Race

2016.

režija: Stephen Hopkins

scenario: Joe Shrapnel, Anna Waterhouse

uloge: Stephan James, Jason Sudeikis, Eli Goree, Shanice Banton, Carice van Houten, Jeremy Irons, William Hurt, Jonathan Higgins, David Kross, Barnaby Metschurat

Kada sam početkom ove godine video “trailer” za Race, pomislio sam kako su producenti i distributeri opasno pogrešili u tempiranju izlaska filma pred publiku. Ovakvi filmovi nisu za “groblje” na početku sezone, nego za njen glamurozni kraj. Da se pojavio u pravo vreme, Race bi se gotovo sigurno umešao u bitku za Oscare, makar zbog same svoje teme: biografskog portreta crnog sprintera Jesseja Owensa, njegovog istorijskog uspeha u Berlinu 1936. godine i problema sa kojim se suočavao kod kuće, a koji nisu mnogo daleko od onih sa kojima su se ne-belci (a i poneki belci) suočavali u nacističkoj Nemačkoj. Ne tvrdim da bi zapravo pokupio neke kipiće, sigurno ne bi bez oštre i skupe kampanje, ali poneka nominacija bi svakako doprinela daljem uspehu na kino-blagajnama.

Posle odgledanog filma, rekao bih čak da su producenti i distributeri možda i bili u pravu. Jednostavno, nisu hteli da previše ulažu u karte koje su imali, a one, izuzev po pitanju teme i atraktivnog “settinga”, nisu bile baš jake. Nemojte me krivo shvatiti, Race nije loš film, vrlo je pristojnog kvaliteta, dušu dao za televizijski program i celu porodicu na okupu, ali nije ništa više od toga, a sama tema to zahteva.

Film prati Owensa (James) od upisa na fakultet do trijumfalnog povratka sa Olimpijade na kojoj je osvojio čak 4 zlatne medalje i postavio isto toliko svetskih rekorda, što je raspon od tri vrlo interesantne godine. Za to vreme su se na geopolitičkoj sceni dogodile dve stvari: nacisti su došli na vlast u Nemačkoj, a u Americi je predsednik Rooseveldt pokrenuo New Deal, ali je istovremeno podržavao eugeničke eksperimente i rasnu segregaciju. Owens je bez problema izborio mesto u američkom olimpijskom timu (što je i ne baš diskretna poenta filma da je u sportu bitno samo šta možeš, a ne da li si crn ili beo), ali ne i nepodeljeno poštovanje svojih sunarodnika, čak ni kao pobednik, na šta autori filma tek sporadično stavljaju akcenat.

Jedan od problema je i vrlo nestandardan izbor glumca za njegovog trenera Larrija Snydera. Jason Sudeikis je i više nego sposoban komičar, sposoban čak da menja ton prema dramskom, ali uz ograničenje da isti ostane pretežno komičan. Nije on katastrofalan ovde, ali raniji “typecast” i njegova specifična intonacija pri izgovoranju replika nas navodi da u svakom trenutku očekujemo neki štos. Konačno, hemija između njega i Stephana Jamesa je skoro nikakva u tom smislu mentor-učenik, a ne pomažu ni izvorno kartonski likovi sa minimumom karakterizacije. Konačni dojam u tom segmentu je najobičnije otaljavanje.

Osim tog glavnog zapleta oko Owensa i njegovog puta do titule, prisutna su još dva pod-zapleta. Prvi se tiče debate koju vode budući predsednik IOC-a Avery Brundage (Irons) i njegov oponent Jeremiah Mahoney (Hurt) oko toga treba li Amerika učestvovati na Olimpijadi u Berlinu i time prećutno podržati Hitlerov projekat ili je bolje dati (političku) izjavu kroz bojkot. To je pitanje od milion dolara i niko nema pravi odgovor. Prevagnuo je stav da učešće pruža priliku američkim sportistima, među kojima ima i ne-Arijevaca, da na terenu pokažu i dokažu da su bolji od Hitlerove mašinerije. Uostalom, to bi bio i sportski način da se odgovori na političko pitanje, a znamo vrlo dobro da politiku i sport generano ne treba mešati.

Brundage je pobedu za svoju školu mišljenja izlobirao u poseti Berlinu, tražeći od organizacionog odbora određene garancije. Tu se otvara i drugi pod-zaplet, verbalni sukob između organizacione klike predvođene Goebbelsom (Metschurat) i Leni Riefenstahl (van Houten) koja je zadužena da sve usnimi, što je i učinila i od materijala složila dokumentarac u dva toma pod imenom Olympia (1938). U tom sukobu Riefenstahlova brani umetnički i profesionalni integritet da sve treba zabeležiti, dok Goebbels štiti svoje propagandne floskule. Nevolja u takvom prikazu nije ni karikaturalni portret Goebbelsa od strane Barnabija Metschurata, nacistički ministar propagande je po svemu sudeći bio karikaturalni očajnik, nikogović koji se dokopao moći, pa čak ni sasvim solidno izdanje Carice van Houten. Problem je što nigde nije pocrtano da Leni Riefenstahl zapravo nije očekivala trijumf crnog sprintera i da je zapravo verovala u ono što su nacistički manijaci propisivali kao zvaničnu verziju: fizičku superiornost belaca.

Sam tok i ugođaj olimpijskih igara je prikazan verno, a uhvaćena je i atmosfera i društvena klima, od rasističkog divljanja do opijenosti snom o slavi i moći. Stephen Hopkins se potrudio da za potrebe filma izvrši rekonstrukciju nekih od kadrova iz Olympije, što je i vrlo efektno ubacio u film. Takođe, treba pohvaliti scenografiju (kako onovremena sportska borilišta, tako i monumentalnu nacističku arhitekturu) i kostimografiju koje su apsolutno u skladu sa periodom.

Međutim, film pada na domaćem terenu i u portretu američkog rasizma i segregacije kao zvanične politike. Nije da se to ne spominje ili da se sklanja na rub filma, na tome se čak ponekad i insistira. Prvi problem ima veze sa konvencionalnim biografskim filmom kao takvim: radi pitkosti i prilagođavanja prosečnoj publici, autori često pribegavaju pojednostavljenju vrlo kompleksnih društvenih situacija. Drugi problem su oči kojim autori gledaju i jezik kojim govore. Oni naprosto ne mogu da se odlepe od perspektive XXI veka. Film je smešten u 30-te godine prošlog veka, a oni se, kao, čude i zgražavaju nad rasizmom, kao da pre početka rada na scenariju i snimanja filma nisu znali kakva su “Jim Crow” vremena zapravo bila.

Zapravo, osim dvosmislenog naslova Race kao ne provocira dovoljno i ne postavlja prava pitanja, za šta svakako ima mesta. Ovo jedan od onih gledljivih, ništa posebno filmova za laganu konzumaciju bez previše mozganja. Nije to loše, ali je svakako moglo i bolje.

McFarland, USA

2015.

režija: Niki Caro

scenario: Christopher Cleveland, Bettina Gilois, Grant Thompson

uloge: Kevin Costner, Maria Bello, Carlos Pratts, Ramiro Rodriguez, Diana Maria Riva

Koliko puta možete pasti na istu foru? Koliko puta će vam ista stvar biti zanimljiva, učinkovita ili efektna? Kada “evergreen” formula postaje dosadni, izlizani i izrabljeni šablon koji svima ide na živce? Šta ćemo sa filmom koji je sastavljen isključivo od takvih opštih mesta kao što je to slučaj sa McFarland, USA? Kako vas kritičar sme pogledati sa ozbiljnom facom i reći vam da je i pored jeftinih klišea ovaj inspiraciono-motivacioni film dobar i da nema veze što je manipulativan i zapravo neiskren?

Odgovor svakako ne leži u činjenici da ga je producirao Disney, studio koji ovakva melodramatična sranja izbacuje na pokretnoj traci. Niti u tome da iako se tu radi o manjinama i sudaru kultura, McFarland biva i ostaje film od belaca i za belce, sa potpuno belačkom perspektivom i fetišem o belom mesiji koji pomaže manjinskim klincima da se prosvete, uzdignu i integriraju. Dangerous Minds, možda? O, da, i još puno toga. Pa još sa sportom, tim sveameričkim i opšteljudskim faktorom povezivanja među ljudima. 

Iako ništa od toga nije agresivno, ovo je i dalje nekakav “casual” rasizam, sva ta spika o pranju savesti kroz pomaganje onima koji su imali manje sreće u životu. Gladna afrička deca, kambodžanski siročići, unesrećeni u zemljotresima i poplavama, svi ti drugi gladni i prezreni zapravo ne rabe našu jednokratku pomoć koliko bi im pomoglo da ih pustimo na miru da se sami snalaze i da sa sobom eventualno povedemo svu tu nesposobnu, diktatorsku i korumpiranu vlast koju imamo običaj podržavati zbog mira u svetu, ako ne i iz ciničnijih razloga.

Ono što McFarland, USA čini gledljivim filmom je prosta činjenica da u njemu trenera, “belog mesiju”, pa još sa prezimenom White, igra Kevin Costner. Za njega se teško može reći da je versatilan glumac koji može odigrati skoro sve, ali u svojim ograničenim tipovima, Costner je bez premca. U McFarlandu jedino nema njegove akcijaško-trilersko-špijunske komponente, ali je zato sve ostalo prisutno. I “all-American” pristojnost i sport (ovog puta ni fudbal ni bejzbol, već jednostavni, skromni kros) i tlapnja o privilegovanom i malo pogubljenom belcu koji ne može naći prestižniji posao, pa zato mora imati posla sa manjinama dok se o njima ne nauči i ne počne da ih gleda sa razumevanjem, odobravanjem ili čak divljenjem. Imamo čak i western u tragovima, i kroz lokacije ruralne, agrikulturne Kalifornije, i kroz narativ o autsajderima koji postaju pobednici u velikom finalu. Dobro, nema ni postapokalipse, ali to pre možemo gledati kao Kevinovu ljubav i tihu patnju nego kao njegov “forte”.

Bez potrebe da to naglašavam, njegovo ostvarenje je ovde sjajno, i na svakom pojedinačnom aspektu i kao “combo”. Jim White je esencijalni Kevin Costner. I to je najveći kvalitet McFarlanda. Toliko da nećemo primetiti da Maria Bello nema pojma šta uraditi sa svojim tankim, tipskim likom njegove žene i da su gomila imigrantskih mladića u njegovom sve sami sportski stereotipi (lepotan, pobunjenik, komični debeljko itd) i da uglavnom služe kao alat preko kojeg će on ostvariti svoj cilj. Istini za volju, Diana Maria Riva je odlična kao meksička “mater familias”, ali se njen lik nervozne i oštre Latinoamerikanke opasno približava stereotipu.

Istinita priča ili ne (sled događaja u stvarnom životu je manje ili blizak onome što je prikazano u filmu, samo sumnjam da je bilo baš tako sladunjavo), McFarland, USA je jedan solidan komad filmske konfekcije. Školski, stabilno i ne preterano maštovito napisan i jednako tako režiran, svoj jedini kvalitet pronalazi u glavnom glumcu. Da je glavnu ulogu dobio bilo ko umesto Costnera, ovaj film bi dobio moju “preporuku” za izbegavanje. Kevin Costner ga samom svojom pojavom izdiže na jedan novi nivo.

4 Minute Mile

2014.

režija: Charles-Olivier Michaud

scenario: Josh Campbell, Jeff Van Wie

uloge: Kelly Blatz, Richard Jenkins, Cam Gigandet, Analeigh Tipton, Kim Basinger, Rhys Coiro

Kada se spomenu sportovi na filmu ili van njega, obično su prva asocijacija sportske igre, sa loptama i rekvizitima. Ima to neke logike, takvi događaji su generalno najposećeniji i zahvalni su za filmsko predstavljanje, ima tu taktike, prostora za tiradu o mentalnoj snazi i dovoljno šarenog folklora koji uz to ide. Za njima su borilački sportovi, valjda zbog jednostavnosti metafore koju svaki bilmez iz kraja može da razume, kao i zbog veoma širokog polja za razne akrobacije, montažne sekvence i filmske trikove. U nekoj malo ozbiljnijoj produkciji, tu su i auto-moto trke, spektakularne same po sebi i filmski veoma zahvalne.

Možda deluje čudno, ali autori se retko sete indivindualnih sportova poput gimnastike ili “kraljice sportova” atletike. Sa atletikom je barem sve jednostavno, treba pretrčati što bliže, skočiti što više ili dalje i baciti što dalje. Za te naizgled jednostavne zadatke je potreban iscrpljujući trening i velika količina mentalne snage. Zašto onda nema više filmova o atletici? Na pamet mi pada Totally Awesome, ali to je zajebancija u kojoj se desetoboj pojavljuje u trash kontekstu. 4 Minute Mile je jedan od retkih filmova koji atletiku tretira ozbiljno. Recimo.

Otkud zadrška? Zato što je u filmu sve, ali apsolutno sve, već milion puta viđen kliše, a umesto atletike može se upotrebiti bilo koji sport, kolektivni, borilački ili izmišljeni. Dakle, naš junak je Drew Jacobs (Blatz), sjebani tinejdžer i talentovani trkač. On živi sa svojom jedva prisutnom samohranom majkom (Basinger) i bratom-kriminalcem (Gigandet) koji ga koristi kao kurira za velikog opasnog dilera (Coiro). Jedina šansa koju Drew ima u životu su brze noge, ali da bi ih iskoristio kako treba, prvo mora da pobedi “problem u glavi” i ojača karakter, kako to već ide. U tome će mu pomoći stari, pripiti i depresivni trener Coleman (Jenkins), i sam nekada rekorder, a sada ruina. Ipak njegov neortodoksni pristup treniranju i podrška koju pruža Drewova simpatija Lisa (Tipton) će pomoći da Drew ostvari svoj sportski cilj, naslovnu milju za manje od označenog vremena.

Dakle, sa jedne strane je sportska drama koja se kreće “stazom slonova”. Reditelj je toga svestan, pa u velikoj meri ukazuje i podvlači opšta mesta iz sportskih drama iz 80-ih i od ranije. To je čak i simpatično, posebno kad asocira na Karate Kid kao komad nostalgije, a celi jedan segment treniranja je upravo to – Coleman daje Drewu gomilu zadataka koji na prvi pogled nemaju ništa sa atletikom. Na polju životne drame, film je jako pešački, jedan od nekoliko hiljada filmova sa sjebanim tinejdžerima iz sjebanih kuća koje neko uvlači u kriminal. Ono što tu malo popravlja utisak je lokalni milje Seatla i Pacifika, lokalne šljakerije i više nego pristojna fotografija koja sve to hvata.

Utisak popravljaju i glumci. Kelly Blatz bez problema nosi film i pokazuje potencijal da uspe makar kao lepuškasti mamac za mlađu žensku publiku. On ima pomoć u uvek dobrom Jenkinsu koji svoje pomalo tipske replike izgovara sa sasvim dovoljno ironije i ličnog pečata. Rhys Coiro je sasvim dovoljno opasan kao negativac, Cam Gigandet ima suviše malo teksta i suviše lak zadatak da bi to usrao, a Analeigh Tipton prolazi kao dobra i predana devojka, dovoljno je empatična iako je njen lik sveden na navijačicu. Kim Basinger je upala u novi “typecast”. Na njoj su primetne godine, pa ne prolazi više kao zavodnica, a zbog odsustva sofistikacije teško da će proći kao dama. Zato se prešaltala na uloge “trash mama” i depresivnih majki – paćenica koje život nije mazio. U tome uspeva i čini se da će to moći dugo da fura.

Reditelj Charles-Olivier Michaud je sa svojim prvim filmom Snow & Ashes (2010) privukao pažnju publike i kritike, ali su sledeća dva filma, plesni Sur le rythme (2011) i Exile (2013) bila razočaranje. Sa 4 Minute Mile, debitantskim ostvarenjem u Americi, pokazuje da je kompetentan reditelj čak i kad ima ovako dosadan i tipski scenario. Možemo se samo nadati da će njegov sledeći film Sodom, egzotični triler najavljen za sledeću godinu, biti inspirativniji. 4 Minute Mile deluje kao materijal za kablovske TV mreže, ništa više od toga, uprkos solidnoj postavi i dobroj glumi.