Close

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Iako su retko kada na radaru kao kinematografska velesila, Belgijanci itekako znaju da ispričaju filmsku priču.

Braća Darden pričaju socijalne, Feliks van Groningen priča velike, Fabris du Velc žanrovske, a Lukas Dont one intimne priče, o konfliktima češće unutar samih osoba, a ti se konflikti po pravilu prelivaju na odnose tih osoba sa svetom koji ih okružuje.

Dont je mnogo pažnje privukao svojim dugometražnim prvencem ,,Girl“ (2018) u čijem je centru stajala transrodna žena koja sanja o baletskoj karijeri. Film je dobio nacionalnu nominaciju za Oskara, ali je pokrenuo i izvesne kontroverze u smislu koliko je sam po sebi bio eksploatacija transrodnosti i fetišizacija takvog tela.

Autorov novi film ,,Close“ se bavi nekim drugim stvarima koje se takođe mogu staviti pod kapu LGBTQ+ pitanja i tematika. Svetsku premijeru je, kao i prethodnik, imao u Kanu, a regionalnu u Sarajevu, i to u sklopu Kinoskop programa fokusiranog na pravovremeno prikazivanje velikih festivalskih naslova sa globalnog ciklusa.

Naši protagonisti Leo (Eden Dambrin) i Remi (Gustav de Vele) su najbolji prijatelji, i to, čini se, od rođenja. Žive blizu jedan drugom i većinu vremena provode zajedno u druženju i aktivnostima, Leo često i prespava kod Remija i najvernija mu je publika i podrška kada ovaj vežba klarinet. Oni su na pragu tinejdžerskih godina, što znači da su već dovoljno zreli da pojme svet oko sebe, a opet dovoljno igrivi da ga se ne boje i da mu se iskreno raduju.

Ta nerazdvojnost savršeno funkcioniše u bezbrižnom, letnjem periodu. Ali kada od jeseni krenu u novu školu (novi nivo obrazovanja), takav njihov odnos neće ostati neprimećen od strane nove okoline. Možda će se pitanje koje upućuju devojčice, jesu li njih dvojica par, učiniti benignim i nevinim, a Leov odgovor na njega da su samo najbolji prijatelji elegantnim, ali to će samo pokrenuti lavinu.

Dečaci su, kao što to znamo, po pravilu manje rafinirani kada su te stvari u pitanju, pa će se naš dvojac naći na njihovoj meti. U toj situaciji, Leo popušta pod pritiskom heteronormativnosti, počinje da se druži (i) sa njima i da trenira hokej (kolektivni i fizički zahtevni sportovi u to doba su najdirektniji dokaz muškosti). A Remi, koji ipak dolazi iz različite klasne okoline i različitog je senzibiliteta, to shvata kao da ga najbolji prijatelj odguruje od sebe i odbacuje.

Pozornica je, dakle, postavljena za tragediju koju nećemo otkrivati, a vi ćete, dragi čitaoci, pretpostaviti o čemu se tačno radi i... Bićete apsolutno u pravu.

Blizina i bliskost iz naslova svakako su centralne teme filma i pritom su podvučene ne samo u scenariju koji Dont potpisuje zajedno sa Anđelom Tijsensom, nego i načinom na koji režiser promatra svoje likove u nesputanoj interakciji. Direktor fotografije Frank van den Eden dvojicu glumaca u svojim prvim ulogama na filmu takođe snima iz blizine, ali one pristojne i ne-intruzivne, reklo bi se u „dardenovskom“ maniru, a prirodna hemija između dvojice momčića svakako pomaže. Na taj način je u fokus stavljen svet koji su oni izgradili za sebe, a u pozadini dobijamo više nego dovoljno uvoda u onaj spoljni. To sve funkcioniše skoro savršeno u prvoj trećini filma u kojoj se film najdirektnije bavi svojom temom. Signali ka konvencionalizaciji priče su vidljivi u drugoj trećini, a u završnoj ušančena, predvidljiva drama potpuno preuzima film i udaljava ga od svoje centralne, intrigantne i fino postavljene teme.

U svojoj suštini, ,,Close“ je film o fizičkoj, ali (za sada) sasvim platonskoj bliskosti između dvojice mladića i testu koji za tu posve nevinu bliskost predstavljaju sredinski faktor i faktor vremena u pojavnom obliku odrastanja. Seksualnost kao takva se gotovo nigde ne tematizira (osim u formi oštre, ali verovatno posve refleksne uvrede dobačene „iz mase“ u jednoj sceni), pa seksualna orijentacija dečaka uopšte nije tema. Temom, međutim, postaje sredina i rodne norme koje ista nameće, spremnost mase da se obračuna s pojedincem, ali i podložnost pojedinca da društvu po svaku cenu ugađa.

Ima tu još nečega kada se radi o bliskosti, i Dont to pametno ostavlja obavijenim velom misterije. Šta ako je udaljavanje sasvim prirodan tok stvari za Lea, a grčevito držanje za obrasce ponašanja jednostavno inherentan Remiju? Šta kada bliskost, odnosno količina i forma iste postanu neželjeni za onu drugu stranu? Šta kada se dvoje bliskih mladih ljudi nađu u različitim fazama psihičkog razvoja, ili u istoj fazi koja se kod njih različito manifestuje? Da li bi i bez pritiska sredine Leo otišao drugim putem od onoga koji Remi za sebe i svog najboljeg prijatelja želi?

Sve to su legitimna pitanja, ali i teme koje je Dont mogao da produbi, bez potrebe da na njih nužno da jednoznačan odgovor. Ali čini se da je kod autora poriv da interesantne teme zapakuje u tipiziranu priču bio prejak, pa ,,Close“ ostaje tek solidan film i propuštena prilika za odličan.