Lapsis

 kritika objavljena na XXZ

2020.

scenario i režija: Noah Hutton

uloge: Dean Imperial, Madeline Wise, Babe Howard, James McDaniel, Frank Wood

Kada je u pitanju nadolazeći, mladi američki nezavisni filmski stvaralac Noah Hutton, kod njega izgleda nema sredine. Ili će stvarati u okvirima dokumentarne forme, ili će se prepustiti fantaziji, a realnost (odnosno njegova vizija iste) prisutna je i u jednom i u drugom. U dokumentarnom filmskom rodu se oprobao u dugometražnom formatu još mladić i student, dok se u slučaju svojih igranih filmova do sada držao kratkog metra, uz učešće na grupnom projektu Mosaic kao vrhuncem. Lapsis, prikazan u revijalnom programu upravo završenog Sarajeva, njegov je prvi dugometražni igrani film koji bi mu u nekoj boljoj godini zasigurno lansirao karijeru.

Junak filma je Ray (Dean Imperial), serijski gubitnik zaposlen na nikad do kraja objašnjenom švercerskom poslu koji podrazumeva aerodrom, skladište, beli kombi i dostavljanje robe. Vreme radnje autor filma naziva »alternativnom sadašnjošću«, čime se brani od etikete niskobudžetnog i niskotehnološkog SF-a, premda se ta »alternativna sadašnjost« može tumačiti i kao bliska budućnost u kojoj mnogo toga izgleda kao u našem svetu, dok su pravila igre ipak drugačija.

U svakom slučaju, Ray mora da nađe dodatni posao kako bi svome bratu Jamieju (Howard) plaćao skup bolnički tretman, pa preko svojih kriminalnih veza (McDaniel) uspeva da dobije ubrzani start kao »kabler«, odnosno polagač kablova za jednu od umreženih kompanija koje uvode novi, kvantni internet. Inače, u tom svetu je sve kvantno, novi standard je kvantni, kalendar je kvantni i vreme je kvantno, a dotični kablovi će bazično ubrzati trgovinu deonicama i to im je osnovna funkcija. Finta sa »kablerskim« angažmanom nije samo to da je »freelance«, odnosno isključivo po učinku, bez »trivijalija« poput sindikata, zdravstvenog, penzionog i socijalnog osiguranja, već i to da su živim ljudima konkurencija sve napredniji i sofisticiraniji dronovi koji ih mogu ostaviti bez dobitka za pređenu kilometražu jednom kada im ukradu rutu.

Ray o poslu ne zna ništa i misli da je imao sreće i dovoljno jaku vezu da bi već na početku odskočio od konkurencije, iako nije ni vredniji ni iskusniji od njih. Međutim, sa ulaskom Ane (Wise) na scenu, on će dobiti ključne informacije, sagledati širu sliku i makar razmisliti o promeni strane u sukobu potlačenih, tlačitelja i hijena između njih sklonih iskorištavanju žrtava i uzimanju dodeljene crkavice od gazda. Hoće li mu i kako uspeti?

Ono u čemu Hutton uspeva u potpunosti je izbegavanje »high concept« pristupa od kojeg pate mnogi SF filmovi. Time on nudi jedan metaforičan i ironičan pogled u našu suvu svakodnevnu realnost i stanje kapitalizma kakav imamo danas. Dok priča priču o Rayu koji se, doduše prečicom, probija sa dna vođen čak i plemenitim motivima, autor jednako, ako ne i više vremena posvećuje izgradnji sveta koji čak i vizuelno podseća na naš i prema kojem je usmerio nemalu količinu svog otrova.

U tom svetlu nisu na smetnji ni uglavnom nepoznati američki glumci, redom iz nižih ešalona »indie« kinematografije koji još nisu imali priliku za proboj. To ni u kojem slučaju ne znači da su loši u svojim ulogama, a aura običnosti koju usled svoje ne baš impozantne poznatosti nose im svakako ide u prilog. Pritom je Imperialova saradnja sa drugim glumcima u sporednim, a definišućim ulogama kao što su to Howard i Wise savršeno uverljiva i zapravo raznolika. Hemije ima i sa čistim epizodistima.

Zapravo, ima nečeg ironičnog u »online« festivalskoj turneji Lapsisa, baš kao i u stanju stvari u ovom našem svetu ove nenormalne godine. Nije čak ni toliko stvar toga što je Hutton izmislio opaku bolest za potrebe filma (ona se zove »omnia«, kombinuje simptome hroničnog umora sa insomnijom i, osim što je nasledna, a ne zarazna, može poslužiti kao dubler za koronu ili pre njeno predskazanje). Svetska premijera je, naime, bila zakazana za SXSW, prvi festival otkazan zbog pandemije i zatvaranja, da bi trenutni kraj puta, posle takođe virtuelnog montrealskog Fantasia festivala i fizičkog prikazivanja na Bucheonu u Koreji, bio na naprečac otkazanom Sarajevu. Opet, ima nečeg sablasnog u tome kako je Hutton pogodio dalju radikalizaciju klasnih odnosa i fenomen tehnoloških magnata koji se bogate dok su ostali u perpetualnom stanju krize i šoka i zbog toga dalje propadaju i ukopavaju se. Zaista, svet iz Lapsisa liči na naš i to nije nimalo lepo, što film čini budućom obaveznom lektirom o greškama i nepravdi vremena sadašnjeg.