Pretty Lethal

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Napomena: Poslednji deo 3-u-1 "kapsula"-kritike

Ni u poslednjem filmu naslova Pretty Lethal u ovoj neformalnoj grupi nemamo nevestu kao protagonistkinju, ali imamo originalnu Nevestu, odnosno Umu Turman. I to kao negativku, mađarsku provincijalnu psiho-mafijašicu Devoru u čijoj je krčmi baš pred obračun s rivalskim klanom kojeg predvode Lotar (Majkl Kalkin) i Marijana Marković zapela grupa balerina na proputovanju koje je pošlo po zlu. Među samim balerinama postoji rivalstvo, kao između čvrste Bouns (Medi Zigler) i privilegovane Princeze (Lana Kondor), ali one moraju da sarađuju međusobno kako bi izvukle živu glavu.

Potencijala za subverziju je itekako bilo, i to sa više strana. Prvo, ovaj je film delo ženskog autorskog dvojca, scenaristkinje Kejt Frojnd i režiserke Viki Džuson koje, u teoriji, svoj pogled suprotstavljaju uobičajeno muškom. Naravno da su tu potkačeni Tarantino i Rodrigez (nema teorije da lik Devore nije kompozit izvučen iz filma Grindhouse), kao i producenti franšize John Wick. Jer, ako samo jedna balerina, pa makar to bila najsvežija bivša Bond-devojka može onoliko da akcija protiv globalne mafije, koliko tek može cela trupa protiv provincijalnih Mađara? Druga stvar je sama esencija balerina za koje se pretpostavlja da su najnežnije od svih pripadnica nežnog pola, a da se pritom zaboravlja koliko su one zapravo gipke, izdržljive i sportski kondicionirane. (To nam je otkrio još alfa-mužjak Žan-Klod Van Dam kad je priznao da ga je balet fizički umarao više nego borilačke veštine.) Treća je, pak, reakcija na azijski koncept akcionog filma kao pažljivo koreografiranog nasilnog baleta.

Izvedba, pak, tek na momente blista kroz poneku koreografsku dosetku, poneko solidno režijsko rešenje (uglavnom se izbegava kinematografija haosa i snimanja kamerom iz ruke) ili elegantno ubiranje bonus-poena za inkluziju – jedna od balerina u trupi je gluva i igra je glumica s istim hendikepom, Milisent Simonds. Ali cela postavka i izgradnja „sveta“ su jednostavno suviše ofrlje izvedene, kako u naoko nebitnim detaljima, poput ruskih imena i „drakula“-akcenata za potrošne lokalce, tako i u onim bitnim za mehaniku priče. Dakle, ne samo da je Mađarska kao lokacija radnje i snimanja mogla da bude zamenjena bilo kojom drugom zemljom koja bi ušla u koprodukciju, već bi zapravo i motivacije za sukob mogle da se izmene i dorade. Ostaje utisak „treša“ i propuštene šanse da se lansira jedna zaista ozbiljna provokacija u smeru trenutnog stanja stvari u filmskoj industriji. Ali, ako je za utehu, makar nemamo sataniste kao alibi za sve.

Kalman's Day / Kálmán-nap

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Filmovano pozorište“ je termin koji se često upotrebljava u pogrdnom smislu kada reditelj ne uspe da razigra glumce kako bi oživeli dijalog, odnosno kada nema na raspolaganju ili ne uspeva da iskoristi raznovrstnost scenskog pejzaža. Sa druge strane, „filmovanje pozorišta“ jedan je od težih zadataka koje reditelj može sam sebi da izabere i nametne, jer za „prevod“ s jednog „jezika“ na drugi treba pokazati strašnu veštinu. Srećom, Sabolč Hajdu je, kao renesansna ličnost mađarske scene (glumac, pisac i reditelj, kako u pozorištu, tako i na filmu), više nego dorastao tom zadatku, što smo mogli i da vidimo u njegovom filmu Kalman‘s Day koji je prikazan u glavnoj takmičarskoj konkurenciji Palića.

Naslovni junak (igra ga sam Hajdu) i njegova aseksualna (ili od njega samo smorena) žena Olga (Orsolja Tot) pripadaju sloju mađarske buržoazije, one koja živi u idiličnim kućama na jezeru u šumi na periferiji Budimpešte i kupuje „palinku“, odnosno rakiju na izletima u Vojvodini. Njihovi prijatelji, Zita (Nora Feldeaki) i Levente (Domokoš Sabo) ipak su malo nižeg socijalnog statusa od njih, pa zbog toga Zita zove Olgu kako bi je pitala za uslugu da se porodica prijavi na njihovoj adresi kako bi njihovo dete moglo da se upiše u prestižnu školu. O tome će se raspravljati na proslavi Kalmanovog imendana, ali, kako to biva u pozorištu, pa i onom filmovanom, tokom razgovora se otvaraju i neke druge, moguće bolne teme i otkrivaju tajne i zameranja.

U Hajduovom opusu, Kalman‘s Day zauzima posebno mesto u centru trilogije od koje su sva tri dela već igrala „na daskama“, a ovo je druga filmska adaptacija, dok treću očekujemo. Hajdu suvereno vlada prostorom (koji samo jednom, možda i nepotrebno, napušta) i dramskom situacijom, a svakako pomaže i to što je glumačka postava u filmu uglavnom ista kao u predstavi (izuzetak je jedino Orsolja Tot, ali se i ona sjajno uklapa u uigrani ansambl). Najvažnije od svega, Sabolč Hajdu zna koliko je i kada je dosta, pa film pakuje na idealna 72 minuta u najboljem maniru Seli Poter (The Party koji nije adaptacija komada, ali deluje kao da jeste u najboljem smislu) i Romana Polanskog (čiji Carnage jeste adaptacija komada Jasmine Reze). Ukratko, Kalman‘s Day je film koji obiluje opipljivom dramom i glumačkom hemijom, zbog čega se gleda u jednom dahu.

Preparations to Be Together for an Unknown Period of Time / Felkészülés meghatározatlan ideig tartó együttlétre

 kritika objavljena na XXZ

2020.

Scenario i režija: Lili Horvát

uloge: Natasa Stork, Viktor Bodó, Benett Vilmányi, Zsolt Nagy, Péter Tóth, Andor Lukáts, Attila Mokos, Linda Moshier

Naslov možda deluje kao da je uzet iz neke stare alternativne off-drame ili nekog nezavisnog filma, i doista rogobatno zvuči, ali zapravo pogađa suštinu najnovijeg, četvrtog po redu, dugometražnog filma mađarske autorice Lili Horvát. Uostalom, to je nešto kroz šta junakinja, ironije li, gotovo sama prolazi. Preparations to Be Together for an Unknown Period of Time premijerno je prikazan u kasno-letnjem i rano-jesenjem klasteru festivala, u Veneciji i Torontu, turneja se nastavila na Cirih, Varšavu, Chicago i Busan, bio je i mađarski kandidat za Oscara, a naša publika je mogla da ga pogleda na upravo završenom 49. Festu.

Junakinja filma Márta Vizy (Stork) ugledna je doktorka neurohirurške specijalizacije na ugodnoj poziciji u New Jerseyu. Upoznajemo je kod psihijatra (Tóth) kojem objašnjava kako to da je posle dvadesetak godina odsustva ponovo završila u Budimpešti. Razlog je pakt s kolegom s kojim je imala romantični susret na simpozijumu, odnosno njihov ugovoren sastanak na njenom omiljenom mestu (peštanska strana Mosta Slobode) mesec dana kasnije. Štos je u tome što se dotični kolega, ugledni budimpeštanski hirurg s literarnim ambicijama i profesor na fakultetu János Drexler (Bodó) ne seća ni nje, niti dogovora. Seansa kod psihijatra funkcioniše kao okvir u kojem Márta deli svoja razmišljanja s njim (a posredno i s nama kao publikom), dok se glavnina radnje, odnosno njenog puta otkrivanja misterije i samospoznaje, odvija kroz »flashback«.

Taj put podrazumeva i stereotipnu »na prečac« odluku da ne iskoristi povratnu avio-kartu za Ameriku donetu direktno na aerodromu, iznajmljivanje trošnog stana i zapošljavanje u zastareloj, derutnoj bolnici s ljubomornim i neprijateljski nastrojenim kolegama, kao i nepoverljivim pacijentima. U slobodno vreme ona, pak, pokušava da se poveže s Jánosem i da otkrije zašto bi je on izmanipulisao, odnosno je li ona usled usamljenosti samu sebe zavaravala i sve izmaštala. U tome će joj posebnu prepreku predstavljati sin jednog njenog pacijenta Alex (Vilmányi), student medicine koji prema njoj gaji neprimerena i ničim uzvraćena osećanja.

Lili Horvát u svom scenariju dosta vešto žonglira s nekoliko ne toliko nepoznatih tema, poput odnosa između naprednog Zapada i zaostalog Istoka, te odnosa između karijere i društvenog života, odnosno disbalansa koji Mártu, inače lepu, briljantnu i ostvarenu ženu, može koštati psihičke stabilnosti. Najinteresantnije u svemu tome je da ni ona nije baš sigurna kroz šta prolazi, pa se ponekad ponaša naivno poput šiparice, svom statusu uprkos. Otkriće misterije zašto se János ponaša tako kako se ponaša i rasplet su možda takođe naivni, prigodni ne baš opravdani, ali ionako se put do njih računa više nego sam rezultat.

Taj put, međutim, kombinuje različite filmske uticaje u jednu glatku celinu. Ima tu dosta toga, od francuskog Novog Talasa i Hitchcocka, preko Kieszlowskog i Hanekea do atipičnih francuskih trilera 90-ih (The Apartment Gillesa Mimounija je jasna asocijacija po snazi atmosfere koja magnetski uvlači gledaoca u intimnu misteriju) savremenog lagano bizarnog i neuhvatljivog savremenog mađarskog filma. Zajedničko svemu tome je hladna atmosfera i cerebralni pristup nečemu što možemo smatrati »misterijama ljudske duše«, ali to ne znači da nema i neke igrivosti.

Zapravo, Márta je kao lik nešto hladnija i intelektualnija varijanta onih filmskih »ludih žena«, doduše bez one podrazumevane plitke mizoginije u karakterizaciji kakva je u takvim filmovima inače prisutna. Glumici Natasi Stork ovo je prva glavna uloga i pred njom je bio dosta težak zadatak da nađe pravi balans, što joj je i uspelo. Ona nosi ceo film, dok joj ostatak ansambla zdušno pomaže. Ima Preparations to Be Together for an Unknown Period of Time svojih nedostataka, zapravo ga je dosta teško i uhvatiti, ali ga glumci i atmosfera »prodaju« vrlo dobro.

Eden

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ánges Kocsis

scenario: Ágnes Kocsis, Ivo Briedis, Gábor Németh, Andrea Roberti

uloge: Lana Barić, Daan Stuyven, Lóránt Bocskor-Salló, Maja Roberti

Mogu li umetnička dela makar marginalno predvideti budućnost? Skrivaju li se u prošlosti i sadašnjosti neki znakovi ili sve možemo otpisati kao neke čudne podudarnosti i puke sinhronicitete? Film Eden u režiji Ágnes Kocsis, autorice koja je još uvek u tranziciji od statusa perspektivne do statusa zrele, svoju premijeru imao je ove godine u Rotterdamu, u programima Voices i Big Screen Competition, da bi mu festivalsku turneju prekinula pandemija. Nakon Göteborga i duže pauze, Eden je igrao i na virtuelnoj ediciji Sarajeva u programu Focus.

Junakinja filma Eva u interpretaciji hrvatske glumice Lane Barić alergična je na sve živo i neživo, a svaki kontakt sa spoljnim svetom je može ubiti, pa se zato u retkim prilikama u kojima se kreće izvan kuće oblači u astronautski skafander i kacigu. Njen jedini kontakt sa svetom su brat Gyuri (Bocskor-Salló) koji ima sve manje živaca za takav aranžman i armija doktora koji je proučavaju i sa njom eksperimentišu. Uzrok Evine bolesti je i predmet sudskog postupka koji treba da utvrdi je li ona zaista bila izložena nečemu opasnom onomad kada je bila u pustinji ili je sve to »u njenoj« glavi, odnosno stvar psihosomatike.

U tu svrhu i u svojstvu sudskog veštaka u njen život ulazi psihoterapeut Andras (flamanski glumac Daan Stuyven) sa zadatkom da posle nekoliko seansi donese svoje stručno mišljenje o njenom psihičkom stanju. Andras u međuvremenu razvije profesionalni interes za svoju novu, neobičnu pacijentkinju, a taj interes ubrzo transcedira do nivoa ljudski univerzalnog, humanog i prijateljskog. Sa druge strane, ni on nije čovek koji živi savršeno uređen život: i on, jednako kao i ona, pati od usamljenosti i izolacije, te pokušava da se ponovo poveže sa svojom kćeri školskog uzrasta, Lizom (Maja Roberti).

Nema sumnje da se Eden dotiče izrazito kompleksnih tema kao što su odnos ekologije i ekonomije, zdravlja i profita, ali glavne teme su (nametnuta) izolacija, usamljenost i (ne)mogućnost nošenja sa istima jer svako ljudsko biće želi kontakt sa svetom koji ga okružuje, kako sa predmetima, tako i sa drugim ljudima. U tom smislu, Evin »karantinski« status sa ove pozicije deluje kao zloslutno predskazanje onoga što nas je dva-tri meseca nakon premijere filma sve doletelo, pa gledanje filma sa ovako male vremenske distance može biti uznemirujuće za ljude koji su teško podnosili zatvaranje u svoje kuće i stanove. Bilo bi zanimljivo i ispitati stvar u obrnutom smeru i upitati Lanu Barić koliko ju je rad na ovom filmu pripremio za karantin jednom kada su se kamere i reflektori ugasili.

Centralni problem filma Eden je, pak, njegov anestezirani tempo i trajanje od preko 150 minuta za kojim, realno, nema potrebe, jer pritisak dosade, nedogađajnosti i anksiozu osećamo već u ekspoziciji. Takva postavka glumce stavlja pod dodatni pritisak da zadrže gledalačku pažnju u dugim scenama i kadrovima kojima Eden obiluje. Oni to uspevaju uz izniman trud, Lana Barić i Daan Stuyven briljiraju u zajedničkim scenama, ali i svako za sebe i u interakciji sa drugim glumcima. Ključ njihovog uspeha je doziranje intenziteta emocija koje odašilju.

Još jedna od jačih strana filma je i hladna, aseptična estetika bele odeće, belih zidova stanova i neonskih svetala medicinskih laboratorija koja savršeno oslikava unutrašnje živote protagonista. Naravno, nije to naročita novina u mađarskoj kinematografiji, Eden čak upadljivo liči na On Body and Soul Ildikó Enyedi i na vizuelnom i na tematskom planu, ali ovde to funkcioniše taman dovoljno da nas ta aseptična čudnovatost održava zaintrigiranima za dalji razvoj događaja. Prisutni su, naravno, i uticaju drugih autora, od Tarkovskog do Béle Tarra, diskretno ukomponovani u viziju Ágnes Kocsis. U konačnici, Eden je film za publiku specifičnog »arthouse« senzibiliteta kojoj itekako ima šta da ponudi, dok mu fali malo komunikativnosti (što je nedostatak scenarija na kojem je radila grupa autora) da bi jednako efikasno delovao i na širu publiku.

Comrade Drakulich / Drakulics eltvárs

kritika objavljena na XXZ

2019.

scenario i režija: Márk Bodszár

uloge: Lili Walters, Ervin Nagy, Zsolt Nagy, Szabolcs Thuróczy, István Znamenák, Nelli Schücs, Alexandra Borbély, Mónika Balsai, Roland Rába

Ma koliko desne struje apriorno štetile kulturi koju po pravilu uništavaju uskraćivanjem sredstava i imperativom preživljavanja na tržištu, odnosno komercijalizacije, mađarska kinematografija može poslužiti kao izuzetak od pravila. Razlog za to je njihova nacionalna kinematografska institucija koja funkcioniše nezavisno od državne politike, a u kojoj jedan čovek, njen upravnik, ima apsolutnu vlast. Andrew G. Vajna je nekadašnji hollywoodski producent i svakako ime od prevelikog značaja da bi bio ičiji politički poslušnik. Dok prigovori da najveću nacionalnu kinematografsku instituciju vodi kao svoju prćiju delimično stoje, rezultati govore u prilog tome da se nacionalna kinematografija kreće u dobrom pravcu: Son of Saul (2015) Lászla Nemesa je 2016. godine kao prvi mađarski film okrunjen Oscarom za najbolji strani film, uz još nekoliko značajnih nagrada (žirija u Cannesu, Zlatnog globusa i drugih), dok je On Body and Soul (2017) Ildikó Enyedi pokupio Zlatnog medveda u Berlinu.

Stvari stoje još bolje ako se pogleda žanrovski spektar kinematografije, odakle Vajna vodi svoje profesionalno poreklo. Iako vrlo glasan kritičar kako političke, tako i stručno-kinematografske strukture, Györgyi Pálfi ni u kojem slučaju nije zabranjen autor, a uz pomoć nacionalnog finansiranja je uspeo da realizuje svoju ambicioznu SF dramu His Master’s Voice (2018), Károly Ujj Meszáros je nakon uspeha sa fantazijskim filmom Liza the Fox Fairy (2015) uspeo realizovati produkcijski zahtevni politički akcioni triler X. (2018). Kills on Wheels (2016) Attile Tilla predstavlja kategoriju za sebe svojim stripovskim dizajnom, vrtoglavom akcijom i crnim humorom.

Jedno od bitnijih imena mađarske žanrovske filmske produkcije je i Márk Bodszár čiji je film Heavenly Shift (2013) jako dobro rezonirao sa publikom iz našeg regiona koja imala prilike da ga vidi. Reč je o crnohumornoj drami smeštenoj u noćni milje Budimpešte u kojem kao zaposlenik hitne pomoći pokušava da preživi Sarajlija Milan. Hevaenly Shift je naredne 2014. godine pobedio na Grossmannu, festivalu fantastičnog filma i vina u Ljutomeru, u Sloveniji, koji predstavlja zlatni standard u regiji kada je reč o žanrovskim i fantastičnim filmskim festivalima. Bodszár sada ima novi film, Comrade Drakulich koji je nakon bioskopske distribucije kod kuće prošle jeseni imao tu nesreću da mu festivalska turneja “padne” u pandemijsko/post-pandemijsko vreme. Film je ipak uspeo da se domogne online izdanja NIFFF-a u švajcarskom gradu Neuchatelu, ali i fizičke, proređene, ali svejedno rasprodate projekcije na Grossmannu.

Comrade Drakulich ambiciozna je i nesvakidašnje uspela politička satira sa elementima farse, špijunskog trilera i fantastične vampirske ljubavne priče smeštena u ne tako davnu komunističku prošlost Mađarske. Dok je naslov klasična aluzija i na vampirizam (postoje indicije da su glasine o rumunskom grofu kao o vampiru i masovnom ubici potekle baš iz Mađarske gde je dotični proveo poslednje godine svog zemaljskog života) i na komunizam, elegancija sa kojom Bodszár spaja navedene elemente je nešto u čemu se može uživati.

Nakon godina provedenih u inostranstvu, pre svega na Kubi i u Americi, drug Fábián (Zsolt Nagy) se makar na kratko vraća u svoju domovinu koju je zadužio hrabrom borbom rame uz rame sa Jánosom Kádrom i ostalim mađarskim partizanima kako bi organizovao prikupljanje krvi za decu i ranjenike u sestrinskoj komunističkoj vijetnamskoj naciji koju još uvek pustoši rat sa mrskim imperijalističkim američkim neprijateljem. Ono što je posebno zanimljivo u Fábiánovom slučaju je da on ne stari, kreće se samo noću i zapravo živi krajnje neskromno, reklo bi se zapadnjački razmetljivo i dekadentno.

Delikatan zadatak praćenja njega pri prikupljanju krvi i diskretnog otkrivanja njegove tajne večnog života dobija mlada agentica Mária Magyar (Walters). Ona, pak, ima partnera u službi i u privatnom životu, Lacija Kuna (Ervin Nagy) koji bi se najbolje mogao opisati sintagmom “jak i glup”, a čiji je jedini kvalitet za službu slepa vernost proklamovanim komunističkim idealima. Dok zadatak dovodi na scenu ljubavni trougao (jer, hej, moderni vampiri osim što piju krv pružaju i fantastičan seks i bude želju za avanturom) o kojem se sprdaju i nadležni u službi i komšije, oni na vrhu znaju šta je u igri: večni život koji bi osigurao i večnost komunizma.

Radeći sa nevelikim budžetom od oko 2 miliona eura, Bodszár prilično verno uspeva da rekreira detalje neveselog perioda ranih 70-ih u Mađarskoj. Istini za volju, “trabanti” za sirotinju, “volge” za zaslužne drugove i ostale “lade” i “moskviči” možda deluju suviše muzejski nekorišćeni, ali valjda su takva generalna pravila igre za portretiranje socijalističkog “glmaura”. Kada je reč o uređenjima enterijera, Bodszár i ekipa mu odlaze korak dalje u smislu realističnosti i pogađaju suštinu i pojedinosti hladnoratovskog perioda na manje veseloj, a kasnije i poraženoj strani “gvozdene zavese”.

Spominjanje 1956. godine, neuspele revolucije, nacionalne traume i opšteg mesta antikomunističke retorike u današnjoj Mađarskoj u ovakvom filmu možda može delovati kao malo nesuptilan i otvoreno kalkulantski čin usmeren na skupljanje simpatija na desnom spektru, ali to naprosto ne stoji, iz više razloga. Prvo, sam Fábián je čvrsto pozicioniran kao oportunista, ali i dosledni partizan i komunista, tako da njegova pozicija o 1956-oj koju na nekoliko mesta ponavlja nikako ne ide u prilog nacionalističkoj mitomaniji. Drugo, sam taj događaj, ponovljen po sličnom scenariju sa još krvavijim posledicama 1968. u Čehoslovačkoj, svakako predstavlja mrlju, ako ne i preferirani “modus operandi” pro-sovjetskog istočnog bloka u kojem staljinizam sve do kolapsa ranih 90-ih nikada nije bio pošteno prokazan.

Konačno, cela fantazija ovog izvrsno odigranog, vešto uslikanog i režiranog filma je i više nego uverljiva, gledano konvencionalnim aršinima. Sve i kada bi vampiri postojali, sistemi usmereni ka monolitnosti i večnosti bi imali manji problem sa moralnom deprivacijom konzumacije tuđe krvi u smislu vlastitog preživljavanja, dok bi svakako već bio kako se u to elitno društvo krvopija uvući i kako na poziciji krvopije ostati večito. Ovako iz lagodne pozicije gledalaca možemo samo da se zavalimo i da uživamo, zahvalni na tome da su vampiri stvar fikcije i da su u stvarnom svetu zatrovanom komunističkim totalitarizmom bili tek strašila za malu decu iz nekih bapskih priča i starih legendi na rubu zaborava.

Strangled / A martfűi rém

2016.

scenario i režija: Arpad Sopsits

uloge: Karoly Hajduk, Gabro Jaszberenyi, Zsolt Anger, Peter Barnai, Zsolt Trill

Oponašanje američkih žanrovskih uzoraka nije ništa novo u evropskoj ( čak kontinentalnoj, ne-anglofonoj) kinematografiji. U kinematografijama pojedinačnih evropskih zemalja su se svakako zapatili po žanr ili dva poreklom iz Hollywooda. Najsvežiji primer je Rusija čija se filmska industrija trudi da baš u svakoj formuli dostigne Hollywood, ali se manjak finansijskih sredstava često primeti na konačnom proizvodu.

U poslednje vreme je u kinematografijama zemalja bivšeg istočnog bloka prisutan trend filmova o serijskim ubicama inspiriranim manje ili više istinitim slučajevima iz komunističke prošlosti. Pobude za to su jasne, nikada nije loše napraviti demistifikaciju prošlosti i perioda kada je rigidna ideologija bojila živote ljudi, a “period piece” predstavlja ostvariv izazov filmskim stvaraocima. Tako su Česi i Slovaci koprodukcijski napravili The Red Captain, smešten u sumrak socijalizma i, usled televizijskog “porekla” većine ekipe, nalik na TV film i mini-seriju, a Mađari svoj stvarni slučaj davitelja iz gradića Martfű s kraja 50-ih i početka 60-ih godina prošlog veka.

Vremenski kontekst tu nije nimalo slučajan i omeđen je dvema neuspešnim anti-komunističkim revolucijama koje su zgazili sovjetski tenkovi. Film počinje godinu dana posle revolucije 1956. godine u Mađarskoj, utamničenjem pomalo čudnog, ali ipak nevinog osumnjičenog Akosa Retija (Jaszberenyi), fabričkog radnika koji je navodno zadavio svoju koleginicu zbog neuzvraćene ljubavi. Nakon sedam godina se u gradiću ponovo dešavaju ubistva sa sličnim karakteristikama. Kako tome prići, s obzirom da bi ponovno pokretanje istrage bilo protumačeno kao izraz slabosti i uništilo bi karijeru tadašnjeg okružnog tužioca (Trill) koji je zbog tog slučaja unapređen, a i ubistva, naročito serijska, su ipak deo dekadentne zapadne kulture i nikako ne priliče socijalističkom čoveku.

Srećom pa će ambiciozni mladi tužilac (Barnai) ipak preispitati te postulate uprkos upozorenjima iskusnijih kolega, a na svoju stranu će privući i stereotipno pripitog policajca nečiste savesti (Anger) sa kojim će imati eksplozivnu dinamiku, ali im je obojici, je li, istina draža od ega. Štos je, međutim, što za istinu obično niko ne kaže hvala. Sad, je li to naknadna pamet o komunističkom periodu ili jedna opštepoznata istina?

Radnja filma inače teče paralelno na tri koloseka, prateći ponovnu istragu, baveći se nevino osuđenim Retijem i njegovom borbom za novo suđenje, te prateći ubicu na pohodu. Sve tri radnje su pratljive, premda je ritam pomalo opterećen, a dva sata, koliko film traje, je previše za kompaktnost, a premalo za detaljnost. Sama istraga je tu najmanje sporna, procedural kao procedural. Reti u zatvoru na početku ima jednu prilično neprijatnu scenu bez koje se zaista moglo. Najproblematičniji je ubica na pohodu: Sopsits mu vrlo rano otkriva identitet, a scene u kojima on prati žrtve kao da pripadaju nekom drugom filmu i nekom drugom žanru. O fetišizaciji nasilja nad ženama ne bih ni raspravljao, neki će je videti, neki ne i oba nepomirljiva tabora će biti u pravu.

Sa tehničke strane, film izgleda impozantno za svoj budžet za šta se ponajpre treba zahvaliti direktoru fotografije Gaboru Szabu. Detalji perioda su uhvaćeni kako treba, sa merom i stilom. Gluma je takođe na zavidnom nivou, iako smo ovakve likove viđali po drugim filmovima. Problem je, međutim, što je ovaj vrlo solidan film predstavnik jednog istrošenog žanra i u njega ne unosi ama baš ništa novo, a istovremeno se čini da bi pojedini aspekti u tome čega se hvata mogli biti i bolje odrađeni, recimo socijalni i psihološki razlozi za takve zločine baš tu i baš tada. Ovako ostaje u onoj solidnoj varijanti za ubiti dva sata vremena i pogledati kako to Mađari rade. Ali da je ovo neki novi Zodiac, nije.

1945

2017.

režija: Ferenc Török

scenario: Ferenc Török, Gabor T. Szanto, Krisztina Esztergalyos

uloge: Peter Rudolf, Bence Tasnadi, Tamas Szabo Kimmel, Dora Sztarenki, Jozsef Szarvas, Agi Szirtes, Eszter Nagy-Kalozy, Ivan Angelus, Marcell Nagy, Miklos B. Szekely

Datum je 11. avgust 1945. godine, Amerikanci su bacili bombu na Nagasaki, rat u Evropi je već mesecima gotov, ali se ruševine i zgarišta još uvek vide, a preživeli logoraši i zarobljenici se tek stidljivo vraćaju. Mesto radnje je neimenovano mađarsko selo, vreme je vruće kako samo zna biti u Panonskoj Niziji. U pozadini, makar u trećem planu, uvek vidimo rusku patrolu u džipu, što nam sugerira transfer od jednog totalitarizma do drugog, iz jednih smutnih vremena u druga.

Nadajući se da to još nije svršen čin, seoski gazda, načelnik i apotekar Istvan (Rudolf) sprema svadbu svog povučenog sina Arpada (Tasnadi) sa sposobnom i ambicioznom seoskom curom Rozsi (Sztarenki), iako je pre rata ona bila verena za Jancsija (Szabo Kimmel) koji je sada lokalni komunistički agent, govori ruski, šuruje sa patrolom i sprema se da, kad za to dođe vreme, postane novi seoski načelnik. Veliko slavlje u selu će poremetiti jedan događaj: iz voza koji se zaustavio na stanici izlaze dvojica Jevreja, otac i sin (Angelus, Nagy) preživelih logoraša, i iznose dva kovčega koja tovare na zaprežna kola i kreću put sat vremena udaljenog centra sela.

Vest o njihovom dolasku će se brzo proširiti i uzburkati duhove u selu. “Nisu naši”, kažu jedni. “Čiji su?” pitaju drugi. “Oni svi izgledaju isto, crna odela, brade, šeširi”, kažu treći. Ko ih šalje? Šta nose u kovčegu? Možda kozmetiku. Sa kojim ciljem? Možda da preuzmu Isztvanovu apoteku. Možda su rođaci i legalni naslednici imovine lokalnih prognanih i pobijenih Jevreja. Možda su njihovi poznanici koji su od njih otkupili kuće i radnje, pa sada zahtevaju restituciju. Bilo kako bilo, dok se oni približavaju centru sela, atmosfera postaje sve usijanija, seljani počinju sa međusobnim koškanjem i ne znaju kako da se postave, defanzivno ili po načelima zakona i hrišćanskog morala.

Istina je da 1945, ta hronika jednog dana u fiktivnom i svakom mađarskom selu, film u kome se nižu događaji niskog intenziteta, a ne događa se ništa određeno, na planu sadržaja ne govori ništa do sada neviđeno u istoriji filma ili u našem istorijskom pamćenju. Iako smo skloni zaboravljanju, jedan totalitarizam nije tek tako zamenjen drugim, niti su logori smrti preko noći postali neupitna istina ukorenjena u najširim slojevima stanovništva. Period tranzicije sa ma kako očekivanim ishodom, kao i period suočavanja sa neposrednom prošlošću je ipak trajao neko određeno vreme. Usuđujem se reći da potonje još nije gotovo od kraja Drugog svetskog rata do danas, uz sve novokomponovane revizije i pokušaje relativizacije.

Takođe, kao što to u filmu i vidimo, svaliti krivicu za antisemitizam na jednog ludaka, jedan režim ili jedan narod bi bilo površno. Antisemitizam je kao otrov tekao Evropom stolećima i stolećima pre Hitlera. Patuljasti diktator ga nije izmislio, nego naučio i na njemu zasnovao svoju doktrinu i stvorio režim koji je delovao sa groznom i zastrašujućom efikasnošću. I, što je najstrašnije, u tome je nailazio na vrlo malo otpora širom Centralne i Istočne Evrope. Sa jedne strane, strah od drugosti, ma koliko iracionalan bio, duboko je ukorenjen u razna društva. Sa druge, rat kao takav je prilika da se ispolje najniži lešinarski, profiterski i oportuni interesi na koje “mali čovek” nije imun.

Ono što, kad je o filmu reč, moramo podvući je da ovde na delu nemamo didaktiku, ma koliko i ona u ovom slučaju bila primerena i na mestu, nego upravo suprotno. 1945 je primer izuzetno pažljivo osmišljenog i realiziranog suptilnog filma u kojem je svakom detalju pružena zaslužena pažnja. Bilo da se radi o protoku vremena koje podseća na western klasik High Noon, što je dodatno pocrtano western (“eastern”?) atmosferom ili o izgradnji odnosa među likovima podeljenim u dva tabora, onih sa grižom savesti i onih sa gotovo nečovečnim nagonom za samoodržanjem.

Šta tek reći za izuzetno sugestivnu fotografiju u kojoj čak i kroz crno-bele tonove osećamo i vrućinu i težinu atmosfere i za dinamičnu montažu koja nas baca iz jednog pod-zapleta u drugi? Ili za muziku uvek na istom setu instrumenata koja nas vodi kroz žanrove od etno-jazza do jevrejsko-mađarskih tužnih violina i koja konstantno podiže dinamiku? Ili za glumce, više ili manje poznate tek posvećenim poznavaocima mađarske kinematografije, koji se sjajno uklapaju u scenografiju Laszla Rajka, poznatog arhitekte filmskoj publici značajnog zbog angažmana na Oscarom nagrađenom filmu Son of Saul?

Otvoreno rečeno, 1945 je jedan od onih impozantnih filmova koji su skrojeni tako da ostave snažan utisak i da se dugo pamte. Ništa u dosadašnjoj karijeri Ferenca Töröka nije govorilo da on u sebi ima jedan takav film, ali je uvek važio za ekonomičnog pripovedača i veštog zanatliju. Ovde ga vidimo u najboljoj formi, kako gradi film do devastirajuće kulminacije i onda pušta priču da se lagano spusti sa svim teretom spoznaje.

 Svakako nije zgoreg s vremena na vreme se podsetiti nasleđa Holokausta, naročito u smutna vremena u kojima se zazivaju ideali prošlosti. Možda je zbog toga Berlin odabran kao mesto za svetsku premijeru, kao sredina koja je iz ruševina nacizma i komunizma izrasla u tolerantno okruženje puno poštovanja za drugost i žrtve. 1945 je od tada gostovao po festivalima, ali nije ni približno dobio pažnju koju zaslužuje kao jedan od najboljih filmova 2017. godine.

Tiszta Szivvel / Kills on Wheels

2016.

scenario i režija: Attila Till

uloge: Zoltan Fenyvesi, Szabolcs Thuroczy, Adam Fekete, Monika Balsai, Lidia Danis, Dušan Vitanović

Mađarski film je u usponu. Tu ne govorimo samo o art-sceni koja ima dugu tradiciju koja nam je dala Szaba, Jancsa i Tarra i čiji je novi vrhunac Oscar za strani film dodeljen Šaulovom sinu Laszla Nemesa koji se profilira kao naslednik te priče. Daleko od toga da je on jedini, recimo filmovi Kornela Mundrucza su redovna pojava na filmskim festivalima A kategorije. Nije tajna da filmski fond ima rezultate uprkos relativno diktatorskoj politici Andyja Wajne koji se pita za sve, da privlači strane filmske i televizijske produkcije i da se ta sredstva u nekoj meri preusmeravaju i domaćim autorima. Opet, Palfyjeve morbidne ekstravagance (Taxidermia, Szabadeses) su uglavnom samofinansirane i van tog sistema, ali je makar za pohvalu to što postoji sve obimnija domaća produkcija filmova bliskih žanrovskom pristupu.

Onim što dođe na festivale u našoj regiji možemo svakako biti zadovoljni. Urbana romantična komedija Iz nekog neobjašnjivog razloga Gabora Reisza je svojom varijacijom na temu klasičnog Woodija Allena osvojila publiku i kritiku u Puli pretprošle godine. Godinu dana ranije glavnu nagradu na Grossmannu je odnela Nebeska smena Marka Bodszara, crnohumorna drama napetog ritma smeštena u milje radnika budimpeštanske hitne pomoći i po izrazu bliska klasicima (post-)jugoslovenskog filma. Prošlogodišnji motovunski naslov Ubice na točkovima nastavlja taj trend na vrlo dobar način.

Premisa o dvojici besciljnih i smorenih tinejdžera sa fizičkim hendikepom koji se slučajno i upoznaju i udružuju sa prekaljenim kriminalcem, plaćenim ubicom takođe u invalidskim kolicima može otići u dve krajnosti. Sa jedne strane, tu je inspirativna drama o težini života i nužnosti teškog rada na savladavanju prepreka u stilu pokojnog Hallmark kanala, a sa druge, film može otići ka sferama morbidnog crnog humora sa primesama akcije, negde između nemaštovitih Guy Ritchiejivih klonova koji niču Istočnom Evropom kao gljive posle kiše i Palfijevih šokantnih bizarnosti. Srećom, Attila Till bez većih problema uspeva da nađe svoj izraz koji možemo nazvati akcionom komedijom sa dušom i drži ga se od početka do kraja, pazeći na detalje i naročito dobro tempirajući akciju i relaksaciju, humor i dramu.

Stripovski urađenu špicu treba shvatiti kao najavu tona u kojem će film operirati, naročito u slučaju lika ubice Rupaszova (Thuroczy) kojeg upoznajemo pred izlazak iz zatvora. On je jednostavno stripovski cool lik, sposoban stići i uteći (koliko se može u datim okolnostima), duhovit i sa dobrim srcem koje skriva pod maskom opasnog momka koji radi za srpsku mafiju. Stripovska mu je i pozadinska priča koja se kroz film razrađuje i najavljuje romansu sa medicinskom sestrom Evi (Danis) koja je pred udajom. Stripovski deluje i njegov šef Radoš (Vitanović), brbljivi sadista večito okružen čoporom ubojitih pasa, pa su stoga stripovski i njegovi zadaci.

U stripovskoj hijerarhiji, tinejdžeri Zoli (Fenyvesi) i Barba (Fekete) koji žive u internatu, smaraju se školom i terapijom i rekreiraju sitnim vandalizmom bili bi u najboljem slučaju pomagači, “sidekicks” kako bi se to reklo, i njihov odnos sa Rupaszovom počinje kao takav, da bi se razvio u konkretno prijateljski. Oni su njegov preko potrebni kontakt sa izgubljenom dobrotom, on je njima ulaznica u svet avanture, daleko od bola i dosade svakodnevnog života. I pravo je zadovoljstvo njih trojicu gledati u ovom napetom, uvrnutom i humornom filmu.

Ono čime se Ubice na točkovima mogu pohvaliti je apsolutno sjajna autorska kontrola koju Till demonstrira u svakom segmentu filma. Szabolcs Thuroczy je jedini profesionalni glumac od glavnog trija i uspeva da privuče pažnju i preuzme teret na sebe kako bi u zajedničkim scenama olakšao Fenyvesiju i Feketeu, izuzetno talentovanim amaterima koji imaju stvarne hendikepe kojih se ne da odigrati. Sva trojica imaju sjajnu zajedničku hemiju, momci apsolutno uživaju na snimanju i to se vidi, a Till ih iz rediteljske fotelje sjajno usmerava. Mafijaš iz bivše Jugoslavije je postao “trope” u modernoj kinematografiji, toga su svesni i Till i glumac mu Vitanović, pa se oslanjaju na danske klasike žanra i tamošnje glumce Zlatka Burića i Dejana Čukića.

Till sjajno vodi i priču, nalazeći onu finu liniju između čovečnosti, humora i patetike. Recimo, jeste li ikada zamislili kako to izgleda bežanje sa mesta zločina u invalidskim kolicima uzbrdo? Ili šipčenje kroz močvaru na pecanje u istoj formaciji? Ili šta se dešava kada se akumulator od električnih kolica isprazni? Ili kad vežbe ne rade svoj posao? Tillov humor nikada nije suviše očigledan, nema namigivanja ni podgurivanja i, najvažnije od svega, poštuje svoje subjekte, a i nas kao gledaoce. To ne znači da se on neće putem dobro zezati i poigravati se sa našim očekivanjima, koketirati sa patetikom, pa to odbaciti.

Ono u čemu film briljira je obrat na samom kraju koji celu viđenu priču daje u novom svetlu. Krupan je to zalogaj čak i za verzirane žanrovske autore, treba se poigrati sa gledaočevom percepcijom i očekivanjem, biti originalan, uraditi nešto što se do sada nije radilo i, najvažnije od svega, na taj način da priča štima i pre i posle toga. Tillov obrat je bez svake sumnje šlag na torti i dodatni razlog da Ubicama na točkovima zacementira status žanrovske poslastice.

Szabadeses / Free Fall

2014.

režija: Gyorgy Palfi

scenario: Gyorgy Palfi, Zsofia Ruttkay

uloge: Piroska Molnar, Miklos Benedek, Tamas Jordan, Marina Gera, Csaba Gosztony, Zsolt Nagy, Nora Lili Horich, Nora Parti, Zoltan Schmied, Zsolt Trill, Diana Kiss, Geza Hegedus, Attila Menszator-Heresz, Reka Tenki, Janos Varadi

Pored toga što očito voli bizarnost više nadrealnog nego direktno gadnog tipa, Gyorgy Palfi pokazuje sklonost ka kratkim, odnosno što kraćim formana. Njegov globalno najpoznatiji film, “body-horror” Taxidermia (2006) imao je Palfija atipično dugačke segmente – u pitanju je bio povezani triptih smešten u tri vremenska perioda. Ostali su se uglavnom bavili vinjeticama, sjajan primer za to je prvenac Hukkle (2002), a Palfi je sa The Final Cut: Ladies and Gentlemen (2012) čak upotrebio snimke iz mnoštva klasičnih filmova i preslažući njihove kratke kadrove napravio svoj filmski eksperiment.

Szabadeses opet ima vinjete, manje ili više ispresecane kratke filmove koji su povezani centralnom “promenadom” kao kakvo muzičko delo. Mesto radnje je sasvim obična stambena zgrada u Budimpešti, a svet je lagano nadrealan i alegoričan da se tu daju iščitati uticaju Bunuela, Cronenberga, Leos Caraxa i Roya Anderssona koji su povremeno iskakali i u Palfijevim ranijim radovima. Naravno, iz svega toga se može izvući kontekst savremenog mađarskog društva, ekonomskih i socijalnih prilika, tradicije i ugrađenog čudaštva.

Film počinje sa centralnom, nosećom pričom i isprvase čini kao delce socijalnog realizma. Piroska Molnar i Miklos Benedek igraju neimenovani penzionerski par u nečemu što bi se moglo nazvati svakodnevnom, čak banalnom penzionerskom egzistencijom. Džangrizavi deda je opsednut preslagivanjem svojih dnevnih doza lekova, misterijom ko mu malo-pomalo krade zalihe likera i svađanjem sa babom, a baba gleda da ide linijom manjeg otpora, da mu ugodi ili da mu se skloni s puta, a tek ponekad da ga pecne nekim jetkim komentarom. To se prekida kad baba izađe iz stana sa torbama, ali umesto da bi išla naniže, odlazi do krova i skače s njega.

Ali to nije priča o samoubistvu (Mađarska je notorna po visokoj stopi samobistava), pošto babi od pada nije skoro ništa: odlomljena drška od naočara i ispali točak sa torbe za pijacu su jedina šteta. I baba kreće nazad gore, peške pošto lift ne radi, prolazeći pored stanova koji svaki krije svoju bizarnost i svojevrsne slonove u sobi, na kojima će Palfi insistirati kroz ceo film.

Tako učitelj joge prekorava svog najuspešnijeg polaznika koji levitira da to čini samo iz taštine. Gospodin organizuje formalni ispraćaj (ko zna gde) za svog rođaka, a njegova žena je sve vreme potpuno gola, što ostali formalno obučeni gosti ne primećuju. Par opsesivno čistih ljudi umotanih u najlon ima najčudniji “no touch” seksualni odnos koji ste ikada videli. Život žene i dvojice muževa poprima odlike svojevrsnog “realityja”, ali i “sitcoma”, sa sve nasnimljenim smehom na traku koja se pušta. Ginekolog izvodi obrnuti porođaj na pacijentkinji. Dečak se plaši bika u sobi kojeg njegova isprepadana majka i dominantni (agresivni) otac ne primećuju.

Iako nema ni blizu onog začudnog efekta kakav je svojevremeno imala Taxidermia, Szabadeses je možda u svojoj začudnosti najartikuliraniji Palfijev film do sada. Nije tu cilj samo zbuniti publiku nekog filmskog festivala, Palfiju to nije čak ni prioritet. On kroz ovu nadrealnu avanturu daje pogled u sliku mađarskog društva kakvo je danas, odnosno kakvo je bilo juče (mada sumnjam da je žičana ograda bitno promenila budimpeštansku svakodnevicu), sa svim svojim strahovima, begovima, regresijama, i mehanizmima odbrane. Za to nije potrebno biti veliki poznavalac mađarskih prilika, neke od aluzija jesu eksplicitno vezane na tamošnju situaciju, ali su druge dovoljno univerzalne da ih je moguće iščitati i u nekom drugom kontekstu.

Szabadeses će pažljivom gledaocu priuštiti 75 minuta prijatno-neprijatne, čudne, bizarne zabave, nekoliko trenutaka smeha i nekoliko diskretnih objašnjenja. Gledajte na ovo kao na svojevrsni dodatak na Caraxov Holly Motors, jednostavniji i direktniji, sa svojim ultra-zabavnim, ali i nešto kompleksnijim i težim pasažima. Preporuka fanovima.

For Some Inexplicable Reason / VAN valami furcsa és megmagyarázhatatlan

2014.

scenario i režija: Gabor Reisz

uloge: Aron Ferenczik, Juli Jakab, Miklos Horvath, Balint Gyorivanyi, Tamas Owczarek, Roland Lukacs, Katalin Takacs, Zsolt Kovacs, Kata Bach, Maria Leite

Iz nekog neobjašnjivog razloga i mi kritičari znamo krivo proceniti film na osnovu opisa. Dobro, treba imati u vidu da je pisanje opisa za festivale i njihove kataloge uglavnom PR posao, a da se PR uglavnom obraća najširoj publici, a kritičari nisu ni najšira ni sasvim obična publika. To rezultira time da film po opisu može zvučati obično, čak trivijalno, i da ne donosi nešto novo. Iz nekog neobjašnjivog razloga, istoimeni film (u direktnom prevodu) iz opisa mi je delovao baš tako obično, ali reč je o izuzetno inovativnom, promišljenom i dobro posloženom filmu koji je svakako vredan pažnje i publike i kritike.

Recimo to ovako, u pitanju je urbana komedija nalik na newyorške u čijem se centru nalazi Aron (Ferenczik), momak od skoro 30 godina koji je zapeo u studentskoj životnoj rutini. Umesto New Yorka, imamo budimpeštu, ali priča je slična: svi njegovi drugovi su započeli svoje karijere, a on i dalje tapka u mestu. Valjda ga je zbog toga i ostavila njegova devojka Eszter (Jakab), pa ga upoznajemo kroz montažnu sekvencu u kojoj on fantazira o svojoj smrti (ono kao, samo se sruši u slapstick maniru) u najrazličitijim situacijama - na ulici, u javnom prevozu, kapirate već. Pored toga što nema posao, što nema ni devojku i što su svi njegovi drugari uspešniji od njega, Aron ima i roditelje, izgubljenog oca (Kovacs) i zaštitničku majku (Takacs) koji ga forsiraju da nađe posao, smiri se, sredi i sve što već ide. To ide do toga da mu majka, sramotno kako to samo majka ume, piše CV i pokušava da ga zaposli.

E, sad, logorejični i nesigurni Aron, neodoljivo štreberskog izgleda uglavnom ne pije, ali kad vidi Eszterinu sliku sa drugim tipom na društvenim mrežama, spontano popizdi, nalije se i bukira kartu za Lisabon, iz nekog neobjašnjivog razloga. (Dobro, objašnjeno nam je, ali to svejedno deluje na dugačkom štapu.) Možda je to novi početak, ali u Budimpešti svejedno mora da reši neke zaostatke, kao i ničim izazvan “crush” na curu koja se zove Eva Tinta (Bach) i koja je, od svega, kontrolorka u javnom prevozu koja ga je ulovila.

Sadržaj filma svakako meandrira levo-desno, gore-dole, u svim mogućim i nemogućim pravcima, ali For Some Inexplicable Reason je film koji će vas zabavljati od početka, pa do apsolutno genijalne odjavne špice koja se pomera horizontalno tako da vidimo manje ili više celu ekipu ispred i iza kamere. Ipak, to nije samo produkt nekog nestrukturiranog ludila i naleta kreativnosti, već je u pitanju izrazito promišljen film koji svoje fore predano gradi i uredno naplaćuje. Jasno, Gabor Reisz je debitant u celovečernjem formatu, ali i veteran kratkih filmova, pa iz tog formata preuzima neke postupke. Montažne sekvence su izvrsno manične, u glumačkoj ekipi su Reiszovi prijatelji i dosta često se oseti duh improvizacije, kako u tekstu, tako i u fotografiji (koju Reisz takođe potpisuje).

Uticaji starije, proverene, ali i savremene kinematografije su vidljivi na svakom koraku, ali to nije puko podražavanje, nego pre svega promišljanje i rekontekstualizacija. Većina gledalaca će na prvu loptu prepoznati da neke scene izgledaju kao da ih potpisuje Michel Gondry, ali asocijacije mogu ići i dalje. For Some Inexplicable Reason je film koji pre svega savršeno rekontekstualizira urbane komedije ranog Woodija Allena, što je redak primer (ako ne i bez presedana) u kinematografiji kontinentalne Evrope. Aron Ferenczik sjajno kanalizira tog woodyallenovskog tipičnog logorejičnog i nesigurnog lika kojem se stalno dešavaju neki baksuzi, ali Reisz ne staje na tome. Ruši se četvrti zid, govori se u kameru, oseća se duh vremena i na tome se poentira.

Nije se to slučajno dogodilo baš u Budimpešti. Možda zaboravljamo, ali Woody Allen nije ni samo newyorški, niti samonikli fenomen, već jedan od predstavnika te newyorško-židovske komičarske scene. Možda nije bio na sceni, ali jedan Budimpeštanac Ephraim Kishon je bio svakako literarni pandan celoj toj školi izrazito kvalitetnog, hrabrog i elaboriranog humora. Nije teško pronaći poveznice i povući paralele. Mislite o tome i dobro se zabavite.

White God / Feher isten

2014.

režija: Kornel Mandruczo

scenario: Kornel Mandruczo, Viktoria Petranyi, Kata Weber

uloge: Zsofia Psotta, Sandor Zsoter

A počinje tako dobro, jednom od onih scena kojima je mesto u antologijama savremenog filma, dugom i preciznom “vožnjom” koja prati devojčicu koja biciklira kroz suncem okupanu, ali napuštenu Budimpeštu, a za njom “galopira” čopor pasa, velikih, malih, rasnih, mešanaca i džukela. Praćena klasičnom muzikom, ova scena deluje strašno i urezuje se u pamćenje. Zapravo, deluje kao nekakav strašan, gotovo apokaliptičan san i u prilog tome govori činjenica da devojčica niti ne ubrzava okretanje pedala praćena zastrašujućim čoporom.

White God dolazi sa određenim pedigreom festivalskih uspeha i nagrada, posebno u Cannesu. Reditelj Kornel Madruczo je pokupio nagradu Un certain regard, a dva psa simpatičnih imena Luke i Body su nagrađena “Psećom Palmom” za svoje uloge. Ta druga nagrada nikako nije nezaslužena, ali su je zaslužili i njihovi treneri, kao i celokupna ekipa angažovana na snimanju scena sa psima od kojih su neke “masovke” zastrašujućih razmera. Budimo iskreni, nije to lako snimiti, a White God je na tom planu apsolutno impresivan. Očekivanja su, dakle, tu. Visoka i dodatno podgrejana festivalsko-kritičarskim “hypeom”, učitavanjem socijalno-političkog konteksta i izjavama reditelja na tu temu. Ništa od toga ne može da vas pripremi na činjenicu koliko je White God, ispod sve te ulaštene površine, jedan zapravo loš, promašen i iznad svega neartikuliran film.

 

Razlog za to je kriminalno pretenciozna priča i kriminalno loš scenario. Devojčica Lili (Psotta), ona sa biciklom (života mi, ne odvaja se od bicikla) mora da provede naredna tri meseca sa svojim, “otuđenim” ocem (Zsoter), pošto majka ide na duži službeni put. Problem je u tome što je otac jedan neuspešan i ogorčen čovek (radi kao veterinar-kontrolor u klanici, stan mu izgleda kao da se tek uselio), te stoga drkadžija sa kojim “princezasta” tinejdžerka ne želi imati posla. Lili je k tome gotovo patološki vezana na svog psa, krupnog mešanca Hagena. Problem je u tome što je politika susedstva u kojem njen otac živi restriktivna po pitanju pasa, a ni otac nije entuzijastičan da deli životni prostor sa velikom džukelom. Dodatni problem su mađarski “rasni zakoni” po pitanju pasa, prema kojima se za držanje mešanaca zahteva registracija i plaća taksa, što je veoma jasna simbolika (nisu tu potrebna rediteljeva objašnjenja u intervjuima) koja gađa i pogađa “orbanizaciju” Mađarske i društveni poredak na ivici fašizma.

Bilo kako bilo, Hagen završava na ulici. Najpre je sam, ali se ubrzo “skompa” sa bandom uličnih i napuštenih pasa sa kojima beži od šintera i uopšte ljudi ne tako dobre volje. U međuvremenu, Lili ga traži i kreće na put samouništenja (znate već, bezobrazluk u školi, cigarete, alkohol, droga, partijanje) u nemogućnosti da nađe svog ljubimca i prijatelja. Hagen će imati svoju odiseju po budimpeštanskim ulicama, koja uključuje i Cigane i klošare i pasje borbe i nehumani azil za pse i u konačnici pasju revoluciju.

 

Dobro, natuknica sa fašizmom i rasnim zakonima je na mestu, naročito ako pratite vesti iz Mađarske, ali problem je u tome što ostaje samo natuknica. Razrade tu nema, a nema ni neke naročite političke oštrine. Psi u ovom filmu mogu predstavljati i Rome i ilegalne imigrante i uopšte siromašnije slojeve, ali oni su tu nebitna masa, najčešće bez ikakvih svojstava i karaktera. Bar na neko vreme možemo da se zadovoljimo sa varijantom “Lassie se vraća kući” sa minimalnom socijalnom oštricom smeštenom u prljavštinu budimpeštanske i periferijske margine. Iako je tipski, taj pristup donekle radi posao do jednog određenog trenutka, posle kojeg sve odlazi u dubiozu i nebulozu.

Taj trenutak je negde na ulasku u famozni treći čin, kada se Hagen reši iz ilegalnog ringa za borbe pasa i kada završi u azilu odakle će povesti pasju revoluciju. Ta revolucija je, ma kako vizuelno impresivno izgledala (ponavlja se i dalje razrađuje scena sa početka), tupa, šuplja, bezzuba i potpuno besmislena. Logika kojom se Mandruczo tu vodi i kao scenarista i kao reditelj je disneyevska, naivna, blentava sa dozom nepotrebnom popovanja. Dodatno, završetak filma se odlaže i odlaže u nedogled, pa pored nebuloze klizi u smaranje i otvorenu iritaciju, sve do kraja koji se slobodno može svrstati u kategoriju transfera blama i uvrede za inteligenciju.

 

Za razliku od pasje ekipe, kojima svaka čast na glumačkim dostignućima, barem su nas spasili od jeftinog CGI-ja, ljudska glumačka ekipa ne blista. Zsofia Psotta pogađa one iritantne tonove koji se traže od tipične tinejdžerke, a Sandor Zsoter ne diže njenog oca ni zericu iznad stereotipa drkadžije. Nesretni glumci nisu tu ništa krivi, oni su samo radili na likovima kakve su dobili, bez pokušaja da im udahnu lični pečat, a ni reditelja Kornela Mandrucza očito rad sa glumcima nije previše zanimao. Isto, samo u još većoj meri, važi i za galeriju epizodista iz Liline muzičke škole, zgrade u kojoj otac živi ili sa ulica kojima Hagen luta. Oni su još veći stereotipi bez ikakvog odstupanja od zadatog. Za utehu možda, ali i to samo donekle, može poslužiti to što film izgleda solidno, sniman kamerom iz ruke u širokoj paleti boja, koja ipak ponekad postaje previše treskava i van fokusa.

Ostajem zbunjen činjenicom da je žiri u Cannesu nagradio ovakav film. Mislim, svaka čast za rad sa psima, donekle i ideju da se iz pasje, ulične perspektive secira stanje u mađarskom društvu koje drma i surova tranzicija i još surovija kriza, ali iznad svega unutrašnja politika i odsustvo tolerancije. Problem je u tome što u ovom filmu ta ideja nije razrađena i što se Mandruczo jako muči da pronađe nešto makar nalik tonu, usput se oslanjajući na barem tri različitih “štaka” i filmskih klišea. White God tako ostaje jedan pretenciozan i potpuno infantilan film koji se prodaje za vrhunsku umetnost. Pretencioznog počinje već sa naslovom koji asocira na kultni film White Dog (Sam Fuller, 1982) koji za protagonistu uzima psa treniranog da napada Crnce. Ovde je ta metafora na rasizam izuzetno neuspela, ali izgleda da je nekima u publici i festivalskim selektorskim krugovima dovoljno da je ona tu. Porazno.