Coward

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

- prvi deo dužeg teksta -

Možete li da pretpostavite u kojim sredinama homoseksualne (muške) veze najbolje „uspevaju“? U pozorištu među baletanima? Ne, oni su zapravo akrobate i sportisti, a i nema ih puno. Među dizajnerima po firmama? Firme su male, a fluktuacija velika da bi se održale. A krojači-modisti, možda oni? Oni su skoro izumrli, oni preostali figuriraju kao relikt prošlosti.

Ne, u pitanju su dve izuzetno „muževne“ institucije – vojska (posebno za vreme ratova) i zatvor. Razlog je prost: uglavno sve sami muškarci, ili čak isključivo muškarci, provode dane i noći zajedno u zatvorenoj sredini. U slučaju zatvora, jasno je da se radi pre o životinjskoj potrebi i porivu za dominacijom nego o iskrenoj privlačnosti. U vojsci, pak, sve izvire iz nekog drugarstva i zajedništva koje prerasta u partnerstvo.

Dva filma s gej-romansom kao integralnim delom svog zapleta prikazana su i u preglednom delu Horizonti festivala u Karlovim Varima. U pitanju su naslovi Coward Lukasa Donta i Animol Ešlija Voltersa koji su premijere imali u Kanu, odnosno u Berlinu.

Dontov film svakako je višeg profila i više funkcioniše kao nastavak tematske linije kojom se autor bavio u svojim prethodnim filmovima Girl (2018) i Close (2022). U prvom smo imali transrodnost kod tinejdžera, u drugom, pak, dečačku bliskost koja može (a ne mora) biti signal (buduće) homoseksualnosti. U Coward, pak, po prvi put kod Donta kao protagoniste imamo odrasle muškarce koji otkrivaju svoju seksualnost, i to u vojsci.

Godina je 1916. i Prvi svetski rat kipti punom parom. U belgijskoj vojsci na snazi su rotacije vojnika između rovova na frontu i pozadinskih zaduženja transporta municije, sahranjivanja leševa u masovne grobnice ili skupljanja polu-mrtvih ranjenika s ničije zemlje. Ko ima sreće da ga to dopadne, ili, pak, nema sreće jer je ranjen, pa ne može da radi fizički, biva „prekomandovan“ na dužnosti zabave za vojnike na frontu.

A ta zabava se po pravilu ne svodi da neka momčina uz harmoniku peva borbene i patriotske pesme, već na imitaciju kabarea gde muškarci silom prilika igraju (i) ženske uloge. Ko se seća četvrte sezone satirične serije The Black Adder, zna tačno o čemu se tu radi.

Bilo kako bilo, mladi i naivni mobilizovani seljak Pjer (Emanuel Makija) na dužnosti zabavljanja svojih drugova upoznaje malo starijeg i dosta prefinjenijeg gradskog krojača Fransisa (Valentin Kampanj) koji služi kao neformalni vođa trupe. Prosto, Fransis je u životu bio u kabareu, video plesačice dovoljno puta da svojim „podređenima“ može objasniti kako se pleše kan-kan, a i zna da svira klavir. Pjeru je sve to fascinantno dovoljno da volontira prvo kao scenski radnik, a kasnije i kao jedan od glumaca, pa čak i da se namerno rani kako bi se pridružio trupi na duži rok, ma koliko ta forma „mekog“ dezerterstva sa sobom nosila rizik da ga proglase kukavicom i eventualno streljaju.

U trupi, njih dvojica otpočinju skrivenu vezu. Interesantno, muževniji Pjer je u nju više i romantičnije investiran, dok naoko feminizirani Fransis racionalno shvata da su njihove eskapade kratkog daha i moguće jedino u specifičnom ratnom okruženju. Koliko tako nešto može potrajati pre nego što ih okolnosti rastave?

Dont zapravo udara po samim opštim mestima, što zabranjene muške ljubavi, što Prvog svetskog rata. Da, znamo da je Prvi svetski rat bio krvav i blatnjav, kao što znamo i da onovremeno društvo nije baš tolerisalo različitost tog tipa. Međutim, autor nam sve to servira kao da otkriva nešto novo i po prvi puta hrabro progovara na tu temu, a to pritom čini u vrlo konvencionalnom stilu, uz dozu razvlačenja. Zapravo, jedino što se može proglasiti za autentično je belgijska vojna muzika, ali sumnjam da će većini to biti neka uteha.

Close

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su retko kada na radaru kao kinematografska velesila, Belgijanci itekako znaju da ispričaju filmsku priču.

Braća Darden pričaju socijalne, Feliks van Groningen priča velike, Fabris du Velc žanrovske, a Lukas Dont one intimne priče, o konfliktima češće unutar samih osoba, a ti se konflikti po pravilu prelivaju na odnose tih osoba sa svetom koji ih okružuje.

Dont je mnogo pažnje privukao svojim dugometražnim prvencem ,,Girl“ (2018) u čijem je centru stajala transrodna žena koja sanja o baletskoj karijeri. Film je dobio nacionalnu nominaciju za Oskara, ali je pokrenuo i izvesne kontroverze u smislu koliko je sam po sebi bio eksploatacija transrodnosti i fetišizacija takvog tela.

Autorov novi film ,,Close“ se bavi nekim drugim stvarima koje se takođe mogu staviti pod kapu LGBTQ+ pitanja i tematika. Svetsku premijeru je, kao i prethodnik, imao u Kanu, a regionalnu u Sarajevu, i to u sklopu Kinoskop programa fokusiranog na pravovremeno prikazivanje velikih festivalskih naslova sa globalnog ciklusa.

Naši protagonisti Leo (Eden Dambrin) i Remi (Gustav de Vele) su najbolji prijatelji, i to, čini se, od rođenja. Žive blizu jedan drugom i većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Leo često i prespava kod Remija i najvernija mu je publika i podrška kada ovaj vežba klarinet. Oni su na pragu tinejdžerskih godina, što znači da su već dovoljno zreli da pojme svet oko sebe, a opet dovoljno igrivi da ga se ne boje i da mu se iskreno raduju.

Ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu. Ali kada od jeseni krenu u novu školu (novi nivo obrazovanja), takav njihov odnos neće ostati neprimećen od strane nove okoline. Možda će se pitanje koje upućuju devojčice, jesu li njih dvojica par, učiniti benignim i nevinim, a Leov odgovor na njega da su samo najbolji prijatelji elegantnim, ali to će samo pokrenuti lavinu.

Dečaci su, kao što to znamo, po pravilu manje rafinirani kada su te stvari u pitanju, pa će se naš dvojac naći na njihovoj meti. U toj situaciji, Leo popušta pod pritiskom heteronormativnosti, počinje da se druži (i) sa njima i da trenira hokej (kolektivni i fizički zahtevni sportovi u to doba su najdirektniji dokaz muškosti). A Remi, koji ipak dolazi iz različite klasne okoline i različitog je senzibiliteta, to shvata kao da ga najbolji prijatelj odguruje od sebe i odbacuje.

Pozornica je, dakle, postavljena za tragediju koju nećemo otkrivati, a vi ćete, dragi čitaoci, pretpostaviti o čemu se tačno radi i... Bićete apsolutno u pravu.

Blizina i bliskost iz naslova svakako su centralne teme filma i pritom su podvučene ne samo u scenariju koji Dont potpisuje zajedno sa Anđelom Tijsensom, nego i načinom na koji režiser promatra svoje likove u nesputanoj interakciji. Direktor fotografije Frank van den Eden dvojicu glumaca u svojim prvim ulogama na filmu takođe snima iz blizine, ali one pristojne i ne-intruzivne, reklo bi se u „dardenovskom“ maniru, a prirodna hemija između dvojice momčića svakako pomaže. Na taj način je u fokus stavljen svet koji su oni izgradili za sebe, a u pozadini dobijamo više nego dovoljno uvoda u onaj spoljni. To sve funkcioniše skoro savršeno u prvoj trećini filma u kojoj se film najdirektnije bavi svojom temom. Signali ka konvencionalizaciji priče su vidljivi u drugoj trećini, a u završnoj ušančena, predvidljiva drama potpuno preuzima film i udaljava ga od svoje centralne, intrigantne i fino postavljene teme.

U svojoj suštini, ,,Close“ je film o fizičkoj, ali (za sada) sasvim platonskoj bliskosti između dvojice mladića i testu koji za tu posve nevinu bliskost predstavljaju sredinski faktor i faktor vremena u pojavnom obliku odrastanja. Seksualnost kao takva se gotovo nigde ne tematizira (osim u formi oštre, ali verovatno posve refleksne uvrede dobačene „iz mase“ u jednoj sceni), pa seksualna orijentacija dečaka uopšte nije tema. Temom, međutim, postaje sredina i rodne norme koje ista nameće, spremnost mase da se obračuna s pojedincem, ali i podložnost pojedinca da društvu po svaku cenu ugađa.

Ima tu još nečega kada se radi o bliskosti, i Dont to pametno ostavlja obavijenim velom misterije. Šta ako je udaljavanje sasvim prirodan tok stvari za Lea, a grčevito držanje za obrasce ponašanja jednostavno inherentan Remiju? Šta kada bliskost, odnosno količina i forma iste postanu neželjeni za onu drugu stranu? Šta kada se dvoje bliskih mladih ljudi nađu u različitim fazama psihičkog razvoja, ili u istoj fazi koja se kod njih različito manifestuje? Da li bi i bez pritiska sredine Leo otišao drugim putem od onoga koji Remi za sebe i svog najboljeg prijatelja želi?

Sve to su legitimna pitanja, ali i teme koje je Dont mogao da produbi, bez potrebe da na njih nužno da jednoznačan odgovor. Ali čini se da je kod autora poriv da interesantne teme zapakuje u tipiziranu priču bio prejak, pa ,,Close“ ostaje tek solidan film i propuštena prilika za odličan.