Eden

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Ánges Kocsis

scenario: Ágnes Kocsis, Ivo Briedis, Gábor Németh, Andrea Roberti

uloge: Lana Barić, Daan Stuyven, Lóránt Bocskor-Salló, Maja Roberti

Mogu li umetnička dela makar marginalno predvideti budućnost? Skrivaju li se u prošlosti i sadašnjosti neki znakovi ili sve možemo otpisati kao neke čudne podudarnosti i puke sinhronicitete? Film Eden u režiji Ágnes Kocsis, autorice koja je još uvek u tranziciji od statusa perspektivne do statusa zrele, svoju premijeru imao je ove godine u Rotterdamu, u programima Voices i Big Screen Competition, da bi mu festivalsku turneju prekinula pandemija. Nakon Göteborga i duže pauze, Eden je igrao i na virtuelnoj ediciji Sarajeva u programu Focus.

Junakinja filma Eva u interpretaciji hrvatske glumice Lane Barić alergična je na sve živo i neživo, a svaki kontakt sa spoljnim svetom je može ubiti, pa se zato u retkim prilikama u kojima se kreće izvan kuće oblači u astronautski skafander i kacigu. Njen jedini kontakt sa svetom su brat Gyuri (Bocskor-Salló) koji ima sve manje živaca za takav aranžman i armija doktora koji je proučavaju i sa njom eksperimentišu. Uzrok Evine bolesti je i predmet sudskog postupka koji treba da utvrdi je li ona zaista bila izložena nečemu opasnom onomad kada je bila u pustinji ili je sve to »u njenoj« glavi, odnosno stvar psihosomatike.

U tu svrhu i u svojstvu sudskog veštaka u njen život ulazi psihoterapeut Andras (flamanski glumac Daan Stuyven) sa zadatkom da posle nekoliko seansi donese svoje stručno mišljenje o njenom psihičkom stanju. Andras u međuvremenu razvije profesionalni interes za svoju novu, neobičnu pacijentkinju, a taj interes ubrzo transcedira do nivoa ljudski univerzalnog, humanog i prijateljskog. Sa druge strane, ni on nije čovek koji živi savršeno uređen život: i on, jednako kao i ona, pati od usamljenosti i izolacije, te pokušava da se ponovo poveže sa svojom kćeri školskog uzrasta, Lizom (Maja Roberti).

Nema sumnje da se Eden dotiče izrazito kompleksnih tema kao što su odnos ekologije i ekonomije, zdravlja i profita, ali glavne teme su (nametnuta) izolacija, usamljenost i (ne)mogućnost nošenja sa istima jer svako ljudsko biće želi kontakt sa svetom koji ga okružuje, kako sa predmetima, tako i sa drugim ljudima. U tom smislu, Evin »karantinski« status sa ove pozicije deluje kao zloslutno predskazanje onoga što nas je dva-tri meseca nakon premijere filma sve doletelo, pa gledanje filma sa ovako male vremenske distance može biti uznemirujuće za ljude koji su teško podnosili zatvaranje u svoje kuće i stanove. Bilo bi zanimljivo i ispitati stvar u obrnutom smeru i upitati Lanu Barić koliko ju je rad na ovom filmu pripremio za karantin jednom kada su se kamere i reflektori ugasili.

Centralni problem filma Eden je, pak, njegov anestezirani tempo i trajanje od preko 150 minuta za kojim, realno, nema potrebe, jer pritisak dosade, nedogađajnosti i anksiozu osećamo već u ekspoziciji. Takva postavka glumce stavlja pod dodatni pritisak da zadrže gledalačku pažnju u dugim scenama i kadrovima kojima Eden obiluje. Oni to uspevaju uz izniman trud, Lana Barić i Daan Stuyven briljiraju u zajedničkim scenama, ali i svako za sebe i u interakciji sa drugim glumcima. Ključ njihovog uspeha je doziranje intenziteta emocija koje odašilju.

Još jedna od jačih strana filma je i hladna, aseptična estetika bele odeće, belih zidova stanova i neonskih svetala medicinskih laboratorija koja savršeno oslikava unutrašnje živote protagonista. Naravno, nije to naročita novina u mađarskoj kinematografiji, Eden čak upadljivo liči na On Body and Soul Ildikó Enyedi i na vizuelnom i na tematskom planu, ali ovde to funkcioniše taman dovoljno da nas ta aseptična čudnovatost održava zaintrigiranima za dalji razvoj događaja. Prisutni su, naravno, i uticaju drugih autora, od Tarkovskog do Béle Tarra, diskretno ukomponovani u viziju Ágnes Kocsis. U konačnici, Eden je film za publiku specifičnog »arthouse« senzibiliteta kojoj itekako ima šta da ponudi, dok mu fali malo komunikativnosti (što je nedostatak scenarija na kojem je radila grupa autora) da bi jednako efikasno delovao i na širu publiku.