I Used to Be Famous

 kritika objavljena u dodatku Objektiv dnevnog lista Pobjeda

Rokere još i možemo zamisliti kao stare, zapravo ne moramo ni da ih zamišljamo: ostarili su nam pred očima.

Nije taj prizor baš uvek prijatan i često je u suprotnosti s mladalačkom, često autodestruktivnom energijom koju rokenrol propoveda (šta bi s onim „živi brzo, umri mlad, budi lep leš“), ali, eto, neki rokeri su dogutali do starosti, prigrlili zdrav život, a neki su čak i odrasli i postali odgovorni. Što nas dovodi do sledećeg pitanja...

A šta ćemo sa „boj bendovima“? Njih već sam naziv ograničava: sve to zapevanje o nesrećnim ljubavima i sve te elaborirane plesne tačke na bini imaju smisla dok su izvođači jako mladi. Nijedan od tih sastava se nije ponovo okupio, a da to samo po sebi nije imalo neku autoparodičnu notu. Istini za volju, neki od tih bivših dečaka su odrasli i napravili karijere u pop muzici ili na nekoj drugoj sceni, ali teško da bi i njima padalo na pamet da okupe staro društvo.

Čemu ovaj uvod, budući da autor ovog teksta jedva da ima minimum poštovanja i interesa za korporativni, studijski pop kojem su ciljna grupa tinejdžerke? Pa, repertoar i u bioskopima i na „strimingu“ smo već pretresli na ovim stranicama, pa se naslov ,,I Used to Be Famous“ debitanta u dugometražnom formatu Edija Strenberga, izvučen iz autorovog nagrađivanog kratkometražnog filma, nametnuo kao jedan od zanimljivijih izbora.

Film počinje lažnim arhivskim snimkom o lažnom „boj bendu“ čija su dva „frontmena“ lepuškasti Vini Di i misteriozni Ostin, a taj se uvod završava informacijom o njihovom raspadu. Dvadeset godina kasnije, Vini, odnosno Vins (pouzdani epizodista Ed Skrain u jednoj od retkih glavnih uloga) živi u opštinskom stanu od pomoći za nezaposlene dok sanja o povratku na scenu, dok je Ostin (Join Maken) poznati pop pevač koji planira povlačenje, a čiju karijeru i dalje vodi njihov nekadašnji menadžer Denis (Nil Stuk).

Vins, dakle, obija pragove birtija po Pekamu pokušavajući da nađe sebi angažman kako bi pred publikom isprobao novi materijal, pritom ne prezajući od toga da se pozove na staru slavu. Ali, sva je prilika da ga je vreme potpuno pregazilo, pošto ne poznaje čak ni osnove modernih kanala komunikacije. Jedinu publiku može da dobije kada svira na ulici, gde mu se jednom prilikom pridružuje mladi autistični bubnjar Stivi (Leo Long) koji počinje da ritmički prati Vinsove elektro pop melodije sa sintisajzera.

Njihov zajednički snimak postaje viralan i Vins dobija ideju da njih dvojica nastupaju kao bend. Stivi, pak, dolazi u paketu sa svojom zaštitnički nastrojenom majkom Ember (Elinor Matsura), nekadašnjom plesačicom koja svom sinu dozvoljava kretanje samo u kontrolisanim, sigurnim sredinama kao što su to muzikoterapijske seanse kod Dije (Kurt Egjiavan) na koje uskoro počinje da dolazi i Vins.

Kako Vins sanja o povratku pod svetlo reflektora, Stivi ima san da studira perkusije na konzervatorijumu, a Vins je zapravo jedini koji ga u sviračkoj ambiciji podržava, pritom otkrivajući svoj vlastiti talenat za muzikoterapiju. Dilema se Vinsu, koji takođe vuče određene traume iz prošlosti, nameće kada bude pozvan da gostuje Ostinu na oproštajnoj turneji, pa on mora izabrati želi li biti ponovo slavan makar nakratko ili želi očuvati prijateljstvo i čovečnost.

Kako iz opisa radnje možemo pretpostaviti, reč je o izrazito predvidljivom, čak tipskom filmu koji nosi pozitivne poruke o nužnosti odrastanja (makar prolongiranog, u Vinsovom slučaju), osamostaljivanja i sticanja hrabrosti da se otisnemo u veliki svet (u Stivijevom), kao i nužnosti puštanja voljenih da nađu svoj put (što se tiče Ember). Likovi su, dakle, tipski i tek minimalno produbljeni i obojeni nekim posebnostima, ali im funkcija ostaje da usmeravaju radnju predvidljivim tokovima kako bi ona na kraju isporučila svoje pozitivne poruke.

Sve to je zapakovano u nepretenciozni omot tipičnog britanskog „indi“ filma skromnih ambicija koji ni u nekim prošlim vremenima ne bi imao puno šansi u bioskopu i koji bi pre ili kasnije ono malo sreće našao u video-klubovima ili na kablovskoj televiziji, zbog čega se sada „Netfliks“ distribucija čini kao pravi izbor. Ništa tu ne odstupa preterano, glumci dolaze uglavnom iz nižih ešalona, ali njihovi zadaci nisu naročito teški, pa ih oni obavljaju bez problema. Izuzeci su jedino Ed Skrain koji prvi put mora da se dokaže kao lider ansambla (što u principu uspeva) i Leo Long, zaista neurodiverzivni muzičar s glumačkim ambicijama, u svojoj prvoj ulozi.

Režijsko pakovanje je isto tako nenametljivo i relativno jednostavno. Iz te matrice istupaju jedino povremene montažne sekvence praćene muzikom Dejvida M. Sondersa koja se „prodaje“ kao Vinsova, a koje imitiraju estetiku nešto starijih video-spotova. Tu, pak, dolazimo do paradoksa da je Vinsova solo-muzika koju čujemo i u „realnom vremenu“ i u „fleš-bekovima“ zapravo dosta kvalitetnija od one koja mu je donela kratkotrajnu slavu.

Da je samo znao da je ispromoviše, njegov lik bi ostao bez motivacije za svoje postupke, pa onda ne bi bilo ni filma, a ni njegove pozitivne poruke. Sad, koliko je to loše ili dobro.