Mulan

 kritika objavljena na XXZ

 

2020.

režija: Niki Caro

scenario: Rick Jaffa, Amanda Silver, Elizabeth Martin, Lauren Hynek

uloge: Liu Yifei, Donnie Yen, Gong Li, Jet Li, Jason Scott Lee, An Yoson, Tzi Ma, Rosalind Chao, Cheng Peipei, Tang Xana, Ron Yuan, Jimmy Wong

Nova Disneyeva igrana verzija Mulan živi je spomenik onoj narodnoj mudrosti da se svetu ne može ugoditi. Dok je kritika uglavnom došla do nekakvog konsenzusa šta sa filmom valja, a šta ne (recimo da su akcija i vizuelni identitet svakako čvršće komponente nego scenario), publika ga je napala sa svih strana, često međusobno isključivih. Za proverene Disney fanove, nova Mulan je bila suviše nova, suviše u skladu sa određenim političkim agendama i nedovoljno spektakularna (ili makar spektakularna na način na koji su oni navikli), dok je kineskoj publici film bio suviše zapadnjački, odnosno baziran na zapadnim stereotipima. Kontroverze oko glavne glumice i njene podrške hongkonškoj policiji u obračunu sa demonstrantima, te oko činjenice da je film sniman u kineskoj provinciji Xinjiang poznatoj po državnom teroru nad pripadnicima ujgurske manjine svakako nisu pomogle marketingu filma.

Dodajmo u tu jednačinu i nesrećne okolnosi oko višestrukog pomeranja termina za premijeru sve do njenog otkazivanja na teritoriji Severne Amerike (film je izašao direktno na VOD-u), pa nam je jasno da je negativni publicitet rezultirao ničim zasluženom katastrofom u smislu zarade. Mulan je ipak film koji je uspeo u dvema ključnim namerama: da, za razliku od drugih Disneyevih igranih prerada animiranih klasika, izgleda kao punokrvni igrani film, te da u tome deluje autentično (okupljena je ekipa kineskih, hongkonških i azijsko-američkih glumaca) i u skladu sa savremenim tendencijama u tretmanu roda. Za to je u scenariju trebalo žrtvovati par stvari iz animirane verzije, pre svega zmaja-ljubimca koji u kontekstu igranog filma ne bi funkcionisao i romantični pod-zaplet koji se u današnjem kontekstu može smatrati u najmanju ruku retrogradnim, ako ne i uvredljivim.

Osnova priče o Mulan je ista i u animiranoj i u igranoj verziji: reč je o nestašnoj devojci (u odrasloj dobi igra je Liu Yifei, vrlo uverljivo i sa priličnim zvezdanim potencijalom) koja ne prihvata nametnute rodne uloge (»ne zna gde joj je mesto«), pa umesto da bi se udala, ona bira da ratuje. Priliku dobija prilikom mobilizacije, pa skrivećki odlučuje da svome ostarelom ocu (Tzi Ma, izuzetan) uzme mač i pridruži se vojsci umesto njega kada varvari sa severa predvođeni Böri Khanom (Jason Scott Lee) napadnu u nameri da sruše cara (Jet Li).

Mulan mora skrivati svoju polnu, odnosno rodnu pripadnost i od svog komandanta Tunga (Donnie Yen) i od svojih drugova, što je dovodi u nekoliko komičnih neprilika (recimo, kako se ne može kupati s njima, onda oni osećaju njen neprijatan miris). Međutim, kada zagusti, ona postaje ratnica spremna da predvodi vojsku i da se istakne junaštvom. Njena tajna, međutim, neće dugo ostati skrivena jer će je otkriti Khanova pomoćnica, veštica Xianniang (jedna, jedina i nezamenjiva Gong Li), sa kojom Mulan ima više zajedničkog nego što je spremna prihvatiti. Sam film je, konačno, njen »origins story« odnosno put koji je prešla od mladalačke pobunjenice protiv nametnutog odnosa snaga u svetu do zrele ratnice sa inicijativom i liderskim sposobnostima.

U tom smislu, Mulan je inspirativna priča upakovana u »light« varijantu »me too« društvene klime fokusiranu na otvaranje dodatnih mogućnosti za žene u »muškom« svetu. Tu valja napomenuti i da ekipu iza kamere, od kreativne do tehničke, u velikim proporcijama čine žene. Osim rediteljke i tri četvrtine scenarističkog tima, žene su se našle i na pozicijama direktorke fotografije (Mandy Walker), kostimografkinje (Bina Daigeler) i glavne dekoraterke scene (Anne Kuljian), i ta tri tehnička aspekta su među vrhuncima filma.

Iako scenario pati od previše ruku i previše »doctoringa« sa motivacijom koja češće spada u društveno-političku agendu nego što se vodi dramaturškim pravilima dobrog ukusa, Niki Caro se kao rediteljka prekaljena na inspirativnim pričama pokazala kao pravilan izbor. Mulan pati od možda previše praznih hodova i pokušaja da se nešto objasni dijalogom umesto da se pokaže, ali akcija, kada do nje dođe, zaista je spektakularna i sasvim u skladu sa kanonima »wuxia« avantura koje nam dolaze iz Kine, Hong Konga ili Tajvana. Koreografija je impresivna, a efekti upotrebljeni sa stilom. Kao igrani film, Mulan izgleda vrlo dobro već u kućnim uslovima, a u bioskopu taj osećaj spektakla dolazi do punog izražaja, posebno kada grune epski intonirani »soundtrack«.

Kada se crta podvuče, Mulan je veliki korak unapred za konzervativni studio poput Disneya. Sasvim je dovoljno u kanonu kao što je to bila i prethodna, animirana verzija, ali je, sa druge strane, i jedinstven, originalan igrani film. Nije pokušaj da se postigne »još malo istog« pomoću novijih tehnologija i nije orgija ničim izazvanog CGI-ja, već pravi pravcati igrani film.

McFarland, USA

2015.

režija: Niki Caro

scenario: Christopher Cleveland, Bettina Gilois, Grant Thompson

uloge: Kevin Costner, Maria Bello, Carlos Pratts, Ramiro Rodriguez, Diana Maria Riva

Koliko puta možete pasti na istu foru? Koliko puta će vam ista stvar biti zanimljiva, učinkovita ili efektna? Kada “evergreen” formula postaje dosadni, izlizani i izrabljeni šablon koji svima ide na živce? Šta ćemo sa filmom koji je sastavljen isključivo od takvih opštih mesta kao što je to slučaj sa McFarland, USA? Kako vas kritičar sme pogledati sa ozbiljnom facom i reći vam da je i pored jeftinih klišea ovaj inspiraciono-motivacioni film dobar i da nema veze što je manipulativan i zapravo neiskren?

Odgovor svakako ne leži u činjenici da ga je producirao Disney, studio koji ovakva melodramatična sranja izbacuje na pokretnoj traci. Niti u tome da iako se tu radi o manjinama i sudaru kultura, McFarland biva i ostaje film od belaca i za belce, sa potpuno belačkom perspektivom i fetišem o belom mesiji koji pomaže manjinskim klincima da se prosvete, uzdignu i integriraju. Dangerous Minds, možda? O, da, i još puno toga. Pa još sa sportom, tim sveameričkim i opšteljudskim faktorom povezivanja među ljudima. 

Iako ništa od toga nije agresivno, ovo je i dalje nekakav “casual” rasizam, sva ta spika o pranju savesti kroz pomaganje onima koji su imali manje sreće u životu. Gladna afrička deca, kambodžanski siročići, unesrećeni u zemljotresima i poplavama, svi ti drugi gladni i prezreni zapravo ne rabe našu jednokratku pomoć koliko bi im pomoglo da ih pustimo na miru da se sami snalaze i da sa sobom eventualno povedemo svu tu nesposobnu, diktatorsku i korumpiranu vlast koju imamo običaj podržavati zbog mira u svetu, ako ne i iz ciničnijih razloga.

Ono što McFarland, USA čini gledljivim filmom je prosta činjenica da u njemu trenera, “belog mesiju”, pa još sa prezimenom White, igra Kevin Costner. Za njega se teško može reći da je versatilan glumac koji može odigrati skoro sve, ali u svojim ograničenim tipovima, Costner je bez premca. U McFarlandu jedino nema njegove akcijaško-trilersko-špijunske komponente, ali je zato sve ostalo prisutno. I “all-American” pristojnost i sport (ovog puta ni fudbal ni bejzbol, već jednostavni, skromni kros) i tlapnja o privilegovanom i malo pogubljenom belcu koji ne može naći prestižniji posao, pa zato mora imati posla sa manjinama dok se o njima ne nauči i ne počne da ih gleda sa razumevanjem, odobravanjem ili čak divljenjem. Imamo čak i western u tragovima, i kroz lokacije ruralne, agrikulturne Kalifornije, i kroz narativ o autsajderima koji postaju pobednici u velikom finalu. Dobro, nema ni postapokalipse, ali to pre možemo gledati kao Kevinovu ljubav i tihu patnju nego kao njegov “forte”.

Bez potrebe da to naglašavam, njegovo ostvarenje je ovde sjajno, i na svakom pojedinačnom aspektu i kao “combo”. Jim White je esencijalni Kevin Costner. I to je najveći kvalitet McFarlanda. Toliko da nećemo primetiti da Maria Bello nema pojma šta uraditi sa svojim tankim, tipskim likom njegove žene i da su gomila imigrantskih mladića u njegovom sve sami sportski stereotipi (lepotan, pobunjenik, komični debeljko itd) i da uglavnom služe kao alat preko kojeg će on ostvariti svoj cilj. Istini za volju, Diana Maria Riva je odlična kao meksička “mater familias”, ali se njen lik nervozne i oštre Latinoamerikanke opasno približava stereotipu.

Istinita priča ili ne (sled događaja u stvarnom životu je manje ili blizak onome što je prikazano u filmu, samo sumnjam da je bilo baš tako sladunjavo), McFarland, USA je jedan solidan komad filmske konfekcije. Školski, stabilno i ne preterano maštovito napisan i jednako tako režiran, svoj jedini kvalitet pronalazi u glavnom glumcu. Da je glavnu ulogu dobio bilo ko umesto Costnera, ovaj film bi dobio moju “preporuku” za izbegavanje. Kevin Costner ga samom svojom pojavom izdiže na jedan novi nivo.