Mulan

 kritika objavljena na XXZ

 

2020.

režija: Niki Caro

scenario: Rick Jaffa, Amanda Silver, Elizabeth Martin, Lauren Hynek

uloge: Liu Yifei, Donnie Yen, Gong Li, Jet Li, Jason Scott Lee, An Yoson, Tzi Ma, Rosalind Chao, Cheng Peipei, Tang Xana, Ron Yuan, Jimmy Wong

Nova Disneyeva igrana verzija Mulan živi je spomenik onoj narodnoj mudrosti da se svetu ne može ugoditi. Dok je kritika uglavnom došla do nekakvog konsenzusa šta sa filmom valja, a šta ne (recimo da su akcija i vizuelni identitet svakako čvršće komponente nego scenario), publika ga je napala sa svih strana, često međusobno isključivih. Za proverene Disney fanove, nova Mulan je bila suviše nova, suviše u skladu sa određenim političkim agendama i nedovoljno spektakularna (ili makar spektakularna na način na koji su oni navikli), dok je kineskoj publici film bio suviše zapadnjački, odnosno baziran na zapadnim stereotipima. Kontroverze oko glavne glumice i njene podrške hongkonškoj policiji u obračunu sa demonstrantima, te oko činjenice da je film sniman u kineskoj provinciji Xinjiang poznatoj po državnom teroru nad pripadnicima ujgurske manjine svakako nisu pomogle marketingu filma.

Dodajmo u tu jednačinu i nesrećne okolnosi oko višestrukog pomeranja termina za premijeru sve do njenog otkazivanja na teritoriji Severne Amerike (film je izašao direktno na VOD-u), pa nam je jasno da je negativni publicitet rezultirao ničim zasluženom katastrofom u smislu zarade. Mulan je ipak film koji je uspeo u dvema ključnim namerama: da, za razliku od drugih Disneyevih igranih prerada animiranih klasika, izgleda kao punokrvni igrani film, te da u tome deluje autentično (okupljena je ekipa kineskih, hongkonških i azijsko-američkih glumaca) i u skladu sa savremenim tendencijama u tretmanu roda. Za to je u scenariju trebalo žrtvovati par stvari iz animirane verzije, pre svega zmaja-ljubimca koji u kontekstu igranog filma ne bi funkcionisao i romantični pod-zaplet koji se u današnjem kontekstu može smatrati u najmanju ruku retrogradnim, ako ne i uvredljivim.

Osnova priče o Mulan je ista i u animiranoj i u igranoj verziji: reč je o nestašnoj devojci (u odrasloj dobi igra je Liu Yifei, vrlo uverljivo i sa priličnim zvezdanim potencijalom) koja ne prihvata nametnute rodne uloge (»ne zna gde joj je mesto«), pa umesto da bi se udala, ona bira da ratuje. Priliku dobija prilikom mobilizacije, pa skrivećki odlučuje da svome ostarelom ocu (Tzi Ma, izuzetan) uzme mač i pridruži se vojsci umesto njega kada varvari sa severa predvođeni Böri Khanom (Jason Scott Lee) napadnu u nameri da sruše cara (Jet Li).

Mulan mora skrivati svoju polnu, odnosno rodnu pripadnost i od svog komandanta Tunga (Donnie Yen) i od svojih drugova, što je dovodi u nekoliko komičnih neprilika (recimo, kako se ne može kupati s njima, onda oni osećaju njen neprijatan miris). Međutim, kada zagusti, ona postaje ratnica spremna da predvodi vojsku i da se istakne junaštvom. Njena tajna, međutim, neće dugo ostati skrivena jer će je otkriti Khanova pomoćnica, veštica Xianniang (jedna, jedina i nezamenjiva Gong Li), sa kojom Mulan ima više zajedničkog nego što je spremna prihvatiti. Sam film je, konačno, njen »origins story« odnosno put koji je prešla od mladalačke pobunjenice protiv nametnutog odnosa snaga u svetu do zrele ratnice sa inicijativom i liderskim sposobnostima.

U tom smislu, Mulan je inspirativna priča upakovana u »light« varijantu »me too« društvene klime fokusiranu na otvaranje dodatnih mogućnosti za žene u »muškom« svetu. Tu valja napomenuti i da ekipu iza kamere, od kreativne do tehničke, u velikim proporcijama čine žene. Osim rediteljke i tri četvrtine scenarističkog tima, žene su se našle i na pozicijama direktorke fotografije (Mandy Walker), kostimografkinje (Bina Daigeler) i glavne dekoraterke scene (Anne Kuljian), i ta tri tehnička aspekta su među vrhuncima filma.

Iako scenario pati od previše ruku i previše »doctoringa« sa motivacijom koja češće spada u društveno-političku agendu nego što se vodi dramaturškim pravilima dobrog ukusa, Niki Caro se kao rediteljka prekaljena na inspirativnim pričama pokazala kao pravilan izbor. Mulan pati od možda previše praznih hodova i pokušaja da se nešto objasni dijalogom umesto da se pokaže, ali akcija, kada do nje dođe, zaista je spektakularna i sasvim u skladu sa kanonima »wuxia« avantura koje nam dolaze iz Kine, Hong Konga ili Tajvana. Koreografija je impresivna, a efekti upotrebljeni sa stilom. Kao igrani film, Mulan izgleda vrlo dobro već u kućnim uslovima, a u bioskopu taj osećaj spektakla dolazi do punog izražaja, posebno kada grune epski intonirani »soundtrack«.

Kada se crta podvuče, Mulan je veliki korak unapred za konzervativni studio poput Disneya. Sasvim je dovoljno u kanonu kao što je to bila i prethodna, animirana verzija, ali je, sa druge strane, i jedinstven, originalan igrani film. Nije pokušaj da se postigne »još malo istog« pomoću novijih tehnologija i nije orgija ničim izazvanog CGI-ja, već pravi pravcati igrani film.