Kalman's Day / Kálmán-nap

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

„Filmovano pozorište“ je termin koji se često upotrebljava u pogrdnom smislu kada reditelj ne uspe da razigra glumce kako bi oživeli dijalog, odnosno kada nema na raspolaganju ili ne uspeva da iskoristi raznovrstnost scenskog pejzaža. Sa druge strane, „filmovanje pozorišta“ jedan je od težih zadataka koje reditelj može sam sebi da izabere i nametne, jer za „prevod“ s jednog „jezika“ na drugi treba pokazati strašnu veštinu. Srećom, Sabolč Hajdu je, kao renesansna ličnost mađarske scene (glumac, pisac i reditelj, kako u pozorištu, tako i na filmu), više nego dorastao tom zadatku, što smo mogli i da vidimo u njegovom filmu Kalman‘s Day koji je prikazan u glavnoj takmičarskoj konkurenciji Palića.

Naslovni junak (igra ga sam Hajdu) i njegova aseksualna (ili od njega samo smorena) žena Olga (Orsolja Tot) pripadaju sloju mađarske buržoazije, one koja živi u idiličnim kućama na jezeru u šumi na periferiji Budimpešte i kupuje „palinku“, odnosno rakiju na izletima u Vojvodini. Njihovi prijatelji, Zita (Nora Feldeaki) i Levente (Domokoš Sabo) ipak su malo nižeg socijalnog statusa od njih, pa zbog toga Zita zove Olgu kako bi je pitala za uslugu da se porodica prijavi na njihovoj adresi kako bi njihovo dete moglo da se upiše u prestižnu školu. O tome će se raspravljati na proslavi Kalmanovog imendana, ali, kako to biva u pozorištu, pa i onom filmovanom, tokom razgovora se otvaraju i neke druge, moguće bolne teme i otkrivaju tajne i zameranja.

U Hajduovom opusu, Kalman‘s Day zauzima posebno mesto u centru trilogije od koje su sva tri dela već igrala „na daskama“, a ovo je druga filmska adaptacija, dok treću očekujemo. Hajdu suvereno vlada prostorom (koji samo jednom, možda i nepotrebno, napušta) i dramskom situacijom, a svakako pomaže i to što je glumačka postava u filmu uglavnom ista kao u predstavi (izuzetak je jedino Orsolja Tot, ali se i ona sjajno uklapa u uigrani ansambl). Najvažnije od svega, Sabolč Hajdu zna koliko je i kada je dosta, pa film pakuje na idealna 72 minuta u najboljem maniru Seli Poter (The Party koji nije adaptacija komada, ali deluje kao da jeste u najboljem smislu) i Romana Polanskog (čiji Carnage jeste adaptacija komada Jasmine Reze). Ukratko, Kalman‘s Day je film koji obiluje opipljivom dramom i glumačkom hemijom, zbog čega se gleda u jednom dahu.

Lilacs / Jorgovani

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

-drugi deo-

U slučaju Jorgovana, Cvetić ostaje lojalan konceptu malog broja lokacija na kojima se ukrštaju putevi većeg broja likova. U Jorgovanima imamo dvije glavne: lokaciju ceremonije dodjele televizijske nagrade u prologu, i vilu glavnog producenta gdje se održava proslava. Prva nam služi da se upoznamo s glavnim likovima i polaznim točkama u njihovim međusobnim odnosima. Na ceremoniji koju vode dvoje neuspješnih glumaca, trijumfira serija Kad zamirišu jorgovani koja je, sada već u petoj sezoni, potpuno izgubila svrhu svog postojanja, a održava gledanost zbog popularnosti centralnog glumačkog para Katarine (Sloboda Mićalović) i Igora (Ivan Bosiljčić) koji su i u privatnom životu par, doduše pred raspadom. Trzavice postoje i između blaziranog redatelja serije (Gordan Kičić), njenog mladog i nadobudnog scenarista (Pavle Čemerikić koji jedini ruši svečani „dress code”), te narodski prostodušnog producenta Brke (Milutin Mima Karadžić). Nije slučajno ni da glavnu nagradu dodjeljuje ruski sineast Oleg (Nebojša Dugalić) koji vabi Brku da uloži u njegov sljedeći filmski projekt ekranizacije Ane Karenjine, a gdje bi se u glumačkoj podjeli našlo mjesza i za Igora i za mlađu kolegicu iz serije Maju (Jana Bjelica). Situacija eskalira na proslavi osvajanja nagrada, gdje se ispostavlja da je Oleg hohštapler i prevarant, da Katarina nije ljubomorna na Maju samo iz profesionalnih, nego i iz privatnih razloga, s punim pravom, da se scenarist gnuša mogućnosti da se pretvori u ono što je redatelj sada, te da je na producentu da ih sve održi na okupu kako bi sebi i svima njima osigurao zaradu makar za još sezonu ili dvije na sceni koja je sama po sebi puna „kuhinja”, usluga i kontra-usluga.

Ono čime se Jakovljević i Cvetić bave nije naročito novo, a nije ni posebno hrabro. U pitanju su uglavnom opća mjesta glumačkih i autorskih sujeta, starenja i nošenja s istim, te destruktivnih sudara ega više na privatnom nego na poslovnom planu, jer se na potonjem uvijek nešto može kurtoazno „odglumiti”. To sve nije neki naročiti specifikum srbijanske trenutno vrlo živahne scene produkcije TV serija, a nije niti specifično za televizijsku, filmsku ili umjetničku produkciju općenito, već se može primijeniti na razne ljudske djelatnosti. Također, pokušaji ubiranja humornih poena bilo fizičkim, bilo prostačkim verbalnim gegovima dosta često ostaju na prizemnom nivou i čak ruše ono što autorski dvojac pokušava sagraditi komikom karaktera i naravi, te spletom referenci na ono što je specifično za srbijanski pop-kulturni prostor, a posebno za tamošnju TV-scenu. Doduše, naslov filma i serije u filmu koji izviru iz kasnojugoslavenskog dueta koji izvode bosanska pop-zvijezda Dino Merlin i srbijanska turbo-folk diva Vesna Zmijanac, nije produbljen dalje od toga da bi poslužio kao glazbeni geg koji se ponavlja, što u priredbi za klavir, što u obradi trubačkog orkestra. Ili nam se barem tako čini na početku, sve dok nam Cvetić u jednadžbu ne ubaci i kontrolirano falš-vokale Ivana Bosiljčića i Slobode Mićalović za trenutak katarze. Opet, i ta uspjela katarza dolazi nakon jedne promašene kombinirane reference na novohollywoodske klasike i Klub boraca. Čisto režijski gledano, Jorgovani su stabilniji nego Usekovanje, montažni rezovi su logičniji, a pokreti kamere ujednačeniji i generalno kinetičniji, pa stoga i svrsishodniji u slikanju galerije likova u ograničenom prostoru.

Kao poseban Cvetićev „forte” pokazuje se rad s glumcima koji počinje s vrlo promišljenom i referentnom podjelom. Mima Karadžić je možda u svom klasičnom tipu naoko tupave, ali zato životno lukava sirovine, ali su zato drugi izbori intrigantniji. Recimo, Gordan Kičić koji se i sam, ne naročito uspješno, okušao u režiji, za ulogu redatelja mora kanalizirati energiju mladog sebe u „nabrijanijim” ulogama s početka ovog stoljeća. Pavle Čemerikić opetovano pokazuje širinu svog glumačkog opusa i mogućnost transformacije u čudne, pa i pomalo jezive likove. Pun pogodak je, međutim, izbor Ivana Bosiljčića i Slobode Mićalović koji su se kao glumački duo u zvjezdanu orbitu lansirali upravo na projektima televizijskih serija u ključu melodrame produciranih upravo od strane Košutnjak Filma, a posebno je zanimljivo što im Cvetić daje potpuno različite zadatke. Bosiljčić još i djelomično ostaje u tipu naoko finog „momka” kojeg bi svaka malograđanska gospođa poželjela za zeta, uz začin određene doze ljigavosti i profesionalnosti, dok je Sloboda Mićalović upotrebljena posve kontra tipa svoje televizijske persone fine i smjerne mlade dame, pa ovdje igra manipulanticu povrijeđenog ega koja se služi i spletkama, ali i izazivanjem kaosa. To sve funkcionira dovoljno dobro da bi se „ispeglale” određene neravnine i da Jorgovani postanu i ostanu korektna, pa čak i solidna repertoarska komedija koja se od mora sličnih izdvaja osebujnijim autorskim pristupom.

The Party

2017.

scenario i režija: Sally Potter

uloge: Kristin Scott Thomas, Patricia Clarkson, Timothy Spall, Bruno Ganz, Cherry Jones, Emily Mortimer, Cillian Murphy

Već od same pretpostavke The Party je film koji obećava zabavu i ljubav na prvi pogled svakom gledaocu koji u sebi gaji makar zrnce cinizma i nepoverenja u ljudsku vrstu. Prvo, traje samo 71 minut, pa nema izgovora da ga se ne pogleda od početka do kraja. Drugo, crno-bela fotografija je izvrsna i apsolutno je uživanje gledati pokrete kamere. Treće, film je sveden na jednu kuću sa dvorištem i sedam likova, uglavnom intelektualaca koji se sve vreme svađaju i prepiru o svojim željama, uspesima i svetonazorima.

 Sally Potter, inače poznata po slabo komunikativnim, izuzetno umetnički nastrojenim filmovima, ovde je uspela da napravi oštar, bespoštedan presek današnje Velike Britanije i njenih političkih tokova, ali i da napravi jedan izuzetno prijemčiv film, kako u smislu festivala (premijera u glavnom programu Berlinala), tako i sa priličnim komercijalnim mogućnostima. The Party jednostavno pogađa vremenski okvir i žicu, a opet je dovoljno bogate teksture da nije za jednokratnu upotrebu, niti podilazi publici simplifikacijom.

Naslovna zabava je okupljanje nekoliko prijatelja u kući kod Janet (Scott Thomas) i njenog muža Billa (Spall) radi proslavljanja njenog životnog dostignuća: izbora za ministarku zdravlja u vladi u senci. Imajući u vidu ko je na vlasti u Velikoj Britaniji i kako je prošla pizdarija zvana Brexit referendum, te u kakvom je stanju opozicija, Janet ne gaji neke velike iluzije o operacionalizaciji uspeha, ali ga shvata kao potvrdu za svoj dosadašnji predani rad i lični integritet. Bill je od starta u sasvim drugom filmu, premda nam je iz konteksta jasno da Janet ne bi napredovala bez njegove podrške, ali on se osamio, sedi za gramofonom, pušta ploče i naliva se alkoholom, dok Janet sve vreme zvoni telefon sa porukama od kurtoaznih čestitki do izjava ljubavi od strane, pretpostavljamo, njoj poznate osobe. Jako je važno reći da Janet, iako se smatra feministkinjom, nije nimalo gadljiva na to da se pokaže i u kuhinji.

Gosti pristižu. Prva je njena prijateljica April (Clarkson) koja joj pruža najglasniju podršku, raduje se njenom uspehu i ohrabruje je da smoždi sve pred sobom. Ona dolazi u pratnji svog “budućeg bivšeg” muža Gottfrieda (Ganz), “life coacha” neke vrste koji na svaku provokaciju odgovara “fortune cookie” filozofijom i otrcanim aforizmima, propagirajući pozitivnost po svaku cenu da bi ga April promptno ukorila i ućutkala. Tu je, zatim, lezbejski par koji čine stara feministkinja Martha (Jones) i njena ne-akademski nastrojena partnerka Jinny (Mortimer) koja je upravo saznala da nosi trojke. Ekipu zaokružuje tip koji očito ne pripada tom profesorsko-feminističkom društvu, prezgodni i prebogati mladi finansijski mešetar Tom (Murphy) čija je jedina poveznica sa Janet trenutno odsutna njegova žena Marianne, Janetina asistentkinja koja kasni. Tom se pojavljuje sa mnogo kokaina i pištoljem, stalno trči u kupatilo, radi na svojoj “toaleti” i proverava oružje. Čehovljevski, zar ne?

 Ostaje nam da vidimo hoće li pištolj opaliti na ekranu ili van njega, ali situacija je svejedno napeta i čudna, pa decentno zamišljena zabava ne klizi polako u pičvajz već od starta iskače iz šina. Prvo, Jinnina prijava može zaseniti zabavu, a Martha nije baš toliko oduševljena svođenjem svoje partnerke na telesnu funkciju. A dotle tihi (ako se izuzme muzika) i povučeni Bill ima dve vesti koje će svima pokvariti zabavu.

Slažem se, postavka stvari prilično podseća na teatar, na komediju koja izmenjuje farsu i satiru, a i replike su često jake i citatne, kao da se likovi obraćaju direktno publici, a ne jedni drugima. Takav ugođaj se korenito prepravlja izuzetno kinetičnom kamerom Alekseja Rodionova i brzim smenama krupnih i, koliko se da, širokih kadrova na čemu insistira autorica i u čemu ima veliku pomoć montažera Emilie Orsini i Andersa Refna. Jaka strana filma su i glumci, neki u svom tipu, neki potpuno kontra njega, sve sami britanski prvoligaši na filmu i u teatru, i, što je posebno važno, svesni razlika između dva medija. U filmu koji se toliko oslanja na glumačku interakciju, tajming je sve i ansambl je apsolutno na visini zadatka.

Od takvog scenarija Sally Potter punog referenci i zajedljivih bombica najviše profitira Patricia Clarkson čija je April možda ne najzanimljiviji lik, ali je svakako najciničnija i najotrovnija osoba u prostoriji, pa glumica ima priliku da zablista. Replika “Zagolicaj aroma-terapeuta i dobićeš nacistu” bi možda bila uvredljiva da Nemca Gottfrieda igra bilo ko drugi osim Bruna Ganza, ali, ma kako ovde kontra svog agresivnog tipa, on ostaje upamćen po portretu Hitlera. Takođe, “Ti si prvoklasna lezbejka i drugorazredni mislilac” upućena Marthi može ući u anale filmskih uvreda i verujem da je deo gledališta izašao sa projekcije planirajući da je upotrebi u konverzaciji.

 Međutim, The Party nije samo najbolji i najefektniji film svađe od Carnage naovamo, nego se ispod površine krije oštra opservacija fenomena koji nisu ograničeni samo na britanski kontekst. To je više od filma o salonskoj levici u svoj svojoj pravedničkoj nemoći pred svetom za koji ti napredni buržuji nominalno saosećaju, a zapravo o njemu nemaju pojma. To je film o srazu visokih ideala i niskih strasti. Jalovost nikada nije bila smešnija nego u ovih sat i nešto vremena.