Everything That's Wrong With You / Vse, kar je narobe s tabo

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Urša Menart se vratila na filmsku pozornicu s novim igranim filmom i jedinom svetskom premijerom u takmičarskom programu Sarajeva, Sve što s tobom nije u redu, koji se unekoliko nastavlja na njen prethodni dugometražni igrani uradak Nikad više luzerka (2017). S prethodnikom je pretendovala da bude glas generacije, pa je bez sentimentalnosti govorila o specifičnoj poziciji u životu mlade osobe, onoj između svršenih studija i građenja karijere, kao i o egzistencijalnim i psihološkim problemima s kojima se te mlade osobe suočavaju. Sada ima dve protagonistkinje umesto jedne, za nijansu su starije, ali su im životi i dalje „u leru“, bilo da imaju posao ili ne, a ti životi su se još i više preselili u virtuelnu sferu.

Maruša (Anuša Kodelja) se vratila iz Berlina u Sloveniju da bi se brinula o bolesnoj majci. Majka je umrla, a na Maruši je da se suoči s gubitkom i reši „administrativne repove“ potpuno sama. S ocem i njegovom novom porodicom se ne razume najbolje i to je jedan od razloga zašto pribegava autodestruktivnim obrascima ponašanja kao što su napijanje i drogiranje.

U virtuelnom svetu, Maruša upozaje i počinje da se dopisuje s Aljom (Klara Kuk) koja živi u Nemačkoj, negde na severu i na obali. Njih dve se zbližavaju preko sličnog načina života i obrazaca ponašanja, pa Maruša rešava da, pre nego što se vrati u Berlin, svoju novu prijateljicu poseti uživo. Međutim, za razliku od Maruše koja je brutalno iskrena do nivoa uvredljivosti, čini se da je Alja malo „frizirala“ svoju internetsku personu. Je li prijateljstvo u takvim uslovima života moguće?

Urša Menart je, po sopstvenom priznaju, inspiraciju vukla iz dva izvora. Prvi su bile anegdote, najčešće iz Amerike, o putešestvijama najčešće usamljenih devojaka na drugi kraj zemlje da upoznaju svoje virtuelne prijateljice. Drugi, pak, korona i nametnuta izolacija koja je ljude još dodatno preselila u virtuelni svet.

Rezultat je slojevit film koji je krcat važnim pitanjima s kojima se suočavaju ljudi u savremenom svetu – izolacija, mogućnost prijateljstva, odnos prema sebi i drugima, laži, istini i projektovanoj slici – zapakovan u kamernu dramu i nekakav „roud muvi“ koji tapka u mestu. S time u vezi, valja posebno pohvaliti izdanja mladih glumica i njihovu sinergiju s autoricom koja u karakterizaciji nije pribegavala prečicama i stereotipima, već ih je navodila da odigraju kompletne i životne osobe. Takođe, pomalo dokumentaristička, adaptivna fotografija Roja van Egmonda odlično kreira osećaj „zimske depresije“, „milenijalske anksioze“ i nesigurnosti. Kao nedostatak se može navesti relativna repetitivnost u prosedeu, ali i ona ima neku svoju dramaturšku funkciju, pa možemo zaključiti da se Urša Menart razvija u filmsku autoricu s vrlo distinktivnim potpisom.

Close

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su retko kada na radaru kao kinematografska velesila, Belgijanci itekako znaju da ispričaju filmsku priču.

Braća Darden pričaju socijalne, Feliks van Groningen priča velike, Fabris du Velc žanrovske, a Lukas Dont one intimne priče, o konfliktima češće unutar samih osoba, a ti se konflikti po pravilu prelivaju na odnose tih osoba sa svetom koji ih okružuje.

Dont je mnogo pažnje privukao svojim dugometražnim prvencem ,,Girl“ (2018) u čijem je centru stajala transrodna žena koja sanja o baletskoj karijeri. Film je dobio nacionalnu nominaciju za Oskara, ali je pokrenuo i izvesne kontroverze u smislu koliko je sam po sebi bio eksploatacija transrodnosti i fetišizacija takvog tela.

Autorov novi film ,,Close“ se bavi nekim drugim stvarima koje se takođe mogu staviti pod kapu LGBTQ+ pitanja i tematika. Svetsku premijeru je, kao i prethodnik, imao u Kanu, a regionalnu u Sarajevu, i to u sklopu Kinoskop programa fokusiranog na pravovremeno prikazivanje velikih festivalskih naslova sa globalnog ciklusa.

Naši protagonisti Leo (Eden Dambrin) i Remi (Gustav de Vele) su najbolji prijatelji, i to, čini se, od rođenja. Žive blizu jedan drugom i većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Leo često i prespava kod Remija i najvernija mu je publika i podrška kada ovaj vežba klarinet. Oni su na pragu tinejdžerskih godina, što znači da su već dovoljno zreli da pojme svet oko sebe, a opet dovoljno igrivi da ga se ne boje i da mu se iskreno raduju.

Ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu. Ali kada od jeseni krenu u novu školu (novi nivo obrazovanja), takav njihov odnos neće ostati neprimećen od strane nove okoline. Možda će se pitanje koje upućuju devojčice, jesu li njih dvojica par, učiniti benignim i nevinim, a Leov odgovor na njega da su samo najbolji prijatelji elegantnim, ali to će samo pokrenuti lavinu.

Dečaci su, kao što to znamo, po pravilu manje rafinirani kada su te stvari u pitanju, pa će se naš dvojac naći na njihovoj meti. U toj situaciji, Leo popušta pod pritiskom heteronormativnosti, počinje da se druži (i) sa njima i da trenira hokej (kolektivni i fizički zahtevni sportovi u to doba su najdirektniji dokaz muškosti). A Remi, koji ipak dolazi iz različite klasne okoline i različitog je senzibiliteta, to shvata kao da ga najbolji prijatelj odguruje od sebe i odbacuje.

Pozornica je, dakle, postavljena za tragediju koju nećemo otkrivati, a vi ćete, dragi čitaoci, pretpostaviti o čemu se tačno radi i... Bićete apsolutno u pravu.

Blizina i bliskost iz naslova svakako su centralne teme filma i pritom su podvučene ne samo u scenariju koji Dont potpisuje zajedno sa Anđelom Tijsensom, nego i načinom na koji režiser promatra svoje likove u nesputanoj interakciji. Direktor fotografije Frank van den Eden dvojicu glumaca u svojim prvim ulogama na filmu takođe snima iz blizine, ali one pristojne i ne-intruzivne, reklo bi se u „dardenovskom“ maniru, a prirodna hemija između dvojice momčića svakako pomaže. Na taj način je u fokus stavljen svet koji su oni izgradili za sebe, a u pozadini dobijamo više nego dovoljno uvoda u onaj spoljni. To sve funkcioniše skoro savršeno u prvoj trećini filma u kojoj se film najdirektnije bavi svojom temom. Signali ka konvencionalizaciji priče su vidljivi u drugoj trećini, a u završnoj ušančena, predvidljiva drama potpuno preuzima film i udaljava ga od svoje centralne, intrigantne i fino postavljene teme.

U svojoj suštini, ,,Close“ je film o fizičkoj, ali (za sada) sasvim platonskoj bliskosti između dvojice mladića i testu koji za tu posve nevinu bliskost predstavljaju sredinski faktor i faktor vremena u pojavnom obliku odrastanja. Seksualnost kao takva se gotovo nigde ne tematizira (osim u formi oštre, ali verovatno posve refleksne uvrede dobačene „iz mase“ u jednoj sceni), pa seksualna orijentacija dečaka uopšte nije tema. Temom, međutim, postaje sredina i rodne norme koje ista nameće, spremnost mase da se obračuna s pojedincem, ali i podložnost pojedinca da društvu po svaku cenu ugađa.

Ima tu još nečega kada se radi o bliskosti, i Dont to pametno ostavlja obavijenim velom misterije. Šta ako je udaljavanje sasvim prirodan tok stvari za Lea, a grčevito držanje za obrasce ponašanja jednostavno inherentan Remiju? Šta kada bliskost, odnosno količina i forma iste postanu neželjeni za onu drugu stranu? Šta kada se dvoje bliskih mladih ljudi nađu u različitim fazama psihičkog razvoja, ili u istoj fazi koja se kod njih različito manifestuje? Da li bi i bez pritiska sredine Leo otišao drugim putem od onoga koji Remi za sebe i svog najboljeg prijatelja želi?

Sve to su legitimna pitanja, ali i teme koje je Dont mogao da produbi, bez potrebe da na njih nužno da jednoznačan odgovor. Ali čini se da je kod autora poriv da interesantne teme zapakuje u tipiziranu priču bio prejak, pa ,,Close“ ostaje tek solidan film i propuštena prilika za odličan.

The Eight Mountains / Le otto montagne

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnavnog lista Pobjeda

Skoro je sve neobično i pomalo antiintuitivno kao nešto što se događa prvi put oko filma ,,The Eight Mountains“.

Primera radi, Feliks van Groningen iz ravne i izrazito urbanizovane Flandrije snima film o prijateljstvu dvojice dečaka, kasnije mladića i odraslih ljudi u italijanskim Alpima. Mada, kako kažu, svaki čovek ima dve domovine, a druga je uvek Italija.

Ovo je takođe Van Groningenov prvi film koji je premijerno prikazan na Kanskom festivalu („uhvaćen“ je, doduše, u Karlovim Varima na jednoj od prvih stanica svoje festivalske turneje), što se može smatrati usponom od Berlina (u kojem su prikazivani njegovi filmovi pre nego što je karijeru podigao na međunarodni nivo) i Toronta (gde je premijerno prikazan autorov internacionalni prvenac ,,A Beautiful Boy“ iz 2018. godine). Nadalje, ovo je prvi film u kojem je njegova uglavnom stalna ko-scenaristkinja Šarlot Vandermerš potpisana i kao korežiserka, kao i prvi van Groningenov film „mamutskog“ trajanja od skoro dva i po sata.

Na nešto se ipak možemo pouzdati čak i u ovom slučaju, pa makar to bila muzika američkog žanra, a ovde je to folk-rok s prizvukom bluza u izvođenju švedskog kantautora Danijela Norgrena i notorna činjenica da van Groningen, poznat po filmovima ,,The Broken Circle Breakdown“ (2012) i „Belgica“ (2016), neće prezati od jakih emocija, već će ih namerno tražiti i kanalisati.

Nastao po istoimenom romanu Paola Konjetija, film se otvara Pjetrovom, dakle protagonistinom, naracijom i njegovim prvim dolaskom iz Torina u vikend-kuću u skoro opustelom planinskom selu. Tu Pjetro (Lupo Barbiero) upoznaje svog vršnjaka, a kasnije drugara i prijatelja Bruna (Kristiano Sasela). Dvojica dečaka su do tada prebivala u posve različitim svetovima (kontrasti urbano-ruralno, buržoaski-sirotinjski), ali zbog toga neće imati problema da se povežu kroz igru i uživanje u prirodi na planini, čak i da prvi put odu na planinarenje zajedno s Pjetrovim distanciranim ocem, pre nego što ih životne okolnosti rastave na neko vreme.

Više od deset godina kasnije, dvojica prijatelja (Luka Marineli iz filma ,,Martin Eden“ (2019) Pjetra Marčela i Alesandro Borgi preuzimaju uloge Pjetra, odnosno Bruna) sreću se u ne tako bezbrižnim okolnostima. Pjetro je svog oca kojeg je jedva poznavao sahranio, a Bruno je sa svojim koji je bio tiranin raskrstio i vratio se da živi u selu. Možda najveće otkriće predstavlja da su Bruno i Pjetrov otac održavali kontakte i planinarili zajedno, popevši se na svih osam vrhova iz naslova. Pjetro želi da ispuni očev san i obnovi ruševnu kuću koju je ovaj digao u planini, pa on i Bruno kreću u poduhvat da je izgrade zajedno i da je isto tako bratski upotrebljavaju.

Godine prolaze, Pjetro se seli na Nepal, tamo upoznaje devojku i postaje pisac, a Bruno se ženi Pjetrovom prijateljicom Larom (Elizabeta Maculo), s njom zasniva porodicu i pokreće biznis s preradom mleka. Iako su i dalje bliski, dvojica prijatelja se međusobno udaljavaju, a Bruno pokazuje pustinjačke tendencije. Može li ih njihovo prijateljstvo i planina koju vole spasiti?

,,The Eight Mountains“ jedna je od najdirektnijih adaptacija romana u integralnom obliku, dakle sa sve izdašnom upotrebom naratora i dugim kadrovima i scenama u kojima samo posmatramo fascinantnu prirodu koja ih okružuje, a koje figuriraju kao jednako tako dugi opisi krajolika. Kako svaki medij ima svoje zakonitosti, ovaj bukvalistički pristup adaptaciji izuzetno je rizičan, a van Groningenu i Vandermarš se taj rizik nikako nije isplatio. Jednostavno, roman ovog tipa („bildungsroman“, pa još razvučen duboko u odraslu dob protagoniste) treba temeljno adaptirati, a „epičnost“ koju trajanje od skoro dva i po sata priziva, u koliziji je sa suštinom njihovog prijateljstva koje možda nije bilo posve obično, ali je sasvim životno. Takođe, relativno odsustvo konflikta, odnosno forsiranje unutarnjih konflikata u samim likovima, nimalo ne pomaže u ovakvoj situaciji.

Istini za volju, ,,The Eight Mountains“ je film krajnje ugodan oku, a ideja da se snimi u uskom formatu slike 4:3 pokazala se dobrom, budući da ističe strmine predela, visine vrhova i impozantnost prirode. Takođe, gluma usmerena na pokazivanje snažnih, ali socijalnim konvencijama utišanih emocija, jedna je od stavki za pohvalu, baš kao i rad režiserskog para s glumcima. Njih dvoje će takođe na nekoliko mesta elegantno ubaciti pseudomudre opservacije iz Konjetijevog romana, ali pitanje je šta gledalac može da izvuče kao trajno iskustvo iz filma.

Možda tek kad ona lucidna opservacija da gradski fićfirići vide prirodu kao holistički, apstraktni koncept vredan divljenja, dok oni koji u toj prirodi žive nju posmatraju fragmentirano, usmereni na utilitarnost njenih pojedinih elemenata poput kamena, drveta, livade, jezera ili potoka. Čini se da rediteljski duo ima upravo one turističke, holističke poglede na prirodu i otud možda dva sata ove meditacije uglavnom u prazno.

Our Friend

 kritika pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Filmovi, najčešće u dramskom registru, na temu raka postali su svojevrsni zasebni podžanr. Opaka bolest se u njima tretira dvojako. S jedne strane, ona može predstavljati prepreku koja služi kao pokretač procesa transformacije protagonista ili protagonistice od sasvim običnog ili čak nedostatnog ljudskog bića u izvor inspiracije za gledatelja kroz proces borbe za život. S druge, pak, strane na samom raku se ubiraju laki emocionalni poeni, pa filmovi na tu temu nerijetko prerastaju u »festivale suza«. Tu vrijedi i dodatno pravilo da što je protagonist ili protagonistica mlađi, odnosno mlađa, to je tragedija veća, a s njom je emocionalni efekt snažniji. Ne treba tu ići puno dalje od filmova kao što su svojevrsni »rodonačelnik« žanra, Ljubavna priča Arthura Hillera (1970), ili nešto noviji naslovi »Sundance-indie« izričaja, Krive su zvijezde (2014) Josha Boonea, Ja i Earl i umiruća djevojka (2015) Alfonsa Gomez-Rejona ili Mliječni zubi Shannon Murphy (2019). Tek rijetko rak služi kao okidač za neke druge, ponekad jednako tragične procese, poput suočavanja s prošlošću u okviru obitelji, kao što je to slučaj s Dobrom ženom Mirjane Karanović (2016) ili jednako tragičnog raspada strastvene veze koja postaje predominantna tema filma Alabama Monroe (2012) Felixa van Groeningena. Najrjeđi su, pak, filmovi u kojima se raku i umiranju od istog pristupa realistički, u kojima se cijeli taj proces tretira kao nepodnošljiva rutina koja jednako razara i umiruću osobu i one njoj bliske osobe koje se o njoj brinu i koji će ju nadživjeti. Koja god bolest i umiranje od nje bili u pitanju, riječ je o procesima koji traju bar neko vrijeme i koji kao takvi mijenjaju psihu ljudi i odnose među njima.

Film Prijatelji u režiji Gabriele Cowperthwaite je dijelom i film o umiranju mlade žene i majke dviju djevojčica od raka kao o dugotrajnom procesu koji mijenja njezinu psihu, i posljedično odnos s mužem i djecom. To, naravno, ne znači da nema i drugih, hajdemo reći »žanr-momenata« i općih mjesta o tragici umiranja u relativnoj mladosti, neostvarenim željama i snovima, te porivima da se ostavi trag u životu onih koji će umiruću osobu naslijediti. S druge strane, kao što mu sam naslov govori, film Prijatelji je i o nečemu sasvim drugom, o prijateljstvu, odnosno o rijetkom blagoslovu koji su umiruća žena i njena obitelj imali u obliku odanog, pravog prijatelja koji je u to doba živio s njima i na dnevnoj bazi bivao tu »da im se nađe«. Riječ je o istinitoj priči: scenarij koji je napisao Brad Ingelsby temeljen je na autobiografskom novinskom članku Matthewa Teaguea objavljenom u Esquire magazinu u kojem je on opisao smrt svoje supruge Nicole. ali i ulogu koju je u njihovim životima igrao njihov prijatelj Dane.

Kada ih upoznajemo, negdje na prijelomu milenija, Nicole (Dakota Johnson) i Matthew (Casey Affleck) zadovoljan su mladi par na počecima svojih karijera. Ona se pokušava probiti kao glumica i pjevačica u kazalištu u New Orleansu, a on kao novinar-prašinar u lokalnom dnevnom listu. Oboje su relativne pridošlice u gradu i poznaju uglavnom kolege sa svojih poslova koji često imaju neke svoje računice, ili ih tek ograničeno puštaju u svoje krugove. Što se Nicole tiče, Dane (Jason Segel, globalno najpoznatiji po ulozi Marshalla u televizijskoj seriji Kako sam upoznao vašu majku) njen je jedini pravi i iskreni prijatelj još sa studija, koji prema njoj gaji i neka elementarna romantična osjećanja koja, pak, ne uspijeva izraziti. Za Matthewa to ne predstavlja veliki problem: Dane je jedan od onih dobroćudnih, krupnih, nespretnih, smotanih i stidljivih muškaraca koji nekako ne uspijeva formulirati životne, poslovne i romantične ciljeve i perspektive, pa se čini da se stalno traži zbog čega će ga mnogi otpisati kao gubitnika. Međutim, takav kakav je, Dane će se brzo uvući Matthewu pod kožu. Matthewova karijera, pak, kreće uzlaznom putanjom, postaje novinar-slobodnjak koji piše »priče koje nešto vrijede« i kao takav često odsustvuje od kuće i izvještava s ratišta, a obitelj (u međuvremenu na scenu stupaju i dvije kćeri, Molly i Evie) se iz New Orleansa seli u Nicolinu naslijeđenu kuću u gradiću Fairhope u Alabami, a Mattovo odsustvo postaje sve veći problem. Nicolina dijagnoza raka koji u roku od godinu dana od početka liječenja dobiva dodatni epitet terminalnog okreće stvari naglavce, tjera Matthewa da se »prizemlji« i posveti brizi o supruzi i kćerima. Matthew to očigledno ne može sam i na scenu stupa Dane, vodeći se geslom da je prijatelj u nevolji pravi prijatelj, a njegovo inicijalno odsustvo s posla prodavatelja sportske, kamperske i opreme za lov i ribolov i iz veze s novom djevojkom, možda »onom pravom«, od početna dva tjedna produžava se najprije na tri mjeseca, pa onda i do Nicoline smrti. Pitanje koje se pritom nameće je pitanje njegove motivacije za takav nesebičan čin, a odgovor na njega može biti jednostavan ili kompleksan. Jednosatavan odgovor bi glasio da Dane doista nema ništa svoje »pametnije« što može raditi jer se nije snašao u životu. Kompleksni odgovor bi bio odgonetka na pitanje kako se i zašto Dane nije snašao u životu, uključio u »trku štakora« za novcem, uspjesima i statusnim simbolima sa svojim »alfa-mužjačkim« vršnjacima. Možda zato što je zaista »beta«, submisivni muškarac koji ne zna što bi sam sa sobom, možda zato što je na neki svoj način otkrio neki dublji smisao u nematerijalnom, a možda zato što je, jednostavno, dobar čovjek i dobar prijatelj.

Na misterij koji Danea obavija nećemo dobiti jednoznačan odgovor kao što nije dobio ni Matthew Teague, ili ga makar nije podijelio s nama u svom članku, ali njegovo prisustvo u filmu funkcionira na više načina. Upravo zbog Danea, prijateljstva i njegovog prisustva u životu obitelji bez »zadnjih namjera«, Prijatelji prestaju biti još jedan film u kojem relativno mlada osoba umire od raka, inducirajući tragediju svojom sudbinom ili inspiraciju svojom borbom i voljom za životom. Razlog tomu je savršena glumačka podjela, barem kada je riječ o troje glavnih glumaca. Jason Segel je karijeru gradio uglavnom u smjeru komedije, klasične ili romantične, bazirajući je na personi dobrodušnog, pristojnog, ali smotanog diva i u tomu je polučivao promijenljiv uspjeh. U dramskom registru se pojavljivao rijetko, reklo bi se i kontra tipa, ali to je znalo biti dosta efektno, primjerice u portretu pisca Davida Fostera Wallacea u filmu Kraj turneje Jamesa Ponsoldta iz 2015. godine. Ovdje njegova tipična dobrodušnost i relativna smotanost iz komičnih uloga ima određenu težinu; igra jednu drugačiju, dramsku rolu, a na koncu nam može poslužiti kao inspiracija. Dakota Johnson je također u svojoj dosadašnjoj karijeri igrala nešto »lakše«, odnosno manje zahtjevne uloge, od glavne u »pulp« erotskoj trilogiji 50 nijansi sive, pa do sporednih u filmovima kao što su Rasprskavanje (2015) i nova Suspiria (2018) Luce Guadagnina. Nikada do sada nije morala prolaziti kroz toliki register emocija, u čemu se iskazala bez većih »iskakanja«. Izvrstan je i Casey Affleck koji zapravo ima i poneki komičarski zadatak (primjerice, Matthew pada u nesvijest kada je jako uzbuđen), a ovdje njegov unjkavi glas i mumljava shema govora dolaze do izražaja i savršeno pašu uz lik koji je na dnevnoj bazi shrvan i preumoran.

Prijatelji su doista drugačiji film od onih koje imamo u vidu kada poznajemo temu, ali realizam baziran na opservacijama detalja i dnevnih rutina ne smije čuditi kada poznajemo porijeklo kako izvornog materiala, tako i redateljice. Gabriela Cowperthwaite je svoju karijeru započela u dokumentarnom rodu, već na tom planu dokazavši da se ne boji teških tema, što je bio slučaj njenim dokumentarcem Blackfish (2015) na temu kitova-ubojica i njihovog života u zatočeništvu, ali i s igranim prvijencem Megan Leavey, također snimljenim po istinitim događajima o američkoj vojnikinji i njenim službenim psima, gdje je otkrila i »žicu« za filmove koji mogu poslužiti kao inspiracija. Pa opet, film Prijatelji je daleko od savršenog uratka, a koliko god izvrsno funkcionirao u opservacijama detalja i rutina, pada na općim mjestima filmova o raku, kao i na ponekom tek načetom podzapletu viška koji nepotrebno produljuju trajanje na preko dva sata. Dodatni problem je i nelinearna struktura koja skače kroz vrijeme i stvara dojam digresija. Digresije, doduše, jesu bile prisutne i u izvornom članku, ali one su bile kratke i fukcionalne u svrhu objašnjenja pozadine autorovog zajedničkog života sa suprugom i njihovog prijateljstva s Daneom, i nije ih bilo toliko. Ovdje je ponekad očito da je riječ o dramatizaciji, a da nelinearno slaganje radnje ima za cilj manipulaciju gledateljskim emocijama koja ne uspijeva baš uvijek. Za to krivca možemo naći i u scenaristu Bradu Ingelsbyju koji nema neki prepoznatljivi autorski potpis, ali i u redateljici koja nije odolila iskušenju da nepotrebno ne zakomplicira naraciju. No i pored toga, Prijatelji su film vrijedan vremena i pozornosti.

Gracious Night / Yö armahtaa

 kritika objavljena na XXZ

2020.

režija: Mika Kaurismäki

scenario: Mika Kaurismäki, Sami Keski-Vähälä

uloge: Kari Heiskanen, Pertti Sveholm, Timo Torikka, Anu Sinisalo

Iako je njegov mlađi brati Aki globalno poznatiji i veći miljenik selekcijskih odbora i žirija, Mika Kaurismäki ni u kojem slučaju nije nekakav opskuran autor, a još manje neko ko se »šlepuje« na tuđu slavu. U svojoj četrdesetogodišnjoj karijeri ima 30-ak dugometražnih filmova iza sebe, a snimao je u Nemačkoj, Italiji, Švedskoj, Brazilu, Americi (L.A. Without a Map je svojevrsni kultni klasik) i, naravno, u matičnoj Finskoj. Onda zapravo ne treba da čudi da je upravo Mika Kaurismäki jedan od najzvučnijih gostiju ovogodišnjeg Black Nights Film Festivala u Tallinnu gde je njegov najnoviji film Gracious Night prikazan u glavnom programu.

Gracious Night je zapravo jedan svakako jedan od kurioziteta ove nenormalne godine, a potencijalno i jedan od kamena-međaša kojima se dele filmske ere. Razlog tome je, naravno, korona, odnsno »lockdown«: Gracious Night je prvi »pravi« (znači, ne neki garažni amaterski eksploatacijski »trash« ili dokumentarac složen od YouTube klipova, »print-screen« članaka i naracije preko svega toga) korona-film, snimljen za vreme prvog velikog, prolećnog »zaključavanja« na pustim ulicama i u zaista zaključanom baru sa minimalnom ekipom, te prvi punokrvni dugometražni igrani film koji teme pandemije, zatvaranja i njihovih posledica tematizira.

Trojica sredovečnih muškaraca, svaki iz svog razloga, nađu se u formalno zatvorenom, ali zapravo otvorenom baru. Prvi je maj, ali od slavlja nema ni traga ni glasa, a radijske vesti se dele na one o pandemiji i one o bizarnom, još uvek nerazrešenom slučaju ubistva u Vanti, severnom predgrađu Helsinkija. Heiki (Sveholm) je vlasnik bara kojeg pogađa i zatvaranje i kolotečina, pa reši da praznik provede u svom lokalu, pa makar i sam. Risto (Heiskanen) je doktor koji je odradio groznu smenu, čuo loše vesti i očajnički mu treba piće i društvo, pa zato i rešava da okuša sreću u baru gde je pre epidemije bio redovan gost. Juhani (Torikka) je, međutim, misteriozni stranac koji uspeva rečima »obradit« Heikija da ga pusti unutra da napuni svoj mobilni telefon jer upravo čeka vesti o rođenju svog prvog unuka.

Njih trojica sede za stolom, piju rujno vino i razgovaraju, dok iz džuboksa trešti »rautalanka«, unikatni finski muzički žanr nastao kao spoj ranog rocka, popa i countryja. Grupa omladinaca željnih slavlja i normalnosti im u jednom trenutku upada unutra i dobija na poklon po flašu »Corone« svaki. Ristova žena (Sinisalo) se takođe pojavljuje negde pred zoru, sa iskrenom tugom u očima i iskrenom zabrinutošću. Ali, kako to sa barovima obično biva, uglavnom se pričaju priče i otkrivaju tajne iz života koji su bili oštećeni i pre korone. U baru koji se zove Corona i u kojem se toči dotično meksičko pivo...

Takav štos bi kod nekog drugog autora bio izrabljen do besmisla, ali Mika Kaurismäki vrlo dobro zna kako da ga dozira, recimo držeći neonsku reklamu uvek pri rubu kadra, da to prođe kao komad ironije ili apsurdnog humora. Takođe ga se mora pohvaliti za izuzetno elegantan uvod, na gradskim ulicama i uglavnom bez dijaloga, koji u svom kratkom trajanju stoji kao protiv-teža »filmovanom teatru« jednom kada se radnja u potpunosti preseli u bar.

Glumački trio poznat je iz autorovih ranijih filmova, Three Wise Men (2008) i Brothers (2011) gde su takođe igrali u »paket-aranžmanu«, oni se međusobno dobro poznaju i sasvim je očito da im improvizacija kao takva nije strana, budući da su Kaurismäki i ko-scenarista Sami Keski-Vähälä napisali samo kostur od scenarija, dok su se za oblikovanje dijaloga pobrinuli glumci. Njihov razgovor teče prirodno, pa čak i kad zađe na teritoriju prethodno detaljno osmišljene priče ili na teritoriju etičke filozofije.

Ono gde Kaurismäki podbacuje je jedno od osnovnih dramaturških pravila da se otkriće najveće tajne čuva za kraj. Jednom kad tajna »izleti«, a to je negde na polovini filma, teško ju je nadmašiti nečim emocionalno snažnijim kad već za šokantnije otkriće nema mesta. Tajna je, naravno, suštinski povezana sa etičkom komponentom filma koja se bez nje ne može razviti, a etička komponenta neizostavna je u autorovoj humanističkoj misiji isticanja prirodne ljudske potrebe za prijateljstvom, podrškom i osećajem zajednice čak i onda kada država građanima sve to autoritarno brani. I, kako je to obično slučaj, i pored svih »dobrih namera« i »razrađenih planova«, mnogi propadaju kroz rupe u sistemu, čak većina kroz barem jednu od njih, a onda je često jedina opcija nastradati, ali makar po svojim pravilima.

Gracious Night daleko je od savršenog filma i zapravo ga nije teško podvesti pod neke stare i poznate koncepte, ali ne smeju se zaboraviti ni uslovi u kojima je film nastao, od tehničkih do šire socijalnih i psiholoških. Mika Kaurismäki se usudio progovoriti o našoj realnosti, sada i odmah, bez čekanja na rasplet i mogućnost naknadne pameti. Nastupajući sa čisto ljudske pozicije, u tome je uspeo čak i da ponudi nekakvu katarzu.

First Cow

kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Novi film američke nezavisne autorke Keli Rajhart je, uslovno rečeno, vestern, ali ne od one vrste gde se preganjaju kauboji i Indijanci ili revolveraši i banditi. Uostalom, ona je već demonstrirala da joj žanr, koji god izabrala, funkcioniše više kao okvir u kojem će izvoditi karakterne studije i socijalne refleksije. "First Cow", premijerno prikazan prošle godine na Teluridu, na evropsku i međunarodnu premijeru u Berlin stigao je sa dobrim kritikama.

Ovaj vestern ne predstavlja neku drastični odskok od uobičajene poetike Keli Rajhart: tempo je usporen, ali to uglavnom ne smeta, segmenti filma nisu uvek ujednačeni, ali je zato pogled na izabrane teme, u ovom slučaju muško prijateljstvo, snove o životnom uspehu, mehanizme funkcionisanja zajednice i odnos do prirode - svakako oštar, jasan i originalan.

Radnja, doduše, počinje u sadašnjosti, sa bezimenom šetačicom psa (Alia Šoket) koja pronalazi dva kompletna ljudska skeleta pored obale reke, što ostatak filma pozicionira u "flešbek" i odgovor na pitanje otkud ti kosturi tu. Razlog je izvorni roman njenog u principu stalnog scenariste Džonatana Rejmonda koji razvija priču paralelno na dva koloseka i u dva odvojena istorijska perioda. Vodeći se načelima ekonomike, pripovedačke i realizacijske, Rajhart je odlučila da deo priče smešten u sadašnjost svede samo na "spojlerasti" uvod.

Glavni tok priče, pak, prati Otisa "Kukija" Figovica (vrlo talentovani, često neiskorišćeni Džon Magaro), kuvara koji se pridružio traperskoj ekspediciji u jednom od ranih pokušaja kolonizacije Oregona i njegov odnos sa kineskim imigrantom King Luom (Orion Li u ulozi koja će mu verovatno trasirati dalji tok karijere).

Njihov prvi susret je sasvim slučajan. U potrazi za hranom, Kuki nesrećnog Kineza pronalazi golog, mokrog i promrzlog, pa ga švercuje u traperski kamp, upućuje do obližnjeg gradića i tako mu spašava život. Lu će se kuvaru prvom prilikom odužiti tako što će ga smestiti u svoju kolibu jednom kada se ovaj nađe bez posla.

Snovi dva muškaraca su kompatibilni. Dok Kuki sanja da ima sopstvenu gostionicu, Lu želi bogatstvo u San Francisku, ali je realnost blatnjavog gradića na ili preko granice civilizovanog sveta ta koja ih demantuje. To je, jednostavno, tip mesta u kojem čovek ostavi bebu u salunu dok ode da se potuče ispred, u kojem su neke od osnovnih životnih namirnica retkost i u kojem se sluša samo reč gazde. Ovde je to tip koji se zove Čif Faktor (višestruka igra rečima koja se odnosi i na to da se oženio Indijankom i da je u kuću doveo njenu familiju), kojeg maestralno igra britanski glumac Tobi Džons.

Tako dolazimo i do krave iz naslova filma. Ta prva muzara je novitet koji upravo Čif, inače čovek koji misiju da civilizuje divljinu uzima opasno ozbiljno, dovodi u mesto i čuva bezmalo kao trofej. Kuki i Lu imaju sasvim druge ideje: da je svake noći kradom pomuzu, a njeno mleko iskoriste za kolače, nekakve krofne ili fritule, koje će prodavati svim meštanima redom, uključujući i Čifa i privatnu vojsku njegovih čuvara i telohranitelja. Koliko takva "caper" komedija može trajati pre nego što se pretvori u tragediju nagoveštenu na početku?

Ako postoji pridev kojim se "First Cow" može opisati, onda je to "altmanovski". Okruženjem, blatnim i neglamuroznim dizajnom, kao i preokupacijama ekonomijom i razvojem karaktera u uslovima života na granici, snažno podseća na Altmanov "McCabe and Mrs Miller" (1971).

Keli Rajhart je toga vrlo svesna, tako da je to, sasvim jasno, njena autorska odluka, ali opet ovde nema govora o podražavanju, kopiranju ili plagiranju, već možda tek o dubokom naklonu. Čak je i humor altmanovski nežan i ljudski, premda na tom planu je lakše povući paralelu sa jednim recentnijim sporovoznim vesternom – "The Sisters Brothers" u režiji Žaka Odijara.

"First Cow" je prilično ubedljiv film, izvrsno odglumljen i atraktivno uslikan u, za žanr i okruženje, antiintuitivnom formatu 4:3, čiji je srednji i središnji deo zapravo odličan spoj zabave i dubinskih uvida.

S druge strane, film pati od uobičajenih boljki prisutnih u autorkinim filmovima: usled sporog tempa momentum se gubi u detaljima koji nisu ključni za priču, a prenaglašeni su da bi funkcionisali samo kao tekstura, a završnica je anti-klimaks. Međutim, i pored toga reč je o jednom od boljih američkih filmova prikazanih na Berlinalu u poslednjih nekoliko godina.

Papillon

kritika originalno pročitana u emisiji Filmoskop na HR3

Trend nastavaka, pred-nastavaka, “remake”-a i “reboot”-a se nastavlja i to često na najneočekivanijim mjestima. Tko bi pomislio, recimo, da bi “remake” kultnog filma iz 70-ih, Schaffnerovog Leptira, mogao biti dobra ideja? Srećom po svoje producente, ova češko-španjolsko-američka koprodukcija nije bila skupa: Beograd je mijenjao Pariz iz 30-ih godina prošlog stoljeća, Crna Gora i Malta su igrale Francusku Gijanu, a Charlie Hunnam i Rami Malek koji su odigrali uloge koje su pripadale Steveu McQueenu i Dustinu Hoffmanu u vrijeme snimanja filma nisu bili zvijezde na vrhuncu svoje karijere. Zapravo afirmirali su se uglavnom na televiziji, Hunnam u seriji Sinovi anarhije, a Malek u seriji Mr Robot. Strelovit uspon potonjeg uslijed globalne popularnosti filma Bohemian Rhapsody i Malekovog statusa favorita za glumačkog Oscara u ovogodišnjoj sezoni nagrada, možda su i razlog zašto je novi Leptir, uredno “pospremljen” nakon svjetske premijere pretprošle godine na festivalu u Torontu, uopće pušten u kino-dvorane krajem prošle, odnosno početkom ove godine.

Novi Leptir svakako dolazi s prtljagom u vidu originalnog filma i nemoguće je odoljeti porivu usporedbe dvaju filmova. Scenarij koji potpisuje Aaron Guzikowski, koji je inače odradio pristojan posao na akcijskom filmu Contraband (2012) i napisao izuzetno problematičan scenarij za američki prvijenac Denisa Villeneuvea Zatočene (2013), vrlo malo odstupa od prethodne verzije za koju su scenarij napisali veliki Dalton Trumbo i Lorenzo Semple Jr, toliko da se čini da je izvorne autobiografske romane Henrija Charrierea Papillon i Banco tek prelistao. Scenarij Guzikowskog prethodni film “prepisuje” po modelu “scena za scenu”, dodajući mu samo upitno potreban prolog “ugodnog” života naslovnog junaka u interpretaciji Charlieja Hunnama u Parizu gdje živi kao karijerni lopov i kontemplira skoru “mirovinu” sa svojom djevojkom, prostitutkom Nennete (potraćena Eve Hewson). Nakon što mu poslodavac “namjesti” ubojstvo svodnika, Papillon (leptir na francuskom jeziku) je osuđen na doživotni zatvor u kažnjeničkoj koloniji preko oceana, u Gijani. Ovaj prolog na direktan način uspostavlja kontekst koji je originalni film izlagao diskretnije, da bi u ostatku tijeka radnje novi film jedva u detaljima odstupao od Schaffnerove verzije.

Eto nas, dakle, na brodu gdje je Papillon okružen mahom ubojicama i nasilnim zločincima. U moru takvih se izdvaja Louis Dega (Malek), falsifikator slabije tjelesne građe i idealna meta nasilja iz dva razloga. Prvo, njegove falsificirane državne obveznice koje je prodavao su oštetile i do bankrota dovele mnoge ljude, uključujući i kriminalce željne osvete. I drugo, kao prevarant, gotovo je sigurno da on na sebi (ili bolje rečeno “u sebi”, detalj čija eksplicitnost prevladava okvire prethodnog filma) drži pozamašnu količinu gotovog novca. Dvojica muškaraca, inicijalnom nepovjerenju unatoč, sklapaju savez iz koristi: Papillon će se starati da Dega preživi i poživi, a ovaj će zauzvrat financirati njegov pokušaj bijega, jedan ili više njih, i taj savez će se, kako radnja filma odmiče, pretvoriti u iskreno prijateljstvo bazirano na lojalnosti prije nego na koristi. I pored nepodnošljivih klimatskih uvjeta, tropskih bolesti, iscrpljujućeg rada i nasilja, kako od strane kolega zatvorenika, tako i od strane čuvara i uprave, bjekstvo iz gijanskog zatvorskog sistema na racionalnom nivou čini se kao nemoguć poduhvat i izuzetno loša ideja. Prvo, život kažnjenika ne vrijedi ništa i čuvari neće oklijevati da bjegunce ustrijele. Drugo, iza zidina zatvora čeka ih nemilosrdna prašuma “u kojoj”, prema riječima upravnika Barrota (Yorick van Wageningen), “najbolje što im se može dogoditi je smrt od gladi”, te jednako nemilosrdno more puno uvijek gladnih morskih pasa. Treće, nakon prvog neuspješnog pokušaja bijega robijaš za kaznu dobija još dvije godine u samici, a nakon drugog pet godina u samici i doživotnu kaznu zatvora na Vražjem Otoku, zapravo visokoj stijeni usred mora okruženoj oštrim hridima i jakim strujama.

Dva su osnovna motiva i Scahaffnerove verzije i ove nove koju potpisuje danski redatelj Michael Noer, najpoznatiji kao ko-redatelj prvijenca Tobiasa Lindholma pod nazivom R. S jedne strane imamo, kao i otprilike u svakom zatvorskom filmu ikada napravljenom, neutaživu želju (obično nevino) osuđenog čovjeka za slobodom koja mu krijepi duh tako da ga ni najstrahotnije psiho-fizičko mučenje neće slomiti. Razlika između Schaffnerovog Leptira i nove verzije je samo u tome što je prethodnik snimljen prije žanrovskih klasika kao što su Ponoćni ekspres ili Iskupljenje u Shawshanku, a ovaj novi dolazi s već postojećim iskustvom tih filmova, ali ga nimalo ne produbljuje i ničim ne inovira. Drugi centralni motiv je muško prijateljstvo, lojalnost i nesebičnost u ekstremnim uvjetima, a izuzev za nijansu jače eksplicitnosti (u gotovo generičkom smislu tučnjava, brutalnih uvjeta i fizičke torture koje ljudsko tijelo može podnijeti), ono je portretirano jednako eliptično i lakonski, sve do završne sekvence filma na Vražjem Otoku gdje u melodramatskoj maniri Dega objašnjava Papillonu zašto ne može s njim u slobodu. U pojedinim intervjuima je redatelj Noer naglašavao da je priču o prijateljstvu podigao na nivo (platonske) ljubavne priče, vjerojatno aludirajući na homoerotiku prisutnu u izvornom romanu, ali osim jednog detalja (kokosovih oraha prošvercanih u Papillonovu samicu), za takvo što ima malo ili nimalo potvrde.

Na tehničkom planu, Noer se trudi da na pristojan način sakrije skromnost produkcije i neautentičnost lokacija, što mu u određenoj mjeri polazi za rukom, u inzistiranju na kombinaciji kratkih i nešto dužih kadrova, krupnih i srednjih planova, ali se čarolija prekida u povremenim totalima na otvorenom, pa u tim trenucima film izgleda kao blijeda kopija originala. Na glumačkom smo planu, pak, dobili manje ili više ono što smo očekivali: izvedbe Charlieja Hunnama i Ramija Maleka su solidne, ali u suštini imitatorske i stoga svakako ispod nivoa onih koje su ostvarili McQueen i Hoffman. Hunnam je glumac koji zavisi od tipa materijala i rediteljskog vođenja, uloge muškarčina mu stoje same po sebi, ali Noer ga ne usmjerava dovoljno, ako i uopće. Malek je, pak, glumac koji ima nešto instinkta, koji sam po sebi inklinira imitaciji i koji zaista zna odigrati i iznijeti lik, ali Louis Dega, inače potencijalno intrigantan karakter, ni u scenariju, ni u režiji nije razvijen dalje od serije tikova.

Najveći problem je, međutim, što je mjesta za popravke originala itekako bilo, ali su se i scenarist i redatelj odlučili da to ignoriraju i da 45 godina star film samo jeftino recikliraju i prepakiraju. Iako ima auru klasika u koji se ne dira, Schaffnerov Leptir je bio itekako problematičan film, najzanimljiviji u ekspoziciji u prvoj trećini, u kojoj dobivamo uvid u funkcioniranje jednog specifičnog zatvorskog sistema u kojem se i čuvari osjećaju izoliranim i zatvorenim, pa su stoga potkupljivi, dok je u daljnjem prosedeu film bio predvidljiv. Odnos dvojice likova nije bio produbljen do zadovoljavajućeg nivoa, a dodatno je bio opterećen konstantnim podglumljivanjem obojice glumaca, čemu je McQueen bio i inače sklon, a Hoffman nije imao slobode zasjeniti ga. Schaffnerova režija je za period ranih 70-ih bila zapanjujuće konzervativna i klasicistička (što se provlači i kroz cijeli njegov opus sačinjen od nerijetko epski intoniranih spektakala kao što su Patton te Nicholas i Alexandra), pa je slamka spasa za film bila prije svega raskošna fotografija atraktivnih lokacija. Guzikowski i Noer s novim su filmom imali pregršt mogućnosti koje nisu iskoristili, bilo da detaljnije iščitaju izvorne romane, naročito naslovni (premda je njegova vjerodostojnost upitna jer se pokazalo da je Charriere za potrebe svoje priče prisvojio i pregršt tuđih), bilo da detaljnije istraže specifičan povijesni kontekst (zanimljivo je, recimo, da Charriere nije bio svjestan Drugog svjetskog rata jer ga je proveo u samici). Ovako smo u formi kino-filma dobili nešto toliko anakrono i derivativno da mu je prirodno okruženje termin iza ručka nedjeljom na kabelskoj televiziji.

Green Book

kritika objavljena na XXZ

2018.

režija: Peter Farrelly

scenario: Peter Farrelly, Brian Hayes Currie, Nick Vallelonga

uloge: Viggo Mortensen, Mahershala Ali, Linda Cardellini, Sebastian Maniscalco, Dimiter D. Marinov, Mike Hatton

Nekada davno, ili možda ne baš tako davno, iz Hollywooda su gotovo serijski izlazili ovakvi filmovi: solidno napisani i napravljeni, pitki, a ozbiljni, te na relativno važnu temu. Sada takvi filmovi po zakonu ponude i potražnje dobijaju na ceni u određenim krugovima, pojavljuju se samo periodično oko sezone nagrada i na njih se lepi etiketa “Oscar-filmova”. U ovoj po pitanju kvaliteta za Hollywood sušnoj godini kada se u najuži krug favorita guraju dva mjuzikla od kojih je jedan školski primer pranja biografije po ukusu najprosečnijeg gledaoca (Bohemian Rhapsody), a drugi već treći po redu remake predratne melodrame (A Star Is Born), Green Book čak dolazi kao osveženje kojem se, osim povremenog nedostatka dubine, nema šta zameriti.

U pitanju je istinita priča o kolegijalnom i prijateljskom odnosu između gazde, koncertnog pijaniste svetske klase Donalda Shirleya zbog svog obrazovanja zvanog Doc (Ali) i njegovog priprostog, ali lukavog i snalažljivog vozača Tonyja Vallelonge (Mortensen). Zamislite, dakle, nešto u stilu Driving Miss Daisy, ali sa izvrnutom rasnom strukturom tako da je ona obrnuto proporcionalna očekivanoj klasnoj percepciji: gazda je crn, radnik je beo, doduše imigrantskog (italijanskog) porekla, a vreme i mesto radnje, od New Yorka preko Srednjeg Zapada do dubokog Juga u Kennedyjevo doba mogu se pokazati opasnim za takvu kombinaciju. Naslov filma, inače posuđen od vodiča za crne vozače i putnike u kojima su navedeni njima namenjeni lokali širom zemlje, tako nešto potvrđuje. Nekada su takve stvari postojale i uzimale su se krajnje ozbiljno.

 

Radnja filma je gotovo linearni put iskupljenja. Tonyjev moralni kompas je generalno na mestu, ali su njegovi vidici ograničeni činjenicom da verovatno nikad u životu nije izašao iz svog kvarta u Bronxu i pripadajućeg sitno-kriminalnog miljea. Opet, ostavši privremeno bez posla (lokal u kojem je radio kao izbacivač se renovira), on će radije prihvatiti posao šofera i u neku ruku telohranitelja za ekscentričnog klijenta ngo što će rizikovati da upadne u nevolju petljajući se sa ozbiljnom mafijom. Jer od kockanja, opklada za žderanje i zalaganja nakita ne može baš toliko dugo plaćati najam i hraniti ženu (simpatična Linda Cardellini) i dva sina.

Nasuprot sirovom i natruhama “casual” rasizma obojenom Tonyju stoji Doc, vrhunski obrazovan, ugledan i uglađen muzičar koji je pritom dovoljno idealističan da na svoj način doprinese promenama u Americi tako što će u pratnji dvojice belih muzičara nastupati na Jugu. Nevolja će svakako uslediti, i to u nekoliko pojavnih oblika, a njegovoj nenasilnoj retorici uprkos, on će se u tim trenucima oslanjati na Tonyja koji će ih ili pričom, ili pretnjom ili čak izravnim nasiljem izvlačiti iz neprilika. Zauzvrat će Doc pomoći Tonyju da se otrese nekih loših navika, da se lepše izražava i ponaša u društvu.

 

Na žanrovskom planu Green Book stapa drugarsku komediju zasnovanu na suprotnostima (rasnim, klasnim, a najviše karakternim) sa ozbiljnom dramom o rasnim tenzijama i diskriminaciji (da bi se to pocrtalo, u filmu imamo i jedan gay “incident”) u formi lepo uslikanog i glatko tekućeg filma ceste. Očitih viškova u smislu preteranih objašnjenja nema, gluma je izvrsna sa dosta hemije između centralnog dvojca, režija glatka i nenametljiva, što uz atraktivnu fotografiju i precizno odmerenu montažu dosta pomaže da se ni u jednom trenutku ne oseti težina trajanja od preko dva sata.

Za potrebe filma je Viggo Mortensen nabacio par desetina kilograma i izuzetno uverljivi newyorški akcenat, a njegov je prostodušni lik odogovoran za veći deo humora u filmu kroz “zdravoseljačke” opaske. Ne treba izgubiti iz vida ni dramu koja se za put iskupljenje te vrste vezuje, kao ni laganu transformaciju koju Tony doživljava od propalice koja obavlja posao do čoveka bolno svesnog razmera dokle rasizam ide, makar na primeru njegovog prijatelja koji čak nije ni “tipičan” Afroamerikanac, ne jede piletinu u nenormalnim količinama i pojma nema o ranom crnačkom rock ‘n’ rollu. Sa druge strane, Mahershala Ali nalazi tačku balansa kako da svoj lik ne napravi karikaturom smotanog intelektualca koji ne razume stvarni svet i njegove opasnosti. Ne, Doc je svega toga svestan i dovoljno je naivan ili idealističan da pokuša da promeni stanje i da misli da za to sa svoje pozicije ima moći. Ali dobija i nekoliko “mesnatih” monologa koji će mu, sva je prilika, doneti Oscara za sporednu ulogu.

 

Osnovni nedostatak filma je što smo sve tamo oslikano već imali prilike da vidimo više puta, a često i u puno brutalnijem obliku, pa se možemo zapitati je li ovde reč o namernoj kalkulaciji u cilju senzibilizacije relevantne kritike, publike i Akademije. Naprosto, koliko je perspektiva situiranog i prefinjenog koncertnog pijaniste relevantna kada su u pitanju sasvim opipljivi socijalni problemi? Koliko se on u poređenju s nekima “lako” izvukao iz svake frke, što zahvaljujući svom belom kompanjonu sa kojim se nije prepručljivo zezati, što zahvaljujući političkim vezama? Opet, nije reč o lošem filmu, već prilično dobrom koji, sa druge strane, nije baš revolucionaran.

Međutim, imajući u vidu dosadašnju karijeru Petera Farrellyja, odnosno sa su filmovi na kojima je radio sa bratom Bobbyjem bili u principu neozbiljne komedije koje su bile ili odurne (oba Dumb and Dumber filma), ili tupave (Shallow Hal) ili ljigave (remake Fever Pitch, pa i hvaljeni There Is Something About Mary), Green Book je nagoveštaj promena kursa u karijeri, jer je od komedije ovde sačuvao najbolje i nije dozvolio da ona zaseni ozbiljnost priče. Možda je ključ u scenariju koji je Farrelly napisao zajedno sa karakternim glumcem Bryanom Hayesom Curriejem koji ovde ima jednu malu epizodu i sa Nickom Vallelongom, Tonyjevim sinom koji je posudio svoja sećanja na odrastanje u detaljima (naročito dok radnja filma još ne izađe iz okvira New Yorka). U Green Book se tipskost i autentičnost gotovo idealno slažu.

Last Flag Flying

kritika objavljena na Monitoru

2017.

režija: Richard Linklater

scenario: Richard Linklater, Darryl Ponicsan

uloge: Bryan Cranston, Lawrence Fishbourne, Steve Carell, J. Quinton Johnson, Yul Vazquez, Deanna Reed-Foster, Jeff Monahan, Cicely Tyson, Lee Harrington

Ne znam kako vi, ali ja nikako nisam tip čoveka za praznike. Ispunjavaju me anksiozom, a imperativ zabave i dobrog provoda (za novogodišnju noć), odnosno mira i blaženstva (oko Božića) šutiraju me duboko u ponor depresije. Zato u tom periodu intenzivno gledam da izbegnem ljude, da se zatvorim u mrak kino-dvorane ili zakucam pred manji ekran i da gledam filmove, što melanholičnije – to bolje. U tom smislu je Last Flag Flying, najnoviji uradak Richarda Linklatera o trojici marinaca, ratnih drugova i vijetnamskih veterana koji se skupljaju da sahrane sina jednog od njih poginulog u Iraku, deluje kao prototip mog prazničnog filma.

Melanholija se podrazumeva, ona decentna, već po samom izboru teme i proteže se kroz ceo film koji kao nekakav atipični film ceste povremeno skače u sfere vojničkog humora, “staračke” komedije, meditacije o starenju, veri, alkoholu i veteranskom životu, kafanskih truizama, interpersonalnog bockanja i procene stanja u društvu u datom trenutku (na vrhuncu Bushovog ludila 2003. godine). Vojnička sahrana je sasvim legitima fokalna tačka kroz koju će se takve stvari prelomiti, ali nemojmo zaboraviti i potpunu neprirodnost situacije u kojoj otac sahranjuje sina.

Oca, Larryja Shepherda zvanog Doc igra Steve Carell, jedan od impresivnijih “kameleona” američkog filma koji sa maskom i šminkom kao da u potpunosti preuzima identitet svog lika. Doc je introvertan, istovremeno ljut na državu koja je njegovog sina poslala da pogine negde daleko od doma, kao i njega samoga 30 godina ranije, tužan zbog pogibije i ponosan na svog sina koji je odabrao vojni poziv iako to on sam nije podsticao. Takav kakav je, Doc je sjajan pokretač radnje.

Veći deo filma, međutim, zauzima prepucavanje između dvojice njegovih prijatelja od kojih je Sal (Bryan Cranston) alkoholičar, vlasnik ušljivog bara, lajav i konfliktan lik, a Mueller (Lawrence Fishbourne) je smisao pronašao u religiji toliko da je postao sveštenik i u mirnom, porodičnom životu. Njih dvojica će gajiti taj prijateljsko-rivalski odnos i malo kroz šalu, a malo ozbiljno suočavati dve koncepcije života posle ratnih oštećenja koja ostaju na fizičkom i psihičkom planu. Linklater tu pritom nikoga ne osuđuje: neko će naći Boga, neko flašu i zezanje bez plana, neko familiju, neko nešto treće.

Likovi zaista nisu naročito duboki, pre se mogu svesti na veteranske tipove pune klišea, ali tu zapravo uskače glumačka hemija između trojice sjajnih glumaca. Istini za volju, izvorni roman ko-scenariste Darryla Ponicsana je zamišljen kao nastavak kultnog The Last Detail koji je ekranizirao jedan od najpotcenjenijih autora Novog Hollywooda Hal Ashby sa Jackom Nicholsonom, Randyjem Quaidom i pokojnim Otisom Youngom. Linklater je promenio likove, dodao im nove pred-istorije i stavio ih u drugačiji kontekst, ali se čak i u sjajnoj interpretaciji oseća senka trojice glumaca ranijih generacija. Recimo, Cranston je očito upošljen da igra tip nešto mlađeg Jacka Nicholsona sa manje ekscentričnosti, a više džukačke kuraži. U tom smislu su čak pomalo protraćeni Yul Vazquez kao pukovnik zadužen za ceremonije koji svoje pojavljivanje završava u sceni humornoj u pokušaju i sasvim solidno otkriće J. Quinton Johnson kao ratni drug Larryja mlađeg zadužen za ispraćaj svog kolege.

Ono što zaista stoji je da je Last Flag Flying neujednačen film čiji dijaloški ping-pong zna predugo trajati, čiji humorni momenti znaj biti usiljeni (recimo onaj štos sa prodavnicom mobitela i paketima je već standard za “gerijatrijske” komedije), ali koji isto tako zna oduševiti svojim srcem i odmerenošću, kao kad Linklater namerno postavlja bliski susret oca sa mrtvim telom svog sina u zadnji plan kadra i ostavlja Carella, odnosno Doca u stanju šoka i tugovanja na sličnoj udaljenosti još nekoliko minuta. Linklater je autor sa srcem i dušom i iznad svega sa puno poštovanja za sve ljudsko, što ga i čini pravim izborom među suvremenim filmašima za jednu takvu melanholičnu, a opet toplu ljudsku priču o ljudima koji su svesno žrtvovali sve, a da nisu znali čemu.

The Party

2017.

scenario i režija: Sally Potter

uloge: Kristin Scott Thomas, Patricia Clarkson, Timothy Spall, Bruno Ganz, Cherry Jones, Emily Mortimer, Cillian Murphy

Već od same pretpostavke The Party je film koji obećava zabavu i ljubav na prvi pogled svakom gledaocu koji u sebi gaji makar zrnce cinizma i nepoverenja u ljudsku vrstu. Prvo, traje samo 71 minut, pa nema izgovora da ga se ne pogleda od početka do kraja. Drugo, crno-bela fotografija je izvrsna i apsolutno je uživanje gledati pokrete kamere. Treće, film je sveden na jednu kuću sa dvorištem i sedam likova, uglavnom intelektualaca koji se sve vreme svađaju i prepiru o svojim željama, uspesima i svetonazorima.

 Sally Potter, inače poznata po slabo komunikativnim, izuzetno umetnički nastrojenim filmovima, ovde je uspela da napravi oštar, bespoštedan presek današnje Velike Britanije i njenih političkih tokova, ali i da napravi jedan izuzetno prijemčiv film, kako u smislu festivala (premijera u glavnom programu Berlinala), tako i sa priličnim komercijalnim mogućnostima. The Party jednostavno pogađa vremenski okvir i žicu, a opet je dovoljno bogate teksture da nije za jednokratnu upotrebu, niti podilazi publici simplifikacijom.

Naslovna zabava je okupljanje nekoliko prijatelja u kući kod Janet (Scott Thomas) i njenog muža Billa (Spall) radi proslavljanja njenog životnog dostignuća: izbora za ministarku zdravlja u vladi u senci. Imajući u vidu ko je na vlasti u Velikoj Britaniji i kako je prošla pizdarija zvana Brexit referendum, te u kakvom je stanju opozicija, Janet ne gaji neke velike iluzije o operacionalizaciji uspeha, ali ga shvata kao potvrdu za svoj dosadašnji predani rad i lični integritet. Bill je od starta u sasvim drugom filmu, premda nam je iz konteksta jasno da Janet ne bi napredovala bez njegove podrške, ali on se osamio, sedi za gramofonom, pušta ploče i naliva se alkoholom, dok Janet sve vreme zvoni telefon sa porukama od kurtoaznih čestitki do izjava ljubavi od strane, pretpostavljamo, njoj poznate osobe. Jako je važno reći da Janet, iako se smatra feministkinjom, nije nimalo gadljiva na to da se pokaže i u kuhinji.

Gosti pristižu. Prva je njena prijateljica April (Clarkson) koja joj pruža najglasniju podršku, raduje se njenom uspehu i ohrabruje je da smoždi sve pred sobom. Ona dolazi u pratnji svog “budućeg bivšeg” muža Gottfrieda (Ganz), “life coacha” neke vrste koji na svaku provokaciju odgovara “fortune cookie” filozofijom i otrcanim aforizmima, propagirajući pozitivnost po svaku cenu da bi ga April promptno ukorila i ućutkala. Tu je, zatim, lezbejski par koji čine stara feministkinja Martha (Jones) i njena ne-akademski nastrojena partnerka Jinny (Mortimer) koja je upravo saznala da nosi trojke. Ekipu zaokružuje tip koji očito ne pripada tom profesorsko-feminističkom društvu, prezgodni i prebogati mladi finansijski mešetar Tom (Murphy) čija je jedina poveznica sa Janet trenutno odsutna njegova žena Marianne, Janetina asistentkinja koja kasni. Tom se pojavljuje sa mnogo kokaina i pištoljem, stalno trči u kupatilo, radi na svojoj “toaleti” i proverava oružje. Čehovljevski, zar ne?

 Ostaje nam da vidimo hoće li pištolj opaliti na ekranu ili van njega, ali situacija je svejedno napeta i čudna, pa decentno zamišljena zabava ne klizi polako u pičvajz već od starta iskače iz šina. Prvo, Jinnina prijava može zaseniti zabavu, a Martha nije baš toliko oduševljena svođenjem svoje partnerke na telesnu funkciju. A dotle tihi (ako se izuzme muzika) i povučeni Bill ima dve vesti koje će svima pokvariti zabavu.

Slažem se, postavka stvari prilično podseća na teatar, na komediju koja izmenjuje farsu i satiru, a i replike su često jake i citatne, kao da se likovi obraćaju direktno publici, a ne jedni drugima. Takav ugođaj se korenito prepravlja izuzetno kinetičnom kamerom Alekseja Rodionova i brzim smenama krupnih i, koliko se da, širokih kadrova na čemu insistira autorica i u čemu ima veliku pomoć montažera Emilie Orsini i Andersa Refna. Jaka strana filma su i glumci, neki u svom tipu, neki potpuno kontra njega, sve sami britanski prvoligaši na filmu i u teatru, i, što je posebno važno, svesni razlika između dva medija. U filmu koji se toliko oslanja na glumačku interakciju, tajming je sve i ansambl je apsolutno na visini zadatka.

Od takvog scenarija Sally Potter punog referenci i zajedljivih bombica najviše profitira Patricia Clarkson čija je April možda ne najzanimljiviji lik, ali je svakako najciničnija i najotrovnija osoba u prostoriji, pa glumica ima priliku da zablista. Replika “Zagolicaj aroma-terapeuta i dobićeš nacistu” bi možda bila uvredljiva da Nemca Gottfrieda igra bilo ko drugi osim Bruna Ganza, ali, ma kako ovde kontra svog agresivnog tipa, on ostaje upamćen po portretu Hitlera. Takođe, “Ti si prvoklasna lezbejka i drugorazredni mislilac” upućena Marthi može ući u anale filmskih uvreda i verujem da je deo gledališta izašao sa projekcije planirajući da je upotrebi u konverzaciji.

 Međutim, The Party nije samo najbolji i najefektniji film svađe od Carnage naovamo, nego se ispod površine krije oštra opservacija fenomena koji nisu ograničeni samo na britanski kontekst. To je više od filma o salonskoj levici u svoj svojoj pravedničkoj nemoći pred svetom za koji ti napredni buržuji nominalno saosećaju, a zapravo o njemu nemaju pojma. To je film o srazu visokih ideala i niskih strasti. Jalovost nikada nije bila smešnija nego u ovih sat i nešto vremena.

The Intervention

2016.

scenario i režija: Clea DuVall

uloge: Melanie Lynskey, Jason Ritter, Natasha Lyonne, Clea DuVall, Ben Schwartz, Alia Shawkat, Vincent Plaza, Cobie Smulders

Setting u kome se grupa otuđenih prijatelja iz školskih ili studentskih dana okuplja za vikend, pa po pravilu sindroma brvnare sve ode dovraga je s nama već 30-ak godina ako ne i duže. Iskopaće se stare tajne, otkriti nova trvenja i tačke sukoba, a čudna atmosfera će kulminirati masovnom svađom. Pitanje koje me muči je: Nismo li se već umorili od tog šablona ma koliko zapravo voleli originalni The Big Chill?

Ako je za utehu, u rediteljskom prvencu glumice Clee DuVall barem niko nije umro ili se ubio da bi se stara škvadra ponovo okupila. Ne, povod njihovog sastanka je naslovna intervencija (ono kad te navodni prijatelji sateraju u ćošak, pa ti kenjaju o nečemu iz tvog života) usmerena protiv jednog od četiri para glede njihovog očajnog braka. Zanimljivo, ali ta intervencija nema za cilj spasenje tog istog braka (troje dece su još u điru tu), nego upravo suprotno – razvod. Ima nečeg bezobraznog i ciničnog u tome...

Organizatorka te akcije je Annie (Lynskey) koja čim verenik, mrtvo puvalo Matt (Ritter), okrene leđa počinje da pije lude količine alkohola, što je siguran znak ozbiljnijeg problema. U priči je i lezbejski par, Jessie (DuVall) i Sarah (Lyonne), od kojih svaka skriva svoju nesigurnost, Jessie prema drugim ženama, a Sarah prema muškarcima. Prijatelj Jack (Schwartz) ne dolazi sam, nego sa dosta mlađom devojkom Lolom (Shawkat) koju je pokupio putujući sa prikolicom kroz Ameriku, a to putovanje i dalje traje, što je ili znak temeljne nezrelosti, ili ekstremnog ponašanja, ili možda neke duboke tuge koju on nosi u sebi. Konačno, par kome je namenjena intervencija su Jessina sestra, lajava Ruby (Smulders) i njen yuppiejevski muž Peter (Plaza), par koji se stalno svađa iz bilo kog razloga.

Šta oni rade za vikend, osim što se pripremaju na očitavanje lekcije? Zapravo ništa pametno. Lola zavodi Jessie, Annie pije, većina se iskrada da puši jer to od nekog krije kao da je to smrtni greh, pokušavaju nekakav seks, dodaju se loptom po travnjaku u jednoj od najslabije raspisanih scena u mojoj kritičarskoj karijeri... U tom okruženju muški likovi postaju neprepoznatljivi i zamenjivi, ali čisto sumnjam da je autorica tu išla za nekom feminističkom agendom. Ako kažem da je igra šarade (mutant između pantomime i asocijacija) najsmisleniji deo filma jer makar pokazuje da se uprkos svađanju Ruby i Peter razumeju na jednom višem nivou, onda sam sve rekao.

Jer ono što ostaje je prazan hod i žongliranje sa sub-žanrovskim standardima. Melanie Lynskey je potcenjena, a izuzetno hrabra glumica u stanju da napravi čudo od svog lika, ali ovde je zaglavljena sa Annie koja je toliko antipatična da ne vredi samo floskula da ju je teško voleti, nego je takav lik zapravo teško i odigrati. Lezbejke ostaju nerazrađene, kao i suština odnosa među njima. Zapravo, o likovim dobijamo vrlo malo informacija, bilo pozadinske faktografije, bilo neke njihove suštine. Ukratko, sa njima bi mi, kao verovatno i vama, da provedem vikend u piću i džabalebarenju, a kamo li da gledam film o njima. I kada bi mi takvi priredili intervenciju, oterao bih ih u tri pičke materine bez da trepnem.

Naravno, i u to se može učitati kontekst praznine života sadašnjih mladih do sredovečnih ljudi i dubine njihovih anksioza, ali to manje ili više stoji barem za pola filmova ukupno i barem 80% indie scene, tako da je pitanje je li to bila prvenstvena autorska namera. Clea DuVall možda i ima film u sebi, ali to svakako nije ovaj. I, iskreno rečeno, nije tu problem koliko je The Intervention loš film, ima i gorih primera, nego pre svega koliko je sve to jedna toliko puta ispričana priča.

Sleeping with Other People

2015.

scenario i režija: Leslie Headland

uloge: Jason Sudeikis, Alison Brie, Adam Scott, Jason Mantzoukas, Andrea Savage, Amanda Peet, Marc Blucas

Jedan od mojih problema sa romantičnim komedijama kao takvima je što su svojevrsno “morsko prase” među filmskim žanrovima: niti su romantične, niti komične. Dodatno, zapravo su podmukle jer svoj izmišljeni svet zasnovan na rigidnim pravilima podvaljuju kao stvarni zbog fizičke sličnosti sa istim i postavljaju nerealne standarde neiskusnim gledaocima. Naravno, kad smo raspoloženi za besmisleno cendranje, nema bolje pozadine za to od romantične komedije (bonus je da će nas ili “utešiti” ili dodatno iznervirati, šta kome paše), ali mislim da nisam sam kada ustvrdim da su one sasvim zasluženo proterane na marginu Hollywooda i sistemski vađene iz naftalina tamo negde u februaru.

 Romantične komedije uglavnom ne korespondiraju sa realnošću, nego je sistemski krive i maskiraju. To će nepažljivom posmatraču fenomenologije duha dati krivu ideju da je svet nekada bio nevinije mesto zato što su neviniji bili ljudi. Kako neviniji, pitate se. Tako što su u javnost manje ispuštali psovke i svoje perverzne misli. Nemojmo se zavaravati, ta fasada lažne pristojnosti je krajnje licemerna, ljudske misli su oduvek bile jednako prljave, ma kako nam o tome svedočili ljubavni romani ili limunade od filmova.

S vremena na vreme se pojavi poneki izuzetak, jedan od onih koji se usudi da sranje nazove sranjem, koji svoje likove tretira kao ljudska bića s vrlinama i manama, a ne kao prazne ljušture, koji je barem smešan, ako smo već postali suviše cinični da prihvatimo romantiku. Sleeping with Other People spada u tu grupu hrabrih, pametnih i elokventnih romantičnih komedija koje se ne sablažnjavaju nad ljudskim nesavršenostima i perverzijama, nego na njima poentiraju. Zasnovan na hemiji dvoje glavnih glumaca koji prosto proždiru divno napisan dijalog, Sleeping with Other People većim delom svog trajanja pruža sasvim dovoljno zadovoljstva i najciničnijem među gledaocima.

Jer zašto, dovraga, naši protagonisti ne bi bili jedan ženskar – seronja (Sudeikis) i jedna blesava cura (Brie) koja sistemski sabotira svaku svoju vezu tako što svoje partnere vara sa upadljivo prosečnim, čak dosadnim doktorom (Scott) koji je vrti oko malog prsta? Zašto taj “odgovorni član zajednice” ne bi bio negativac zbog svoje dosadne, ljigave prosečnosti? Zašto epizodisti ne bi bili nouveau rich yuppie hipsteri kakve danas možemo sresti u svakom većem gradu? Zašto se oni ne bi oduševljavali nad napijanjem i drogiranjem, bezazleno rekreativnim pritom? Zašto naš par ne bi nakon pred-istorije spetljavanja na faksu ne bi stvorio prijateljski pakt međusobnog pomaganja iako između njih tinja seksualna tenzija koju moraju odagnavati pomoću sigurnosne reči?

 Da, to sve liči na temeljni “update” klasika zvanog When Harry Met Sally, ali korespodencija sa savremenim društvenim kretanjima je neverovatna. Dijalozi su oštri i perceptivni, daju nam do znanja da imamo posla sa inteligentnim likovima i pritom kao da su pisani baš za to dvoje glumaca. Jason Sudeikis je klasičan primer pametnjakovića, zapravo seronje i ovakvo brbljanje kojim pleše na tankoj liniji između šarmantnog i iritantnog mu super stoji. Alison Brie je svoju šansu do sada tražila na televiziji (Community, Mad Men) i po epizodama u indie filmovima, a ova uloga joj može poslužiti kao proboj prema višim nivoima. Ona savršeno upotrebljava svoju bleskastu personu koja je istovremeno i neverovatno naivna i neverovatno seksi. Galerija epizodista i okruženje hipsterskog New Yorka sjajno pune pozadinu dok smo fokusirani na to dvoje.

Jedini problem može predstavljati žanrovska odrednica i postulati koji se u tom smislu ne krše. Na nekom specifičnijem planu, to je kraj koji predviđamo od početka, a koji opet mora proći kroz slalom nekoliko vratolomnih obrata. Pritom autorica Leslye Headland (Bachelorette) ne uspeva da pronađe dovoljno hrabrosti i da nakon jednog od tih obrata film prekine tako da svojom porukom zapravo naruši te zacrtane žanrovske dogme.

To se prenosi i na širi filozofski plan rasprave o ljubavi i prijateljstvu pod seksualnom tenzijom između dvoje ljudi. U realnom svetu, takav odnos nije moguće održavati dugo vremena. Pritisak je naprosto preveliki: zašto sjebati prijateljstvo zbog fantazije o ljubavi ili, ako ćemo etično gledati, zašto glumatati prijateljstvo i ljigaviti kada je u planu sve to sjebati “utrčavanjem u kazneni prostor”? Iako ljudi sa instinktom za samoodržanje u principu nisu skloni takvim eskapadama, romantične komedije tu dilemu o prijateljstvu ili ljubavi tretiraju kao svojevrsni fetiš.

 Ali i pored toga, Sleeping with Other People nudi dovoljno toga za zabavu i uživanje. Živ dijalog, detaljne likove i odličnu glumu. Odustajanje od hinjene pristojnosti. Seksualnu eksplicitnost, makar na verbalnom planu. Pa čak i muziku koja se ne svodi na generički pop. U konačnici, eto nam romantične komedije koja je barem duhovita, ako već nema prostora za iskrenu romantiku.

Swiss Army Man

2016.

scenario i režija: Dan Kwan, Daniel Scheinert (The Daniels)

uloge: Paul Dano, Daniel Radcliffe, Mary Elizabeth Winstead, Shane Carruth, Richard Gross

Koliko se dugo film može voziti na jednu te istu foru? Pretpostavljamo, ne dugo, ali nas autorska veština prodavanja jedne te iste fore može itekako iznenaditi. U ovom izrazito čudnom filmu je osnovna fora sadržana u naslovu koji je asocijacija na “Swiss Army Knife”, ultimativni džepni alat sa najrazličitijim nastavcima koji se izvlače. Kako čovek može biti alat na rasklapanje? Polako, sve u svoje vreme.

 Ovo ludilo od filma počinje na pustom otoku sa depresivcem koji je očito već dugo tamo, pa je rešio da si prekrati muke pomoću stare, dobre omče. Međutim, u ključnom trenutku on ugleda utopljenika kojeg je more izbacilo na plažu. Neće mu uspeti da ga oživi, ali će mu odmah naći dve funkcije: leš iz sebe izbacuje čistu, pijaću vodu i prdi dovoljno da može biti upotrebljen kao jet ski. Tako počinje dugo putovanje kući našeg samoubice Hanka (Dano) i njegovog novog najboljeg prijatelja kojem nadene ime Manny (Radcliffe).

Štos sa Mannyjem je da, iako je mrtav, može poslužiti kao oruđe preživljavanja. Gasni motor i pumpa za vodu su samo početak, ispostavlja se da je uporaban kao “makeshift” puška ili barem praćka koja iz usta izbacuje tvrde predmete impozantnom brzinom, sekira, rezervoar kiseonika, prevozno sredstvo i ko zna šta sve još. Ali dodatni štos je da Manny govori, ali se ničeg ne seća o životu, a svi njegovi eventualni pokreti su potpuno nevoljni, poput recimo erekcije svaki put kad vidi sliku devojke na Hankovom telefonu.

Manny i Hank su pre svega drugari i svoj surealni put će preživeti isključivo zbog toga. Kako možete biti drugar sa lešom? Hm... Kako leš govori, ili prdi, kad smo već kod toga? Očito, u ovom svetu važe neka druga pravila. Kako se Manny ničeg ne seća, njih dvojica će se upustiti u filozofske razgovore, iskreno naivna pitanja i odgovore, kao u nekoj uvrnutoj, čudačkoj verziji dečijeg filma. Pomislite na uvrnuto-egzistencijalne verbalne egzibicije kružoka Jonze-Kaufman-Gondry presečene sa gilliamovskim vizualizacijama sa ekstra-čudnim likovima i njihovim dogodovštinama.

 Može li autorski dvojac koji se potpisuje kao The Daniels, inače poznat po video-radovima, spotovima i reklamama, isfurati priču od početka do kraja tako da je pratimo sa jednakim zanimanjem i uživljenošću? Baš i ne, iako nisu daleko od toga. Kratki video-radovi i serije takvih klipova su plodnije tlo za čudački humor i štoseve koji dobijaju na snazi sa ponavljanjem. Na filmu to zahteva malo više veštine, spisateljske i rediteljske, pre svega glede tempiranja, na čemu dvojac mora još poraditi.

Neke druge stvari su izuzetno uspele, poput vizualizacije i muzike, pa čak i odnosa do toga u kojem se ruši četvrti zid (junaci će zapevati temu). Sjajno je pogođen i “casting”. Daniel Radcliffe ima tu čudno-naivnu “dorky” auru koju vuče još od Harry Potter filmova i to ovde dolazi do izražaja u jednom potpuno novom svetlu. On pokušava da se tog “typecasta” otrese na sve moguće načine, birajući najrazličitije uloge, ali možda je rešenje u tome da je, kao ovde, jednostavno prihvati i izvrne. Sa druge strane, Paul Dano je jedan od ekspresivnijih glumaca koji može odigrati najširi spektar čudnih i disfunkcionalnih likova, na čemu ovde kapitalizira.

Hank je svakako nesnađen tip, ali može proći kao onaj tužni, benevolentni ludak kakvog možda sretnete na ulici ili u autobusu i ne primetite ga. Njegova opsesija sa mladom ženom koju je toliko puta sreo da ju je počeo pratiti i slikati telfonom govori tome u prilog. Izbor Mary Elizabeth Winstead za tu ulogu (kasnije će, osim slike i pojave u snolikim flashback momentima dobiti i poneku liniju dijaloga) vrlo je pametan potez jer glumica zrači običnošću, svakodnevnošću i pristupačnošću osobe koja živi tu pored nas. S tim u vezi, sasvim je validna teorija da je cela ova nadrealna avantura zapravo samo Hankov san, u trenutku samoubistva ili ne.

 Na kraju, je li Swiss Army Man film za svakoga? Ne, teško da je za bilo koga per se, osim za autore koji su ga radili za sebe. Mi se možemo pitati šta im sve to znači i šta su s tim hteli postići, ali tako nećemo nikuda stići. Treba se prepustiti i koliko je to moguće uživati ili se čuditi ovoj neobičnoj priči o drugarstvu.