor se često mora boriti sa uvreženim klišeima i formulama, zaobilaziti ih i ublažavati, te od slabih do prosečnih scenarija (u Hollywoodu nije dobio priliku da sam napiše nešto) stvarati dobre filmove. Arrival tu nije izuzetak, a Villeneuve uspeva da nam savršeno “proda” trik na kojem je Nolan polomio zube na Interstellaru: da nas “izvozi” po skrivenim krivim tragovima i zameni nam uzroke i posledice tako da ceo film ima smisla uprkos tome ili baš zbog toga. Sva je prilika da ćemo uživati u dolazećem nastavku Blade Runnera, čak i najveći skeptici među nama.

Glede izbora glumaca i same glume, sve oči će biti uprte u Amy Adams, glumicu koja je često na listi nominiranih za zlatne kipiće, ali koja na dodeli često nema sreće. Da stvar bude čudnija, ove godine Amy Adams ima ne jednu, nego dve kompleksne, “oscarovske” uloge, osim Arrivala, ne treba zaboraviti ni ulogu u Nocturnal Animals Toma Forda, pa ćemo videti hoće li joj kumulacija ići u prilog. Kako se podigao “hype”, izglednije su joj šanse sa Arrivalom u kojem je ostvarila ulogu bez greške, oslonjenu na mikro-glumu, mimiku i minimalnu gestikulaciju i gde praktično nosi ceo film.

Problem s tim je da drugi glumci ne dolaze do izražaja sa uglavnom tipskim likovima koji su svedeni na narativna oruđa i “štake”. Međutim, teško da je to problem Jeremyja Rennera ili Foresta Whitakera ili Denisa Villeneuvea, koliko je to nedostatak scenarija koji potpisuje Eric Heisserer, čovek čija je najozbiljnija referenca Hours, osrednji ili blago natprosečni film katastrofe sa Paulom Walkerom koji u njemu zapravo glumi, a ne izvodi akrobacije sa automobilom ili bez pred “green screenom”.

  No, lako za protraćene glumce ili tipske sentimentalno-patetične premudre replike dijaloga i monologa. Ovakav scenario zapravo koči Arrival da bude zaista inteligentan SF film koji tera na razmišljanje. Dok se bavi lingvistikom i psihologijom i filozofijom jezika i komunikacije, on to zaista i jeste, ali koncepti koje prodaje pod sveža otkrića, poput mira u svetu i nužnosti komunikacije pre posezanja za nasiljem, stara su barem 70-ak godina i manje ili više uspešno primenjena u praksi.

Nekima će zasmetati i klišei po kojem je “slobodan svet” predvođen Amerikom skloniji nenasilju od autokratija poput Rusije, Kine, Sudana ili Venecuele koji su svakako anahroni, ali nisu potpuno neistiniti iz prizme ličnih i građanskih sloboda. Uostalom, kroz veći deo filma i scenarista i reditelj nude odmak, bilo kroz jajarsko-špijunsko držanje agenta, bilo kroz onaj incident sa “alt-right” komentatorom i zatupastim vojnicima.

Međutim, u skladu sa tiradom o miru u svetu, možemo na sve to gledati iz ugla kojoj je publici Arrival namenjen: običnoj kino-publici koja se možda neće ni setiti toliko puta ponovljenih filozofskih konepata ili će joj se oni učiniti tek lagano poznatim odnekle. Takvoj, hajdemo reći površnoj publici, Arrival deluje kao vrhunska mudrost i to u pravom trenutku kada se čini da (poznati) svet odlazi dovraga. Međutim, kada pređemo preko frustracije da Arrival nije baš toliko mudar i cerebralno učinkovit kakvim se predstavlja, ostaje nam činjenica da je reč o tehnički savršenom, inteligentno postavljenom i režiranom filmu o čijim ćemo nekim idejama ipak raspravljati.